Архива

Пресудом Вишег суда у Панчеву К 22/23 од 19. марта 2024. године окр. Милош Стојадиновић је због извршења кривичног дела нехатно лишење живота из члана 118  КЗ осуђен на казну затвора у трајању од 1 године и истовремено одредио да ће се иста извршити без електронског надзора, тако што окр. не сме напустити просторије у којима станује.

 

Окривљени Милош Стојадинов је оглашен кривим што је дана 27. јуна 2022. године у Вршцу, лишио живота из нехата свог оца – оштећеног Горана Стојадинова, тако што је у дневној соби породичне куће, у ком су њих двојица живела заједно, након повратка из ноћне смене, скинуо свој опасач из ког је извадио свој службени пиштољ у намери да га одложи у фиоку у својој соби, стиснуо дугме да испадне оквир и повукао навлаку, али је оружје нехотично уперио у оштећеног, повукао окидач и испалио један хитац, а да се претходно није уверио да се метак не налази у цеви, иако је као полицијски службеник и обучен за управљање оружјем био свестан да на тај начин може лишити живота оштећеног, олако држећи да до тога неће доћи, погодивши оштећеног и наневши му смртоносну повреду у виду прострелне ране срца, због које је убрзо преминуо. 

Јавни тужилац Вишег јавног тужилаштва у Панчеву и бранилац окривљеног. 

Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, дана 14. октобра 2024. године донео је пресуду Кж1 578/24 којом је одбио као неосноване све жалбе и потврдио првостепену пресуду.

 

По оцени Апелационог суда, а имајући у виду све околности критичног догађаја, чињеницу да су окривљени и покојни живели заједно, да су били блиски, да раније нису били ни у каквом сукобу, да се породица оштећеног није придружила кривичном гоњењу и није поставила имовинскоправни захтев, то је правилно првостепени суд закључио да се не може са несумњивом сигурношћу сматрати да је окривљени пристао на последицу кривичног дела, односно да се сагласио са наступањем, већ да је олако држао да неће наступити, односно олако је држао да неће наступити смрт оштећеног, с обзиром да се окривљени претходно није уверио да је метак у цеви пиштоља, његово поступање је последица несмотреног и необазривог руковања ватреним оружјем, које је у овом случају довело до трагичног догађаја, али нема доказа о томе да је окривљени извршио опаљење из пиштоља и усмртио оштећеног да је знао да је метак у цеви и да је знао да ће до смртне последице доћи. Такође, по оцени Апелационог суда у Београду, неосновани су жалбени наводиу погледу изречене кривичне санкције, будући да је правилно првостепени суд свим околностима на страни окривљеног, како олакшавајућим, тако и отежавајућим, дао адекватан значај, налазећи да се наведеном кривичном санкцијом у потпуности остварује сврха кажњавања и истовремено адекватно изражава друштвена осуде за извршено кривично дело, те остварује праведност и сразмерност између учињеног кривичног дела и тежине кривичне санкције, због чега је изречена казна довољна за остваривање опште сврхе кажњавања. 

 

Пресудом Вишег суда у Београду К 849/22 од 9. априла 2024. године окр. Алекса Јанковић је због извршења у стицају кривичног дела недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја из члана 348, став 4 и став 1 КЗ, осуђен на  јединствену казну затвора у трајању од 3 године и на новчану казну у износу од 50.000,оо динара. Према окр. Алекси Јанковићу изречена је мера безбедности одузимања предмета и то: једне аутоматске пушке, два оквира за муницију и 82 метака различитог калибра.

 

Окр. Алекса Јанковић је оглашен кривим што је 22. октобра 2022. године неовлашћено носио ватрено оружје и муницију чија набавка и ношење није дозвољена грађанима, на тај начин што је у Београду, на надвожњаку изнад ауто-пута, у путничком моторном возилу којим је управљао радник такси удружења, док је седео на задњој клупи возила иза сувозачевог седишта, у пластичном џаку који се налазио у путној торби, носио аутоматску пушку „Црвена застава“ и два оквира са укупно 59 метака и 30 метака у једном и 29 метака у другом оквиру, од којих 3 метка са панцирно запаљивим зрном, а 56 метака калибра 7,62 х 39 мм, који оквири су били у пластичној фолији, а што су прегледом фолије пронашли полицијски службеници и од окривљеног одузели уз потврду, након чега су полицијски службеници извршили претресање стана и других просторија на адреси пребивалишта окривљеног и том приликом у његовој соби пронашли на последњој полици левог дела ормана једну картонску кутију у којој се налазила једна пакла цигарета, у којој се налазило 17 метака калибра 7,65 х 17 мм, а на другој полици са десне стране ормана, иза украсне картонске кутије, 1 метак калибра 9х19 мм Пара и 1 метак за аутоматску пушку калибра 7,62 х39 мм и од окр. одузели уз потврду о привремено одузетим предметима. 

Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, дана 9. октобра 2024. године донео је пресуду Кж1 717/24 којом је, делимичним усвајањем жалбе браниоца окривљеног, преиначио првостепену пресуду у делу одлуке о казни и окр. Алекси Јанковићу због извршења у стицају кривичног дела недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја из члана 348, став 4 и став 1 КЗ осудио на јединствену казну затвора у трајању од 2 године и 3 месеца, док је у преосталом делу жалбу одбио као неосновану, а првостепену пресуду у непреиначеном делу потврдио. 

 

По оцени Апелационог суда, имајући у виду да је чињенично стање правилно и потпуно утврђено, првостепени суд је извео правилан закључак у погледу кривице окривљеног и правне квалификације, правилно налазећи да се у радњама окривљеног стичу објективна и субјективна обележја кривичног дела недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја у стицају, због чега су супротни жалбени наводима којима се провстепена пресуда побија због повреде Кривичног законика оцењени као неосновани. 

 

Када је у питању одлука о кривичној санкцији Апелациони суд у Београду налази да је првостепени суд приликом избора врсте и висине кривичне санкције коју ће изрећи окривљеном имао у виду све околности које су од утицаја да кривична санкција буде правилно одабрана а њена висина правилно одмерена. Од олакшавајућих околности суд је на страни окривљеног ценио његову младост у време извршења кривичног дела, његово коректно држање пред судом, као и чињеницу да окривљени до сада није осуђиван, док отежавајућих околности није било. Међутим, Апелациони суд у Београду налази да је првостепени суд дао мањи значај олакшавајућим околностима, посебно у одсуству отежавајућих околности због чега је Апелациони суд у Београду, дајући управо адекватан значај свим наведеним олакшавајућим околностима уз правилну примену закона, побијану пресуду преиначио у погледу одлуке о казни, па је окр. осудио на јединствену казну затвора у трајању од 2 године и 3 месеца, налазећи да ће се управо овако изреченом јединственом казном затвора као и новчаном казном у износу од 50.000,оо динара у односу на окривљеног остварити сврха кажњавања. 

 

Пресудом Вишег суда у Београду К 429/18 од 6. октобра 2023. године због извршења кривичног дела недозвољени прелаз државне границе и кријумчарење људи (од чега  окр. Н.С. у подстрекавању), окр. Н.С. је осуђен на казну затвора у трајању од 1 године, а окр. Б.Д, Ђ.А, Р.А и Н.А. на казну затвора у трајању од по 1 године која ће се извршити у просторијама у којима окривљени станују без примене електронског надзора. 

 

Окр. Сами Улгаха, Драган Ћеранић и Ахмед Фијаз ослобођени су од оптужбе да су извршили кривично дело недозвољени прелаз државне границе и кријумчарење људи из члана 350, став 3 КЗ (од чега окр. Драган Ћертић у покушају, а окр. Сами Улгаха и Ахмед Фијаз у подстрекавању). 

 

Оптужницом Јавног тужиоца Основног јавног тужилаштва у Пријпољу, окр. Сами Улгахи и Драгану Ћертићу, стављено је на терет да су 29. јуна 2023. године у месту Боговођа код Лазаревца, започели извршење кривичног дела, тако што су окр. Б.А. према коме је поступак раздвојен и правноснажно окончан, и окр. Драган Ћертић су се договорили са окр. Сами Улхагом, да за његов рачун омогуће транзит већег броја лица – илегалних имиграната из Пакистана и других земаља, од Гостуна уз новчану надокнаду од 100 евра,  тако што им је окр. Улгаха одмах дао по 50 евра, па су окр. Б.А. и Ћертић одмах са својим возиллима кренули према Гостуну, где су требали да у возила приме илегалне имигранте, али када су дошли до Гостуна и када су илигални имигранти требали да седну у кола наишла је патрола граничне полиције и спречила улазак тих имиграната у ова возила, па је тако окр. Улхага подстрекао окр. Б.А. и Ћертића да за новац омогуће недозвољен транзит кроз Србију имиграната из Пакистана и других земаља али су у томе били спречени. Окр. Ахмед Фијазу стављено је на терет да је у временском периоду од 9. до 10 јула 2013. године у Гостуну и у Боговађи код Лазаревца, подстрекао окривљене да за новац омогуће недозвољени транзит кроз Србију лицима која немају документацију за прелазак државне границе, тако што се договорио са окривљенима Б.Д, Р.А, Н.А. и Ђ.А. да за његов рачун омогуће транзите већег броја лица, илегалних имиграната из Пакистана и других земаља, уз новчану надокнаду од 150 евра уз употребу њихових возила, па су се окр. Б.Д, Ђ.А, Р.А. и Н.А. дана 10.  јула 2013. године упутили са својим возилима према Гостуну где су у своја возила узели и то окривљени Б.Д. и Ђ.А. по 5 држављана Пакистана, окр. Р.А. 7 држављана Пакистана, а окр. Н.А. је у своје возило узео 2 држављанина Пакистана, 3 држављанина државе Мијанмар те су се упутили према Боговођи, али су их у селу Лучице зауставили полицијски службеници граничне полиције и открили ове имигранте. 

 

Окр. Н.С, Н.А, Р.А, Ђ.А и Б.Д. су оглашени кривима што су у периоду од 9. до 10. јула 2013. године, у Гостуну и у Боговођи код Лазаревца договорили се са окр. Н.С. да за његов рачун омогући транзит већих броја лица – илегалних имиграната из Пакистана и других земаља уз новчану надокнаду од 150 евра и употребу својих возила, тако што су окр. Б.Д, Ђ.А, Р.А. и Н.А. од Гостуна до Сабирног Центра за избеглице у Боговођи превезли имигранте, па су се окр. Б.Д, Ђ.А, Р.А. и Н.А. дана 10. јула 2013. године упутили са својим возилима према Гоступну где су у своја возила узели и то: окривљени Б.Д. и Ђ.А. по 5 држављанина Пакистана, окр. Р.А. 7 држављанина Пакистана, окр. Н.А. 2 држављанина Пакистана и 3 држављанина државе Мијанмар те су се упутили према Боговођи, али су их у селу Лучице зауставили припадници граничне полиције и открили ове мигранте па је тако Н.С. подстрекао остале окривљене да за новац омогуће недозвољени транзит кроз Србију лицима која немају документацију за прелазак државне границе. 

Јавни тужилац Вишег јавног тужилаштва у Београду и браниоци окр. Драгана Ћертића и окр. Н.С, Б.Д, Р.А, Ђ.А. и Н.А.

Пресудом Вишег суда у Београду К 233/23 од 6. фебруара 2024. године, окр. Душан Борисављевић је због извршења кривичног дела убиство из члана 113 КЗ осуђен на казну затвора у трајању од 10 година, док је окр. Дуња Танасковић због извршења кривичног дела помоћ учиниоцу после извршеног кривичног дела из члана 333 став 2 КЗ, осуђена је на казну затвора у трајању од 6 месеци и истовремено одредио да ће се иста извршити у просторијама у којима окривљена станује уз примену електронског надзора. Према окр. Душану Борисављевићу изречена је мера безбедности одузимање предмета и то ножа са дршком на расклапање, тзв. „лептир“.

 

Окривљени су оглашени кривим што су дана 16. октобра 2019. године у Београду, и то окр. Борисављевић лишио живота оштећеног НН, на тај начин што се са окр. Танасковић довезао до гробља возилом да би се, по претходном договору срео са оштећеним, па је, након што је разговор између Борисављевића и оштећеног прерастао у свађу, у коју свађу се укључила и окр. Танасковић која је, ногом ударила у врата са возачеве стране аутомобила оштећеног, окр. Борисављевић ножем на расклапање, тзв. „лептир“ у кратком временском периоду, нанео више повреда оштећеном у пределу грудног коша и главе, које су све повреде, у време наношења представљале јединствену тешку телесну повреду опасну по живот, након чега је оштећени сео у своје возило и кренуо, али је убрзо изгубио контролу над својим возилом и зауставио се на саобраћајном разделном острву, где су га окривљени затекли на месту возача, након чега су наишли и полицијски службеници ПС Обреновац, који су окривљене затекли поред возила оштећеног и којима су окривљенима рекли да је оштећени имао епи-напад, па су они позвали хитну помоћ која је констатовала смрт оштећеног НН, док је окр. Дуња Танасковић у неутврђеном тренутку пружила помоћ окр. Борисављевићу да не буде откривен, као учиниоцу кривичног дела за које је прописана кзна затвора преко пет година, прикривањем средства којим је дело учињено, на тај начин што је нож који је окривљени Борисављевић употребио приликом извршења дела узела и бацила у траву поред његовог возила.

Јавни тужилац Вишег јавног тужилаштва у Београду и браниоци окривљених. 

Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, дана 30. септембра 2024. године донео је пресуду Кж1 606/24 којом је, усвајањем жалбе Јавног тужиоца Вишег јавног тужилаштва у Београду, преиначио првостепену пресуду само у погледу одлуке о казни, тако што је окр. Дуњу Танасковић због кривичног дела помоћ учиниоцу после извршеног кривичног дела из члана 333 став 2 КЗ, за које је првостепеном пресудом оглашена кривом осудио на казну затвора у трајању до 10 месеци, и истовремено одредио да ће се иста извршити у просторијама у којима окривљена станује уз примену електронског надзора. У преосталом, непреиначеном, делу, првостепена пресуда је потврђена. 

 

Апелациони суд у Београду је нашао да је првостепени суд након детаљне анализе свих доказа наведених у образложењу првостепене пресуде, које је ценио како појединачно, тако и у њиховој међусобној вези, правилно и потпуно утврдио чињенично стање и у образложењу пресуде за своју одлуку навео јасне, довољне и аргументоване разлоге, те је подводећи утврђено чињенично стање под одговарајући материјалноправну норму, правилно закључио да је окр. Борисављен извршио кривично дело убиство а окр. Тансковић кривично дело помоћ учиниоцу после извршеног кривичног дела.

 

Испитујући правилност првостепене пресуде у делу одлуке о кривичној санкцији, Апелациони суд у Београду је имао на уму да је првостепени суд приликом доношења одлуке о врсти и висини кривичне санкције коју ће изрећи окривљенима ценио све околности које су од утицаја да кривична санкција буде правилно одабрана и њена висина правилно одмерена, као и да је истима у односу на окр. Душана Борисављевића дао адекватан значај. Наиме, правилно је првостепени суд од олакшавајућих околности на страни окр. Борисављевића ценио степен кривице окривљеног, односно чињеницу да је био у стању смањене урачунљивости до степена битног, али не и битног, чињеницу да је током поступка делимично признао чињеничне наводе оптужнице, као и држање после извршења кривичног дела, те околност да се није удаљио од оштећеног након што га је, заједно са окр. Танасковић, затекао без свести, као и исказано искрено кајање због учињеног кривичног дела и наступања последица, док је од отежавајућих околности ценио његов ранији живот и чињеницу да је раније осуђиван, између осталог, и за кривична дела са елементима насиља, па га је правилно првостепени суд, због извршења кривичног дела убиство осудио на казну затвора у трајању од 10 година. Истовремено првостепени суд је у односу на окр. Танасковић од олакшавајућих околности ценио да је реч о релативно младој особи, побуде из којих је извршила кривично дело, да је у време извршења кривичног дела била у емотивној вези са окр.Борисављевићем, док је од отежавајућих околности ценио њену ранију осуђиваност. Међутим, Апелациони суд у Београду је, дајући адекватан значај утврђеним отежавајућим и олакшавајућим околностима, усвајањем жалбе јавног тужиоца, преиначио првостепену пресуду само у погледу казне, тако што је окр. Танасковић осудио на казну затвора у трајању од 10 месеци и истовремено одредио да ће се иста извршити у просторијама у којима окривљна станује уз примену електронског надзора, налазећи да ће се казном затвора у наведеном трајању и начином њеног извршења у потпуности остварити сврха кажњавања у оквиру опште сврхе криричних санкција, имајући на уму тежину извршеног кривичног дела, степен повреде заштићених друштвених вредности, степен кривице окривљене и личност окривљене. 

 

Пресудом  Првог основног суда у Београду К 1357/23 од 31. маја 2024. године, због извршења кривичног дела противправно лишење слободе из члана 132 став 1 КЗ, окр. Милош Стојковић осуђен је на казну затвора у трајању од 1 године и 6 месеци, а окр. Алекса Алексић на казну затвора у трајању од 1 године, док су Окр. Марко Здравковић и МП ослобођени од оптужбе да су извршили кривично дело противправно лишење слободе из члана 132 став 3 КЗ.  

 

Окр. Милош Стојковић и Алекса Алексић су оглашени кривим што су дана 3. децембра 2022. године у Београду, по претходном договору, заједничким учествовањем у радњи извршења, противправно ограничили слободу кретања оштећеном Александру Лазићу на тај начин што су се из правца Вишњичке бање упутили ка адреси становања оштећеног, тако што је окр. Стојковић управљао возилом у коме се налазио окр. Алексић, крећући се из правца Вишњице у непосредној близини улице где станује оштећени, а где су до око 14,08 часова чекали долазак оштећеног, који свакодневно у периоду од 14,00 до 15,00 часова излази у дозвољену шетњу, с обзиром да се налазио на мери забране напуштања стана уз примену електронског надзора, да би, након што је оштећени на неутврђен начин доспео у унутрашњост возила, према оштећеном била примењена физичка сила услед чега није могао слободно да изађе из возила, а потом оштећеног одвезли на непознату локацију, а дана 5. децембра 2022. године поднета је пријава о његовом нестанку.

Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, дана 17.октобра 2024. године донео је пресуду Кж1 969/24 којом је одбио као неосновану жалбу јавног тужиоца Првог основног јавног тужилаштва у Београду, а првостепену пресуду у односу на окривљеног Марка Здравковића и окр. МП потврдио, и усвајањем жалби укинуо првостепену пресуду у односу на окр. Милоша Стојковића и окр. Алексу Алексића и у том делу предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење. 

 

Имајући у виду да основ за осуђујућу пресуду може представљати само такав низ чињеница несумњиво утврђених на основу изведених доказа, који су чврсто и логички повезане, тако да представљају комплетну и коначну слику критичног догађаја и са пуном сигурношћу упућују на једини могући закључак да је окривљени извршио кривично дело које је предмет оптужбе, те да се изведеним доказима искључује свака друга могућност, према оцени Апелационог суда у Београду у конкретном случају, на основу изведених доказа се не може извести закључак о утврђености релевантних чињенице које би указивале на несумњиву доказаност да су окр.  Марко Здравковић и окр. МП извршили кривично дело противправно лишење слободе, те је правилно првостепени суд одлучио када је исте ослободио од оптужбе. 

 

Међутим, по оцени Апелационог суда у Београду, изрека побијане пресуде је неразумљива у осуђујућем делу, с обзиром да се окр. Стојковићу и Алексићу ставља на терет да су противправно ограничили слободу кретања оштећеном, а да оштећени у току поступку никада није испитан у својству сведока, па је закључак првостепеног суда с  тим у вези нејасан. Ово посебно ако се има у виду да из доказа у списима произлази да је окривљени био у режиму мере забране напуштања стања уз примену електронског надзора, да се против њега водио кривични поступак, да је из списа произлази да је према њему одређен притвор и наређено издавање потернице, које околности, по оцени овог суда могу указивати и на намеру да побегне и тако постане недоступан суду и државним органима гоњења за потребе даљег вођења поступка и евентуалног издржавања казне. Такође, основано се изјављеним жалбама указује да изрека првостепене пресуде у себи садржи неодређену чињеницу и то да је оштећени Лазић на неутврђени начин доспео у унутрашњост возила, у ком возилу су се према становишту тужилаштва налазили окр. Стојковић, окр. Алексић и НН лице, при чему се из изведених доказа не може са сигурношћу утврдити да је оштећени уопште био у возилу, како се то види из чињеничног описа изреке, а ни изведеним доказима се не може утврдити супротно. 

 

Пресудом Вишег суда у Београду К 471/19 од 3. фебруара 2024. године, због извршења по два кривична дела посредовање у проституцији из члана 184 став 1 КЗ и кривичног дела посредовање у проституцији у саизвршилаштву, окр. Михаило Максимовић је осуђен на јединствену казну затвора у трајању од 3 године и 2 месеца и на јединствену новчану казну у износу од 300.000,00 динара, а окр. Душан Миленковић на јединствену казну затвора у трајању од 1 године и 4 месеца и на јединствену новчану казну у износу од 150.000,00 динара. Од окр. Максимовића одузима се имовинска корист прибављена кривичним делом и то новац у износу од 465,00 еура, а од окр. Миленковића новац у износу од 28.430,00 динара и 400,00 еура. Оштећене су упућене на парнични поступак ради остваривања имовинско-правних захтева.

 

Окривљрни су оглашени кривим што су у временском периоду од 17. новембра 2015. године, па до 12. јануара 2019. године на различитим локацијама на територији града Београда подстицали оштећене АА и ББ на проституцију, те путем друштвених мрежа преко интернета рекламирали проституцију на тај начин што је од 17. новембра 2015. године оштећени почео да излази са оштећеном АА и ступио у интимне односе са њом, а у новембру 2017. године упознао оштећену ББ која је након разговора са њим пристала да се бави проституцијом, да би затим окр. Максимовић организовао професионално фотографисање оштећених ради презентације клијентима и пропагирања проституције, уговарао са клијентима време, место и износ новца за пружање сексуалних услуга, организовао превоз оштећених до клијената и назад до стана, узимао тако зарађен новац у износу који је он одредио, те је увео радно време од 17,00 часова до 04,00 ујутру, као и правила понашања да му оштећене морају бити стално доступне на службени телефон, чије картице је често мењао, да не смеју бити у контакту са клијентима, нити самостално уговарати сексуалне услуге нити се рекламирати мимо њега, а окр. Миленковић обавештавао оштећене у које време да буду спремне за клијента, довозио и одвозио их од клијента, узимао од њих тако зарађен новац у износу који је окр. Максимовић одређивао, да би од септембра 2018. године, када је окр. Максимовић отпутовао на Кипар, преузео сав посао од њега, у смислу рекламирања оштећених преко друштвених мрежа на интернету, уговарао сексуалне услуге и организовао превоз, на начин како је то чинио и окр. Максимовић, организовао састанке са оштећенима и друге девојке које су за њих радиле, да би дана 19. јануара 2019. године оштећене биле ухапшене у хотелу , док су пружале сексуалне услуге турским држављанима, за шта су осуђене и новчано кажењене за прекршај.

Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, дана 2. октобра 2024. године донео је пресуду Кж1 748/24 којом је одбио као неосноване све жалбе и потврдио првостепену пресуду. 

 

По налажењу Апелационог суда оптужба да је окр, Михаило Максимовић извршио два кривичан дела трговина људима није потврђена изведеним доказима, те је првостепени суд правилно, супротно жалбеним наводима јавног тужиоца, у одсуству доказа када је у питању овај део оптужбе, не дирајући у објективни идентитет оптужбе, доказане кривичноправне радње окр. Максимовића правно квалификовао као два кривична дела посредовање у вршењу проституције, с тим да је из чињеничног описа изоставио радње за које није било основа у изведеним доказима, као и једно кривично дело посредовање у проституцији у саизвршилаштву, за које га је огласио кривим. Уједно, на потпуно и правилно утврђено чињенично стање правилно је примењен Кривични закон када је окр. Душан Миленковић оглашен кривим за два кривична дела посредовање у вршењу проституције. Испитујући побијану пресуду у погледу одлуке о казни, Апелациони суд у Београду налази да је првостепени суд, приликом одлучивања о врсти и висини кривичне санкције, правилно утврдио све околности које утичу да казна буде већа или мања и исте је, супротно наводима у изјављеним жалбама, правилно оценио. Правилно је првостепени суд ценио олакшавајуће околности које је утврдио на страни окривљених и то да су признали извршење кривичног дела за која су оглашени кривим, чиме су допринели бржем и ефикаснијем окончању поступка, њихово искрено држање пред судом, исказано кајање, старосну доб, те отежавајући околност на страни окр. Максимовића и то његову ранију осуђиваност, између осталог и за исто кривично дело за које је оглашен кривим, као и одсуство отежавајућих околности на страни окр. Миленковића, и правилно их осудио на јединствене казне затвора и то окр. Максимовића у трајању од 3 године и 2 месеца, а окр. Миленковића у трајању од 1 године и 4 месеца, налазећи да су овако одмерене казне затвора довољне и нужне да се њима оствари сврха кажњавања, у оквиру опште сврхе изрицања кривичних санкција. 

 

25.октобар 2024. године

Пресудом  Другог основног суда у Београду К 111/23 од 15. маја 2024. године, окривљена С.Ђ. је због извршења кривичног дела насиље у породици из члана 194 став 3 КЗ осуђена на казну затвора у трајању од 2 године. Оштећена је упућена да имовинско-правни захтев оствари у парничном поступку.

 

Такође, првостепеном пресудом је према окривљеној С.Ђ. и П.П. одбијена оптужба којом им се ставља на терет да су извршили кривично дело запуштање и злостављање малолетног лица из члана 193 став 1 КЗ.

 

Окривљена С.Ђ. је оглашена кривом што је неутврђеног дана у августу 2022. године, дрским безобзирним понашањем и применом насиља, угрозила спокојство и телесни интегритет члана своје породице, малолетне ћерке, на тај начин што је у јутарњим часовима неутврђеног дана у августу, у дневној соби, у присуству Л.Ђ. која је све снимала својим мобилним телефоном, физички напала малолетну кћерку стару 3 године, коју је једном руком држала за руке и док је дете плакало више пута ударила у пределу лица и главе, говорећи јој: „За лепотана из Сомбора, Зоран у затвор због тебе, знаш, мали Зоран у затвор због тебе, због тебе..“ све време ударајући малолетну оштећену, а затим је са обе руке свом снагом бацила на под гороврећи јој: „Још нисам завршила са тобом, сад целу годину има да те бијем, за Зорана, да те питам зашто га дираш устани, устани и дођи овамо нисам још завршила са тобом“, а када је малолетна оштећена почела да се удаљава обратила јој се са речима „Дођи овамо, немој да те јурим, ако ти дођем готова си, дођи овамо, зашто дираш Зорана, Зорана, зашто дираш“.  

Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, дана 22.октобра 2024. године донео је пресуду Кж1 956/24 којом је одбио као неосновану жалбу и потврдио првостепену пресуду у осуђујућем делу. 

 

По оцени Апелационог суда на правилно и потпуно утврђено чињенично стање, првостепени суд је правилно применио кривични закон, када је нашао да се у радњама окривљене С.Ђ. стичу сви субјективни и објективни елементи кривичног дела насиља у породици, с обзиром да је окривљена дрским и безобзирним понашањем, те применом насиља угрожавала спокојство и телесни интегритет члана своје породице, малолетне оштећене, а за које дело је и оглашена кривом. Првостепени суд је правилно поступио када је одбрану окривљене ценио као нејасну, нелогичну, неуверљиву, те дату са циљем избегавања кривичне одговорности. 

 

Испитујући првостепену пресуду у делу одлуке о кривичној санкцији, Апелациони суд је нашао да је првостепени суд правилно ценио све околности које су од утицаја на одлуку о кривичној санкцији, и то, од олакшавајућих околности на страни окривљене, њене личне прилике, чињеницу да је у питању млада особа, док је као отежавајуће околности ценио чињеницу да се окривљена ни једног момента није покајала пред судом, па је правилно поступио када ју је осудио на казну затвора у трајању до 2 године. Према оцени Апелационог суда, овако изречена кривична санкција је адекватна степену кривице окривљене, тежини извршеног кривичног дела и околностима под којима је кривично дело извршено и истом ће се остварити сврха кажњавања, те су стога супротни жалбени наводи браниоца окривљене, да је казна престрога, оцењени као неосновани. 

 

Пресудом Вишег суда у Београду К 163/23 од 14. децембра 2023. године, окривљени Бојан Татомиров је због извршења кривичног дела убиство из члана 113 КЗ и кривичног дела недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја из члана 348 став 4 КЗ осуђен на јединствену казну затвора у трајању од 12 година и изречена му је мера безбедности одузимања предмета и то једног преправљеног стартно-гасног сигналног пиштоља. Оштећени су упућени да имовинско-правне захтеве остваре у парничном поступку. 

 

Окривљени Бојан Татомиров је оглашен кривим што је 7. децембра 2022. године у насељу Угриновци, у стању битно смањене урачунљивости, лишио живота оштећеног Дражена Делевића, из ватреног оружја које је неовлашћено носио у стању урачунљивости, на тај начин што је, након краће расправе са оштећеним,  који је путничким возилом дошао испред куће у којој је окривљени живео као подстанар, окривљени у руци неовлашћено носио преправљен стартно-гасни сигнални пиштољ произвођача „Зораки“, уклоњеног фабричког броја, када је у правцу главе и тела оштећеног, који је стајао на коловозу поред путничког возила у присуству извесног „Даке“, из непосредне близине испалио 5 пројектила од којих је оштећени задобио вишеструке телесне повреде које повреде представљају збирно повреду тешке телесне природе које су у моменту настанка биле опасне по живот услед којих је оштећени преминуо, након чега се окривљени путничким возилом удаљио са лица места. 

Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, донео је 3. октобра. године решење Кж1 562/24 којим је, усвајањем жалби, укинуо првостепену пресуду и предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење и окривљеном  Татомирову продужио притвор.

 

По налажењу Апелационог суда основано се изјављеним жалбама побија првостепена пресуда због битне повреде одредаба кривичног поступка јер су у образложењу пресуде изостали јасни и довољни разлози у погледу чињеница које су предмет доказивања, а која се односе на урачунљивост окривљеног. С тим у вези првостепени суд је пропустио да наведе правно ваљане разлоге у погледу оцене налаза и мишљења вештака психијатра и психолога, и одбране окривљеног, због чега није било могуће испитати законитост и правилност пресуде.

 

Имајући у виду противрчне разлоге првостепеног суда, на шта се основано указује у изјављеним жалбама, првостепена пресуда је морала бити укинута и предмет враћен првостепеном суду на поновно суђење. Такође, Апелациони суд је оценио да и даље стоје разлози за притвор у односу на окривљеног Бојана Татомирова, те је истом продужио притвор, налазећи да и даље постоје околности које оправдавају задржавање окривљеног у притвору, а у циљу несметаног вођења кривичног поступка.  

 

Пресудом Вишег суда у Панчеву К 34/23 од 22. маја 2024. године окр. Душан Добресков је због извршења кривичног дела убиство из члана 113 КЗ осуђен на казну затвора у трајању од 13 година, те му је изречена мера безбедности.

 

Окривљени Душан Добресков је оглашен кривим што је 22. априла 2023. године, у Панчеву, у стању у коме је његова способност да схвати значај свог дела и могућност да управља својим поступцима била битно смањена, у стању алкохолне пијаности тешког степена са 2,23 промила алкохола у крви, лишио живота оштећену Јелену Стефанов, тако што је током разговора са Н.В. о плановима за продају њихових кућа у низу инвеститорима, што укључује и кућу оштећене, схватио да могућност продаје свих кућа пропада, јер оштећена превише тражи за своју кућу, за време док је Н.В. отишла да још једном о томе разговара са оштећеном и позвала је да изађе на своју капију, окривљени је из своје куће узео нож и дошао до куће оштећене, где је на улици испред куће затекао оштећену која је већ завршила разговор са Н.В. где се окривљени, најпре, краће задржао у разговору са оштећеном, а потом ушао у њено двориште, па у кућу, а оштећена ушла за њим, након чега је напао оштећену у дневној соби, стезао је руком за врат, наневши јој тешку телесну повреду и кухињским ножем који је донео са собом задао оштећеној пет убодних рана у пределу груди и стомака, наневши јој смртоносну рану, те лаке телесне повреде, од којих повреда је преминула на лицу места, упркос хитној медицинској помоћи која јој је пружена.

Јавни тужилац Вишег јавног тужилаштва у Београду и бранилац окривљеног. 

Апелациони суд у Београду, након одржаног претреса, дана 5. септембра 2024. године донео је пресуду Кж1 485/24 којом је, усвајањем жалби окривљеног и његових бранилаца, преиначио првостепену пресуду и окр. Милоша Ћеранића због извршења кривичног дела убиство из члана 113 КЗ у стицају са кривичним делом недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја из члана 348 став 4 КЗ осудио на јединствену казну затвора у трајању од 15 година. У преосталом, непреиначеном, делу првостепена пресуда је потврђена.

 

Окривљени Милош Ћеранић је оглашен кривим што је 26. новембра 2018. године, у Београду, лишио живота оштећеног Драга Божовића и неовлашћено носио ватрено оружје и муницију, на тај начин што се састао са оштећеним и то тако што га је претходно са мобилног телефона контактирао како би са њим разјаснио и регулисао проблеме око недозвољених послова који су их повезивали, поневши том приликом са собом ватрено оружје за коју није имао дозволу надлежног државног органа и које је заједно са муницијом набавио од НН лица за износ од 300,00 евра и том приликом дошао са својим друговима Б.Б, У.Ц. и С.Т, те након што је оштећени путничким возилом којим је управљао Г.У, а у возилу се налазио и М.Ш. заједно са њим изашао из возила, међусобно се поздравили са окривљеним, дошло је до краће вербалне расправе између окривљеног и оштећеног, да би у једном моменту оштећени почео да се удаљавао од окривљеног, када је окривљени из пиштоља који је извадио из џепа у тренутку док је оштећени стајао левом и лако задњом стране главе окренут ка устима цеви пиштоља, окривљени из истог испалио 6 пројектила у правцу оштећеног, па је услед дејства једног пројектила оштећени прво задобио устрелину главе и мозга, због којих повреда је оштећени тренутно изгубио свест и почео да пада пут унапред, па је у току падања услед дејства другог пројектила задобио прострелину у горњој половини задње стране корена десне ушне шкољке, па је услед пада и удара у под задобио повреде главе, након чега је окривљени побегао са места догађаја, док је оштећени услед устрелине главе и мозга које време наношења само за себе представља тешку и по живот опасну телесну повреду преминуо 30. новембра 2018. године у КБЦ Земун.

 

По налажењу Апелационог суда, чињенично стање у поступку је правилно и потпуно утврђено и поткрепљено свим изведеним доказима, али је Апелациони суд нашао да је првостепени суд подводећи утврђено чињенично стање под правну квалификацију кривичног дела погрешно закључио да су се у радњама окривљеног стекла сва битна обележја кривичног дела тешко убиство. У конкретном случају да би било речи о овом кривичном делу било је неопходно да се докаже подмуклост, а што није доказано након спроведеног доказног поступка, јер окривљени радње кривичног дела није извршио на посебно прикривен начин, нити је по мишљењу Апелационог суда испољио лукавост и препреденост која превазилази нормалну обазривост код извршења овог кривичног дела. Према ставу Апелационог суда, одлука да се изврши кривично дело тешко убиство се не доноси у кратком периоду, већ се напротив дуговремено и промишљено планира на убиства како би се предузело у време и на месту које гарантује његову пуну ефикасност. Изненадно поступање окривљеног приликом извршења кривичног дела, да је извадио пиштољ и пуцао у окривљеног објективно се може прихватити као елемент подмуклости, али у том случају недостаје елемент субјективне природе који карактерише зла намера окривљеног, поквареност и перфидност. С обзиром на утврђено чињенично стање, да није утврђено да је окривљени смишљено, плански искористио време оштећеног, нити да је намерно код оштећеног пре критичног догађаја учврстио однос поверења, нити је злоупотребио поверење оштећеног (тим пре што нису били пријатељи и да су у критичном периоду имали нерашчишћене односе) не може се говорити о кривичном делу тешко убиство. С обзиром на све утврђене чињенице у току првостепеног поступка, Апелациони суд је мишљења је да су се у радњама окривљеног стекла сва битна облежја кривичног дела убиство. Такође, у току поступка неспорно је на основу изведених доказа, а и признања окривљеног утврђено да је окривљени критичном приликом неовлашћено са собом носио ватрено оружје чиме је извршио кривично дело тешко убиство из члана 114 став 1 тачка 1 КЗ у стицају са кривичним делом недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја.

 

Анализирајући околности које су од утицаја на висину казне, Апелациони суд је од олакшавајућих околности на страни окривљеног ценио чињеницу да се ради о млађој особи која није раније осуђивана, породичне прилике, да је изразио кајање, као и да је признао извршење кривичног дела, док отежавајућих околности није нашао. Приликом доношења одлуке о висини казне, Апелациони суд је, свакако, ценио и чињеницу да је окривљени лишио живота младог човека који је био ненаоружан, те је у склопу свих наведених околности окривљеног осудио на казну затвора у трајању од 15 година, налазећи да ће се истом у потпуности постићи сврха кажњавања.

 

Пресудом Првог основног суда у Београду К 1238/21 од 14. маја 2024. године окр. Вук Тица је због извршења кривичног дела изазивање опште опасности из члана 278 став 3 КЗ осуђен на казну у трајању од 1 године и 6 месеци и на новчану казну у износу од 200.000,оо динара. 

 

Окривљени Вук Тица је оглашен кривим што је 8. јула 2020. године, у Београду, општеопасном радњом – пожаром изазвао опасност за имовину већег обима на месту где је окупљен већи број људи, на тај начин што је за време протеста испред дома Народне скупштине пришао службеним возилима МУП РС која су била паркирана на стази између Главне поште и цркве Светог Марка, те је каменом поломио стакло након чега је контактом отвореног пламена упаљача са лако запаљивом материјом. поспешивачем горења изазвао пожар на наведеним возилима који се проширио и на друго возило које се налазило у непосредној близини, те је потом отишао до другог полицијског возила, те је каменом поломио стакло на истом и контактом отвореног пламена упаљача са лако запаљивом материјом – поспешивачем горења изазвао пожар на наведеном возилу, а затим је дошао до „полицијске марице“ каменом поломио стакло на возилу и ушао у возило, након чега је на исти начин изазвао пожар и на том возилу, те се удаљио од предметних возила. 

Јавни тужилац Првог основног јавног тужилаштва у Београду и бранилац окривљеног. 

Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, дана 19. септембра 2024. године донео је пресуду Кж1 817/24 којом је, делимичним усвајањем жалбе Јавног тужиоца, преиначио првостепену пресуду у делу одлуке о казни и окр.  Вука Тицу због извршења кривичног дела изазивање опште опасности из члана 278 став 3 КЗ осудио на казну затвора у трајању од 2 године и на новчану казну у износу од 200.000,оо динара. У преосталом, непреиначеном, делу првостепена пресуда је потврђена. 

 

По налажењу Апелационог суда, у делу одлуке о казни, првостепени суд је правилно од олакшавајућих околности на страни окривљеног ценио коректно држање пред судом, док је од отежавајућих околности ценио његову упорност коју је исказао приликом извршења кривичног дела, али и ранију осуђиваност, не за истоврсно кривично дело. Међутим, првостепени суд није дао довољан значај чињеници да је критичном приликом дошло до оштећења пет моторних возила, да је окривљени предузео радње кривичног дела опасном радњом – пожаром и изазвао опасност за имовину већег обима на месту где је окупљен већи број људи, које околности не могу остати занемарене и, по оцени овог Суда, нису такве да би се окривљени осудио на казну затвора која је ближа прописаном минимумуму за ово кривично дело. Имајући у виду да је реч о осуђиваном лицу, Апелациони суд је мишљења да би се казном затвора у трајању од 2 године могло утицати на окривљеног, али и на друге да убудуће не врше оваква, а ни слична кривична дела, из ког разлога је жалбу Јавног тужиоца делимично усвојио. 

 

Пресудом Вишег суда у Београду К По3 72/23 од 24. априла 2024. године окр. Василије Броћета је због извршења кривичног дела приказивање, прибављање и поседовање порнографског материјала и искоришћавање малолетног лица за порнографију из члана 185 став 4 КЗ осуђен на казну затвора у трајању од 1 године и 6 месеци, те му је изречена мера безбедности одузимања предмета и то једног десктоп рачунара. Такође, окривљеном су изречене посебне мере које ће се спроводити најдуже 20 године после извршене казне затвора са роком провере о потреби њиховог даљег спровођења на сваке 4 године и то: 

 

• обавеза окривљеног да се лично јави полицији и управи за извршење кривичних санкција сваког месеца најкасније до 15; 

 

• забрана посећивања места на којима се окупљају малолетна лица, као што су: школске зграде, школска дворишта, вртићи, игралишта, дечије манифестације и сл; 

 

• дужност окривљеног да посећује професионална саветовалишта и установе према програму који му одреди управа за извршење кривичних санкција;

 

• дужност окривљеног да у року од 3 дана од дана промене лично обавести полицију и управу за извршење кривичних санкција о промени пребивалишта, боравишта или радног места; 

 

• дужност окривљеног да се најкасније 3 дана пре путовања у иностранство лично јави полицији и да пружи податке о држави у којој путује, као и месту и дужини боравка у иностранству. 

 

Окривљени Василије Броћета је оглашен кривим што је током 2021. године, па до лишења слободе 20. септембра 2023. године прибављао за себе и поседовао слике и аудио-визуелни садржај порнографске садржине настале искоришћавањем малолетних лица тако што је на десктоп рачунару – припадајућој меморијског јединици складиштио предметни садржај у укупној количини од 725 слика и један филм. 

Јавни тужилац Вишег јавног тужилаштва у Београду – Посебно тужилаштво за борбу против вискотехнолошког криминала и бранилац окривљеног. 

Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, дана 3. септембра 2024. године донео пресуду Кж1 По3 17/24 којом је одбио као неосноване све жалбе и потврдио првостепену пресуду. 

 

Пресудом Вишег суда у Београду К 242/21 од 18. октобра 2022. године због извршења, у саизвршилаштву, кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246, став 1 КЗ окр. М. И. је осуђен на казну затвора у трајању од 3 године, окр. Нихат Прељић на казну затвора у трајању од 5 година и окр. Бајрами Аличковић на казну затвора у трајању од 3 године и 6 месеци. Такође, према окр. Нихату Прељићу изречена је и мера безбедности одузимања предмета и то 2.814,03 грама опојне дроге марихуане и једно путничко моторно возило. 

 

Такође, првостепеном пресудом окр. Марко Јаблановић је ослобођен од оптужбе да је, као саизвршилац, извршио кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246, став 1 КЗ. 

Јавни тужилац Вишег јавног тужилаштва у Београду, окр. Нихат Прељић и његов бранилац, као и браниоци окр. М. И. и Бајрами Аличковића. 

Апелациони суд у Београду, након одржаног претреса, дана 10. јула 2024. године донео је пресуду Кж1 462/23 којом је, делимичним усвајањем жалби Тужилаштва и окр. Нихата Прељића и његовог браниоца, преиначио првостепену пресуду и због извршења, у саизвршилаштву, кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246, став 1 КЗ окр. М. И. осудио на казну затвора у трајању од 4 године, окр. Нихата Прељића и Бајрама Аличковића на казне затвора у трајању од по 4 године и 6 месеци и окр. Марка Јаблановића на казну затвора у трајању од 6 година. У преосталом, непреиначеном, делу првостепена пресуда је потврђена. 

(Напомена: против пресуде Апелационог суда у односу на окр. Марка Јаблановића дозвољена је жалба у трећем степену). 

 

Окривљени М. И, Нихат Прељић, Бајрами Аличковић и Марко Јаблановић су оглашени кривим што су 19. и 20. јануара 2017. године, у Лепосавићу и Београду, и то окр. Јаблановић и М. И. неовлашћено куповали ради даље продаје супстанце проглашене за опојну дрогу – марихуану, осумњичени С.С, према коме је истрага прекинута, неовлашћено продавао исте супстанце, а окр. Прељић и Аличковић неовлашћено преносили ради даље продаје те супстанце на тај начин што је 19. јануара 2017. године окр. Јаблановић неовлашћено од осумњиченог С.С. купио ради даље продаје 2.814,30 грама опојне дроге – марихуане размерено у седам ПВЦ пакета, па је исту предао окр. Прељићу који их је спаковао у возилу и то посебно направљен бункер у кровном делу, а које возило је власништво и којим је управљао окр. Прељић кога је ангажовао да заједно са окр. Аличковићем опојну дрогу неовлашћено пренесу до Београда, а ради даље продаје и исту предају окр. М. И. који је са окр. Јаблановићем уговорио куповину марихуане, а ради даље продаје, што исти и чине. 

 

По налажењу Апелационог суда, у делу који се односи на окр. Јаблановића, неприхватљиви су разлози првостепеног суда да окр. Јаблановића ослободи од оптужбе налазећи да није доказано да је овај окривљени предузео радње кривичног дела које му је стављено на терет. Наиме, када се има у виду нелогичност у одбрани окр. Јаблановића, а у склопу других доказа који управо иде у прилог одбрани окр. Прељића, Апелациони суд је нашао да је након спроведеног поступка и доказа који су прибављени на несумњив начин утврђено да је окр. Јаблановић предузео радње кривичног дела које му је стављено на терет. Дакле, када се има у виду постојећа пресретнута комуникација, као и да је неспорно утврђено да се ДНК профил окр. Јаблановића налази на кеси у којој је била запакована опојна дрога која је пронађена у возилу окр. Прељића и од њега одузета, као и исказ полицијског службеника који је учествовао у хапшењу окривљених, те других доказа, по налажењу Апелационог суда све наведене околности указују на то да су окривљени повезано деловали ради неовлашћеног преноса опојне дроге. 

 

Приликом дношења одлуке о висини казне за окривљене, Апелациони суд је на страни окр. Јаблановића од олакшавајућих околности ценио чињеницу да је до сада неосуђиван, породичне прилике, па га је, у одсуству отежавајућих околности, осудио на казну затвора у трајању од 6 година ценећи притом количину опојне дроге коју је овај окривљени куповао ради даље продаје, као и чињеницу да је заједно са окр. С.С. и М. И. организовао превоз из Лепосавића до Београда и то у преправљеном возилу. У односу на окр. Прељића суд је, пре свега, од олашавајућих околности ценио његове породичне прилике, да је признао извршење кривичног дела и своје учешће у целокупном догађају, а од отежавајућих околности ценио његову осуђиваност, док је на страни окр. Аличковића од олакшавајућих околности ценио његове породичне прилике, а од отежавајућих околности да је вишеструко осуђивано лице, па их је осудио на казне затвора у трајању од по 4 године и 6 месеци, налазећи да ће се истом у потпуности остварити сврха кажњавања. 

 

Решењем Вишег суда у Београду Кре 25/23-Кв 1959/24 од 31. маја 2024. године је утврђена испуњеност законских претпоставки за издавање правосудним органима Републике Белорусије окр. Andrey Gnyot, а ради вођења кривичног поступка.

Апелациони суд у Београду, на рочишту, донео је 27. августа 2024. године решење Кж1-кре 35/24 којим је, усвајањем жалби, укинуо првостепено решење и предмет вратио првостепеном суду на поновно одлучивање.

По налажењу Апелационог суда основано се изјављеним жалбама побија законитост и правилност одлуке првостепеног суда јер је и по мишљењу већа другостепеног суда у конкретном случају одлука првостепеног суда донета на основу непотпуно утврђеног чињеничног стања из којег је проистекла и битна повреда одредаба кривичног поступка, која се састоји у томе да у образложењу првостепеног решења нису наведени разлози о чињеницама које су предмет доказивања, а они који су изнети су у потпуности нејасни, а истовремено и међусобно противречни, што је онемогућило испитивање законитости и правилности првостепеног решења.

У образложењу решења Апелационог суда се, између осталог, наводи да првостепени суд у образложењу решења износи оцену о постојању основане сумње да је окривљени извршио кривично дело које му се ставља на терет и за исто даје, по ставу Апелационог суда, неприхватљиве разлоге. Наиме, првостепени суд даје потпуно нејасно образложење да основана сумња произлази из списа предмета, као и из аката државних органа, јавног тужилаштва и Вишег истражитеља, који не могу представљати доказ о постојању основане сумње у смислу Закона о међународној правној помоћи јер су у том делу у супротности са правилима правног поретка Републике Србије, односно уставних и кривичних одредби које се тичу гаранције презумције невиности лица против кога се води кривични поступак. Ово стога јер се у истима наводи да је Andrey Gnyot, као лице чије се изручење захтева, извршило одређену радњу која представља кривично дело као да се ради о већ пресуђеној ствари чиме је, по ставу Апелационог суда, повређена презумција невиности лица према коме се води кривични поступак, а што је у крајњем, противно правном поретку замољене земље.

Такође, а имајући у виду да је првостепени суд констатовао да је кривично дело које се окривљеном ставља на терет слично кривичном делу пореска утаја из Кривичног закона Републике Србије, то је било потребно да од државе молиље прибави и одредбе закона за које се окривљени терети да их је прекршио и чијим кршењем је настала штета у посебно великим износима и то текстове прописа како су исти гласили у време евентуалног извршења кривичног дела. То је битно због висине штете и правне квалификације, а сходно томе и за застарелост кривичног гоњења.

Пресудом Вишег суда у Београду К 61/23 од 30. јануара 2024. године окр. Игор Бабић је због извршења кривичног дела убиство из члана 113. КЗ осуђен на казну затвора у трајању од 13 година. 

 

Окривљени Игор Бабић је оглашен кривим што је 13. априла 2020. године, у Лазаревцу, у стању смањене урачунљивости, али не битно, лишио живота сада пок. Драгана Радоњића тако што је дошао код њега у кућу и задао му укупно седам убодина, и то четири док му је био окренут леђима, а три убодине на бочној и предњој страни трупа, услед чега је пао на под, при чему је на рукама имао хируршке рукавице, након чега је узео мобилни, закључао улазна врата, кључеве понео са собом и приликом одласка одбацио марамице и део хируршке рукавице које су пронађене, а услед нанетих убодина дошло је до искрварења и наступања смрти код сада пок. Драгана Радоњића.

Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, дана 11. јуна 2024. године донео пресуду Кж1 394/24 којом је одбио као неосноване жалбе Тужилаштва и браниоца окривљеног и потврдио првостепену пресуду, док је жалба окривљеног одбачена као неблаговремена. 

 

Пресудом Вишег суда у Београду К 370/19 од 22. јула 2022. године окр. Катарина Никол Ребрача, Слађана Миронија и Мирјана Христић су ослобођене од оптужбе да су извршиле кривично дело  злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 КЗ (од чега окр. Мирјана Христић и Слађана Миронија помагањем).

Апелациони  суд у Београду, је након одржаног претреса, дана 17. јуна 2024. године донео пресуду Кж1 96/23, којом је усвајањем жалбе Тужилаштва, преиначио првостепену пресуду и због извршења кривичног дела злоупотреба поверења у обављању привредне делатности из члана 224а став 3 КЗ (од чега окр. Хрстић и Миронија помагањем) окр. Катарину Никол Ребрачу осудио на казну затвора у трајању од 2 године и 10 месеци, а  окр. Слађану Миронију и Мирјану Христић на казне затвора уз трајању од по 1 годину. Окривљена Катарина Никол Ребрача је обавезана да на име прибављене противправне имовинске користи уплати у буџет Републике Србије износ од 22.584.619,80 динара.

(Напомена: против ове пресуде дозвољена је жалба Апелационом суду у трећем степену)

 

Окривљена Катарина Никол Ребрача је оглашена кривом што је у периоду од 2. јуна 2006. године до 9. марта 2010. године, у Београду, као одговорно лице, у својству оснивача и директора Добротворног фонда “Катарина Ребрача”, позивајући се на покровитељство Министарства здравља Србије и Института за онкологију и радиологију Србије и у својству лица овлашћеног за заступање и располагање новчаним средствима агенција “K models”, на име наводно извршених услуга у циљу реализације циљева Добротворног фонда – едукације и информисања женске популације и превенције рака дојке, као и за набавку мамографа на које рачуне је од разних донатора – правних и физичких лица уплаћен новац у износу од 62.440.283,29 динара, извршила пренос новчаних средстава на рачун агенције “К моделс”, чији је оснивач и лице овлашћено за заступање, и то износ од 5.799.000,оо динара, на рачун агенције „Top image”, чији је оснивач и лице овлашћено за располагање новчаним средствима окр. Миронија, износ од 7.212.000,оо динара и агенције “Mima art”, чији је оснивач и лице овлашћено за заступање окр. Христић, износ од 3.041.000,оо динара, на тај начин што су окр. Миронија и Христић окр. Ребрачи за уплате агенцији „Top image” и “Mima art” на име наводно извршених услуга за Добротворни фонд достављале фактуре без пратеће документације која правда исте, након чега је окр. Христић са рачуна агенције “Mima art” подигла новац у укупном износу од 2.927.000,оо динара и окр. Миронија са рачуна агенције „Top image”  новац у укупном износу од 6.892.000,оо динара, а који новац су предале окр. Ребрачи, док је окр. Ребрача са рачуна агенције “K models” подигла новац у укупном износу од 3.772.000,оо динара, а на име наводно извршених услуга на основу фактура, без пратеће документације која правда исте, иако ове агенције нису пружиле услуге Фонду и тако подигнути новац задржала за себе. Такође је окр. Ребрача и средства за рачуне наведеног Фонда користила за своје потребе, супротно акту о оснивању Фонда којим се предвиђа коришћење средстава искључиво за циљеве Фонда, тако што је са рачуна Фонда вршила плаћање авио-карата, аеродромских такси за себе, породицу и пријатеље, све у укупном износу од 1.242.032, оо динара, за услуге преноћишта у хотелу “Хајат” у износу од 187.603,01 динара и телефонске рачуне на име Ребрача у укупном износу од 223.595,49 динара и са текућих рачуна подигла готовину у укупном износу од 5.629.061,90 динара, који износ је користила за личне потребе, док је и за личне потребе вршила плаћање картицом у укупном износу од 1.711.327,40 динара, те је на тако описан начин за себе прибавила противправну имовинску корист у износу од 22.584.619,80 динара.

 

Апелациони је, након отвореног претреса, поново саслушао окривљене и судске вештаке, па је ценећи целокупно стање у списима утврдио, а насупрот ставу првостепеног суда, да из свих изведених доказа произлази да су окривљене, на основу чињеничног стања које је утврђено у другостепеном поступку, извршиле кривично дело злоупотреба поверења у обављању привредне делатности (од чега окр. Миронија и Христић у помагању) будући да је окр. Ребрача својим радњама проузроковала имовинску штету субјекту привредног пословања чије имовинске интересе заступа, а у чему су јој помагале окр. Миронија и Христић.

 

Одлучујући о врсти и висини кривичне санкције Апелациони суд је од олакшавајућих околности на страни окривљених ценио њихову ранију неосуђиваност, породичне прилике, коректно држање пред судом, дужину трајања кривичног поступка, као и протек времена од извршења кривичног дела, док отежавајућих околности није било, те је окр. Ребрачу осудио на казну затвора у трајању од 2 године и 10 месеци имајући у виду друштвену опасност извршеног дела, степен кривичне одговорности окривљене, као и околности под којима је извршено дело, а налазећи да ће се истом казном у потпуности остварити сврха кажњавања. У односу на окр. Миронију и Христић Суд је олакшавајуће околности, у одсуству отежавајућих околности, ценио као нарочито олакшавајуће, па им је ублажио казне испод законом прописаног минимума и осудио их на казну затвора у трајању од по 1 године,  а налазећи да ће се истим казнама у потпуности остварити сврха кажњавања.

 

Пресудом Вишег суда у Београду К  528/23 од 1. фебруара 2024. године окр. Јасмина Бајовић је због извршења кривичног дела убиство на мах из члана 115. КЗ осуђена на на казну затвора у трајњу од 3 године. 

 

Окривљена Јасмина Бајовић је оглашена кривом што је 14. новембра 2021. године, у Београду, у стању битно смањене урачунљивости, другог лишила живота на мах, доведена без своје кривице у јаку раздраженост, нападом, злостављањем и тешким вређањем од стране убијеног Милорада Бајовића, које је уназад 24 године од када су у браку свакодневно био пијан, у ком стању је физички и психички насртао на окривљену, континуирано је омаловажавао, био љубоморан, говорио јој да је курва, замерао јој што не ради и не остварује зараду, а критичног дана је изашао из куће, а када се вратио био је пијан и почео је да се свађа са окривљеном и да је вређа, ударио јој је један шамар док је била у ходнику и лепила тапете, а потом још два шамара, након чега му је она рекла да хоће развод и вратила се у кухињу да спрема ручак, када је оштећени поново почео да је провоцира и вређа, ушла је у собу и рекла му да прекине, те је он након краће вербалне расправе устао са кревета, почео опет да је удара, па му је тада оштећена ножем са пвц ручком задала једну убодну рану наневши му тиме тешку телесну повреду опасну по живод, услед које је оштећени истог дана преминуо.

Пресудом Вишег суда у Београду К 62/13 окр. Саша Тиосављевић, Игор Нешковић, М.А. и Илија Четник су ослобођени од оптужбе да су извршили кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246 став 3 КЗ, док је окр. Игор Нешковић ослобођен од оптужбе и да је извршио кривично дело недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја из члана 348 став 3 КЗ. 

 

Оптужницом Јавног тужиоца Вишег јавног тужилаштва у Београду: 

 

• окр. Саши Тиосављевићу, Игору Нешковићу, М.А. и Илији Четнику је стављено на терет да су у временском периоду од јануара месеца до 3. октобра 2012. године, на територији Републике Србије, у саставу групе, неовлашћено продавали, нудили на продају, ради продаје држали, преносили и посредовали у продаји и куповини супстанци проглашених за опојне дроге – хероина и марихуане, при чему је окр. Тиосављевић организовао мрежу препродаваца, купопродају веће количине опојне дроге хероина и марихуане и транспорт истих на релацији Нови Пазар – Београд, окр. Драган Анђелковић, у односу на кога је обустављен кривични поступак због смрти, као припадник групе, у дужем временском периоду превозио и продавао опојну дрогу  хероин и марихуану београдским  „дилерима“ опојних дрога, а по налогу окр. Тиосављевића, а окр. Нешковић као припадник групе од јануара  2012. године куповао у Новом Пазару и Београду од окр. Тисоављевића веће  количине опојне дроге марихуане и хероина, организовавши мрежу препродаваца опојних дрога на територији Београда, продавао опојну дрогу хероин у колични од  50 грама по цени од 700 евра окр. М.Д, а окр. М.А. као припадник групе продавао опојну дрогу и марихуану београдским „дилерима“  и купцима опојних дрога у Београду, а за рачун окр. Нешковића и окр. Четник заједно са окр. Нешковићем преузимао опојну дрогу херион и марихуану од окр. Анђелковића и исту ради продаје држао за рачун окр. Нешковића;

 

• окр. Игору Нешковићу је стављено на терет да је дана  29. септембра 2012. године, у стану у коме је непријављено боравио у Београду, неовлашћено држао три ручне бомбе и пиштољ са десет комада припадајуће муниције.

 

Такође, првостепеном пресудом због извршења једног продуженог кривичног дела тешка крађа из члана 204 став 1 тачка 3 КЗ (од чега окр. Нешковић помагањем) окр. М.А. је осуђен на јединствену казну затвора у трајању од 6 година и 6 месеци (у коју казну му је урачуната и раније изречена правноснажна казна затвора у трајању од 4 године), док је окр. Игор Нешковић осуђен на казну затвора у трајању од 1 године и 8 месеци. 

 

Окривљени М.А. је оглашени кривим што је 6, 8, 12, 22, 26 и 28 септембра 2012. године, у Београду, одузео на штету трећих лица путничка моторна возила, у намери да присвајањем истих прибави себи или другоме противправну имовинску корист, од чега је два од наведених дела извршио на нарочито дрзак начин.

Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, дана 28. маја 2024. године донео је пресуду Кж1 428/24 којом је, усвајањем жалбе браниоца окр. М.А, преиначена првостепена пресуда, само у делу одлуке о казни у односу на овог окривљеног, те је Апелациони суд окр. М.А. због извршења продуженог кривичног дела тешка грађа из члана 204 став 1 тачка 3 КЗ осудио на јединствену казну затвора у трајању од 6 година (у коју казну му је урачуната и раније изречена правноснажна казна затвора у трајању од 4 године). У преосталом, непреиначеном, делу, првостепена пресуда је потврђена. 

 

Пресудом Вишег суда у Београду К 2/20 од 1. децембра 2023. године окр. Милан Животић је због извршења кривичног дела убиство из члана 113 КЗ у стицању са кривичним делом недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја из члана 348 став 4 КЗ осуђен на јединствену казну затвора у трајању од 12 година, те му је изречена мера безбедности одузимања преправљеног стартног пиштоља. Оштећена је ради остваривање свог имовинско-правног захтева упућена на парнични поступак. 

 

Окривљени Милош Животић је оглашен кривим што је  11. јула 2019. године, у Београду, насеље село Раковица, у стању смањене урачунљивости до степена битно, али не и битно, неовлашћено носио преправљени стартни пиштољ којим је лишио живота оштећеног Радована Пајовића, на тај начин што је оштећени дошао до аутомеханичарске радње окривљеног након чега су се обојица путничким моторним возилом, који је био на поправци у сервису окривљеног, упутили у непознатом правцу, којом приликом је окривљени управљао наведеним возилом, да би током вожње дошло до вербалне расправе између њих двоје, па када је окривљени у једном моменту зауставио возило наставили су са вербалним сукобом, током којег је окривљени тупином пиштоља најмање седам пута ударио оштећеног у пределу главе и лица док се налазио на растојању које није било веће од дужине испружене руке, услед којих удараца и пада је оштећени задобио повреде, а затим из истог пиштоља испалио укупно седам хитаца у тело и главу оштећеног од којих је оштећени задобио повреде услед којих је наступила смрт оштећеног, после чега је тело оштећеног прекрио покошеним сеном, док је чауре одбацио у растиње на око 20м од изласка из шумарка и око метар од земљаног пута, а пиштољ са пет комада муниције у оквиру сакрио у свом дворишту.  

Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, донео је 12. јуна 2024. године решење Кж1 440/24 којим је, усвајањем жалби, укинуо првостепену пресуду и предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење.

 

По налажењу Апелационог суда  основано је изјављеним жалбама указано да је првостепена пресуда донета уз битну повреду одредаба кривичног поступка будући да у пресуди постоји одсуство разлога о битним чињеницама због чега њена правилност и законитост није могла бити испитана. 

 

Пресудом Вишег суда у Београду К 54/21 од 18. јула 2023. године окр. Петар Ракочевић је због извршења кривичног дела убиство из члана 113 КЗ осуђен на казну затвора у трајању од 12 година, док је окр. Урош Ракочевић због извршења кривичног дела недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја из члана 348 став 4 КЗ у ситицају са кривичним делом тешка телесна повреда из члана 121 став 1 КЗ осуђен на јединствену казну затвора у трајању од 4 године и 2 месеца, а такође му је изречена и мера безбедности одузимања пиштоља. Оштећени су ради остваривања својих имовинско – правних захтева упућени на парнични поступак. 

 

Окривљени Петар Ракочевић је оглашен кривим што је  5. септембра 2020. године, на паркингу у Београду, у стању битно смањене урачунљивости, лишио живота оштећеног Филипа Лепојевића, а окр. Урош Ракочевић, у стању смањене урачунљивости до степена битног, али не и битно, са умишљајем тешко телесно повредио оштећеног А.Ђ. и неовлашћено носио, без одобрења надлежног органа, ватрено оружје, на тај начин што је окр. Петар Ракочевић, када је оштећени Лепојевић изашао са задњег седишта из путничког моторног возила, којим је управљао оштећени А.Ђ, у којем је на месту сувозача седео оштећени И.Н. обишао га, и када се налазио уз леву бочну страну поменутог возила најпре ударио пиштољем у главу оштећеног Лепојевића услед чега је исти задобио повреде, након чега је окр. Петар Ракочевић, док се налазио на веома блиском растојању у односу на оштећеног испалио пројектил из пиштоља када су њена уста прислоњена на главу оштећеног Лепојевића, услед чега је исти задобио тешку телесну повреду опасну по живот, те је наступила смрт оштећеног, да би потом окр. Урош Ракочевић држећи у руци пиштољ који је неовлашћено носио испалио два пројектила у правцу оштећеног А.Ђ, од којих га је један погодио у пределу леве ноге, услед чега је исти задобио тешку телесну повреду, да би на крају окр. Петар и Урош Ракочевић утрчали у возило где их је чекао окр. Радован Ракочевић на месту возача и одвезао са лица места. 

 

Такође, првостепеном пресудом окр. Радован Ракочевић је ослобођен од оптужбе да је извршио у помагању два кривична дела тешко убиство из члана 114 став 1 тачка 2, док је окр. Петар Ракочевић ослобођен од оптужбе да је извршио кривично дело недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја из члана 348 став 4 и кривично дело угрожавање сигурности из члана 138 став 1 КЗ, те је од њега одузет пиштољ. 

Јавни тужилац Вишег јавног тужилаштва у Београду и браниоци окр. Петра и Уроша Ракочевића.  

Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, донео је 4. јуна 2024. године решење Кж1 324/24 којим је, усвајањем жалби, укинуо првостепену пресуду и предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење.

 

По налажењу Апелационог суда  основано се изјављеним жалбама указује да је првостепена пресуда захваћена битним повредама одредаба кривичног поступка јер је изрека пресуде неразумљива, а разлози пресуде су противречни изреци, при чему у образложењу пресуде нису дати довољно јасни разлози о чињеницама које су предмет доказивања, а што је све довело до погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, због чега се правилност и законитост првостепене пресуде, за сада, не могу испитати. 

 

У конкретном случају из изреке првостепене пресуде произлази да је окривљени обишао возило у коме се налазио оштећени, којом приликом га је ударио пиштољем у главу, а да је након ударца у главу дошло до опаљења из тог пиштоља са блиског растојања, док из образложења првостепене пресуде произлази да окривљени критичном приликом није носио пиштољ са собом, већ га је у физичком обрачуну лично од оштећеног одузео, њиме га ударио у леву страну, а затим је дошло до опаљења, те су стога разлози пресуде дати у образложењу пресуде противречни изреци.  

 

Наиме, у ситуацији када првостепени суд прихвата одбрану окр. Петра Ракочевића (да је критичном приликом за време физичког обрачуна са оштећеним дошао у посед пиштоља који је припадао оштећеном), исказ сведока (из кога произлази да је критичном приликом иза сувозачевог места са задњег седишта из аутомобила изашао оштећени који је држао пиштољ у десној руци, репетирао га и ставио иза леђа), исказе сведока полицијских службеника који су описали догађај који је претходио критичном догађају (где су навели да су поступали по пријавама окр. Петра Ракочевића и појачали патролну контролу сумњајући да ће доћи до новог обрачуна), те налаз вештака психијатра (да се окривљени налази у стању битно смањене урачунљивости), првостепени суд је, у светлу ових околности, у конкретном случају пропустио да утврди одлучне чињенице у овом поступку и то да ли је спорни догађај започео нападом окривљеног на оштећеног или обрнуто, ко је и чиме довео окривљеног у стање битно смањене урачунљивости, те да ли је оштећени критичном приликом носио са собом и употребио пиштољ. У том смислу, у образложењу пресуде изостају разлози о томе да ли се у конкретном случају радило о истовременом противправном нападу од стране оштећеног.

Пресудом  Вишег суда у Београду К 493/21 од 20. новембра 2023. године окр. Недељко Вановић је због извршења кривичног дела тешко убиство из члана 114 став 1 тачка 1 КЗ осуђен на казну затвора у трајању од 20 година. 

 

Окивљени Недељко Вановић је оглашен кривим што је дана 3/4 март 2021. године, у Београду, лишио живота на свиреп начин оштећеног Мирослава Милутиновића, на тај начин што је у стану у који је оштећени дошао око 16 часова како би са окривљеним разговарао о новцу на чијој предаји је у претходном периоду окривљени инсистирао са образложењем да му је новац обећан, након међусобне вербалне комуникације која се одвијала у спаваћој соби стана који је изнајмио заједно са Д.С. и Т.М. који су били присутни у стану, почео да удара отвореном шаком у пределу лица оштећеног који га је молио да престане и јаукао, а потом му затвореном шаком, ногом у обући, коленом и дрвеном летвом левалног облика нанео повреде у пределу главе, трупа, ногу и руку, док је оштећени покушавао да се одбрани заклањајући рукама главу, те је оштећеном нанео повреде од којих је преминуо, при чему је код оштећеног, током вишечасовног физичког насиља, био присутан доживљај страха максималног интензитета односно препаст због доживљаја телесне и животне угрожености, као и агоналне душевне патње потенциране физичким боловима, да би га око један сат када су се у стану налазила само њих двојица, јер су Д.С. и Т.М. напустили стан око 20,30 часова, изнео из стана вукући га низ степенице до лифта којим су се спустили до излаза из зграде, где га је обујмио испод руку и вукао га бетонском стазом а потом преко дворишта и након сто метара га спустио у шипражје, прекрио га сунђером и остацима дрвеног лежаја и удаљио се. 

Јавни тужилац Вишег јавног тужилаштва у Београду и бранилац окривљеног.

Пресудом  Вишег суда у Београду К 173/16 од 28. септембра 2022. године, због извршења, у саизвршилаштву, кривичног дела тешка телесна повреда из члана 121 став 3 КЗ окр. Саша Крстић је осуђен на казну затвора у трајању од 10 година, док су окр. Илија Миљковић и Душан Которчевић осуђени на казне затвора у трајању од по 11 година. Оштећени је ради остваривања свог имовинско-правног захтева упућен на парнични поступак.

 

Окривљени су оглашени кривим што су 19. октобра 2015. године, у Београду, по претходном договору, тешко телесно повредили оштећеног Вука Јоргачевића, тако што су возилом којим је управљао окр. Которчевић препречили пут оштећеном који се кретао скутером, након чега су из возила изашли окр. Крстић и Миљковић и пришли оштећеном кога је окр. Крстић држао рукама око струка, док га је окр. Миљковић металном шипком и песницом ударао по глави и телу, покушаајући да га угурају у возило, па како се оштећени опирао, окр. Миљковић је наставио да га металном шипком и песницом удара по глави, телу и ногама, након чега су га заједно угурали на  задње седиште возила и сели поред њега, где је окр. Миљковић наставио да га удара песницама, те су га одвезли до сплава у власништву окр. Крстића где су наставили да га туку по глави и целом телу металном шипком, песницама и да га шутирају ногама, након чега су га одвезли возилом и у Хумској улици избацили из возила у доњем вешу и чарапама, где је пронађен око 14,15 часова, након чега је превежен у Ургентни центар, којом приликом је задобио бројне повреде од чега је оштећени преминуо исте ноћи 20. октобра 2015. године.

Јавни тужилац Вишег јавног тужилаштва у Београду и браниоци окривљених.

Јавни тужилац Вишег јавног тужилаштва у Ваљеву.

Јавни тужилац Вишег јавног тужилаштва у Смедереву, окр. Митар Пандуревић и његови браниоци, као и бранилац окр. Николе Бојовића. 

Апелациони суд у Београду, након одржаног претреса, дана 17. маја 2024. године донео је пресуду Кж1 1165/23 којом је преиначио првостепену пресуду и окр. Николу Бојовића због извршења кривичног дела тешко убиство из члана 114 став 1 тачка 2 КЗ осудио на казну затвора у трајању од 15 година, док је окр. Митра Пандуревића због извршења кривичног дела учествовања у тучи из члана 123 КЗ осудио на казну затвора у трајању од 3 године. Оштећени су ради остваривања својих имовинско-правних захтева упућени на парницу. 

 

Окривљени Никола Бојовић је оглашен кривим што је 2. фебруара 2020. године, у Великој Плани, при безобзирном насилничком понашању, теже реметио јавни ред и мир, лишио живота сада пок. оштећеног Стефана Филића, а окр. Милан Пандуревић учествовао у тучи у којој је Стефан Филић лишен живота, на тај начин што су приликом изласка из дискотеке, пролазећи поред оштећеног Филића, који је био у друштву са малолетним оштећеним А. Ф, те малолетним  В. Ј. и М. Р, једно време заједно пролазили улицом, а када се малолетни М. Р. у једном тренутку насмејао на шалу коју је изговорио окр. Бојовић, окр. Бојовић му се обратио речима: „Шта се ти смејеш?“ и, без икаквог повода, ударио га дланом отворене шаке у пределу потиљка, а када је оштећени Филић покушао да га смири речима: „Немојте да нас дирате, смирите се“, окр. Бојовић га је, без икаквог повода, ударио левом руком у пределу предње стране главе, те је окр. Бојовићу пришао оштећени А.Ф. и задао му ударац левом руком у пределу предње стране главе, након чега је окр. Митар Пандуревић оштећеном Стефану Филићу задао један ударац десном руком у пределу предње стране главе и одмах затим задао ударац десном ногом у пределу доњег дела тела оштећеног А.Ф, након чега је окр. Бојовић оштећеном Стефану Филићу задао један ударац левом руком у пределу предње стране главе, после чега је окр. Пандуревић оштећеном Филићу задао један ударац десном руком у пределу десне бочне стране главе, а након тога непосредно окр. Бојовић задао је оштећеном Стефану Филићу ударац са левом руком у пределу предње стране главе, док је окр. Митар Пандуревић задао један ударац десном руком у пределу предње стране главе оштећеном А.Ф, којом приликом је оштећени А.Ф. задобио лаку телесну повреду, да би непосредно након тога окр. Пандуревић горњим делом свога тела одгурнуо оштећеног Филића који је са ивице тротоара пао на површину улице и док је лежао пришао му је окр. Бојовић и шутнуо га ногом на којој је имао обувену патику у пределу леве половине главе, од којих удараца је оштећени Филић задобио повреде које су представљале тешку телесну повреду опасну по живот и због којих је, и поред предузетих мера лечења, наступила смрт оштећеног Филића 3. фебруара 2020. године. 

 

По налажењу Апелационог суда, у делу који се односи на Митра Пандуревића, и поред чињенице да је првостепени суд правилно утврдио све радње које је критичне вечери предузео овај окривљени у односу на пок. Стефана Филића (и то два задата ударца и гурање оштећеног), при чему овај окривљени више није предузео ни једну радњу у односу на њега, не може се прихватити став првостепеног суда да је на овај начин окр. Пандуревић допринео лишењу живота пок. Стефана Филића, при чему битном доприносу за лишење живота неког лица мора претходити доношење заједничке одлуке, а што током овог кривичног поступка није утврђено. Имајући у виду да је изведеним доказима неспорно утврђено да су тешке телесне повреде опасне по живот од којих је касније преминуо сада пок. оштећени Филић последица шутирања десном ногом у пределу леве стране главе од стране окр. Бојовића док је оштећени лежао на земљи, као и да је неспорно да након два задата ударца и гурања оштећеног окр. Пандуревић више није предузео ни једну радњу у односу на њега не може се прихватити закључак као ни дати разлози првостепног суда да су обојица окривљених имали јединствен умишљај у односу на тешке телесне повреде опасне по живот од којих је и касније преминуо оштећени. Из наведених разлога Апелациони суд налази да у радњама које је предузео окр. Пандуревић стичу сва субјективна и објективна обележја кривичног дела учествовања у тучи. 

 

У делу одлуке о кривичној санкцији, Апелациони суд налази да је првостепени суд правилно од олакшавајућих околности на страни Бојовића и Пандуревића  је имао у виду да су исти у време извршења кривичног дела били  млађа пунолетна лица и смањено урачунљиви до степена битног али не и битно, затим код Бојовића да је изразио кајање за извршено кривично дело, док је од отежавајућих околности ценио његов ранији живот. Међутим, по налажењу Апелационог суда, казна затвора на коју је окр. Бојовић осуђен првостепеном пресудом је превисоко одмерена из којих разлога је Апелациони суд ценећи све наведене утврђене околности, дајући им адекватан значај, а имајући у виду врсту и тежину учињеног кривичног дела, као и степен кривице окривљеног, делимичним усвајањем жалбе браниоца овог окривљеног истог  осудио на казну затвора у трајању од 15 година налазећи да ће се истом у потпуности остварити сврха кажњавања. У односу на окр. Пандуревића Апелациони суд је ценећи све наведене околности истог осудио на казну затвора у трајању од 3 године налазећи да ће се истом  у потпуности остварити сврха кажњавања. 

Пресудом Вишег суда у Београду К 449/22 од 16. новембра 2023. године окр. Стефан Милашиновић је због извршења кривичног дела убиство из члана 113 КЗ у стицају са кривичним делом недозвољена производња, држање и ношење и промет оружја и експлозивних материја из члана 348 став 4 КЗ и у стицају са кривичним делом изазивање опште опасности из члана  278 став 4 КЗ осуђен на јединствену казну затвора у трајању од 20 година, те му је изречена мера безбедности одузимања предмета и то полуаутоматског пиштоља, док је окр. Јован Угреновић због извршења кривичног дела помоћ учиниоцу после извршеног кривичног дела из члана 333 став 1 КЗ осуђен на казну затвора у трајању од 1 године и 6 месеци. Оштећени су ради остваривања својих имовинско-правних захтева упућени на парнични поступак. 

 

Окривљени Стефан Милашиновић је оглашен кривим што је у временском периоду од 28. априла до 5. маја 2022. године, на територији Републике Србије, са више радњи учинио више кривичних дела за које му се истовремено суди, те је 28. априла 2022. године, у угоститељском објекту на Новом Београду лишио живота оштећеног Луку Жижића, тако што је најпре ушао у наведени објекат како би опсервирао терен и утврдио позицију оштећеног, којом приликом је био одевен у раднички комбинезон сиве боје са хирушком црном маском на лицу, црним качкетом на глави и тамним рукавицама, а потом учтиво упитао сведока В.Ж. који се налазио у шанку да ли може да користи тоалет што му је он дозволио, те отишао до тоалета где се задржао око 60 секунди, након чега је без речи напустио објекат крећући се истим правцем из кога је и дошао до кафића, да би се након тога након непуних два минута поново вратио у наведени објекат и пришао столу за којим је сседио оштећени у друштву са пријатељима и из непосредне близине са удаљености од око 3 метра из полуаутоматског пиштоља, који је неовлашћено носио, испалио више пројектила један за другим у пределу главе, врата, трупа, односно грудног коша и десне натколенице, чиме је оштећени дејством најмање 7 пројектила испаљених из ручног ватреног оружја задобио  повреде које у укупном дејству представљају тешку телесну повреду опасну по живот услед којих је уступила насилна смрт оштећеног, при чему је окривљени таквом опште опасном радњом изазвао опасност за живот и тело људи и то оштећених Н.Р, Л.М. и А.М, чији животи и тела су доведени у опасност јер су се налазили у објекту отвореног типа у непосредној близини оштећеног на међусобној удаљености од око пола метра, да би након тога окриљени успео да побегне са лица места у апратман који се налазио у близини наведеног угоститељског објекта, а који најам стана је претходно резервисао окр. У. П, у односу на кога  је поступак раздвојен, у коме је окривљени боравио до 29.априла 2022. године, да би 5. маја 2022. године био затечен и лишен слободе у у кући у Краљеву, а обезбеђењем куће у Краљеву окр. Угреновић је крио окр. Милашиновића у периоду од 1. до 5. маја 2022. године, на тај начин што је 1. маја 2022. године посетио сведока Б.М. и питао га да му да на коришћење наведену кућу како би ту одсео његов један другар на 3-4 дана. 

Јавни тужилац Вишег јавног тужилаштва у Београду и браниоци окривљених.

Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, дана 14. маја 2024. године донео је пресуду Кж1  326/24 којом је потврдио првостепену пресуду у односу на окр. Стефана Милашиновића, док је, усвајањем жалбе браниоца окр. Јована Угреновића, пресуда у односу на наведеног окривљеног укинута због битне повреде одредаба кривичног поступка и предмет у односу на овог окривљеног враћен првостепеном суду на поновно суђење. 

Пресудом Вишег суда у Београду К По4 9/22 од 21. децембра 2023. године окр. Драган Роловић је због извршења продуженог кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 3 КЗ утврђена казна затвора у трајању од 1 године, те је осуђен на јединствену казну затвора у трајању од 5 година и 2 месеца (у коју казну му је урачуната и раније утврђена казна затвора у трајању од 4 године и 6 месеци). Такође, досуђен је имовинско-правни захтев оштећеном у износу од 10.844.306,00 динара. За вишак имовинско-правног захтева оштећени је упућен на парнични поступак.

 

Окривљени Драган Роловић је оглашен кривим што је у временском периоду од 14. јануара 2016. године до 24. августа 2017. године, у Београду, у више наврата, у својству службеног лица, и то директора Завода за васпитање деце и омладине у Београду, искоришћавањем свог службеног положаја и прекорачењем границе свог службеног овлашћења прибавио себи корист у укупном износу од 10.844.306,00 динара, за који износ је оштетио Завод за васпитање деце и омладине, тако што је без знања и одлуке Управног одбора Завода располагао већим износом новчаних средстава као једино службено лице са депонованим потписом и овлашћењем за располагање новчаним средствима код Управе за трезор, са различитих жиро-рачуна Завода, потписивао налоге за исплату са жиро-рачуна, те тако потписане налоге предавао благајнику, рачуновођи и шефу рачуноводства Завода за васпитање деце и омладине који су по овако преузетим налозима подизали новац са рачуна да би исти уз потврду предавали „на руке“ окривљеном, за који подигнути новац не постоји евиденција правдања утрошеног новца.

 

Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, дана 14. маја 2014. године донео је пресуду Кж1 203/24 којом је одбио као неосноване све жалбе.

Пресудом Вишег суда у Београду К 74/19 од 23. априла 2021. године окр. Станоје Глишић је ослобођен од оптужбе да је извршио кривично дело тешко дело против здравља људи из члана 259, став 2. у вези са чланом 251, став 1. КЗ. Оштећени су упућени да свој имовинско-правни захтев остваре у парничном поступку. 

 

Апелациони суд у Београду, након одржаног претреса, дана 4. децембар 2023. године донео је пресуду Кж1 1196/23 којом је, делимичним усвајањем жалбе Вишег јавног тужиоца у Београду, преиначио првостепену пресуду и окр. Станоја Глишића због извршења кривичног дела тешко дело против здравља људи из члана 259, став 2. у вези са чланом 251, став 1. КЗ осудио на казну затвора у трајању од 3 године. Оштећени су упућени да свој имовинско-правни захтев остваре у парничном поступку. (Напомена: претходна другостепена пресуда Апелационог суд Кж1 800/21 од 7. новембра 2022. године је укинута решењем Апелационог суда Кж3 15/23 од 6. октобра 2023. године)

 

Окривљени Станоје Глишић је оглашен кривим што је 21. маја 2007. године, у просторијама Специјалне болнице за пластичну и реконструктивну хирургију „Клиника Перфекта“, у Београду, у својству лекара анестезиолога, при пружању лекарске помоћи – операције катаракте на левом оку, пропуштањем дужног чињења са аспекта добре медицинске праксе, лекарске етике и правила медицинске струке и науке, уопште очигледно несавесно поступао и тиме проузроковао погоршање здравственог стања пацијента трогодишњег детета, оштећене Ање Граховац, услед чега је 4. јуна 2007. године наступила смрт оштећене, на тај начин што је, након што је током операције дошло до успоравања рада срца, слабљења и губитка пулса на периферији и лице пацијента променило боју и усне постале плавичасте и након што је дошло до промене притиска на балону за вентилацију, услед сметњи проходности тубуса, што је утицало на смањени проток кисеоника, а на плућима су се чули тонови који су указивали на присуство секрета, прекинуо операцију у 9,05 часова, те услед успорења рада срца (брадикардија) заменио тубус у 09,25 часова и пацијенту дао атропин сулфат (што је стандардни протокол у случају брадикардије) како би се успоставио нормалан срчани рад у краћем временском периоду од периода који може нашкодити пацијенту, те након окончања операције у 9,30 часова иако је опште стање пацијента бивало све теже услед тога што је у току операције дошло до поремећаја снабдевања мозга пацијента детета Ање Граховац са кисеоником није хитно приступио интензивном лечењу и упућивању оштећене у здравствену установу у којој би јој могла бити пружена комплетна медицинска помоћ, а знао је да у оквиру Специјалне болнице „Перфекта“ таква комплетна медицинска помоћ не може бити пружена, а посебно што је дете било у коми и што је заузимало децеребрациони положај и имало децеребрационе покрете који су већ тада указивали на тешко оштећење мозга и на потребу хитне примене комплетне антиедематозне терапије и механичке потпоре респиратором, при чему је на клиници „Перфекта“ дете имало само механичку потпору кроз мануелну вентилацију плућа, али је и поред свега тога дете – тек након протека више од 4 сата од времена завршетка офтамолошке интервенције у 09,30 часова, иако толики протек времена није био потребан нити оправдан, са „Клинике Перфекта“ пребацује на Институт за здравствену заштиту мајке и детета Србије, па је тек у 14,00 часова дете без свести примљено на Институт, где му је тек тада обезбеђена механичка вентилаторна потпора као и неуролошки преглед, ЕЕГ, ординирана је комплетна антиедематозна терапија због присуства едема мозга и све друге неопходне мере потребне да би се помогло пацијенту у наведеном стању, те је тако услед његовог описаног пропуштања дужног чињења, као последица тешког оштећења можданог ткива које је изазвано хипоксијом, насталог у току хирушке интервенције у Специјалној болници „Клиника Перфекта“ дошло до вишеструке дисфункције органа, услед чега је наступила смрт. 

 

Пресудом  Вишег суда у Београду К 3593/10 од 31. јула 2023. године окр. Звездан Терзић је ослобођен од оптужбе да је извршио кривично дело злоупотреба  положаја одговорног лица из члана 227, став 3 КЗ, док је окр. Дражен Подунавац  ослобођен од оптужбе да је извршио два кривична дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 227, став 3 КЗ. Истовремено је према окр Звездану Терзићу одбијена оптужба да је извршио кривичног дело злоупотреба  положаја одговорног лица из члана 227, став 3 КЗ.

Оптужницом јавног тужиоца Вишег јавног тужилаштва у Београду је стављено на терет да су у временском периоду од 15. децембра 2005. године до 1. фебруара 2006. године у Београду, окр Звездан Терзић, тадашњи председник ФСС са умишљајем подстрекавао, а окр. Дражен Подунавац са умишљајем помагао, да сада пок. Владимир Булатовић, као одговорно лице и то директор ФК „ОФК Београд“, искоришћавањем свог положаја одговорног лица прибави за Gаrdian Worldwide  LLC из Вашингтона противправну имовинску корист у износу од преко 1.500.000,00 динара,  на тај начин што је пок. Владимир Булатовић као директор ФК „ОФК Београд“ на основу одлуке Управног одбора ФК „ОФК Београд“ дана 15. децембра 2005. године потписао уговор о купопродаји права на трансфер играча  ФК „ОФК Београд“ Бранислава Ивановића са предузећем Gаrdian Worldwide  LLC  на износ од 200.000 евра којим је у члану 2 регулисано да за наведену суму предметно предузеће купује 100% права на трансфер играча приликом преласка у други клуб са роком плаћања до 15. фебруара 2006. године, након чега је и поред већ потписаног уговора са предузећем Gаrdian Worldwide  LLC дана 01. фебруара 2006. године по претходном договору са окр. Терзићем закључио и потписао и уговор о трансферу истог фудбалског играча ФК „ОФК Београд“ Бранислава Ивановића са ФК „Локомотива“ из Москве на износ од 2.200.000 евра а све на име обештећења за ФК „ОФК Београд“ а који уговор није ни евидентиран кроз пословне књиге клуба ФК „ОФК Београд“, при чему је окр. Терзић пре потписивања уговора са ФК „Локомотива“ из Москве са професионалним играчем Браниславом Ивановићем разговарао и договарао његов трансфер у ФК „Локомотива“ иако је знао да је пок. Булатовић већ закључио уговор са предузећем Gаrdian Worldwide  LLC, након чега је пок. Булатовић после потписивања овог уговора са ФК „Локомотива“ из Москве дао диспозицију да износ од 2.200.000 евра уплати на рачун предузећа Gаrdian Worldwide  LLC из Вашингтона који се води код „Хипо-Алпе-Адриа-Банк“ из Аустрије а који укупан износ је уплаћен у два наврата од по 1.100,000 евра и то дана 06. фебруара 2006. године и дана 28. фебруара 2006. године, док је окр. Дражен Подунавац да би омогућио трансфер професионалног играча Бранислава Ивановића у ФК „Локомотива“ из Москве по претходном договору са окр. Терзићем и пок. Булатовићем коме је помогао тако што је учествовао у преговорима који су вођени са директором клуба „ФК „Локомотива“ из Москве, након чега је по потписивању уговора о трансферу овог играча у ФК „Локомотива“ и уплате суме за његов трансфер дана 29. јануара 2006. године, професионалног играча Ивановића одвео на лекарске прегледе и потписивање индивидуалног уговора овог играча за ФК „Локомотива“, знајући да је претходно потписан уговор са предузећем Gаrdian Worldwide  LLC, на који начин је пок. Булатовић прибавио противправну имовинску корист предузећу Gаrdian Worldwide  LLC у износу од 2.000.000 евра у динарској противвредности од 174.000.000,00 динара, а да је окр. Подунавац у периоду од 19. августа до 30. агуста 2006. године у Београду са умишљајем подстрекао пок. Булатовића да као одговорно лице и то директор ФК „ОФК Београд“ искоришћавањем свог положаја одговорног лица прибави за окр.Подунавца противправну имовинску корист у износу од преко 1.500.000,00 динара на тај начин што је пок. Булатовић као директор ФК „ОФК Београд“ на наговор окр. Подунавца дана 19. августа 2006. године овом издао и потписао два овлашћења у име ФК „ОФК Београд“ да као председник тог клуба може да преговора, потпише и реализује трансфер професионалног играча Стевана Стошића у Malaga club de fudbol, sad, Шпанија и да може да преузме евентуално уговорени новчани износ на име трансфера, након чега је дана 21. августа 2016. године окр. Подунавац који није имао функцију потпредседника ФК „ОФК Београд“ закључио уговор у име и за рачун ФК „ОФК Београд“ о преносу федеративних права професионалног играча ФК „ОФК Београд“ Стевана Стошића у Malaga club de fudbol, sad, Шпанија да би дана 22. августа 2006. године закључио анекс уговора у коме је наведено да је висина трансфера за професионалног играча Стошића 100.000 евра и да ће бити уплаћена у виду два чека и то један на 20.000 евра (1.700.000,00 динара) и други на 80.000 евра (6.800.000,00 динара) које чекове је окр. Подунавац реализовао те је тако добијени износ новца уместо да уплати на рачун ФК „ОФК Београд“ задржао за себе, након чега је по сазнању од окр. Подунаца да је трансфер за играча Стошића реализован, пок. Булатовић дана 31. августа 2006. године као директор клуба ФК „ОФК Београд“ потписао записник о споразумном раскиду уговора са играчем Стошићем а који је до тог момента имао важећи уговор са овим клубом са роком истицања у летњем прелазном року 2009. године чиме је добио статус слободног играча, на који начин је пок. Булатовић  окр. Подунавцу прибавио противправну имовинску корист у износу од 100.000 евра у динарској противвредности од 8.500.000,00 динара.

Пресудом  Вишег суда у Београду К 126/22 од 2. децембра 2023. године окр. Ален Циглер је због извршења кривичног дела тешко убиство у саизвршилаштву из члана 114, став 1, тачка 1. КЗ и кривичног дела недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја из члана 348, став. 1 КЗ, осуђен на јединствену казну затвора у трајању од 15 година и на новчану казну од 30.000,00 динара. Такође је од окривљеног одузет један пиштољ без фабричког броја и 4 комада метака. Оштећени су ради остваривања имовинско-правног захтева упућени на парнични поступак.

Окривљени Ален Циглер је оглашен кривим што је 5. јануара 2019. године око 10,30 часова у Београду на троторару испред улаза у стамбену зграду заједно са окривљеним Чабом Дером, према коме је поступак правноснажно окончан, са умишљајем лишио живота на подмукао начин оштећеног Небојшу Марковића, на тај начин што су по претходном договору у јутарњим часовима дошли  у улицу, седамдесетак метара од зграде где живи оштећени, ушли у паркирано возило тако што је окр. Циглер сео на место возача, а окр. Чаба Дер на место сувозача и у возилу осматрали и чекали излазак оштећеног из куће, при чему је окр. Чаба Дер претходно довезао и паркирао возило на месту довољно удаљеном где неће бити уочени, а у намери да помоћу возила окривљени изврше кривично дело и да се са њиме удаље са лица места, ради бољег осматрања и бржег приласка жртви и када је окривљени Чаба Дер уочио да је оштећени сам изашао из своје куће, рекао окривљеном Циглеру да је оштећени изашао, окривљени Циглер је покренуо возило уз улицу према оштећеном, прошао поред оштећеног и зауставио возило уз улицу према оштећеном, прошао поред и застувио возило на коловозу пет до шест метара од места где се налазио оштећени са укљученим мотором а затим је са места сувозача из возила изашао окривљени Чаба Дер који је неовлашћено носио ватрено оружје и муницију, пиштољ са пригушивачем  који је извадио из ранца који је носио, пришао оштећеном и са растојања мањег од 80 цм у оштећеног испалио укупно шест пројектила, један за другим у кратком временском интервалу, при чему су четири пројектила погодила Небојшу Марковића и усмртила га, тако што је задобио повреде које у време наношења и скупа представљају тешку телесну повреду која и довела до смртног исхода која је смрт оштећеног констатована на лицу места, при чему је смрт оштећеног насилна јер је наступила услед искрвављења и у диреткној је узрочно-последничној вези са свим задобијеним повредама нанесеним пројектилима испаљеним из ручног ватреног оружја, којом приликом је оштећени прво задобио две повреде док се налазио у усправном-стојећем положају, а пошто је након задобијања ове две повреде клонуо задобио је устрелину у пределу врата и горњег дела леђа и на крају је, пошто је пао леђима на тло, задобио устелину трбуха и горњег грудног коша, а након испаљења пројектила окривљени Дер се ужурбано вратио у возило, сео на место сувозача, рекао окривљеном Циглеру: „Вози, упуцао сам га!“, након чега је окривљени Циглер нагло дао гас и обојица су се возилом удаљили са листа места и довезли до пракринг простора који се налази између зграда у Новом Београду где су пракирали и оставили возило, а након тога су се разишли тако што је окривљени Чаба Дер отишао у изнајмљени стан у Београду, док је окривљени Циглер отишао до аутобуске станице Бас где је купио карту у једном правцу са поласком из Београда у 19,45 часова, допутовао у Суботицу и отишао у стан Горана Прскала где је од стране полицијских службеника затечен у поседу аутобуске карте и којом приликом му је пронађен и један пиштољ без фабричког броја са припадајућим оквиром и 4 комада метака, а које ватрено оружје и муницију је неовлашћено држао умотане у чарапи у орману и предсобљу и који су од њега одузети када је лишен слободе.

Пресудом Вишег суда у Београду К 593/2022 од 6. децембра 2023. године окр. Зоран Павловић је због извршења кривичног дела тешко убиство из члана 114 став 1 тачка 1 КЗ осуђен на казну затвора у трајању од 20 година. Оштећени су ради остваривања својих имовинско-правних захтева упућени на парнични поступак. 

 

Окривљени Зоран Павловић је оглашен кривим што је 5. јуна 2022. године, у Барајеву, у дворишту породичне куће оштећене Снежане Симић, а услед алкохолне опијености, у стању смањене урачунљивости до степена битног али не и битно, лишио живота своју бившу ванбрачну супругу, оштећену Снежану Симић, на свиреп начин, тако што је дошао до њене куће и ножем који је понео са собом задао јој укупно 26 рана (убодина и исекотина) у пределу врата, трупа и горњих удова, те је иста у време задобијања наведених повреда трпела бол највишег могућег интензитета у трајању од неколико минута све до губитка свести због истицања веће количине крви из пресечених крвних судова и органа, које повреде представљају јединствену тешку телесну повреду опасну по живот услед којих је код оштећене на лицу места наступила смрт, након чега је окривљени истим ножем и себи нанео повреде у пределу ручних зглобова, врата и грудног коша због којих је колима хитне помоћи превезен у Ургентни центар.

Пресудом Вишег суда у Београду К 213/23 од 22. новембра 2023. године окр. Божидар Јовић је због извршења кривичног дела недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја из члана 348 став 1 КЗ у стицају са кривичним делом спречавање службеног лица у вршењу службене радње из члана 322 став 3 КЗ и кривичног дела фалсификовања исправе из члана 355 став 2 КЗ осуђен на јединствену казну у трајању од 3 године и на новчану казну у износу од 100.000,оо динара, те му је изречена мера безбедности одузимања предмета и то пиштоља, муниције, личне карте и возачке дозволе издате на туђе име. 

 

Окривљени Божидар Јовић је оглашен кривим што је 6. јануара 2018. године, у Београду, спречио полицијске службенике ПС Раковица у вршењу послова хапшења учиниоца кривичног дела претњом да ће употребити пиштољ који је неовлашћено држао, на тај начин што је позвао полицију и рекао да је за њим расписана потрага, да дођу да га ухапсе и да је опасан, да би, када су дошли полицијски службеници, отворио врата држећи пиштољ у десној руци, који је на наредбу полицијског службеника одбио да одложи, уперивши пиштољ у истог и рекавши му:“Спусти ти пиштољ па уђи“, потом поново одбио да спусти пиштољ и затворио врата стана, па су се полицијски службеници повукли на међуспрат зграде како би позвали појачање, након чега је окривљени више пута отварао врата стана искорачавао корак или два и потом се поново враћао у стан, да би по доласку припадника САЈ био лишен слободе и одведен у ПС Раковица, а потом су у стану, приликом претреса, полицијски службеници пронашли муницију и лажне јавне исправе на којима је била слика окривљеног које је крајем 2017. године набавио ради употребе да би могао да их користи приликом легитимисања с обзиром на то да је знао да је за њим расписана потрага.  

Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, дана 9. априла 2024. године донео је пресуду Кж1 241/24 од 9. априла 2024. године којом је, усвајањем жалбе Јавног тужиоца Вишег јавног тужилаштва у Београду, преиначио првостепену пресуду и окр.  Божидара Јовића због извршења кривичног дела недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја из члана 348 став 1 КЗ у стицају са кривичним делом спречавање службеног лица у вршењу службене радње из члана 322 став 3 КЗ и кривичног дела фалсификовања исправе из члана 355 став 2 КЗ осудио на јединствену казну затвора у трајању од 4 године и на новчану казну у износу од 100.000,оо динара. У преосталом непреиначеном делу првостепена пресуда је потврђена. 

 

Апелациони суд налази да се основано жалбом Јавног тужиоца указује на то да је првостепени суд преценио значај утврђених олакшавајућих околности на страни окривљеног а да самим тим утврђеним отежавајућим околностима није дао значај који објективно заслужују. Ово посебно имајући у виду да се увидом у извод из казнене евиденције за окривљеног утврђује да је раније више пута осуђиван, између осталог, и због кривичног дела у вези са оружјем и муницијом. Имајући  наведено у виду Апелациони суд је преиначио првостепену пресуду у делу одлуке о казни налазећи да ће се одмереном јединственом казном затвора у трајању од 4 године и новчаном казном у износу од 100.000,оо динара у потпуности остварити сврха кажњавања. 

Пресудом Вишег суда у Београду К 53/22 од 18. децембра 2023. године окр. Срђан Аџемовић је због извршења кривичног дела недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја из члана 348 став 4 КЗ осуђен на казну кућног затвора у трајању од 1 године, уз примену електронског надзора. 

 

Окривљени Срђан Аџемовић је оглашен кривим што је 11. августа 2014 године, у башти ресторана у Београду, неовлашћено носио ватрено оружје и муницију, а све на тај начин што су полицијски службеници током рутинске контроле објекта извршили преглед лица која су се налазила у том ресторану, којом приликом су код окривљеног за појасом панталона пронашли један пиштољ у којем се налазио припадајући оквир са 13 метака, за чије држање и ношење није имао одобрење надлежног органа. 

Пресудом Вишег суда у Београду К 656/18 од 14. јула 2023. године окр. Вујадин Обрадовић је због извршења кривичног дела тешко убиство из члана 114 тачка 11 КЗ осуђен на казну затвора у трајању од 15 година, те му је изречена мера безбедности одузимања пиштоља. Оштећени су ради остваривања својих имовинско – правних захтева упућени на парницу. 

 

Окривљени Вујадин Обрадовић је оглашен кривим што је 5. децембра 2015. године, у Београду, покушао да лиши живота оштећеног Бранислава Бакића, а лишио живота оштећену Сању Бакић, на тај начин што је после краће расправе са Браниславом Бакићем, кога је позвао телефоном како би га упозорио да је музика која се чула из његовог домаћинства прегласна, а која је притом пуштана поводом прославе крсне славе, па када је отишао до капије да о томе расправе имајући у виду да га због музике путем телефона није чуо, из пиштоља, за који поседује оружни лист, испалио пројектил у правцу Бранислава Бакића у тренутку када је исти бочном страном тела био окренут ка устима цеви ватреног оружја и том приликом му нанео прострелну повреду која је у моменту наношења представљала 

лаку телесну повреду, а када је са неким од гостију који су били на слави оштећена Сања Бакић дошла до капије и упитала окривљеног шта ће му пиштољ, окривљени је испалио један пројектил у њеном правцу наневши јој том приликом повреде услед којих је код оштећене наступила смрт, а затим је испалио још један пројектил у правцу Бранислава Бакића наневши му том приликом тешку телесну повреду опасну по живот, а код кога је непосредна опасност по живот уклоњена благовремено предузетим и адекватно спроведеним мерама хируршког лечења. 

Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, донео је 22. марта 2024. године пресуду Кж1 1205/23 којом је, усвајањем жалбе окривљеног и његовог браниоца, преиначио првостепену пресуду у погледу одлуке о кривичној санкцији и окр. Вујадина Обрадовића због извршења кривичног дела тешко убиство из члана 114 тачка 11 КЗ осудио на казну затвора у трајању од 12 година. У преосталом, непреиначеном, делу првостепена пресуда је потврђена. 

 

По налажењу Апелационог суда, у делу одлуке о кривичној санкцији, правилно је првостепени суд од олакшавајућих околности на страни окривљеног имао у виду његову ранију неосуђиваност, да се окривљени налазио у стању емоционалне напетости, и да му је урачунљивост била смањена до степена битног, али не и битно, као и животну доб окривљеног, док је од отежавајућих околности ценио држање окривљеног након учињеног кривичног дела у смислу одсуства искреног кајања. Међутим, Апелациони суд налази да у конкретном случају све наведене околности на страни окривљеног, а које су од значаја за индивидуализацију казне, као и протек времена од извршења кривичног дела за које је оглашен кривим првостепеном пресудом,  преко 9 година, јесу околности које оправдавају изрицање блаже казне, те је Апелациони суд истог осудио на казну затвора у трајању од 12 година налазећи да ће се истом у потпуности остварити сврха кажњавања. 

Пресудом Вишег суда у Београду К 367/22 од 3. новембра 2023. године окр. Павле Стоиљковић је због извршења кривичног дела тешко дело против безбедности јавног саобраћаја из члана 297. став 2. у вези са чланом 289. став 1. КЗ осуђен на казну затвора у трајању од 5 година, те му је изречена мера безбедности забране управљања моторним возилом „Б“ категорије у трајању од 2 године. Оштећени су ради остваривања својих имовинско-правних захтева упућени на парнични поступак.

 

Окривљени Павле Стоиљковић је оглашен кривим што је 2. октобра 2021. године, око 6,44 часова, на коловозу Устаничке улице у Београду, као учесник у саобраћају на путевима, не придржавајући се саобраћајних прописа, управљајући аутомобилом под дејством алкохола у крви од 1,63 промила угрозио јавни саобраћај и довео у опасност живот и тело оштећеног Марка Стоиљковића и оштећене Ксеније Јовановић, услед чега је наступила њихова смрт, при чему су му способности значаја свог дела, као и могућности управљања поступцима биле смањене, али не и битно, због стања тешке алкохолисаности, тако што је управљао возилом под дејством алкохола у крви од 1,63 промила, крећући се из правца улице Војислава Илића према Булевару краља Александра, Устаничком улицом, брзином од око 109 километара на час, на путу у насељу где је брзина кретања ограничена на 50 километара на час, не прилагодивши брзину кретања свог возила особинама и стању пута, видљивости и атмосферским приликама и другим саобраћајним условима, тако да возило може благовремено да заустави пред сваком препреком коју под датим околностима може да види, па је доласком до наведене раскрснице где постоји физички одвојене саобраћајне траке за саобраћај  возила у оба смера, са разделним острвом и са прилазним коловозом окретнице градског аутобуса, ударио у ивичњак и излетео са коловоза и своје саобраћајне траке, а затим је предњим десним делом возила ударио у метални електрични стуб, након чега се заротирао и десном задњом страном возила ударио у бетонски зид са жардињером, након чега се возило зауставило на коловозу у Устаничкој улици, услед чега је код оштећених дошло до бројних повреда, па је њихова смрт у директној узрочно-последичној вези насталим са тешким телесним повредама задобијеним у путничком аутомобилу, у саобраћајној незгоди.

Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, дана 26. фебруара 2024. године донео је пресуду Кж1 91/24 којом је, усвајањем жалби, преиначио првостепену пресуду само у погледу одлуке о казни, и окр. Павла Стоиљковића због извршења кривичног дела тешко дело против безбедности јавног саобраћаја из члана 297. став 2. у вези са чланом 289. став 1. КЗ осудио на казну затвора у трајању од 4 године и 8 месеци. У преосталом, непреиначеном, делу првостепена пресуда је потврђена.

 

По налажењу Апелационог суда, у делу одлуке о казни, првостепени суд је правилно приликом доношења одлуке о врсти и висини кривичне санкције коју ће изрећи окривљеном као олакшавајуће околности ценио то да је окривљени неосуђивано лице, његово коректно држање пред судом, личне прилике и то његово здравствено стање, те да је лично погођен јер је био у добрим односима са оштећенима, посебно са Марком Стоиљковићем који му је брат од стрица, да је кривично дело извршио у стању смањене урачунљивости до степена битног, али не и битно и да је релативно млад човек, а као отежавајућу околност чињеницу да је прекршајно кажњаван за прекршај из области саобраћаја. Међутим, основано је жалбом бранилаца окривљеног указано да је првостепени суд погрешно као отежавајућу околност на страни окривљеног утврдио и самим тим ценио чињеницу да се критичном приликом налазио у стању алкохолисаности. Стога је Апелациони суд преиначио првостепену пресуду у погледу одлуке о казни и окривљеног осудио на казну затвора у трајању од 4 године и 8 месеци налазећи да ће се истом у потпуности остварити сврха кажњавања.

Пресудом Другог основног суда у Београду К 1541/21 од 20. марта 2023. године због извршења кривичног дела тешка дела против опште сигурности из члана 288, став 1. у вези члана 278, став 1. КЗ (од чега окр. Симоновић и Михаиловић, у саучесништву, подстрекавањем) окр. Драгољуб Симоновић је осуђен на казну затвора у трајању од 5 година, окр. Владимир Михаиловић је осуђен на казну затвора у трајању од 4 године, а окр. Александар Маринковић је осуђен на казну затвора у трајању од 4 године и 6 месеци, док је окр. Игор Новаковић због извршења, у саучесништву, кривичног дела изазивање опште опасности из члана 278. став 1. КЗ осуђен на казну затвора у трајању од 3 године и 6 месеци. Оштећени су ради остваривања својих имовинско-правних захтева упућени на парницу.

Окривљени Драгољуб Симоновић је оглашен кривим што је, крајем септембра или почетком октобра 2018. године, у ресторану у Београду, подстрекао окр. Владимира Михаиловића да као саучесник изврши кривично дело изазивање опште опасности, на тај начин што је у једном тренутку током прославе повео разговор са окр. Михаиловићем према коме је гајио поверење, па је током разговора од њега затражио помоћ и услугу да пронађе неко лице од поверења како би у виду опомене запалило аутомобил оштећеном, предочавајући окр. Михаиловићу чињеницу да са оштећеним има проблем и сукоб, где окр. Симоновић у том моменту није прецизирао о ком лицу се ради, али је изричито појаснио и навео окр. Михаиловића где се налази кућа оштећеног, објашњавајући му да је потребно да се запали аутомобил који је паркиран у гаражи, рекавши му да ће за ту услугу дати новац месец и по дана по обављеном послу када се ситуација смири, при чему је окр. Михаиловић био свестан друштвеног положаја и позиције коју има окр. Симоновић, где је он рачунао са тим да он њему нешто може помоћи у његовом животу и животу његове породице, приде је био свестан да је од његовог утицаја могао зависити посао његове супруге која ради у ГО Гроцка, чиме је створио одлуку код окр. Михаиловића да пристане да му пружи помоћ и да у својству посебног подстрекача изврши означено кривично дело.

Окривљени Владимир Михаиловић је оглашен кривим што је, почетком децембра месеца 2018. године у Врчину, окр. Игора Новаковића истог подстрекао да као саучесник изврши кривично дело изазивање опште опасности подстрекавањем, тако што му је док су разговарали, знајући да овај познаје много људи у Врчину, предочио да за њега има посао и да му је потребна његова услуга да му пронађе „човека од поверења“, објашњавајући му да је потребно да се опомене оштећени, тако што би неко лице које окр. Новаковић пронађе запалило аутомобил у кући, чиме је као посредни подстрекач, користећи њихов ранији познанички однос створио одлуку код окр. Новаковића, да он након овог њиховог поверљивог разговора, пронађе лице за обављање наведеног посла ангажујући окр. Маринковића, који је за паљење аутомобила од окр. Новаковића затражио новац, а коју чињеницу је потом после пар дана окр. Новаковић пренео окр. Михаиловићу, рекавши му да је лице које је пронашао спремно да запали аутомобил и да за ту услугу тражи новац, на шта је окр. Михаиловић пристао.

Окривљени Игор Новаковић је оглашен кривим што је негде око 5. или 6. децембра 2018. године подстрекао Александра Маринковића да изврши кривично дело изазивања опште опасности, на тај начин што је разговарао са окр. Маринковићем и питао га да ли је заинтересован да му он отпише дуг који има према њему уколико обави неки посао за њега, па пошто је то окр. Маринковићу била примамљива понуда пристао је на то да чује о чему се ради, те му је окр. Новаковић рекао да је потребно да запали један ауто који се налази у гаражи, детаљно му појашњавајући локацију на којој се налази тај аутомобил, спрам којих пружаних одредница се окр. Маринковић лако одредио, чиме је створио одлуку код њега да изврши то кривично дело јер му је окр. Новаковић рекао да ће га поред отписа дуга, по обављеном послу, частити са још новца.

Окривљени Александар Маринковић, коме се суди у одсуству, дана 12. децембра 2018. године, са осуђеном Бојаном Шијацки Цветковић у односу на коју је поступак правноснажно окончан, општеопасном радњом изазивајући опасност за живот и тело и то оштећених Милана Јовановића и Јеле Дељанин, и то тако што га је осуђена Шијацки Цветовић возилом довезла до близине места догађаја,  изашао из возила са ранцем у руци у коме су се налазили цигла и флаша са бензином – молотовљев коктел упућујући се ка гаражи међусобно спојеном са кућом оштећеног Милана Јовановића у којој се налазило паркирано путничко моторно возило и то на начин да је доласком до исте узео циглу из ранца и истом разбио прозор улазних врата гараже, уједно из ранца извадио стаклену флашу у коју је претходно сипао моторни бензин, где је преко грлића флаше ставио крпу коју је пре тога полио тим бензином, затим је преко крпе грлића флаше ставио чеп од флаше, да би потом крпу запалио отвореним пламеном упаљача, услед чега се пламен распламсао, па је тако флашу убацио у унутрашњост предњег дела гараже, по чијем поду се пролио бензин који је поспешивач горења и чија испарења у контакту са отвореним пламеном створеним паљењем и горењем крпе разбуктала пожар који је најпре захватио унутрашњост гараже и аутомобил који се налазио у гаражи, затим су се пламен и врели продукти сагоревања, чији је производ сагоревања смртно опасан гас угљен моноксид, неконтролисано раширили из гараже на повезани стамбени објекат у наставку гараже, захватајући приземни део и спратни део објекта када су се у истом налазили  оштећени Милан Јовановић, који је спавао и оштећена Јела Дељанин, коју су у раним јутарњим часовима пробудили звуци пуцња, ломљаве стакла и шиштања, где је она устала и видела да је дошло до избијања пожара након чега је одјурила да пробуди свог супруга који је почео да се гуши од нагутаног дима и чада око себе, па су они успели да се избаве од пламена који је на и у стамбеном објекту и гаражи уз објекат, те покућство оштећених причинио имовинску штету који прелази износ од 4.000.000,оо динара.

Јавни тужилац Другог основног јавног тужилаштва у Београду, окр. Драгољуб  Симоновић и његови браниоци, браниоци окр. Владимира Михаиловића, Игора Новаковића  и Александра Маринковића.

Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, донео је 9. априла 2024. године пресуду Кж1 1178/23 којом је, делимичним усвајањем жалби, преиначио првостепену пресуду и кривично-правне радње окривљених правно квалификовао и то окр. Драгољуба Симоновића и Владимира Михаиловића као кривично дело изазивање опште опасности подстрекавањем из члана 278. став 1. КЗ, а окр. Александра Маринковића као кривично дело изазивање опште опасности из члана 278. став 1. КЗ, те окр. Драгољуба Симоновића осудио на казну затвора у трајању од 4 године и на новчану казну у износу од 100.000,00 динара, окр. Владимира Михаиловића на казну затвора у трајању од 3 године и на новчану казну у износу од 100.000,00 динара, окр. Игора Новаковића на казну затвора у трајању од 2 године и 6 месеци и окр. Александра Маринковића на казну затвора у трајању од 4 године и на новчану казну у износу од 100.000,00 динара. У преосталом, непреиначеном, делу првостепена пресуда је потврђена.

По налажењу Апелационог суда основано се жалбама браниоца окр. Симоновића, Михаиловића и  Маринковића побија првостепена пресуда због повреде кривичног закона тако што се истиче да током поступка није утврђено да је услед извршеног дела наступила штета великих размера, те да је првостепени суд повредио кривични закон када је наведене окривљене огласио кривим за кривично дело тешко дело против опште сигурности. Наиме, првостепени суд је након обављених вештачења правилно утврдио да укупна висина штете која је настала на и у стамбеном објекту, гаражи уз објекат, те покућству оштећених прелази износ преко 4.000.000,00 динара, па се основано жалбама бранилаца наведених окривљених побија првостепена пресуда у погледу правне квалификације кривичног дела за које су ови окривљени оглашени кривим јер према правном схватању усвојеној на седници кривичног одељења Врховног суда Србије 17. априла 2006. године „штета великих размера“ код неодређених вредности као обележја неких кривичних дела у Кривичном законику, у конкретном случају кривичног дела тешко дело против опште сигурности, постоји када вредност прелази износ од 6.000.000,00 динара, а што овде није случај. Због тога је Апелациони суд преиначио првостепену пресуду у погледу правне квалификације кривичног дела за које су првостепеном пресудом оглашени кривим, тако што је кривично-правне радње наведених окривљених квалификовао као кривично дело изазивање опште опасности и то у односу на окр. Симоновића и Михаиловића подстрекавањем, док је у односу на окр. Новаковића правна квалификација остала неизмењена.

Испитујући првостепену пресуду у делу одлуке о кривичној санкцији, првостепени суд је правилно од олакшавајућих околности на страни окр. Симоновића ценио његове личне и породичне прилике, да се ради о породичном човеку, те да раније није осуђиван, док је од отежавајућих околности ценио да је као подстрекач, саучесник у извршењу кривичног дела остварио висок интензитет угрожености заштићеног добра, да је кривично дело извршио из ниских побуда јер је као јавни функционер, председник општине Гроцка који је не само дужан да трпи критике на рачун вршења своје функције, већ и да покаже висок степен толеранције на исте одлучио да, користећи свој положај и утицај, предузме недозвољене радње, а све у цињу опомене оштећеног Милана Јовановића да престане да се бави истраживањем његовог рада на позицији председника општине.

У односу на окр. Михаиловића првостепени суд је правилно ценио чињеницу да је у питању породичан човек, да је својим признањем значајно допринео утврђивању чињеничног стања, док је од отежавајућих околности ценио чињеницу да је остварио висок интензитет угрожености заштићеног добра, да је кривично дело учинио из ниских побуда и да је захтев окр. Симоновића прихватио из користољубља, да би тиме обезбедио бољи статус своје супруге.

У односу на окр. Новаковића првостепени суд је правилно од олакшавајућих околности ценио чињеницу да се ради о неосуђиваном лицу, да је признањем извршења кривичног дела значајно допринео утврђивању чињеничног стања и да се ради о породичном човеку, док је од отежавајућих околности ценио да је кривично дело учинио из користољубља, да је својим делом остварио висок интензитет угрожености заштићеног добра и да током поступка није изразио жаљење и кајање због извршеног кривичног дела.

У односу на окр. Маринковића правилно је првостепени суд ценио чињеницу да је окривљени својим признањем допринео утврђивању чињеничног стања, док је од отежавајућих околности ценио његову вишеструку осуђиваност, те да је извршењем кривичног дела остварио висок интензитет угрожености заштићеног добра, као и да је кривично дело извршио из ниских побуда.

Међутим, по оцени Апелационог суда, основано се жалбама бранилаца наведених окривљених оспорава правилност одлуке о висини казне имајући пре свега у виду да је Апелациони суд извршио преквалификацију са тежег на блаже дело у односу на окр. Симоновића, Михаиловића и Маринковића, а што свакако, оправдава одмеравање блаже казне. Осим тога, првостепени суд у односу на окр. Михаиловића, Новаковића и Маринковића није у довољној мери ценио чињеницу да су у претходном поступку признали извршење кривичног дела чиме су значајно допринели утврђивању чињеничног стања у овом кривичном поступку, док је у односу на окр. Симоновића пропустио да цени његову старосну доб, а у односу на Маринковића није ценио породичне прилике, које околности су од значаја код одмеравања казне. У односу на окр. Новаковића првостепени суд је пропустио и да цени као олакшавајућу околност и то да је способност окривљеног да схвати значај свог дела и да управља поступцима била смањена.

Имајући у виду све наведено, то је Апелациони суд преиначио казне окривљенима налазећи да су исте сразмерне тежини извршеног кривичног дела и степену кривице окривљених.

Пресудом Вишег суда у Београду К 388/17 од 26. октобра 2023. године окр. Ален Ракочевић је ослобођен од оптужбе да је извршио кривично дело изнуда из члана 214 став 3 КЗ. 

 

Оптужниоцом Јавног тужиоца Вишег јавног тужилаштва у Београду окр. Алену Ракочевићу је стављено на терет да је у периоду од краја априла до 24. маја 2017. године у Београду, у намери да себи прибави противправну имовинску корист, силом и претљом принудио оштећене М.Ј. и С.Ј. да му на штету своје имовине предају износ од 23.ооо,оо евра, на тај начин што је искористио околност да је сада пок. М.Ј. својој супрузи, оштећеној М.Ј. на самрти у априлу 2016. године рекао да дугује окривљеном износ од 20.000,оо евра и да ће давањем аутомобила марке „Мерцедес“ дуг према окривљеном бити отплаћен, па је тако син М.Ј, С.Ј, одвезао наведено возило код окривљеног, да би месец дана након смрти М.Ј. окривљени почетком јуна 2016. године дошао до породичне куће Ј. у Београду и том приликом вршио притисак на М. да му спреми износ од 4.000,оо евра за 15 дана јер му њен покојни супруг толико дугује, а С. у кафе објекту претио да ће његовом деди по оцу поломити руке и ноге, да зна где његова баба по оцу и мајка иду у продавницу, куда се крећу и да ће им почупати косу, да зна када деца С. тече и тетке иду у школу, када се враћају и да ће их сачекати, као и да ће му течу пребити и запалити аутомобил ако му породично не врате аутомобил, а уколико га пријаве полицији да ће послати некога да им запали фирму, па због претњи упућених њеном сину С,  М. је након неколико дана окривљеном предала износ од 4.000,оо евра, затим је почетком септембра окривљени дошао код М. у канцеларију где јој је саопштио да поседује признаницу на износ од 50.000,оо евра коју је наводно потписао њен покојни супруг, викао на оштећену да се не прави луда и претио јој да зна где се она и њена породица крећу, да ће њеном сину поломити руке и ноге, да ће запалити фирму, да ће сачекати раднике испред фабрике, да би након тога контактирао С. упорно инсистирајући да дође сам код њега, па када је С. дошао оштећеном је саопштио да му његов покојни отац дугује још 30.000,оо евра и присилио га да му у дворишту његове куће потпише признаницу по којој лично дугује износ од 30.000,оо евра на име наводног дуга његовог покојног оца, тако што је одбијајући С. предлог да дође у фирму или код њега кући да се о томе договори са С. бабом, дедом и мајком, ухватио С. за леву руку и рекао му да остави мобилни телефон и крене ка свом ауту, да узме личну карту, те све време стајао поред С. и то код возачевих врата тако да С. иста није могао да затвори и побегне, па је С. узео из аута личну карту и вратио се са окривљеним до дворишта и с обзиром на то да је био у великом страху да ће му се нешто десити јер никога није било ни у кући ни на улици да му помогне, а имајући у виду несразмерни однос физичке снаге оштећеног и окривљеног потписао је ову признаницу, те је окривљени настављајући да тражи наведени износ оштећенима константно упућивао претње услед чега су били у страху за своје и животе своје породице због чега је оштећена М. под претњама пристала да непостојећи дуг од 30.000,оо евра исплаћује окривљеном у ратама и то сваког 30-тог у месецу износ од по 3.000,оо евра почев од 30. октобра 2016. године, па је тако наредна три месеца окривљеном исплаћивала наведене износе за које окривљени није хтео да потпише признанице, на који начин је оштећена окривљеном предала новац у укупном износу од 9.000,00 евра, а када га је у јануару 2017. године оштећена замолила да јануарску и фебруарску рату окривљеном исплати крајем фебруара због очеве смрти почео је да прети да ће јој почупати косу, да зна где јој се син креће и да ће му поломити руке и ноге, да се не прави луда и да га не пријављује полицији јер он има своје људе у полицији, са претњама је наставио у фебруару 2017. године када је оштећеној наредио да у року од 15 дана спреми износ од 30.000,00 евра услед чега се оштећена због страха за себе и своју породице преселила из своје породичне куће у кућу свог свекра и свекрве, да би окривљени у два наврата крајем фебруара 2017. године позивао зета оштећене и захтевао да пренесе оштећеној да му је познато да њихова фирма добро послује јер је видео М. како подиже новац са банкомата, након чега је оштећена пријавила догађај полицији 22. фебруара  2017. године, а када је окривљени контактирао оштећену средином маја пристала је да му преда износ од 10.000,оо евра, да би, приликом примопредаје наведеног новца, дана 24. маја 2017. године, у  породичној кући оштећених Ј, окривљени био ухапшен. 

Јавни тужилац Вишег јавног тужилаштва у Београду. 

Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, дана 9. априла 2024. године донео је пресуду Кж1 59/24 којом је одбио као неосновану жалбу Тужилаштва и потврдио првостепену пресуду. 

 

По налажењу Апелационог суда,  правилно је првостепени суд поступио када је окривљеног ослободио од оптужбе да је извршио кривично дело изнуде с обзиром на до да није доказано да је окривљени извршио ово кривично дело. Наиме, правилно је првостепени суд поступио када је прихватио одбрану окривљеног као јасну и детаљну, те потврђену осталим изведеним доказима, а пре свега исказима сведока који су потврдили да је дуг постојао, да није било претњи од стране оркивљеног према оштећенима, те да је више сведока потврдило да се оштећени нису из страха преселили из куће у којој су живели, већ због хипотеке под којима је кућа била. При оцени исказа сведока, првостепени суд је имао у виду и чињеницу да исти нису имали никакав интерес да потврђују одбрану окривљеног и да дају исказе какве су дали, посебно имајући у виду да је од осам испитаних сведока на главном претресу, три сведока родбина оштећених, а два су полицијски службеници, из којих разлога је првостепени суд правилно исказима сведока поклонио веру. Такође, Апелациони суд налази да је правилно првостепени суд дао оцену и о снимцима телефонских разговора између оштећене М.Ј. и окривљеног, те несумњиво утврдио да у разговорима ни један од саговорника не повисује тон, нити износи претње, нити било шта слично на рачун другог саговорника, при чему је разговор од 10. маја 2017. године инициран од стране окривљеног, док је све остале разговоре иницирала оштећена, па је нејасно зашто би то чинила уколико је била у страху од окривљеног, при чему је суд посебно имао у виду чињеницу да је разговор од 10. маја 2017. године настао три месеца након што је оштећена М. пријавила окривљеног, односно да три месеца ни на који начин окривљени није контактирао оштећене. 

 

Дакле, Апелациони суд налази да се изнетим жалбеним наводима Тужиоца не доводи у питање закључак првостепеног суда да постојање ниједног од битних елемената кривичног дела изнуда, онако како је то описано у оптужном акту Тужилаштва није доказано, односно, није доказана примена силе и претње од стране окривљеног оштећенима. 

Пресудом Вишег суда у Београду К 286/23 од 26. октобра 2023. године окр. Немања Милић је због извршења кривичног дела тешко убиство из члана 114 тачка 10 КЗ осуђен на казну затвора у трајању од 13 година. 

 

Окривљени Немања Милић је оглашен кривим што је у току ноћи између 6. и 7. јула 2019. године, у изнајмљеном стану у којем је живео са оштећеном у Београду, лишио живота своју мајку, оштећену Станојку Милић, при чему су његове способности да схвати значај свог дела и могућности да управља својим поступцима биле смањене, али  не битно, коју је у временском периоду од почетка марта до краја јула месеца 2019. године злостављао, на тај начиин што јој је у току ноћи између 6. и 7. јула 2019. године рукама и ногама задао већи број удараца и ударао њеном главом о чврсту глатку површину, којом приликом је оштећена задобила тешке телесне повреде опасне по живот, а у временском периоду који је претходио критичном догађају почев од марта до јула 2019. године, након што је оштећена напустила дом за смештај одраслих и старијих у којем је боравила од новембра месеца 2018. године, у стану у коме је становао са мајком која је у том периоду била ограничено покретна, оштећену физички злостављао и у више наврата неутврђених дана истој нанео телесне повреде.

Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, дана 25. марта 2024. године донео је пресуду Кж1 81/24 којом је, усвајањем жалбе Јавног тужиоца Вишег јавног тужилаштва у Београду, преиначио првостепену пресуду само у делу одлуке о казни, и окр. Немању Милића због извршења кривичног дела тешко убиство из члана 114. тачка 10 КЗ осудио на казну затвора у трајању од 20 година. У преосталом, непреиначеном, делу првостепена пресуда је потврђена. 

 

По налажењу Апелационог суда, у делу одлуке о кривичној санкцији, правилно је првостепени суд од олакшавајућих околности на страни окривљеног узео у обзир чињеницу да раније није осуђиван, да је дело извршио у стању смањене урачунљивости до степене битног, али не и битно, а од отежавајућих јачину повреде заштићеног добра, да је оштећена била полупокретна, болесна и веома стара, његово држање након учињеног кривичног дела, као и околности које се односе на личност учиниоца учињене психијатријским вештачењем. Међутим, основано се жалбом Тужиоца указује да је првостепени суд утврђеним олакшавајућим околностима дао већи значај него што заслужују, док није дао адекватан значај утврђеним отежавајућим околностима и није имао у виду да је оштећена била у потпуности зависна од окривљеног, као и бројност повреда које су на њој констатоване, а што скупа посматрано указује да казна затвора у трајању од 13 година не представља адекватну меру за постизање сврхе кажњавања. Код таквог стања ствари Апелациони суд налази да је окривљеном нужно изрећи казну затвора у дужем временском трајању, па је исти осуђен на казну затвора у трајању од 20 година, нашавши да је иста сразмерна друштвеној опасности извршеног кривичног дела и личности окривљеног као учиниоца и да је нужна за остваривањаа сврхе кажњавања. 

Пресудом Другог основног суда у Београду К 566/19 од 14. јула 2023. године због извршења кривичног дела тешка дела против опште сигурности из члана 288. став 1. у вези са чланом 278. став 1. КЗ,  окр. Горан Стакић је осуђен на казну затвора у трајању од 1 године и 6 месеци, док је окр. Радан Петровић осуђен на казну затвора у трајању од 1 године и 2 месеца, те је због извршења кривичног дела изнуда из члана 214. члан 1. КЗ окр. Жељко Стакић осуђен на казну затвора у трајању од 1 године и 2 месеца. 

 

Окривљени Радан Петровић је оглашен кривим што је 22. новембра 2018. године пожаром изазвао опасност за тело људи и имовину већег обима, услед које радње је наступила имовинска штета великих размера, у чему га је у стању смањене урачунљивости (услед повишене емоционалне напетости и омамљености седативима), али небитно, подстрекао окр. Горан Стакић на тај начин што се окр. Горан Стакић претходно, током октобра месеца 2018. године, у више наврата виђао са окр. Раданом Петровићем, те од истог тражио да за њега учини услугу, односно да запали два аутомобила за шта би му отписао дуг у износу од 600,оо еура, те му је објаснио на коју адресу треба да оде и да су у питању два аутомобила која се налазе у дворишту у Јајинцима, објашњавајући Петровићу како да запали аутомобиле, а што је окр. Петровић пристао да учини, те је 21. новембра 2018. године отишао до бензинске пумпе где је купио 4 литре бензина и сипао их у пластичну флашу након чега се возилом довезао до непосредне близине дворишта оштећеног Слађане и Ивана Коматине, те је 22. новембра 2018. године ушао у довриште породичне куће оштећених, пришао путничком моторном возилу марке „Audi Q5“ власништво оштећене Слађане Коматине на коме је предње ветробранско стакло полио бензином који је понео са собом, а затим је упаљачем запалио новину коју је бацио на ветробранско стакло, након чега је на неутврђен начин изазвао пожар на задњем делу возила путничком аутомобила марке „BMW X3“, власништво Ивана Коматине, а затим се бежећи удаљио са места догађаја, те је због пожара изгорео предњи део возила марке „Audi Q5“, задњи део возила „BMW X3“ и оштећена је фасада куће оштећених, дрвене греде и цреп на надстрешници куће, у ком  тренутку су у кући били оштећени, као и њихово троје малолетне деце, услед чега је на возилима наступила тотална штета, па је услед овог дела наступила имовинска штета великих размера у укупном износу од 6.534.462,оо динара. 

 

Окривљени Жељко Стакић је оглашен кривим што је 21. марта 2019. године у Београду, у намери да себи прибави противправну имовинску корист, претњом принудио другог да нешто учини на штету своје имовине, на тај начин што је окр. Жељко Стакић претходно 20. марта 2019. године телефоном позвао оштећену Слађану Коматину чему је присуствовао Иван Коматина, и рекао јој да му дугује паре и да ће је звати сутра како би јој рекао где треба да дође, након чега је рекао:“Буде ли ми се нешто десило, прећиће ти на други ниво!“ и „Следећи пут бомба иде на кућу“, алудирајући на догађај од 12. марта када је у дворишту породичне куће оштећене бачена бомба, након чега је 21. марта 2019. године позвао оштећену, док се иста налазила у ПУ за град Београд, где је претходно пријавила претње, и питао је да ли може да му  набави новац до 10 часова, да јој исти донесе на пумпу, да дође сама, говорећи: „Нити ћу ја видети тебе, нити ћеш ти видети мене!“,  да би је након пар минута позвао и рекао јој да узме што више може новца, да га донесе у еврима, тражио од оштећене да се закуне у децу да ће доћи сама, да ако му да новац да више неће имати проблема, али ако га намести да ће се „ствари наставити“, након којег разговора је у просторијама ПУ за град Београд извршено обележавању новчаница у укупном износу од 1.200.оо евра које су стављене у коверту које је оштећена понела са собом и кренула ка пумпи, под пратњом полиције, те је оштећена паркирала возило па ју је окр. Жељко Стакић позвао на телефон и рекао да изађе из аутомобила, што је оштећена и учинила, након чега јој је говорио да то није она, те када га је оштећена убдила да јесте, путао ју је где је новац, тражио је да коверту стави у кесу, а када је на питање окривљеног колико је новца донела, оштећена рекла 1.200,оо евра, окривљени је почео да виче и да јој прети, након чега је прекинуо везу, те поново позвао оштећену и питао је за колико може да спреми 50.000,оо евра, те када је оштећена рекла да може за 3 дана, окривљени јој је рекао да их среми за 3 сата и да га назове за 3 минута, те је у следећем телефонском разговору рекао да ће ипак „да је проба“ за тих 1.2000,оо евра, а да ће остатак до 30.000,оо евра дати за 3 сата, а да новац који има од 1.200,оо евра баци код знака „Нис“ код хитне помоћи на ауто-путу, а што је оштећена учинила, након чега је окр.Жељко Стакић пришао месту где се налази новац и исти узео, када је ухапшен. 

 

Такође, првостепеном пресудом према окр. Горану Стакићу одбијена је оптужба да је 21. марта 2019. године извршио кривично дело изнуда у помагању. 

 

ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ

Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, донео је 4. марта  2024. године пресуду Кж1 1242/23 којом је одбио као неосноване све жалбе и потврдио првостепену пресуду.

Решењем Вишег суда у Смедереву Кв 77/24 од 8. марта 2024. године продужен је притвор до 30 дана окр. Урошу Блажићу (због постојања разлога из члана 211. став 1. тачка 1, 3. и 4. Законика о кривичном поступку) који се налази у притвору од 5. маја 2023. године, окр. Радиши Блажићу (због постојања разлога из члана 211. став 1. тачка 3. и 4. Законика о кривичном поступку), који се налази у притвору од 10. маја 2023. године, окр. Горану Гавриловићу (због постојања разлога из члана 211. став 1. тачка 4. Законика о кривичном поступку), који се налази у притвору од 24. маја 2023. године и окр. Борису Гавриловићу (због постојања разлога из члана 211. став 1. тачка 4. Законика о кривичном поступку), који се налази у притвору од 9. јуна 2023. године.

Бранилац окр. Уроша Блажића.

Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, дана 23. марта 2024. године донео је решење Кж2 736/24 којом је одбио као неосновану жалбу браниоца окривљеног Уроша Блажића и потврдио првостепено решење.

По налажењу Апелационог суда, у делу који се односи на окр. Уроша Блажића, како је овај окривљени основано сумњив да је предузимао бројне радње у циљу свог бекства и скривања од органа гоњења, како у току, тако и након извршења кривичног дела за које је основано сумњив, то све наведене околности, како то правилно закључује првостепени суд, у својој међусобној повезаности указују на опасност да ће се овај окривљени, уколико се нађе на слободи крити, односно дати у бекство и тако остати недоступан суду, због чега његово задржавање у притвору по том основу представља нужну и неопходну меру у циљу обезбеђења његовог присуства и несметаног вођења овог кривичног поступка.

Надаље, имајући у виду да је окр. Урош Блажић приликом предузимања радњи за које је основано сумњив, а које су предузете у релативно кратком временском периоду и континуитету, према основаној сумњи испољио нарочиту упорност, истрајност, безобзирност, бруталност и одсуство сваке емпатије према оштећенима, остављајући их без икакве помоћи и напуштајући потпуно мирно лице места догађаја и испољавајући све време изузетно висок степен криминалне воље, то правилно првостепени суд закључује да исте у својој међусобној повезаности представљају особите околности које указују на опасност да ће овај окривљени, у случају боравка на слободи, у кратком временском периоду поновити кривично дело, због чега се његово  задржавање у притвору и по овом основу показује као нужним.

Такође, по мишљењу Апелационог суда, правилно  је првостепени суд утврдио да су испуњени услови да се окр. Урош Блажић задржи у притвору и због узнемирења јавности имајући у виду да постоји основана сумња да је овај окривљени извршио кривично дело тешко убиство, те да су начин извршења и тежина последица довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење овог кривичног поступка.

Пресудом Вишег суда у Београду К 671/18 од 13. јуна 2023. године окр. Предраг Ратковић је због извршења кривичног дела неовлашћено коришћење туђег возила из члана 213. став 2. КЗ у стицају са кривичним делом посебни случајеви фалсификовање исправе из члана 356. тачка 5. КЗ и, у саизвршилаштву, кривичног дела убиство из члана 113. КЗ осуђен на јединствену казну затвора у трајању од 16 година и новчану казну у износу од 200.000,00 динара, док је окр. Стефан Благојевић због извршења, у саизвршилаштву, кривичног дела убиство из члана 113. КЗ осуђен на јединствену казну затвора у трајању од 20 година (у коју казну му је урачуната раније утврђена правноснажна казна затвора у трајању од 6 година). Окривљени су обавезани да на име имовинско-правног захтева за накнаду материјалне штете оштећеној Т.М. исплате износ од 65.892,оо динара, док је за остваривање имовинско-правног захтева за накнаду нематеријалне штете ова оштећена, као и тражени имовинско-правни захтев малолетне оштећене Н.К, као и оштећени Д.Б. упућени на парницу.

 

Окривљени Предраг Ратковић је оглашен кривим што је: 

 

• у ноћи између 7/8. децембра 2015. године, без пристанка овлашћеног лица, обијањем користио туђе моторно возило марке „Голф“, тамно плаве металик боје, власништво Ж.К, на тај начин што је пришао возилу и употребом подесног предмета шрафцигера и механичке силе, поломио браву возачевих врата, а затим уз помоћ специјализованог алата за крађу возила исто стартовао и удаљио се са лица места, да би затим 9. децембра 2015. године у Милешевској улици у Београду, неовлашћено употребио прави знак – регистарску таблицу, те што је исту у ноћи 8/9. децембар 2015. године демонтирао са путничког возила марке „Голф“, власништво М.М. на тај начин што је пришао возилу док се исто налазило уредно паркирано у Београду и са истог демонтирао предњу и задњу регистарску таблицу возила, те је затим исте монтирао на возило марке „Голф 4“ тамно плаве металик боје, које је претходно обио на описани начин, након чега је управљао у јавном саобраћају наведеним возилом;

 

• дана 9. децембра 2015. године, у Милешевској улици у Београду, у саизвршилаштву, по претходном договору и остварујући захедничку одлуку, окр. Стефан Благојевић лишио живота сада пок. Владимира Бјелановића, а окр. Ратковић битно допринео извршењу кривичног дела, на тај начин што је, по претходном договору, тог дана изашао из куће и заједно са окр. Благојевићем се возилом на којем је он претходно заменио регистарске таблице, се довезао до Милешевске улице у Београду, те када су дошли до те Улице окр. Благојевић је изашао из возила у којем се налазио на месту сувозача и у непосредној близини чекао да изађе из зграде оштећени, те када је оштећени изашао из зграде у друштву своје ванбрачне супруге Т.М. и ушао у возило марке „Рено“ које је било уредно паркирано и у тренутку када је сео на место возача, а Т.М. на место сувозача, пришао предњој страни возила и држећи обема рукама које су биле испружене испред његовог тела ватреним оружјем кроз ветробранско стакло испалио два пројектила иако је видео да Т.М. седи на место сувозача, којом приликом је оштећеном Бјелановићу нанео повреду, које повреде су у тренутку наношења представљале лаку телесну повреду, након чега оштећени Бјелановић излази из возила и почиње да бежи Милешевској улици у правцу Каленић пијаце, а окр. Благојевић у том тренутку из НН ватреног оружја испаљује укупно 19 хитаца у правцу оштећеног, којом приликом оштећеном наноси повреде које су у свом скупном садејству представљале безусловну смртну повреду, а затим окр. Благојевић пролази између паркираних возила, прелази улицу и улази у возило на место сувозача, а у којем га је, по претходном договору, чекао окр. Ратковић и који га је претходно довезао и удаљавају се са лица места Милешевском улицом у смеру ка Црвеном крсту, возило паркирају у близини куће у којој је живео окр. Ратковић, а затим улазе у кућу, да би истог дана око 19 часова окр. Ратковић од стране полицијских службеника био лишен слободе након уласка у наведено возило.

Јавни тужилац Вишег јавног тужилаштва у Београду, окр. Стефан Благојевић и његови браниоци, као и бранилац окр. Предрага Ратковића.

Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, донео је 20.  фебруара 2024. године пресуду Кж1 1150/23 којом је одбио као неосноване све жалбе и потврдио првостепену пресуду.

 

У образложењу пресуде Апелационог суда се, између осталог, наводи да је суд везано за претходни договор окривљених дао јасне и аргументоване разлоге. Наиме, Суд сматра да је постојање договора између окривљених да изврше заједничку одлуку и лише живота сада пок. Бјелановића сасвим очигледно из њиховог усклађеног и циљног поступања. Наиме, окр. Ратковић је у битном допринео извршењу овог кривичног дела по очигледном договору прво прибављајући на описани начин возило „Голф“, а затим таблице са другог „Голфа“, кратко време пре планираног и спроведеног извршења кривичног дела, а све ради њихове теже идентификације и прикривања трагова, те возећи овај „Голф“ са места извршења и са евидентном улогом да се возила „Голф“ на неки начин ослободи у току следеће ноћи, а у чему је био спречен благовременом интервенцијом полиције. Суд је ценио и чињеницу да је у поседу остала футрола ЦЗ 99 без каиша са чичак траком и дрикером, који је остао у сувозачевим вратима, као и црна јакна, као предмети који су, као и возило, употребљени приликом извршења кривичног дела. У подели улога, Благојевићу је припала улога егзекутора, а Ратковићу логистика. Када се имају у виду сви наведени докази, и по налажењу Апелациониог суда неспорно је утврђен претходни договор између окривљених.

 

Испитујући правилност првостепене пресуде у делу одлуке о казнама, Апелациони суд је мишљења да је правилно првостепени суд приликом одмеравања казне за оба окривљена од отежавајућих околности узео чињеницу да су раније осуђивани, док је од олакшавајућих околности на страни окривљених првостепени суд правилно на страни окр. Ратковића ценио његове породичне прилике, његово здравствено стање и здравствено стање члана његове породице, а од олакшавајућих оклности на страни окр. Благојевића да је у време извршења казне био млађе лице, да је имао 25 година. По налажењу Апелационог суда, правилно је првостепени суд нашао да су испуњени сви услови да се за кривично дело убиство изрекну максималне казне, због заједничких отежавајућих оклности и то: планирања, дуге припреме, безобзирности, немилосрдности и ликвидације на јавном месту, такорећи у ширем центру града, које је морало изазвати и узнемирење шире јавности. У склопу наведених олакшавајућих и отежавајућих околности правилно је првостепени суд, пре свега, окр. Предрага Ратковића осудио на јединствену казну затвора у трајању од 16 година и новчану казну у износу од 200.000,00 динара, а окр. Благојевића на јединствену казну затвора у трајању од 20 година (у коју казну му је урачуната раније утврђена правноснажна казна затвора у трајању од 6 година).

Пресудом Вишег суда у Београду К 333/22 од 9. фебруара 2023. године, због извршења, у саизвршилаштву, кривичног дела тешко убиство из члана 114, став 1, тачка 1. КЗ, окр. Мирослав Микић и Слободан Коврлија су осуђени на казне затвора у трајању од по 30 година, док је окр. Марко Ивковић осуђен на казну затвора у трајању од 20 година, те је према окривљенима изречена мера безбедности. 

 

Окривљени су оглашени кривим што су у ноћи између 21. и 22. септембра 2019. године на Кеју ослобођења бб у Београду – Земуну, у стању смањене урачунљивости, остварујући заједничку одлуку, у саизвршилаштву, лишили живота оштећеног Роберта Ромић на свиреп начин, на тај начин што су се окривљени нашли са оштећеним у Земуну и кренули заједно ка Земунском кеју, те су окривљени заједно и у континуитету ударали и шутирали оштећеног, па су се зауставили у једном шумарку у близини хотела „Југославија“, где је окр. Микић малтретирао оштећеног, па након што су сви заједно дошли до објекта „Grand casino Beograd“ окривљени су задали оштећеном велики број удараца у пределу главе и тела и то рукама, ногама и металном шипком, које ударце су окривљени наносили оштећеном у врменском трајању од два сата а које повреде су оштећеном причињавале патњу и бол, при чему су окривљени имали свест да оштећеном  наносе патњу, којом приликом је оштећени задобио тешке телесне повреде, након чега су бацили оштећеног у реку Дунав, а беживотно тело оштећеног је пронађено 27. септембра 2019. године, с тим што су могућности окр. Микића и Ивковића да схвате значај свог дела и да управљају својим поступцима биле смањене, али не и битно, а код окр. Коврлије биле смањене до степена битног, али не и битно. 

Јавни тужилац Вишег јавног тужилаштва у Београду, окр. Марко Ивковић и Мирослав Микић, те њихови браниоци, као и бранилац окр. Слободана Коврлије. 

Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, донео је 20. фебруара 2024. године решењем Кж2 386/24 којом је одбио као неосноване све жалбе и потврдио првостепено решење.

По налажењу Апелационог суда првостепени суд је правилно одлучио да прикупљени докази у досадашњем току овог кривичног поступка дају довољно основа за закључак да постоји оправдана сумња да је окр. Урош Блажић извршио кривична дела која му се оптужницом стављају на терет, те како није утврдио да је у конкретном случају потребно боље разјашњење ствари да би се испитала основаност оптужбе нити да се истрага допуни, а при томе није нашао ни да постоје законски разлози које би могле да доведу до обуставе кривичног поступка, односно одбијање оптужбе, то је донео правилну одлуку када је потврдио наведену оптужницу о чему је у образложењу првостепеног решења дао јасне, детаљне и аргументоване разлоге.

У односу на став првостепеног суда да се огласи месно ненадлежним за поступање у односу на окр. Горана и Бориса Гавриловића Апелациони суд налази да је првостепени суд донео правилну одлуку у том делу, те да је за исту дао јасне, детаљне и исцрпне разлоге. У конкретном случају постоји оправдана сумња да је кривично дело које се ставља на терет овим окривљенима извршено на подручју Вишег суда у Крагујевцу. Надлежност вишег суда у првом степену кривице се опредељује прописаном казном имајући у виду да виши суд суди за кривична дела за које је као главна предвиђена казна затвора преко 10 година. У фази истраге вођен је јединствен поступак према свој четворици окривљених због чињенице да је окр. Урош Блажић, након извршења кривичних дела за које је оправдано сумњив од стране полицијских службеника, пронађен у помоћном објекту окр. Горана Гавриловића, који му је ујак, док му је окр. Борис Гавриловић брат од ујака, те да постоји основана сумња да се ради о лицима која су помогла учиниоцу после извршења кривичног дела. Међутим, имајући у виду садржину диспозитива предметне оптужнице у делу који се односи на окр. Горана и Бориса Гавриловића актуелно за вођење јединственог поступка не егзистира ни основ из Законика о кривичном поступку којим је прописано да се јединствени кривични поступак може спровести и у случају када је више лица окривљено за више кривичних дела, али само ако између извршених кривичних дела постоји међусобна веза и ако постоје докази. У конкретном случају чињеничним описом изреке оптужног акта обухваћени су оружје, муниција, минско-експлозивна средства која се ни на који начин не доводе у везу са окр. Урошем и Радишом Блажићем, односно између кривичних дела чије се извршење ставља на терет окр. Урошу и Радиши Блажићу и кривичног дела чије се извршење ставља на терет окр. Горану и  Борису Гавриловићу не постоји међусобна веза нити их повезују међусобни докази.

Апелациони суд у Београду, након одржаног рочишта, дана 19. фебруара 2024. године донео је решење Кж-Кре 6/24 од 19. фебруара 2024. године којим је, уважавањем жалбе лица чије се изручење захтева, укинуо првостепено решење и предмет упутио првостепеном суду на поновно одлучивање. Такође решењем Апелационог суда Кж–Кре 9/24 од 19. фебруара 2024. године одбијене су као неосноване жалбе лице чије се изручење захтева и потврђено је решење Вишег суда Кре 25/23 – Кв 70/24 од 10.  јануара 2024. године којем је према лицу Gnyot Andrey, који се налази у притвору од 30. октобра 2023. године, продужен притвор за још два месеца, а најдуже до извршења одлуке о изручењу и не дуже од годину дана од дана притварања. 

 

По налажењу Апелационог суда, основано се изјављеном жалбом првостепено решење побија због битних повреда одредаба кривичног поступка и истиче да првостепени суд за своју одлуку да су испуњене законске претпоставке за издавање правосудним органима Републике Белорусије лица Gnyot Andrey није дао јасне и аргументоване разлоге о чињеницама које су предмет доказивања, а исте су последица непотпуно утврђеног чињеничног стања и учињене битне повреде одредаба кривичног поступка. 

 

Наиме, одредбом члана 21. Закона о међународној правној помоћи у кривичним стварима је прописано да ће истражни судија саслушати лице чије се изручење захтева о свим околностима битним за утврђивање постојања претпоставки за изручење, а нарочито о личним приликама, држављанству, односу према држави мољиљи и захтеву за изручење, те да саслушању присуствује јавни тужилац и бранилац који могу постављати питања, о чему се сачињава записник. 

 

Према стању у списима предмета, судија за претходни поступак је 30. октобра 2023. године саслушао лице чије се изручење захтева на околност издате међународне потернице која му је том приликом предочена. Надаље, из списа предмета се утврђује да је замолница Генералног тужилаштва Републике Белорусије од 15. новембра 2023. године, са екстрадиционом документацијом, првостепеном суду у копији достављена 1. децембра 2023. године, а у оригиналу 13.12.2023. године, те да лице Gnyot Andrey, након пријема  исте, није саслушан, а што је првостепени суд био у обавези да учини, без обзира на то што је лице претходно већ саслушано поводом издате потернице која му је предочена и на околност одређивања екстрадиционог притвора. 

 

Поводом ожалбеног решења Апелациони суд указује да, поред претпоставке за пружање међународне правне помоћи, суд мора да утврди и да ли су испуњене претпоставке за изручење и у конкретном случају да наведе јасне разлоге за закључивање да има довољно доказа да за основану сумњу да је лице чије се изручење тражи учинило кривично дело поводом којег се захтева изручење. Наиме, поред података које захтев за пружање међународне правне помоћи мора обавезно да садржи уз замолницу се мора приложити и документација и докази о постојању основане сумње. Следом изнетог, и првостепени суд је у образложењу своје првостепене одлуке морао да наведе те доказе. 

 

Основано се жалбом браниоца лица чије се изручење захтева указује да првостепено решење не садржи разлоге о претпоставци за изручење, односно да се из датих разлога првостепеног суда не види који докази поткрепљују основану сумњу да је лице чије се изручење захтева извршило кривично дело због којег се захтева његово изручење. Имајући у виду све наведено првостепено решење је укинуто и предмет је враћен првостепеном суду на поновно одлучивање. 

 

При томе, Апелациони суд је одлучујући по жалбама на решење о продужењу притвора нашао да је првостепени суд дао јасне и аргументоване разлоге због чега налази да је према лицу Gnyot Andrey нужно применити притвор као најтежу меру за несметано вођење поступка одлучивању о захтеву за пружање међународне правне помоћи Републике Белорусије. Апелациони суд је имао у виду чињенице наведене у жалбама али је нашао да степен опасности од скривања и бекства су и даље таквог интензитета да се за сада притвор не може заменити другом, блажом мером. 

Пресудом Вишег суда у Панчеву К 53/21 од 4. новембра 2022. године окр. Предраг Јанковић је ослобођен од оптужбе да је извршио кривично дело изазивање опште опасности из члана 278, став 4. КЗ и кривично дело недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја из члана 348, став 4. КЗ. Такође, ради заштите интереса опште безбедности, од окр. Предрага Јанковића одузет је пиштољ и наложено да се исти по правноснажности пресуде уништи. 

Апелациони суд у Београду, након одржаног претреса, донео је 8. децембра 2023. године Кж1 1296/22 којом је, усвајањем жалбе Тужилаштва, преиначио првостепену пресуду и окр. Предрага Јанковића осудио на јединствену казну затвора у трајању од 3 године због извршења кривичног дела изазивање опште опасности из члана 278, став 4. КЗ и кривично дело недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја из члана 348, став 4. КЗ. Такође, окривљеном је изречена и мера безбедности одузимање пиштоља, као предмета који је употребљен за извршење кривичног дела, и наложено да се исти по правноснажности пресуде уништи.

(Напомена: против ове пресуде дозвољена је жалба у трећем степену) 

 

Окривљени Предраг Јанковић је оглашен кривим што је 4. октобра 2015. године у Панчеву, у стању битно смањене урачунљивости, под дејством алкохола од 2 промила, на сплаву, употребом ватреног оружја за који не поседује уредно издато одобрење надлежног органа за држање, као и за ношење, на месту где је окупљен већи број људи, изазвао опасност за тело људи, тако што је када су му пришли Д.Ч. и У.М, где се у близини налазио гост на сплаву Б.С, извадио пиштољ и држећи га у левој руци испалио један хитац из овог пиштоља, када су га сведоци оборили на под покушавајући да му отргну пиштољ, те је док се налазио на поду из овог пиштоља испалио још један хитац, када је на сплаву био већи број људи, услед чега су испаљени меци погодили оштећене Ј.Л. и М.Т, у пределу ногу, а који су задобили лаке телесне повреде. 

 

Правно оцењујући утврђено чињенично стање, а након отвореног претреса пред другостепеним судом, Апелациони суд је окривљеног огласио кривим због извршења кривичног дела изазивања опште опасности и недозвољена производња, држање, ношење и промет оружија и експлозивних материја јер се у његовим радњама стичу сви елементи, како објективни, тако и субјективни, наведених кривичних дела. 

 

Приликом одмеравања врсте и висине казне, Апелациони суд је од олакшавајућих околности на страни окривљеног ценио његове породичне прилике, да се оштећени нису придружили кривичном гоњењу, нити су поставили имовинско-правни захтев за накнаду штете, као и протек времена, док је од отежавајућих околности имао у виду његову ранију осуђиваност за разноврсна кривична дела, као и чињеницу да је исказао већи степен упорности и безобзирности, испаљивањем два хица, при чему се на месту догађаја налазио велики број лица. Суд је имао у виду да је окривљени био смањено, али не у битној мери способан да схвати значај свог дела, али смањено у битној мери способан да управља својим поступцима, али наведена чињеница није од утицаја с обзиром на то да је окривљени сам себе довео у то стање. Имајући у виду све наведено Апелациони суд је окривљеног осудио на јединствену казну затвора у трајању од 3 године нашавши да је иста сразмерна степену кривице окривљеног и тежини извршених кривичних дела и као таква нужна и довољна да се према окривљеном у потпуности оствари сврха кажњавања, у оквиру опште сврхе кривичних санкција. 

Пресудом Вишег суда у Београду К 587/19 од 15. јула 2020. године због извршења продуженог кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234, став 3. КЗ (од чега окр. Јовић помагањем) окр. Оливера Баста је осуђена на казну затвора у трајању од 2 године и 6 месеци, док је окр. Зарија Јовић осуђен на казну кућног затвора са електронским надзором у трајању од 9 месеци, те је одузета имовинска корист прибављена кривичним делом од привредних друштава.

 

Такође, првостепеном пресудом је одбијена оптужба према окр. Јадранки Старчевић, Ивани Ђукић и Жикици Пауновићу за извршење кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234. КЗ, те су окр. Ивана Ашанин, Зоран Крстић и Љубица Стојмировић ослобођени од оптужбе да су извршили кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234, став 3. КЗ. 

Апелациони суд у Београду, након одржаног претреса, донео је 12. децембра 2023. године пресуду Кж1 848/23 којом је, усвајањем жалби бранилаца окр. Јадранке Старчевић, Ивана Ђукића и Жикице Шауновића, преиначио првостепену пресуду и окр. Јадранку Старчевић, Ивана Ђукића и Жикицу Шаиновића ослободио од оптужбе да су извршили по једно кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица у помагању из члана 234, став 3. КЗ. У преосталом делу, који се односи на наведене окривљене, као и на окр. Ивана Ашанина, Зорана Крстића и Љубицу Стојмировић, жалба Вишег јавног тужилаштва у Београду је одбијена и првостепена пресуда је потврђена. 

 

(Напомена: у односу на окр. Оливеру Басту и Зарију Јовића поступак је правноснажно окончан пресудом Апелационог суда Кж1 617/21 од 12. маја 2022. године, док је у односу на окр. Стачевић, Ђукића, Шаиновића, Ашанина, Крстића и Стојмировића наведена пресуда била укинута у трећен степену и предмет враћен другостепеном суду на поновно одлучивање). 

 

Оптужницом Вишег јавног тужилаштва у Београду окривљенима је стављено на терет да су у периоду од 2005. године до 5. јула 2006. године, у Београду, помогли окр. Басти у извршењу продуженог кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица стављањем на располагање средстава извршења кривичног дела, и то окр. Старчевић у својству одговорног лица, власника и директора привредног друштва „Јадрас“ д.о.о. са седиштем у Београду, окр. Пауновић као одговорно лице у својству власника и директора привредног друштва „БГ Импекс“ д.о.о. са седиштем у Београду и окр. Ђукић као одговорно лице у својству власника и директора привредног друштва „Даком интернационал“ д.о.о. са седиштем у Београду, тако што су, да би се прикрила чињеница да се роба набавља само од привредног друштва „Стабакс“, чији је директор био супруг окр. Басте, који је знајући да ће се роба сигурно продати привредном друштву „НИС Југопетрол“ неосновано и вишеструко увећавао цене производа, окр. Старчевић, Ђукић и Пауновић ставили на располагање пословну документацију и рачуне својих привредних друштава како би се исти појављивали као добављачи пред привредним друштвом „НИС Југопотрол“, па је продаја робе само фиктивно спроведена преко њихових привредних друштава, а зарада остварена на име разлике од набавне цене и продајне цене у проценту од 95,86% прослеђена привредном друштву „Стабакс“, чиме су омогућили прибављање противправне имовинске користи за то привредно друштво у износу од 22.753.096,10 динара. 

 

Апелациони суд је, након одржаног претреса, утврдио да су окр. Старчевић, као власник и директор привредног друштва „Јадрас“ д.о.о, окр. Пауновић, као власник и директор привредног друштва „БГ Импекс“ д.о.о. и окр. Ђукић, као власник и директор привредног друштва „Даком интернационал“ д.о.о. у спорним поступцима јавних набавки које су се односиле на рекламни материјал помогли окр. Оливери Басти да искоришћавањем свог положаја прибави противправну имовинску корист привредном друштву „Стабакс“, које је било у власништву њеног покојног супруга, стављањем на располагање пословне документације и рачунара својих привредних друштава, како би се та привредна друштва појављивала као добављачи и прикрила чињеница да се роба набавља од привредног друштва „Стабакс“, као и да су везано за набавке крајем 2005. године и почетком 2006. године чланови комисије за набавке, коју су чинили Ашанин, Крстић и Стојмировић, потписана решења и сачињени извештаји о додељеном уговору, у којима је одређено које привредно друштво је изабрано за добављача, а које им је предавао окр. Зарије Јовић потписивали без провере да ли су поштоване одредбе Закона о јавним набавкама и да ли су изабране најповољније понуде. 

 

Међутим, имајући на уму да је судски вештак економско – финансијске струке навео да нема поуздане податке о квалитету и набавној цени спорне робе из увоза, као и да је у свом изјашњењу на главном претресу изјавио да је у налазу и мишљењу навео само разлику у цени остварену приликом промета између два правна лица, али да наведени износ умањују трошкови који прате пословање привредног друштва, то је Апелациони суд нашао да на основу изведених доказа се не може несумњиво утврдити колика је била вредност сваког појединачног посла, а самим тим, ни колика је остварена разлика између продајне и набавне цене, а која разлика представља прибављену противправну имовинску корист из сваког појединчаног посла, па није доказано да су окр. Старчевић, Ђукић и Пауновић својим радњама помогли Басти да прибави противправну имовинску корист привредном друштву „Стабакс“ у укупном износу од 22.753.096,10 динара, односно није доказано да се у њиховим радњама стичу обележја најтежег облика кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица у помагању, код ког је квалификаторна околност висина прибављене противправне имовинске користи која прелази износ од 1.500.000,оо динара. Имајући на уму наведено, Апелациони суд је у складу са правилом in dubio pro reo (сумња у погледу чињеница од којих зависи постојање обележја кривичног дела суд ће решити у корист окривљеног) закључио да се у радњама окривљених стичу елементи основног облика кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица, а у односу на које је наступила апсолутна застарелост кривичног гоњења. 

 

Из истих разлога, по мишљењу Апелационог суда, није доказано ни да су окр. Ашанин, Кстић и Стојмировић, као чланови комисије за спровођење поступка јавних набавки мале вредности, невршењем своје дужности омогућили прибављање противправне имовинске користи привредном друштву „Стабакс“ у укупном износу од 22.753.096,10 динара, из чега произлази да није доказано ни да се у радњама ових окривљених стичу обележја тежег облика кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица, већ елементи основног облика овог кривичног дела, а у односу на које је наступила апсолутна застарелост кривичног гоњења.