Архива

• Година 2024
• Децембар
• Новембар
• Октобар
• Септембар
• Јули
• Јун
• Мај
• Април
• Март
• Фебруар
• Јануар

Решењем Вишег суда у Београду, Посебно одељење за организовани криминал, К По1 143/24 – Кв По1 668/24 од 2.октобра 2024. године потврђена је оптужница Јавног тужилаштва за организовани криминал од 22.августа 2024. године.

 

Посебно одељење за организовани криминал Апелационог суда у Београду, након одржане седнице већа, донело је 9. децембра 2024. године решење Кж2 По1 345/24 којим је одбило као неосноване жалбе, и одбацило као недозвољену жалбу браниоца окр. Стефана Андрејића и Владимира Војновића, адвоката Јелене Законовић, те потврдило првостепено решење.

По налажењу Апелационог суда, првостепени суд је правилно поступио када је потврдио оптужницу Јавног тужиоца за организовани криминал од 22. августа 2024. године. Наведеном оптужницом окривљенима су стављена на терет следећа кривична дела:

• окр. Дарку Шарићу и Вељку Беливуку по једно кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346 став 5 КЗ и по два кривична дела тешко убиство из члана 114 став 1 КЗ у саизвршилаштву,
• окр. Милинку Брашњовићу кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346 став 5 КЗ,
• окр, Марку Станковићу, Милошу Јеврићу, Марку Петковићу, Наташи Дедић, Благоју Гашићу, Небојши Јанковићу, Владимиру Војновићу, Душану Јовановићу, Радету Стојићевићу и Филипу Кнежевићу по једно кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346 став 5 КЗ и по једно кривично дело тешко убиство из члана 114 став 1 КЗ у саизвршилаштву
• окр. Миловану Здравковићу, Ратку Живковићу, Стефану Андрејићу,  Драгану Томићу, Владимиру Мандићу и Слободану Вујачићу по једно кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346 став 5 КЗ и по два кривична дела тешко убиство из члана 114 став 1 КЗ у саизвршилаштву.

По налажењу Апелационог суда првостепени суд је приликом одлучивања имао у виду све доказе у списима предмета, правилно налазећи да докази и подаци прикупљени у досадашњем току поступка по свом квалитету и значају пружају довољно основа за извођење закључка о постојању оправдане сумње да су окривљена лица предузела радње извршења из чињеничног описа кривичног дела која им се стављају на терет предметном оптужницом, и тиме о испуњености неопходног материјалног услова за оптужење у конкретном случају. Надаље, што се тиче навода бранилаца окривљених у поднетим одговорима на оптужницу, као и у жалбама бранилаца, којима се оспоравају предложени докази, пре свега комуникација окривљених са апликације „SKY“ комуникацију, првостепени суд је дао детаљне разлоге у образложењу побијаног решења, правилно налазећи да су исти неосновани, будући да из списа предмета произлази да су сви писани докази – исправе достављени путем међународне правне помоћи у кривичним стварима од стране надлежних органа Републике Грчке и на основу Споразума о формирању заједничког истражног тима за које податке је од стране надлежних правосудних органа Републике Француске дато овлашћење за употребу и коришећње од стране правосудних органа Републике Србије. Првостепени суд је правилно нашао да у конкретном случају предметни докази сами по себи, ни према начину прибављања нису у супротности са Уставом и законима Републике Србије, нити опште прихваћеним правилима међународног права и међународне правне помоћи на основу напред наведеног Споразума надлежних иностраних органа, у којим замољеним државама су наведени докази прибављени у законом прописаној процедури, будући да су исти на основу Европских налога за истрагу, издатих од надлежних органа Републике Грчке као  земље издавања, од стране надлежних органа земље извршења – Републике Француске скинути и прослеђени земљи издавања налога, након чега су прослеђени правосудним органима Републике Србије уз претходно прибављену сагласност надлежних органа Републике Француске, те је стога и по оцени овог суда правилан закључак да се не ради о незаконитим доказима, јер исти нису прибављени противно одредби члана 16 ЗКП. 

Супротно наводима из поднетих одговора на оптужницу којима се указује на пресуду Европског суда правде у предмету Ц- 670/22 од 30. априла 2024. године, те навода да осим  „SKY“ комуникације не постоје други докази којима се указује на оправдану сумњу да су окривљени извршили кривична дела која им се стављају на терет, првостепени суд је имао у виду чињеницу да судска пракса није извор права у Републици Србији, те да као таква не обавезује, затим природа и садржина наведене пресуде, односно да је у питању „захтев за претходну одлуку“, а нарочито чињеница да се оправдана сумња да су овде окривљена лица предузела радње извршења предметних кривичних дела која им се стављају на терет не заснива искључиво на исправама – комуникацији са „SKY“ апликције, већ и на бројним писаним доказима који су достављани у поступку пружања међународне правне помоћи у кривичним стварима од којих су неки и наведени у образложењу побијаног решења, а који докази ће бити предмет оцене и детаљне анализе, како појединачно тако и у њиховој међусобној повезаности, од стране судећег већа на главном претресу у конктрадикторном поступку, то је правилан закључак првостепеног суда да су изнети наводи браниоца окривљених неосновани и без утицаја на другачију одлуку суда у овој кривично правној ствари.

Решењем Вишег суда у Београду, Посебно одељење за организовани криминал, К По1 22/10 – Кв По1 855/13, Куо По1 175/24 од 12. новембра 2024. године одбачена је молба осуђеног Милорада Улемека за пуштање на условни отпуст, која је примљена у суд дана 4. новембра 2024. године. 

 

Посебно одељење за организовани криминал Апелационог суда у Београду, након одржане седнице већа, донело је 4. децембра 2024. године решење Кж По1 уо  52/24 којим је одбило као неосновану жалбу и потврдило првостепено решење.

По налажењу Апелационог суда, Посебно одељење, правилан је став првостепеног суда да се приликом одлучивања о испуњености услова за условни отпуст примењују одредбе Закона који те услове прописује и који важи у време извршења казне, а не Закон који важи у време извршења кривичног дела. У конкретном случају ради се о поступку извршења правноснажно изречене казне, а блажи закон се примењује до правноснажности пресуде, а након правноснажности пресуде само уколико по ванредном правном леку дође до укидања правноснажне пресуде, односно до поновног суђења. Из наведених разлога, Апелациони суд налази да је правилно првостепени суд применио одредбу члана 16 став 1 КЗ и да то није у супротности са Законом и основним постулатима кривичног права, како то неосновано бранилац осуђеног наводи у жалби. Такође, у конкретном случају, правилно је првостепени суд одбацио молбу за пуштање на условни отпуст осуђеног Улемека, јер осуђени на дан подношења молбе за пуштање на условни отпуст није издржао две трећине казне затвора од 40 година затвора.

Пресудом Вишег суда у Београду, Посебно одељење за организовани криминал, К По1 34/24 од 3. септембра 2024. године окр. Миладин Тадић је ослобођен од оптужбе да је извршио кривично дело давање мита из члана 368 став 1 КЗ.

 

Оптужницом Јавног Тужилаштва за организовани криминал Кто 28/17 од 25. маја 2017. године, која је измењена 11. априла и 27. јуна 2024. године, окр. Миладину Тадићу је стављено на терет да је 18. децембра 2014. године на граничном прелазу Бачки Брег непосредно предао захтевану корист у новцу, службеним лицима полиције, да у оквиру својих службених овлашћења изврше службене радње које не би смели извршити и то да му омогуће несметан улазак у Републику Србију са половном робом намењеној даљој продаји чији унос у Републику Србију је забрањен, и то тако што је ради контроле испуњености услова за прелазак границе у Републике Србије, окр. Тадић приступио на овај гранични прелаз управљајући комби возилом са сапутником П.М. а у пратњи се кретала још два комби возила и то возило жуте боје са два ротациона светла и возило са приколицом којим је управљао возач Л.С, те приликом контроле извршене од стране окривљених Мирка Чортана као вође смене, Срђана Тошића који је радио на ПД прегледу возила и Милорада Чекелиша који је радио на улазној контроли лица и возила, на позив окривљеног Чекелиша, окривљени Тадић у службеној просторији званој „салон“ или „трпезарија“, непосредно предао захтевану корист  у новцу у износу од 60 евра, да би у вези са службеним овлашћењем контроле возила, путника и терета полицијски службеници извршили службену радњу коју не би смели извршити, која се састоји у пропуштању возила у Републику Србију, са већом количином фрижидера и замрзивача и половних судо и веш машина чије је уношење у Републику Србију забрањено, којом приликом му је окр. Чекелиш рекао да има „три комби возила“ и робу у количини од „70-80 комада“, те је тако окр. Тадић предао окр. Чекелишу захтевану корист у новцу рекавши „доста је 20 евра по комбију“, те су му потом окривљени полицијски службеници за дату корист у новцу дозволили улаз преко граничног прелаза у Републику Србију са сва три комби возила у којима је била наведена роба. 

 

Посебно одељење за организовани криминал Апелационог суда у Београду, након одржане седнице већа, донело је 29. новембра 2024.  године пресуду којом је одбило као неосновану жалбу и потврдило првостепену пресуду.

 

По налажењу Апелационог суда, правилно је првостепни суд из доказа изведених у доказном поступку, те чињенице утврђеним њиховим извођењем, нашао да није доказано да је окривљени Тадић извршио кривично дело давање мита, које му је измењеном оптужницом стављено на терет, будући да Јавно тужилаштво за организовани криминал није пружило ни један доказ за своју тврдњу из чињеничног описа оптужења, и то да је описаним радњама службених лица омогућен несметан улазак у Републику Србију окр. Тадића са половном робом намењеној даљој продаји, чији је унос у Републику Србију иначе забрањен. Јавни тужилац, у чињеничном опису оптужења није навео бланкетни пропис из ког Јавно тужилаштво за организовани криминал црпи овакву своју тврдњу, а члан 28 Закона о заштити државне границе, наведен у диспозитиву оптужницу не даје основ за такву тврдњу тужилаштва.

 

С обзиром да основ за осуђујућу пресуду може представљати само такав низ чињеница несумњиво утврђених на основу изведених доказа, које су чврсто и логично повезане, тако да представљају конплетну коначну слику критичног догађаја и са пуно сигурношћу упућују на једини могући закључак да је окривљени извршио кривично дело које је предмет оптужбе, те да се изведеним доказима искључује свака друга могућност, према оцени Апелационог суда у Београду, Посебног одељења, у конкретном случају, на основу изведених доказа се не може извести закључак да су на јасан, поуздан и несумњив начин утврђене све релевантне чињенице које би указивале на несумњиву доказаност да је окривљени Тадић извршио кривично дело давање мита, те је правилно првостепени суд поступио када је истог ослободио од оптужбе. 

 

Решењем Вишег суда у Београду, Посебно одељење за организовани криминал, К По1 12/10 – Куо По1 174/24 од 12. новембра 2024. године одбачена је молба осуђеног Бранка Берчека за пуштање на условни отпуст од 1. новембра 2024. године.