Архива

Пресудом Вишег суда у Београду К 367/22 од 3. новембра 2023. године окр. Павле Стоиљковић је због извршења кривичног дела тешко дело против безбедности јавног саобраћаја из члана 297. став 2. у вези са чланом 289. став 1. КЗ осуђен на казну затвора у трајању од 5 година, те му је изречена мера безбедности забране управљања моторним возилом „Б“ категорије у трајању од 2 године. Оштећени су ради остваривања својих имовинско-правних захтева упућени на парнични поступак.

 

Окривљени Павле Стоиљковић је оглашен кривим што је 2. октобра 2021. године, око 6,44 часова, на коловозу Устаничке улице у Београду, као учесник у саобраћају на путевима, не придржавајући се саобраћајних прописа, управљајући аутомобилом под дејством алкохола у крви од 1,63 промила угрозио јавни саобраћај и довео у опасност живот и тело оштећеног Марка Стоиљковића и оштећене Ксеније Јовановић, услед чега је наступила њихова смрт, при чему су му способности значаја свог дела, као и могућности управљања поступцима биле смањене, али не и битно, због стања тешке алкохолисаности, тако што је управљао возилом под дејством алкохола у крви од 1,63 промила, крећући се из правца улице Војислава Илића према Булевару краља Александра, Устаничком улицом, брзином од око 109 километара на час, на путу у насељу где је брзина кретања ограничена на 50 километара на час, не прилагодивши брзину кретања свог возила особинама и стању пута, видљивости и атмосферским приликама и другим саобраћајним условима, тако да возило може благовремено да заустави пред сваком препреком коју под датим околностима може да види, па је доласком до наведене раскрснице где постоји физички одвојене саобраћајне траке за саобраћај  возила у оба смера, са разделним острвом и са прилазним коловозом окретнице градског аутобуса, ударио у ивичњак и излетео са коловоза и своје саобраћајне траке, а затим је предњим десним делом возила ударио у метални електрични стуб, након чега се заротирао и десном задњом страном возила ударио у бетонски зид са жардињером, након чега се возило зауставило на коловозу у Устаничкој улици, услед чега је код оштећених дошло до бројних повреда, па је њихова смрт у директној узрочно-последичној вези насталим са тешким телесним повредама задобијеним у путничком аутомобилу, у саобраћајној незгоди.

Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, дана 26. фебруара 2024. године донео је пресуду Кж1 91/24 којом је, усвајањем жалби, преиначио првостепену пресуду само у погледу одлуке о казни, и окр. Павла Стоиљковића због извршења кривичног дела тешко дело против безбедности јавног саобраћаја из члана 297. став 2. у вези са чланом 289. став 1. КЗ осудио на казну затвора у трајању од 4 године и 8 месеци. У преосталом, непреиначеном, делу првостепена пресуда је потврђена.

 

По налажењу Апелационог суда, у делу одлуке о казни, првостепени суд је правилно приликом доношења одлуке о врсти и висини кривичне санкције коју ће изрећи окривљеном као олакшавајуће околности ценио то да је окривљени неосуђивано лице, његово коректно држање пред судом, личне прилике и то његово здравствено стање, те да је лично погођен јер је био у добрим односима са оштећенима, посебно са Марком Стоиљковићем који му је брат од стрица, да је кривично дело извршио у стању смањене урачунљивости до степена битног, али не и битно и да је релативно млад човек, а као отежавајућу околност чињеницу да је прекршајно кажњаван за прекршај из области саобраћаја. Међутим, основано је жалбом бранилаца окривљеног указано да је првостепени суд погрешно као отежавајућу околност на страни окривљеног утврдио и самим тим ценио чињеницу да се критичном приликом налазио у стању алкохолисаности. Стога је Апелациони суд преиначио првостепену пресуду у погледу одлуке о казни и окривљеног осудио на казну затвора у трајању од 4 године и 8 месеци налазећи да ће се истом у потпуности остварити сврха кажњавања.

Пресудом Другог основног суда у Београду К 1541/21 од 20. марта 2023. године због извршења кривичног дела тешка дела против опште сигурности из члана 288, став 1. у вези члана 278, став 1. КЗ (од чега окр. Симоновић и Михаиловић, у саучесништву, подстрекавањем) окр. Драгољуб Симоновић је осуђен на казну затвора у трајању од 5 година, окр. Владимир Михаиловић је осуђен на казну затвора у трајању од 4 године, а окр. Александар Маринковић је осуђен на казну затвора у трајању од 4 године и 6 месеци, док је окр. Игор Новаковић због извршења, у саучесништву, кривичног дела изазивање опште опасности из члана 278. став 1. КЗ осуђен на казну затвора у трајању од 3 године и 6 месеци. Оштећени су ради остваривања својих имовинско-правних захтева упућени на парницу.

Окривљени Драгољуб Симоновић је оглашен кривим што је, крајем септембра или почетком октобра 2018. године, у ресторану у Београду, подстрекао окр. Владимира Михаиловића да као саучесник изврши кривично дело изазивање опште опасности, на тај начин што је у једном тренутку током прославе повео разговор са окр. Михаиловићем према коме је гајио поверење, па је током разговора од њега затражио помоћ и услугу да пронађе неко лице од поверења како би у виду опомене запалило аутомобил оштећеном, предочавајући окр. Михаиловићу чињеницу да са оштећеним има проблем и сукоб, где окр. Симоновић у том моменту није прецизирао о ком лицу се ради, али је изричито појаснио и навео окр. Михаиловића где се налази кућа оштећеног, објашњавајући му да је потребно да се запали аутомобил који је паркиран у гаражи, рекавши му да ће за ту услугу дати новац месец и по дана по обављеном послу када се ситуација смири, при чему је окр. Михаиловић био свестан друштвеног положаја и позиције коју има окр. Симоновић, где је он рачунао са тим да он њему нешто може помоћи у његовом животу и животу његове породице, приде је био свестан да је од његовог утицаја могао зависити посао његове супруге која ради у ГО Гроцка, чиме је створио одлуку код окр. Михаиловића да пристане да му пружи помоћ и да у својству посебног подстрекача изврши означено кривично дело.

Окривљени Владимир Михаиловић је оглашен кривим што је, почетком децембра месеца 2018. године у Врчину, окр. Игора Новаковића истог подстрекао да као саучесник изврши кривично дело изазивање опште опасности подстрекавањем, тако што му је док су разговарали, знајући да овај познаје много људи у Врчину, предочио да за њега има посао и да му је потребна његова услуга да му пронађе „човека од поверења“, објашњавајући му да је потребно да се опомене оштећени, тако што би неко лице које окр. Новаковић пронађе запалило аутомобил у кући, чиме је као посредни подстрекач, користећи њихов ранији познанички однос створио одлуку код окр. Новаковића, да он након овог њиховог поверљивог разговора, пронађе лице за обављање наведеног посла ангажујући окр. Маринковића, који је за паљење аутомобила од окр. Новаковића затражио новац, а коју чињеницу је потом после пар дана окр. Новаковић пренео окр. Михаиловићу, рекавши му да је лице које је пронашао спремно да запали аутомобил и да за ту услугу тражи новац, на шта је окр. Михаиловић пристао.

Окривљени Игор Новаковић је оглашен кривим што је негде око 5. или 6. децембра 2018. године подстрекао Александра Маринковића да изврши кривично дело изазивања опште опасности, на тај начин што је разговарао са окр. Маринковићем и питао га да ли је заинтересован да му он отпише дуг који има према њему уколико обави неки посао за њега, па пошто је то окр. Маринковићу била примамљива понуда пристао је на то да чује о чему се ради, те му је окр. Новаковић рекао да је потребно да запали један ауто који се налази у гаражи, детаљно му појашњавајући локацију на којој се налази тај аутомобил, спрам којих пружаних одредница се окр. Маринковић лако одредио, чиме је створио одлуку код њега да изврши то кривично дело јер му је окр. Новаковић рекао да ће га поред отписа дуга, по обављеном послу, частити са још новца.

Окривљени Александар Маринковић, коме се суди у одсуству, дана 12. децембра 2018. године, са осуђеном Бојаном Шијацки Цветковић у односу на коју је поступак правноснажно окончан, општеопасном радњом изазивајући опасност за живот и тело и то оштећених Милана Јовановића и Јеле Дељанин, и то тако што га је осуђена Шијацки Цветовић возилом довезла до близине места догађаја,  изашао из возила са ранцем у руци у коме су се налазили цигла и флаша са бензином – молотовљев коктел упућујући се ка гаражи међусобно спојеном са кућом оштећеног Милана Јовановића у којој се налазило паркирано путничко моторно возило и то на начин да је доласком до исте узео циглу из ранца и истом разбио прозор улазних врата гараже, уједно из ранца извадио стаклену флашу у коју је претходно сипао моторни бензин, где је преко грлића флаше ставио крпу коју је пре тога полио тим бензином, затим је преко крпе грлића флаше ставио чеп од флаше, да би потом крпу запалио отвореним пламеном упаљача, услед чега се пламен распламсао, па је тако флашу убацио у унутрашњост предњег дела гараже, по чијем поду се пролио бензин који је поспешивач горења и чија испарења у контакту са отвореним пламеном створеним паљењем и горењем крпе разбуктала пожар који је најпре захватио унутрашњост гараже и аутомобил који се налазио у гаражи, затим су се пламен и врели продукти сагоревања, чији је производ сагоревања смртно опасан гас угљен моноксид, неконтролисано раширили из гараже на повезани стамбени објекат у наставку гараже, захватајући приземни део и спратни део објекта када су се у истом налазили  оштећени Милан Јовановић, који је спавао и оштећена Јела Дељанин, коју су у раним јутарњим часовима пробудили звуци пуцња, ломљаве стакла и шиштања, где је она устала и видела да је дошло до избијања пожара након чега је одјурила да пробуди свог супруга који је почео да се гуши од нагутаног дима и чада око себе, па су они успели да се избаве од пламена који је на и у стамбеном објекту и гаражи уз објекат, те покућство оштећених причинио имовинску штету који прелази износ од 4.000.000,оо динара.

Јавни тужилац Другог основног јавног тужилаштва у Београду, окр. Драгољуб  Симоновић и његови браниоци, браниоци окр. Владимира Михаиловића, Игора Новаковића  и Александра Маринковића.

Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, донео је 9. априла 2024. године пресуду Кж1 1178/23 којом је, делимичним усвајањем жалби, преиначио првостепену пресуду и кривично-правне радње окривљених правно квалификовао и то окр. Драгољуба Симоновића и Владимира Михаиловића као кривично дело изазивање опште опасности подстрекавањем из члана 278. став 1. КЗ, а окр. Александра Маринковића као кривично дело изазивање опште опасности из члана 278. став 1. КЗ, те окр. Драгољуба Симоновића осудио на казну затвора у трајању од 4 године и на новчану казну у износу од 100.000,00 динара, окр. Владимира Михаиловића на казну затвора у трајању од 3 године и на новчану казну у износу од 100.000,00 динара, окр. Игора Новаковића на казну затвора у трајању од 2 године и 6 месеци и окр. Александра Маринковића на казну затвора у трајању од 4 године и на новчану казну у износу од 100.000,00 динара. У преосталом, непреиначеном, делу првостепена пресуда је потврђена.

По налажењу Апелационог суда основано се жалбама браниоца окр. Симоновића, Михаиловића и  Маринковића побија првостепена пресуда због повреде кривичног закона тако што се истиче да током поступка није утврђено да је услед извршеног дела наступила штета великих размера, те да је првостепени суд повредио кривични закон када је наведене окривљене огласио кривим за кривично дело тешко дело против опште сигурности. Наиме, првостепени суд је након обављених вештачења правилно утврдио да укупна висина штете која је настала на и у стамбеном објекту, гаражи уз објекат, те покућству оштећених прелази износ преко 4.000.000,00 динара, па се основано жалбама бранилаца наведених окривљених побија првостепена пресуда у погледу правне квалификације кривичног дела за које су ови окривљени оглашени кривим јер према правном схватању усвојеној на седници кривичног одељења Врховног суда Србије 17. априла 2006. године „штета великих размера“ код неодређених вредности као обележја неких кривичних дела у Кривичном законику, у конкретном случају кривичног дела тешко дело против опште сигурности, постоји када вредност прелази износ од 6.000.000,00 динара, а што овде није случај. Због тога је Апелациони суд преиначио првостепену пресуду у погледу правне квалификације кривичног дела за које су првостепеном пресудом оглашени кривим, тако што је кривично-правне радње наведених окривљених квалификовао као кривично дело изазивање опште опасности и то у односу на окр. Симоновића и Михаиловића подстрекавањем, док је у односу на окр. Новаковића правна квалификација остала неизмењена.

Испитујући првостепену пресуду у делу одлуке о кривичној санкцији, првостепени суд је правилно од олакшавајућих околности на страни окр. Симоновића ценио његове личне и породичне прилике, да се ради о породичном човеку, те да раније није осуђиван, док је од отежавајућих околности ценио да је као подстрекач, саучесник у извршењу кривичног дела остварио висок интензитет угрожености заштићеног добра, да је кривично дело извршио из ниских побуда јер је као јавни функционер, председник општине Гроцка који је не само дужан да трпи критике на рачун вршења своје функције, већ и да покаже висок степен толеранције на исте одлучио да, користећи свој положај и утицај, предузме недозвољене радње, а све у цињу опомене оштећеног Милана Јовановића да престане да се бави истраживањем његовог рада на позицији председника општине.

У односу на окр. Михаиловића првостепени суд је правилно ценио чињеницу да је у питању породичан човек, да је својим признањем значајно допринео утврђивању чињеничног стања, док је од отежавајућих околности ценио чињеницу да је остварио висок интензитет угрожености заштићеног добра, да је кривично дело учинио из ниских побуда и да је захтев окр. Симоновића прихватио из користољубља, да би тиме обезбедио бољи статус своје супруге.

У односу на окр. Новаковића првостепени суд је правилно од олакшавајућих околности ценио чињеницу да се ради о неосуђиваном лицу, да је признањем извршења кривичног дела значајно допринео утврђивању чињеничног стања и да се ради о породичном човеку, док је од отежавајућих околности ценио да је кривично дело учинио из користољубља, да је својим делом остварио висок интензитет угрожености заштићеног добра и да током поступка није изразио жаљење и кајање због извршеног кривичног дела.

У односу на окр. Маринковића правилно је првостепени суд ценио чињеницу да је окривљени својим признањем допринео утврђивању чињеничног стања, док је од отежавајућих околности ценио његову вишеструку осуђиваност, те да је извршењем кривичног дела остварио висок интензитет угрожености заштићеног добра, као и да је кривично дело извршио из ниских побуда.

Међутим, по оцени Апелационог суда, основано се жалбама бранилаца наведених окривљених оспорава правилност одлуке о висини казне имајући пре свега у виду да је Апелациони суд извршио преквалификацију са тежег на блаже дело у односу на окр. Симоновића, Михаиловића и Маринковића, а што свакако, оправдава одмеравање блаже казне. Осим тога, првостепени суд у односу на окр. Михаиловића, Новаковића и Маринковића није у довољној мери ценио чињеницу да су у претходном поступку признали извршење кривичног дела чиме су значајно допринели утврђивању чињеничног стања у овом кривичном поступку, док је у односу на окр. Симоновића пропустио да цени његову старосну доб, а у односу на Маринковића није ценио породичне прилике, које околности су од значаја код одмеравања казне. У односу на окр. Новаковића првостепени суд је пропустио и да цени као олакшавајућу околност и то да је способност окривљеног да схвати значај свог дела и да управља поступцима била смањена.

Имајући у виду све наведено, то је Апелациони суд преиначио казне окривљенима налазећи да су исте сразмерне тежини извршеног кривичног дела и степену кривице окривљених.

Пресудом Вишег суда у Београду К 388/17 од 26. октобра 2023. године окр. Ален Ракочевић је ослобођен од оптужбе да је извршио кривично дело изнуда из члана 214 став 3 КЗ. 

 

Оптужниоцом Јавног тужиоца Вишег јавног тужилаштва у Београду окр. Алену Ракочевићу је стављено на терет да је у периоду од краја априла до 24. маја 2017. године у Београду, у намери да себи прибави противправну имовинску корист, силом и претљом принудио оштећене М.Ј. и С.Ј. да му на штету своје имовине предају износ од 23.ооо,оо евра, на тај начин што је искористио околност да је сада пок. М.Ј. својој супрузи, оштећеној М.Ј. на самрти у априлу 2016. године рекао да дугује окривљеном износ од 20.000,оо евра и да ће давањем аутомобила марке „Мерцедес“ дуг према окривљеном бити отплаћен, па је тако син М.Ј, С.Ј, одвезао наведено возило код окривљеног, да би месец дана након смрти М.Ј. окривљени почетком јуна 2016. године дошао до породичне куће Ј. у Београду и том приликом вршио притисак на М. да му спреми износ од 4.000,оо евра за 15 дана јер му њен покојни супруг толико дугује, а С. у кафе објекту претио да ће његовом деди по оцу поломити руке и ноге, да зна где његова баба по оцу и мајка иду у продавницу, куда се крећу и да ће им почупати косу, да зна када деца С. тече и тетке иду у школу, када се враћају и да ће их сачекати, као и да ће му течу пребити и запалити аутомобил ако му породично не врате аутомобил, а уколико га пријаве полицији да ће послати некога да им запали фирму, па због претњи упућених њеном сину С,  М. је након неколико дана окривљеном предала износ од 4.000,оо евра, затим је почетком септембра окривљени дошао код М. у канцеларију где јој је саопштио да поседује признаницу на износ од 50.000,оо евра коју је наводно потписао њен покојни супруг, викао на оштећену да се не прави луда и претио јој да зна где се она и њена породица крећу, да ће њеном сину поломити руке и ноге, да ће запалити фирму, да ће сачекати раднике испред фабрике, да би након тога контактирао С. упорно инсистирајући да дође сам код њега, па када је С. дошао оштећеном је саопштио да му његов покојни отац дугује још 30.000,оо евра и присилио га да му у дворишту његове куће потпише признаницу по којој лично дугује износ од 30.000,оо евра на име наводног дуга његовог покојног оца, тако што је одбијајући С. предлог да дође у фирму или код њега кући да се о томе договори са С. бабом, дедом и мајком, ухватио С. за леву руку и рекао му да остави мобилни телефон и крене ка свом ауту, да узме личну карту, те све време стајао поред С. и то код возачевих врата тако да С. иста није могао да затвори и побегне, па је С. узео из аута личну карту и вратио се са окривљеним до дворишта и с обзиром на то да је био у великом страху да ће му се нешто десити јер никога није било ни у кући ни на улици да му помогне, а имајући у виду несразмерни однос физичке снаге оштећеног и окривљеног потписао је ову признаницу, те је окривљени настављајући да тражи наведени износ оштећенима константно упућивао претње услед чега су били у страху за своје и животе своје породице због чега је оштећена М. под претњама пристала да непостојећи дуг од 30.000,оо евра исплаћује окривљеном у ратама и то сваког 30-тог у месецу износ од по 3.000,оо евра почев од 30. октобра 2016. године, па је тако наредна три месеца окривљеном исплаћивала наведене износе за које окривљени није хтео да потпише признанице, на који начин је оштећена окривљеном предала новац у укупном износу од 9.000,00 евра, а када га је у јануару 2017. године оштећена замолила да јануарску и фебруарску рату окривљеном исплати крајем фебруара због очеве смрти почео је да прети да ће јој почупати косу, да зна где јој се син креће и да ће му поломити руке и ноге, да се не прави луда и да га не пријављује полицији јер он има своје људе у полицији, са претњама је наставио у фебруару 2017. године када је оштећеној наредио да у року од 15 дана спреми износ од 30.000,00 евра услед чега се оштећена због страха за себе и своју породице преселила из своје породичне куће у кућу свог свекра и свекрве, да би окривљени у два наврата крајем фебруара 2017. године позивао зета оштећене и захтевао да пренесе оштећеној да му је познато да њихова фирма добро послује јер је видео М. како подиже новац са банкомата, након чега је оштећена пријавила догађај полицији 22. фебруара  2017. године, а када је окривљени контактирао оштећену средином маја пристала је да му преда износ од 10.000,оо евра, да би, приликом примопредаје наведеног новца, дана 24. маја 2017. године, у  породичној кући оштећених Ј, окривљени био ухапшен. 

Јавни тужилац Вишег јавног тужилаштва у Београду. 

Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, дана 9. априла 2024. године донео је пресуду Кж1 59/24 којом је одбио као неосновану жалбу Тужилаштва и потврдио првостепену пресуду. 

 

По налажењу Апелационог суда,  правилно је првостепени суд поступио када је окривљеног ослободио од оптужбе да је извршио кривично дело изнуде с обзиром на до да није доказано да је окривљени извршио ово кривично дело. Наиме, правилно је првостепени суд поступио када је прихватио одбрану окривљеног као јасну и детаљну, те потврђену осталим изведеним доказима, а пре свега исказима сведока који су потврдили да је дуг постојао, да није било претњи од стране оркивљеног према оштећенима, те да је више сведока потврдило да се оштећени нису из страха преселили из куће у којој су живели, већ због хипотеке под којима је кућа била. При оцени исказа сведока, првостепени суд је имао у виду и чињеницу да исти нису имали никакав интерес да потврђују одбрану окривљеног и да дају исказе какве су дали, посебно имајући у виду да је од осам испитаних сведока на главном претресу, три сведока родбина оштећених, а два су полицијски службеници, из којих разлога је првостепени суд правилно исказима сведока поклонио веру. Такође, Апелациони суд налази да је правилно првостепени суд дао оцену и о снимцима телефонских разговора између оштећене М.Ј. и окривљеног, те несумњиво утврдио да у разговорима ни један од саговорника не повисује тон, нити износи претње, нити било шта слично на рачун другог саговорника, при чему је разговор од 10. маја 2017. године инициран од стране окривљеног, док је све остале разговоре иницирала оштећена, па је нејасно зашто би то чинила уколико је била у страху од окривљеног, при чему је суд посебно имао у виду чињеницу да је разговор од 10. маја 2017. године настао три месеца након што је оштећена М. пријавила окривљеног, односно да три месеца ни на који начин окривљени није контактирао оштећене. 

 

Дакле, Апелациони суд налази да се изнетим жалбеним наводима Тужиоца не доводи у питање закључак првостепеног суда да постојање ниједног од битних елемената кривичног дела изнуда, онако како је то описано у оптужном акту Тужилаштва није доказано, односно, није доказана примена силе и претње од стране окривљеног оштећенима. 

Пресудом Вишег суда у Београду К 286/23 од 26. октобра 2023. године окр. Немања Милић је због извршења кривичног дела тешко убиство из члана 114 тачка 10 КЗ осуђен на казну затвора у трајању од 13 година. 

 

Окривљени Немања Милић је оглашен кривим што је у току ноћи између 6. и 7. јула 2019. године, у изнајмљеном стану у којем је живео са оштећеном у Београду, лишио живота своју мајку, оштећену Станојку Милић, при чему су његове способности да схвати значај свог дела и могућности да управља својим поступцима биле смањене, али  не битно, коју је у временском периоду од почетка марта до краја јула месеца 2019. године злостављао, на тај начиин што јој је у току ноћи између 6. и 7. јула 2019. године рукама и ногама задао већи број удараца и ударао њеном главом о чврсту глатку површину, којом приликом је оштећена задобила тешке телесне повреде опасне по живот, а у временском периоду који је претходио критичном догађају почев од марта до јула 2019. године, након што је оштећена напустила дом за смештај одраслих и старијих у којем је боравила од новембра месеца 2018. године, у стану у коме је становао са мајком која је у том периоду била ограничено покретна, оштећену физички злостављао и у више наврата неутврђених дана истој нанео телесне повреде.

Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, дана 25. марта 2024. године донео је пресуду Кж1 81/24 којом је, усвајањем жалбе Јавног тужиоца Вишег јавног тужилаштва у Београду, преиначио првостепену пресуду само у делу одлуке о казни, и окр. Немању Милића због извршења кривичног дела тешко убиство из члана 114. тачка 10 КЗ осудио на казну затвора у трајању од 20 година. У преосталом, непреиначеном, делу првостепена пресуда је потврђена. 

 

По налажењу Апелационог суда, у делу одлуке о кривичној санкцији, правилно је првостепени суд од олакшавајућих околности на страни окривљеног узео у обзир чињеницу да раније није осуђиван, да је дело извршио у стању смањене урачунљивости до степене битног, али не и битно, а од отежавајућих јачину повреде заштићеног добра, да је оштећена била полупокретна, болесна и веома стара, његово држање након учињеног кривичног дела, као и околности које се односе на личност учиниоца учињене психијатријским вештачењем. Међутим, основано се жалбом Тужиоца указује да је првостепени суд утврђеним олакшавајућим околностима дао већи значај него што заслужују, док није дао адекватан значај утврђеним отежавајућим околностима и није имао у виду да је оштећена била у потпуности зависна од окривљеног, као и бројност повреда које су на њој констатоване, а што скупа посматрано указује да казна затвора у трајању од 13 година не представља адекватну меру за постизање сврхе кажњавања. Код таквог стања ствари Апелациони суд налази да је окривљеном нужно изрећи казну затвора у дужем временском трајању, па је исти осуђен на казну затвора у трајању од 20 година, нашавши да је иста сразмерна друштвеној опасности извршеног кривичног дела и личности окривљеног као учиниоца и да је нужна за остваривањаа сврхе кажњавања. 

Пресудом Другог основног суда у Београду К 566/19 од 14. јула 2023. године због извршења кривичног дела тешка дела против опште сигурности из члана 288. став 1. у вези са чланом 278. став 1. КЗ,  окр. Горан Стакић је осуђен на казну затвора у трајању од 1 године и 6 месеци, док је окр. Радан Петровић осуђен на казну затвора у трајању од 1 године и 2 месеца, те је због извршења кривичног дела изнуда из члана 214. члан 1. КЗ окр. Жељко Стакић осуђен на казну затвора у трајању од 1 године и 2 месеца. 

 

Окривљени Радан Петровић је оглашен кривим што је 22. новембра 2018. године пожаром изазвао опасност за тело људи и имовину већег обима, услед које радње је наступила имовинска штета великих размера, у чему га је у стању смањене урачунљивости (услед повишене емоционалне напетости и омамљености седативима), али небитно, подстрекао окр. Горан Стакић на тај начин што се окр. Горан Стакић претходно, током октобра месеца 2018. године, у више наврата виђао са окр. Раданом Петровићем, те од истог тражио да за њега учини услугу, односно да запали два аутомобила за шта би му отписао дуг у износу од 600,оо еура, те му је објаснио на коју адресу треба да оде и да су у питању два аутомобила која се налазе у дворишту у Јајинцима, објашњавајући Петровићу како да запали аутомобиле, а што је окр. Петровић пристао да учини, те је 21. новембра 2018. године отишао до бензинске пумпе где је купио 4 литре бензина и сипао их у пластичну флашу након чега се возилом довезао до непосредне близине дворишта оштећеног Слађане и Ивана Коматине, те је 22. новембра 2018. године ушао у довриште породичне куће оштећених, пришао путничком моторном возилу марке „Audi Q5“ власништво оштећене Слађане Коматине на коме је предње ветробранско стакло полио бензином који је понео са собом, а затим је упаљачем запалио новину коју је бацио на ветробранско стакло, након чега је на неутврђен начин изазвао пожар на задњем делу возила путничком аутомобила марке „BMW X3“, власништво Ивана Коматине, а затим се бежећи удаљио са места догађаја, те је због пожара изгорео предњи део возила марке „Audi Q5“, задњи део возила „BMW X3“ и оштећена је фасада куће оштећених, дрвене греде и цреп на надстрешници куће, у ком  тренутку су у кући били оштећени, као и њихово троје малолетне деце, услед чега је на возилима наступила тотална штета, па је услед овог дела наступила имовинска штета великих размера у укупном износу од 6.534.462,оо динара. 

 

Окривљени Жељко Стакић је оглашен кривим што је 21. марта 2019. године у Београду, у намери да себи прибави противправну имовинску корист, претњом принудио другог да нешто учини на штету своје имовине, на тај начин што је окр. Жељко Стакић претходно 20. марта 2019. године телефоном позвао оштећену Слађану Коматину чему је присуствовао Иван Коматина, и рекао јој да му дугује паре и да ће је звати сутра како би јој рекао где треба да дође, након чега је рекао:“Буде ли ми се нешто десило, прећиће ти на други ниво!“ и „Следећи пут бомба иде на кућу“, алудирајући на догађај од 12. марта када је у дворишту породичне куће оштећене бачена бомба, након чега је 21. марта 2019. године позвао оштећену, док се иста налазила у ПУ за град Београд, где је претходно пријавила претње, и питао је да ли може да му  набави новац до 10 часова, да јој исти донесе на пумпу, да дође сама, говорећи: „Нити ћу ја видети тебе, нити ћеш ти видети мене!“,  да би је након пар минута позвао и рекао јој да узме што више може новца, да га донесе у еврима, тражио од оштећене да се закуне у децу да ће доћи сама, да ако му да новац да више неће имати проблема, али ако га намести да ће се „ствари наставити“, након којег разговора је у просторијама ПУ за град Београд извршено обележавању новчаница у укупном износу од 1.200.оо евра које су стављене у коверту које је оштећена понела са собом и кренула ка пумпи, под пратњом полиције, те је оштећена паркирала возило па ју је окр. Жељко Стакић позвао на телефон и рекао да изађе из аутомобила, што је оштећена и учинила, након чега јој је говорио да то није она, те када га је оштећена убдила да јесте, путао ју је где је новац, тражио је да коверту стави у кесу, а када је на питање окривљеног колико је новца донела, оштећена рекла 1.200,оо евра, окривљени је почео да виче и да јој прети, након чега је прекинуо везу, те поново позвао оштећену и питао је за колико може да спреми 50.000,оо евра, те када је оштећена рекла да може за 3 дана, окривљени јој је рекао да их среми за 3 сата и да га назове за 3 минута, те је у следећем телефонском разговору рекао да ће ипак „да је проба“ за тих 1.2000,оо евра, а да ће остатак до 30.000,оо евра дати за 3 сата, а да новац који има од 1.200,оо евра баци код знака „Нис“ код хитне помоћи на ауто-путу, а што је оштећена учинила, након чега је окр.Жељко Стакић пришао месту где се налази новац и исти узео, када је ухапшен. 

 

Такође, првостепеном пресудом према окр. Горану Стакићу одбијена је оптужба да је 21. марта 2019. године извршио кривично дело изнуда у помагању. 

 

ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ

Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, донео је 4. марта  2024. године пресуду Кж1 1242/23 којом је одбио као неосноване све жалбе и потврдио првостепену пресуду.