Архива

Пресудом Вишег суда у Београду, Посебно одељење за организовани криминал, К По1 165/21 од 24. априла 2023. године због извршења продуженог кривичног дела недозвољен прелаз државне границе и кријумчарење људи из члана 350 став 4 КЗ, окр. Надежда Вељковић је осуђена на казну затвора у трајању од 4 године, док је окр. Јасминка Стојановић осуђена на казну затвора у трајању од 2 године. Такође, од окривљених су одузети и мобилни телефони, СИМ картице и др. 

 

Окривљене Надежда Вељковић и Јасминка Стојановић су оглашене кривим што су у врменском периоду од 1. јануара до 6. априла 2021. године, на територији Републике Србије и Мађарске, као припаднице организоване криминалне групе коју је организовао сада пок. Драган Маринковић, против кога је кривични поступак правноснажно обустављен, која је постојала одређено време и деловала споразумно у циљу вршења кривичног дела недозвољен прелаз државне границе и кријумчарење људи, а све у циљу стицања финансијске користи.

Посебно одељење за организовани криминал Апелационог суда у Београду, након одржане седнице већа, донело је  7. фебруара 2024. године пресуду Кж1 По1 23/23 којом је, делимичним усвајањем жалбе Јавног тужиоца Јавног тужилаштва за организовани криминал, преиначило првостепену пресуду, само у погледу одлуке о казнама, и због извршења продуженог кривичног дела недозвољен прелаз државне границе и кријумчарења људи из члана 350 став 4 КЗ окр. Надежду Вељковић осудило на казну затвора у трајању од 5 година, док је окр. Јасминку Стојановић осудило на казну затвора у трајању од 3 године. У преосталом, непреиначеном, делу првостепена пресуда је потврђена. 

 

Апелациони суд налази да се основано жалбом Јавног тужиоца Јавног тужилаштва за организовани криминал указује да првостепени суд приликом доношења одлуке о казни у односу на окр. Вељковић није дао адекватан значај степену њене кривице и друштвеној опасности извршеног кривичног дела, као и њеној ранијој осуђиваности између осталог, и због извршења сродног кривичног дела, као и испуњеној упорности у извршењу кривичног дела које се огледа у континуитету и бројности предузетих радњи, те је наведена окривљена осуђена на казну затвора у трајању од 5 година, налазећи да је иста нужна да се утиче на ову окривљену да убудуће не чини кривична дела. 

 

Када је у питању одлука о казни у односу на окр. Стојановић основано се жалбеним наводима Јавног тужиоца Јавног тужилаштва за организовани криминал указује да је искључена могућност ублажавања казне за кривично дело које се овој окривљеној ставља на терет, те је првостепени суд одмеравањем казни овој окривљеној испод законом прописаног минимума од 3 године повредио Кривични закон у њену корист. Ценећи на страни ове окривљене као олакшавајуће околност и њену ранију неосуђиваност, породичне прилике, у одсуству отежавајућих околности Апелациони суд је става да је казна затвора у трајању од 3 године нужна да се утиче на ову окривљену да убудуће не чини кривична дела. 

 

Овако одмерене казне сразмерне су тежини извршеног кривичног дела, степену кривица окривљених и друштвеној опасноти извршеног кривичног дела, те су самим тим и нужне ради остваривање сврхе кажњавања. 

Решењем Вишег суда у Београду, Посебно одељење за организовани криминал, К По1 137/22 од 3. априла 2024. године према окр. Милану Вучинућу одређено је јемство које гласи на новчани износ од 300.000 евра у динарској противвредности, а према окр. Душку Шарићу одређено је јемство које гласи на новчани износ од 800.000 евра у динарској противвредности, а притвор који им се рачуна од 4. јануара 2024. године, када су лишени слободе, замениће се, па ће се окривљени пустити на слободу након пружања доказа суду да је положен наведени новчани износ јемства у корист буџета Републике Србије или стављена хипотека на износ јемства у на непокретности у корист Републике Србије. Такође је одређено да уколико наведени окривљени прекрше обећање да се неће крити и без одобрења напустити боравиште, суд ће решењем одузети вредност која је дата као јемство у корист Републике Србије, а према окривљенима ће се одредити притвор. Уколико се окривљени током овог поступка не одазову на позив суда, а изостанак не оправдају или ако се појави неки други разлог за одређивање привора, јемство ће се укинути и према окривљенима ће се одредити притвор. Према окривљенма је одређена и мера забране напуштања става, уз електронски надзор.

Посебно одељење за организовани криминал Апелационог суда у Београду, након одржане седнице већа, донело је 9. маја 2024. године решење Кж2 По1 130/24 којим је одбило као неосновану жалбу и потврдило првостепено решење.

По налажењу Апелационог суда приликом доношења овакве одлуке за окривљене правилно је првостепени суд, најпре, имао у виду да се ради о лицима која су оправдано сумњива да су припадник организоване криминалне групе коју је организовао окр. Дарко Шарић, као и, а у вези са начином извршења кривичних дела и тежином последице која је наступила, оправдану сумњу у погледу улоге ових лица у извршењу кривичних дела за која се терете. Када се узме у обзир обећања ових окривљених да се до краја овог кривичног поступка неће крити, да ће се уредно одазивати на све позиве суда, да је када је у питању окр. Вучинић од последње осуде протекло скоро османаест година, за које време овај окривљени није осуђиван, те да је окр. Душко Шарић неосуђивано лице, те њихове личне и породичне прилике, да живе на адреси познатој суду, за коју су чврсто везани, где им је центар њихових породичних и животних активности, све наведене околности, и по ставу Апелационог суда, пружају довољну гаранцију да ће мера јемства бити адекватна и довољна за обезбеђење њиховог присуства на главном претресу и даље несметано вођење кривичног поступка. Притом је правилно првостепени суд, приликом одређивања висине новчаног износа јемства, у склопу личних прилика ових окривљених, узео у обзир и њихово имовно стање, као и чињеницу да су се окривљени по покретању кривичног поступка већ налазили известан период у бекству, односно окр. Вучинић налазио се на територији Републике Србије, а окр. Душко Шарић на територији Београда, при чему су се сами предали надлежним органима 4. јануара 2024. године, правилно оцењујући да се одређивањем јемства у поменутим новчаним износима у конкретном случају остварује сврха ових мера обезбеђења.