Архива

Решењем Вишег суда у Београду, Посебно одељење, К По1 38/20 од 27. септембра 2023. године издвојени су из списа предмета записник о претресању стана и других просторија МУП од 18. новембра 2019. године, потврда о привременим одузетим предметима МУП од 18. новембра 2019. године, извештај о форензичком прегледу лица места, као и допуна извештаја МУП од 20.и 24. новембра 2019. године, записник о вештачењу Националног центра за криминалистичку форензику од 25. новембра 2019. године, као и допуна записника од 6. фебруара 2020. године, те записник о вештачењу Националног центра за криминалистичку форензику од 2. децембра 2019. године и исправка записника од 6. фебруара 2020. године. 

ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ

Посебно одељење за организовани криминал Апелационог суда у Београду, након одржане седнице већа, донело је  26. јануара 2024. године решење Кж2 По1 238/23 којим је, уважавањем жалбе Тужилаштва, преиначило првостепено решење и одбило предлог одбране окр. Предрага Колувије, Сергеја Мрђе, Здравка Милошевића, Владана Живојиновића, Петра Живановића, Петра Хрицаја, Стевана Холића, Вулете Бојовића, Бобана Јовановића и Бранислава Миљевића да се из списа издвоје:

• записник о претресању стана и других просторија МУП од 18. новембра 2019. године,
• потврда о привременим одузетим предметима МУП од 18. новембра 2019. године,
• извештај о форензичком прегледу лица места МУП од 20. новембра 2019. године,
• извештај о форензичком прегледу лица места МУП од 24. новембра 2019. године,
• записник о вештачењу Националног центра за криминалистичку форензику од 25. новембра 2019. године, као и допуна записника од 6. фебруара 2020. године и
• записник о вештачењу Националног центра за криминалистичку форензику од 2. децембра 2019. године и исправка записника од 6. фебруара 2020. године.

У записнику  о претресању стана и других просторија од 18. новембра 2019. године назначени су датум када је састављен записник, подаци о службеним лицима, наредба судије за претходни поступак за претресање стана – осталих просторија, као и подаци за два сведока, а описани су и предмети и места на којима су пронађени приликом обављеног претреса, који је записник потписан од стране присутних лица без примедби. У том записнику наведене су и потребне одредбе чланова Законика о кривичном поступку, али није констатовано да ли је и коме предата наредба, односно зашто се приступило претресању без претходне предаје наредбе. Иако се тиме ради о пропусту који би имао карактер релативно битне повреде одредаба кривичног поступка, по налажењу Апелационог суда, не ради се о пропусту који утиче на оцену испуњености услова за прибављање доказа, прописаних законом. Наиме, наведени недостаци отклоњени су испитивањем сведока, полицијских службеника, који су у својим исказима навели да је време претреса просторија усмено саопштено једном браниоцу и одговорном лицу. Сведок, Љубомир Петровић, је навео да је 18. новембра 2019. године, пре започињања претреса, упорно позивао одговорно лице привредног друштва „Јовањица“, те је и сведок полицијски службеник Милош Јуришевић навео да је позивао изабраног браниоца окр. Колувије, адвоката Зору Добричанин Никодиновић, и да му је управо она преко телефона изјавила да не жели да долази на претресање објекта „Јовањица“ дана 18. новембра 2019. године (иста се ситуација поновила и приликом претреса 5. фебруара 2020. године). У својим исказима наведени сведоци су навели да је контактиран и судија кога су обавестили о наведеном и који им је рекао да могу вршити претрес. Чињеница да о околностима, о којима су говорили сведоци, полицијски службеници, у списима предмета не постоје службене белешке, не доводи у питање истинитост навода сведока, који су у својим исказима навели да су били обавештени и о прелетању дронова преко имања и да је постојала могућност угрожавања и уништавања трагова и предмета важних за поступак, а на коју околност и разлог отпочињања претреса не мора бити од утицаја чињеница да је имање „Јовањица“ пре, за време и после претреса од 18. новембра 2019. године било непрекидно и континуирано обезбеђено од стране полиције.

Дакле, Апелациони суд налази да доказ у виду записника о претресању стана и других просторија од 18. новембра 2019. године није прибављен повредом основних људских права загарантованих Уставом или међународним правом. Тиме што се у записнику о претресању стања у других просторија није формално констатовало зашто се претресању приступа без претходне предаје наредбе и без претходног позива за предају лица или ствари и поуке о праву на браниоца (са којом поуком је окр. Колувија био упознат и пре 18. новембра 2019. године) не крши се неко од основних људских права окривљеног, нити се ради о таквој незаконитости да доказ треба издвојити из списа. Имајући у виду наведено, Апелациони суд налази да је првостепени суд погрешно нашао да су докази незаконити по начину прибављања, а као последица овакве неправилне примене одредаба Законика о кривичном поступку произашла је и неправилна одлука у првостепеном решењу да се из списа предмета издвоје потврда о привремено одузетим предметима, извештаји о форензичком прегледу лица места и записници о вештачењу.

Пресудом Вишег суда у Београду, Посебно одељење, К По1 73/20 од 2. децембра 2021. године због извршења кривичног дела тешко убиство из члана 114, став 1, тачка 5. КЗ (од чега окр. Марковић у подстрекавању, а окр. Радоњић, Курак и Ромић као саизвршиоци) окр. Радомир Марковић и Милан Радоњић су осуђени на казне затвора у трајању од по 30 година, док су окр. Мирослав Курак и Ратко Ромић осуђени на казне затвора у трајању од по 20 година. Оштећени су ради остваривања својих имовинско-правних захтева упућени на парнични поступак.

Окривљени су оглашени кривим што су априла месеца 1999. године, по налогу НН лица, по претходном договору и плану, лишили живота власника, директора, главног и одговорног уредника дневног листа „Дневни телеграф“ и недељника „Европљанин“, оштећеног, сада покојног, Славка Ћурувију, из ниских побуда, због његовог иступања у земљи и иностранству и критике носиоца политичке власти, а ради очувања постојеће структуре власти, тако што је окр. Марковић, тада начелник Ресора државне безбедности МУП-а РС, а након одбијања команданта ЈСО Милорада Улемека, крајем марта месеца 1999. године, да, са припадницима своје јединице, лиши живота оштећеног, почетком априла 1999. године, план о лишењу живота оштећеног пренео окр. Радоњићу и тако истог подстрекао да припреми физичку ликвидацију оштећеног, па је окр. Радоњић постигао договор о лишењу живота оштећеног, са припадником РДБ-а, окр. Ромићем и Кураком, искористио своја службена овлашћења начелника ЦРДБ Београд ради извршења планираног кривичног дела, тако што је противзаконито без писменог предлога, дао усмени налог за примену мере тајна контрола телефонских разговора, супротно Правилу о раду службе државне безбедности и Упутства о примењивању прописаних средстава и метода рада у извршавања послова из делокруга СДБ и издао усмени налог, сада покојном, Зорану Павићу, начелнику Деветог одељења ЦРДБ Београд, да се 9. и 10. априла 1999. године примени мера трајног праћења непрекидно 24 часа и да га извештава о сваком кретању оштећеног, а 11. априла 1999. године, због закаснелог јављања претходног дана, када је оштећени већ ушао у стан, наложио да га хитно и детаљно обавештава о свакој промени кретања и места где се оштећени налази, а посебно када се упути ка свом стану, те организовао да са подацима о кретању оштећеног буду упознати окр. Ромић и Курак, а преко њих и непосредни извршилац и тако омогућио непосредно извршење дела од стране НН лица и то тако што је 9. априла 1999. године Драгану Павићу дао налог да преда возило марке „Голф“ окр. Ромићу, који је истог дана у вечерњим сатима преузео наведено возило, а које је без евидентирања у колској књижици, исти користио у непосредној близини места извршења, те преко колске радио станице, у возилу 11. априла 1999. године чуо извештавање припадника Деветог одељења и тако имао информацију о кретању истих  и оштећеног, па након што је окр. Радоњић издао усмени налог Павићу да обустави трајно праћење оштећеног и преузме даље праћење другог лица, на који начин је спречио да окр. Ромић, Курак, а поред њих и непосредни извршилац, НН лице, буду уочени од припадника Деветог одељења РДБ, одмах, по давању налога, телефонским путем обавестио окр. Ромића и Курака о кретању оштећеног, који су омогућили НН лицу да, а након уласка, сада покојног Славка Ћурувије, са оштећеном Бранком Прпом, у пролаз зграде број 35 у садашњој Светогорској улици, истима неопажено приђе иза леђа и око 16,45 часова, са раздаљине од око 1,5 метар, из аутоматског пиштоља испали рафално 5 пројектила у леђа оштећеног, наносећи му више устрелина и прострелина у пределу десне половине леђа, грудног коша, десне руке и главе, од којих се оштећени занео и пао, потом оштећену Бранку Прпу, када је покушала да се окрене, ударио дршком пиштоља у потиљачни део главе, од ког ударца је пала, наневши јој лаку телесну повреду, па је потом, из непосредне близине од 0,8 метара, поново рафално испалио више пројектила у главу и тело оштећеног, и нанео му 7 устрелина и прострелина, па је, услед оштећења за живот важних можданих центара, наступила смрт истог.

ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ

Посебно одељење за организовани криминал Апелационог суда у Београду, након одржаног претреса, донело је  19. априла 2023. године пресуду Кж1 По1 9/22 којом је, усвајањем жалби одбране и делимичним усвајањем жалбе Тужилаштва, преиначило првостепену пресуду и окр. Радомира Марковића ослободило од оптужбе да је извршио кривично дело тешко убиство у подстрекавању из члана 114, став 1, тачка 5. КЗ, те окр. Милана Радоњића, Мирослава Курака и Ратка Ромића да су, као саизвршиоци, извршили кривично дело тешко убиство из члана 114, став 1, тачка 5. КЗ. Оштећени су ради остваривања својих имовинско – правних захтева упућени на парнични поступак. 

Апелациони суд је, након одржане седнице већа, донео одлуку да отвори претрес пред другостепеним судом, јер је основано изјављеним жалбама указано да је првостепени суд и у поновљеном поступку учинио битне повреде одредаба кривичног поступка због којих није било могуће испитати правилност и законитост побијане пресуде, а такође није поступио по налогу другостепеног суда и није отклонио неправилности на које је указано раније донетим решењем Апелационог суда што је било од одлучног утицаја на доношење законите и правилне пресуде. Наиме, првостепени суд је пресудом која се напада жалбама прекорачио оптужбу, повредио идентитет оптужбе и пресуде и није решио предмет оптужбе, а притом је и селективном оценом доказа у потпуности занемарио одређене чињенице које произлазе из изведених доказа, а које међусобно посматране пружају основ за другачије пресуђење.

Суд је донео одлуку да на претресу пред другостепеним судом поново испита сведока оштећену Бранку Прпа, Милорада Улемека, Милоша Симовића и Александра Симовића и да изведе доказе чије извођење је одбијено од стране првостепеног суда. Сведоци Улемек, те Милош и Александар Симовић нису желели да одговарају на постављена питања суда и странака и ускратили су сведочење. Суд је прочитао њихове исказе које су дали пред Тужилаштвом за организовани криминал, као и исказе Дејана Миленковића и Миладина Сувајџића, који су се изјашњавали само о информацијама које су од неког чули, притом исти садрже и потпуно различита изјашњења, а с обзиром на то да су изјавили да о овом догађају немају непосредних сазнања, Суд је утврдио да су искази ових сведока из истраге не само непоуздани, већ и да се не могу са сигурношћу прихватити као истинити.

По налажењу Апелационог суда, и поред свих изведених доказа, током поступка није утврђено постојање организоване криминалне групе, нити је утврђено ко је, када и где, као што се наводи у диспозитиву оптужнице, учествовао у сачињавању претходног договора и плана за лишење живота власника, директора главног и одговорног уредника дневног листа “Дневни телеграф” и недељника "Европљанин” оштећеног сада пок. Славка Ћурувије, а није изведен ни један доказ у прилог наводима оптужбе, да је такав налог дат од стране НН лица “из највиших структура власти”.

Такође, ни наводи да је окр. Марковић упознао окр. Радоњића са планом о лишењу живота новинара сада пок. Славка Ћурувије, односно да му је пренео план и тако га са умишљајем подстрекао да припреми његову физичку ликвидацију, нису поткрепљени ни једним изведеним доказом, те стога логичко закључивање првостепеног суда само на основу односа субординације између окр. Марковића и Радоњића, није могло бити прихваћено.

Током поступка није изведен ни један доказ који би потврдио наводе оптужбе да је окр. Радоњић постигао договор о непосредном извршењу убиства са окр. Кураком и Ромићем.

Апелациони суд је неспорно утврдио да су оперативно техничке мере тајне контроле телефонских разговора и мере тајног праћења и осматрања према Славку Ћурувији примењиване и пре доласка окр. Радоњића на место начелника ЦРДБ Београд, те да су били испуњени сви прописани услови за тајно праћење сада пок. Славка Ћурувије до момента његовог прекида, те да је ова мера примењена као уобичајени метод и редовна службена радња из делокруга надлежности Ресора државне безбедности и заснована на одговарајућим прописима, те није доказана теза оптужбе да су налози за примену оперативно техничких мера били дати у циљу лишења његовог живота.

Такође, Апелациони суд је на основу доказа и то, првенствено, на основу испитивања сведока припадника Деветог одељења који су учествовали у праћењу сада пок. Славка Ћурувије утврдио да се бели Голф 3 који се наводи у оптужници није налазио на лицу места, а доказе о томе ко је преузео возило и у ком временском периоду га је користио, детаљно је образложио у својој одлуци.

Сведок оштећена Бранка Прпа се доследно током поступка изјашњавала о чињеници да лице које је лишило живота Славка Ћурувију нису ни окр. Курак ни окр. Ромић, што је поновила и на претресу пред другостепеним судом.

Апелациони суд је на претресу одбио предлог одбране да се извештај о преснимавању, форензичкој анализи и прегледу похрањених података о оствареном телефонском саобраћају од 12. фебруара 2012. године, потписан од стране Д. Ј, В. Ђ. и Драгана Кецмана, са пратећом документацијом, издвоји из списа као незаконит, налазећи да треба прихватити аргументе из решења Апелационог суда од 29. јуна 2018. године, те се није даље упуштао у питање законитости наведеног извештаја, прихватајући аргументацију Апелационог суда који је својим решењима у два наврата одлучивао о предлогу за издвајање доказа. Након што је овај доказ детаљно размотрен како сам за себе, тако и у вези са осталим изведеним доказима, другостепени суд је нашао да се исти не може прихватити као поуздан и веродостојан и да се на њему не може засновати чињенично стање у овом кривичном поступку, из разлога који су детаљно образложени у одлуци другостепеног суда.

Поједини окривљени и сведоци су оспоравали комуникацију на начин како је то наведено у сачињеном извештају, притом је Апелациони суд утврдио да у извештају, између осталог, није садржана комуникација за телефонски број сведока Стевана Никчевића за дан 11. април 1999. године, а исти се изјаснио да је тога дана уобичајено разговарао. Наведено је посебно значајно, с обзиром на то да из извештаја од 21. фебруара 2008.године, који су потписали Д. П. и Драган Кецман, произлази да је вршена селекција података са ДЛТ трака, дакле, пре него што је и донета наредба истражног судије од 16. децембра 2011. године. По чијем налогу, на основу којих категорија и по којим параметрима, Суд није могао да утврди ни испитивањем на главном претресу у својству сведока Драгана Кецмана, будући да је исти изјавио да у томе осим потписивања извештаја није учествовао јер нема потребна знања, већ да је то обављала Д. П, која никада није испитана, с обзиром да је преминула, тако да све чињенице које су наведене у извештају од 21. фебруара 2008. године, нису ни могле бити проверене у судском поступку.

Дакле, ишчитавање ДЛТ трака и селекција података који су се налазили на њима је извршено без захтева тужиоца и наредбе тада истражног судије, а притом у извештају од 21. фебруара 2008. године, не постоји податак када је и у ком временском периоду и на који начин, односно по којим критеријумима вршена селекција података, док у даљем току кривичног поступка нико по накнадно доношеним наредбама за вештачење није успео да податке са ДЛТ трака очита, нити да изврши увид у садржину истих.

Овакав закључак Суда потврђује и чињеница да и након достављања извештаја од 12. фебруара 2012. године, тужилаштво и суд настављају са даљим поступањим у односу на ДЛТ траке о чему сведоче и докази у спису који потврђују да се и у наставку поступка одузимају подаци о електронској комуникацији, прибављају подаци о локацијама базних станица, њиховим координатама.

Апелациoни суд, у одсуству непосредних и посредних доказа који би поуздано потврдили да су окр. Марковић, Радоњић, Курак и Ромић извршиоци овог кривичног дела, налази да нису на несумњив начин доказани наводи оптужбе, те је усвајањем жалби одбране и делимичним усвајањем жалбе Тужилаштва, преиначио првостепену пресуду тако што је ослободио од оптужбе окр. Марковића да је извршио кривично дело тешко убиство у подстрекавању, а окр. Радоњића, Курака и Ромића да су као саизвршиоци извршили кривично дело тешко убиство, док су оштећени упућени на парнични поступак ради остваривања имовинскоправног захтева.

Чињеница да је пок. Славко Ћурувија био критичар тада актуелне власти, за овај Суд није спорна, али с обзиром на то да је у односу на окривљене донета ослобађајућа пресуда, то се Суд није ни могао упуштати у мотиве извршења овог кривичног дела.