28. новембар 2025. године
ЛАЗАР МУТЛАК
ПРВОСТЕПЕНА ОДЛУКА
Пресудом Вишег суда у Београду, Одељење за ратне злочине, К По2 12/22 од 12. децембра 2024. године окр. Лазар Мутлак је због извршења кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва из члана 142, став 1 КЗ СРЈ осуђен на казну затвора у трајању од 7 година.
Окривљени Лазар Мутлак је оглашен кривим што је за време оружаног сукоба у Босни и Херцеговини који се одвијао између територијалне одбране РБиХ, касније Армије РБиХ, са једне стране и Територијалне одбране Српске Републике БиХ, касније Војске РС, са друге стране, на подручју општине Горажде као припадник штаба ТО Српско Горажде чета Подкамен, кршећи одредбе Женевске конвенције о заштити грађанских лица за време рата, дана 25. маја 1992. године, након што се претходно довезао путничким аутомобилом, униформисан и наоружан пиштољем, заједно са још једним њему познатим униформисаним и наоружаним припадником Штаба ТО Српско Горажде, чете Подкамен (Лозје) ушао у кућу власништва СБ у којој су се налазиле рањене КМ и РВ, као и оштећени сведок „А" којој се обратио рекавши „Шта ће те ви овде", а затим уперио пиштољ у главу оштећене сведока и наредио јој да пређе у другу собу што је иста у страху и учинила и села на кауч који се налазио на средини собе, те је окривљени држећи пиштољ уперен према њеној глави, рекао јој да устане, окренуо је према каучу и силовао је, да би јој, након што је извршио силовање са упереним пиштољем према њеној глави, више пута рекао да о томе не сме ником говорити, након чега је изашо из куће.
ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ
Јавни тужилац за ратне злочине и бранилац окривљеног.
ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА
Веће за ратне злочине Апелационог суда у Београду, након одржане седнице већа, донело је 7. новембра 2025. године пресуду Кж1 По2 6/25 којом је одбило као неосноване све жалбе и потврдило првостепену пресуду.
По налажењу Апелационог суда у Београду, Одељења за ратне злочине, првостепени суд је одлучне чињенице потпуно и правино утврдио те на основу истих правилно применио закон, јер се у радњама окривљеног стичу како објективна тако и субјективна обележја предметног кривичног дела за које је и оглашен кривим.
Испитујући првостепену пресуду у делу одлуке о кривичној санкцији, веће Апелационог суда је оценило да је првостепени суд имао у виду све околности које су од утицаја на одлуку о кривичној санкцији, па је тако од олакшавајућих околности на страни окривљеног ценио његове породичне прилике, као и његов ранији живот, да се ради о лицу које раније није осуђивано, док је као отежавајућу околност ценио безобзирност коју је окривљени показао приликом извршења кривичног дела а које се огледа у чињеници да је кривично дело извршио у ситуацији када му је било познато да је оштећена, пар дана пре критичног догађаја изгубила дете, коју чињеницу му је оштећена саопштила критичном приликом. Имајући у виду изнете олакшавајући и отежавајуће околности на страни окривљеног првостепени суд је правилно поступио када је истог осудио на казну затвора у трајању од 7 година. И према оцени Апелационог суда у Београду, изречена кривична санција је адекватна тежини извршеног кривичног дела, степену кривичне одговорности окривљеног и иста је нужна али и довољна да се у оквиру опште сврхе изрицања кривичних санкција оствари сврха кажњавања, па су стога жалбени наводи Јавног тужиоца били без утицаја на правилност одлуке првостепеног суда о кривичној санкцији, те је и жалба браниоца окривљеног у овом делу одбијена као неоснована.
7. новембар 2025. године
НЕЗИР МЕХМЕТАЈ
ПРВОСТЕПЕНА ОДЛУКА
Пресудом Вишег суда у Београду, Одељење за ратне злочине, К По2 3/25 од 6. децембра 2024. године окр. Незир Мехметај је због извршења у саизвршилатву кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва из члана 142 КЗ СРЈ, осуђен на казну затвора у трајању од 6 година.
Окривљени Незир Мехметај је оглашен кривим што је крајем јуна 1999. године на подручју Аутономне покрајине Косово и Метохија, опшина Клина, у селу Рудице као припадник организоване наоружане групе косовских Албанаца тзв. „Ослободилачке војске Косова" заједно са више НН припадника исте формације, за време немеђународног оружаног сукоба између оружаних снага СРЈ и организоване наоружане групе косовских Албанаца „ОВК" кршећи правила међународног права, вршио друга противзаконита затварања цивила по основу дискриминације засноване на етичкој припадности на тај начин што је цивилно лице РЈ по сазнању да се из Црне Горе вратио у село Рудице, пресрео на путу и насилно одвео најпре до продавнице у селу, где је вршио његово испитивање, псовао га, говорио му је да је српски шпијун, да је откривао положаје тзв. „Ослободилачке војске Косова", па је заједно са другим НН припадником Ослободилачке војске Косова РЈ одвео до његове породичне куће у селу, при чему су га насилно држали за руке, и то окр. Меметај под једну руку, а други припадник тзв. „Ослободилачке војске косова" под другу руку, а затим насилно га држећи испод руку увели у возило, којом приликом је Мехметај пре него што је ушао у то возило рекао једној од ћерки РЈ: „Сад га видиш задњи пут, нећеш да га видиш други пут" и возилом се удаљио са РЈ, чији посмртни остаци до данас нису пронађени.
ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ
Јавни тужилац за ратне злочине и браниоци окривљеног.
ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА
Веће за ратне злочине Апелационог суда у Београду, након већања, донело је дана 8. октобра 2025. године решење Кж1 По2 4/25 којим је усвајајући жалбе бранилаца окривљеног укинуло првостепену пресуду и предмет вратило првостепеном суду на поновно суђење.
Апелациони суд у Београду, Одељење за ратне злочине, налази да се основано изјављеним жалбама бранилаца окривљеног истиче да је побијана пресуда донета уз битне повреде одредаба кривичног поступка, будући и да је по налажењу Апелационог суда оптужба прекорачена, изрека пресуде је неразумњива, у образложењу пресуде нема довољно разлога о чињеницама које су предмет доказивања, док су разлози који су дати потпуно нејасни и у знатној мери противречни, те је и чињенично стање остало погрешно и непотпуно утврђено, па се за сада не може испитати законитост и правилност пресуде, те се укидање првостепене пресуде показује нужним.
27. јун 2025. године
МУСТАФА ТЕФИК
ПРВОСТЕПЕНА ОДЛУКА
Пресудом Вишег суда у Београду, Одељење за ратне злочине, К По2 9/24 од 28. фебруара 2025. године окр. Мустафа Тефик је због извршења кривичног дела организовање и подстицање на извршење геноцида и ратних злочина из члана 375 став 4 КЗ осуђен на казну затвора у трајању од 1 године. Оштећени су упућени да имовинско правни захтев остваре у парничном поступку.
Окривљени Мустафа Тефик је оглашен кривим што је дана 19. јуна 1999. године на магистралном путу Приштина - Гњилане, на раскрсници пута за Ново Брдо у селу Лабљане, за време међународног оружаног сукоба оружаних снага Савезне Републике Југославије (СРЈ) - Војске Југославије и полицијских снага Републике Србије, с једне стране и Војног савеза НАТО, с друге стране, који је започео 24. марта 1999. године и окончао са повлачењем оружаних снага СРЈ - Војске Југославије и полицијских снага Републике Србије из АП Косово и Метохија, с једне стране и наоружаних припадника албанске националне мањине из АП Косово и Метохија, тзв. „Ослободилачка војска Косова" („ОВК"), с друге стране, који је почео фебруара 1998. године и окончао се разоружавањем припадника тзв. „ОВК" крајем децембра 1999. године, заједно са другим НН лицима, у оквиру тзв. „ОВК" а по претходном договору постао припадник групе организоване ради вршења кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва на подручју села Лабљане, Сливово и околних села, примењивана мера застрашивања и терора, са главним циљем ширења страха међу становништвом српске националности, и узимања талаца, која група, сачињена од десетак припадника је тешко повређујући правила међународног права наведеног дана на раскрсници код села Лабљане, блокирала пут и формирала пункт на коме су заустављани цивили српске националности из околних села који су се, напуштајући своје домове услед страха од напада тзв „ОВК", кретали ка Гњилану ради расељавања на територију централне Србије, па су наоружани аутоматским оружјем присилно заустављали цивилна возила из колоне, примењујући силу, изводили цивиле из возила, обарајући их на земљу и застрашујући их, пуцајући, те су присилно зауставили теретно возило са приколицом, а у којоме су се налазили оштећени цивили МГ, ПЖ и МП а којим је управљао МП и који су се камионом натовареним стварима и покућством породица кретали из села Сливово ка централној Србији, те су оштећеног ГМ узели за таоца, који је наведеним камионом одвежен у логор Качикол ради размене, након чега се оштећеним цивилима губи сваки траг.
ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ
Јавни тужилац за ратне злочине и браниоци окривљеног.
ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА
Веће за ратне злочине Апелационог суда у Београду, након већања, донело је дана 16. маја 2025. године решење Кж1 По2 5/25 којим је усвајајући све жалбе укинуло првостепену пресуду и предмет вратило првостепеном суду на поновно суђење.
Апелациони суд у Београду, Одељење за ратне злочине, налази да се основано изјављеним жалбама првостепена пресуда побија због битне повреде одредаба кривичног поступка, с обзиром да је изрека пресуде неразумљива, јер у чињеничном опису нису наведене околности која чине обележја кривична дела за које је окривљени оглашен кривим, а која се односе на формирање групе организоване ради вршења кривичних дела ратни злочин против цивилног становништва нити је описано постојање претходног договора о формирању ове групе, чији припадник је, према изреци пресуде, заједно са другим НН лицима у оквиру тзв. „ОВК" постао окривљени Мустафа Тефик. Наиме у изреци побијане пресуде обележје кривичног дела за које је окривљени оглашен кривим нису конкретизована кроз чињенице, већ су само наведени законски елементи овог кривичног дела, тако да се из изреке, па ни из образложења, не види ко и на који начин групу организовао, осим што се наводи да је окривљени по претходном договору постао припадник групе са другим НН лицима у оквиру тзв. „ОВК" ради вршења кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва што изреку чини неразумљивом. Такође, основано се у жалби бранилаца окривљеног указује да суд интерпретира исказе сведока приписујући им смисао који они немају.
Имајући у виду да је пресуда донета уз битне повреде одредаба кривичног поступка, у поновном поступку првостепени суд ће отклонити наведене повреде на које је указано овим решењем, након чега ће бити у могућности да донесе правилну и на закону засновану одлуку, за коју ће након детаљне оцене изведених доказа дати довољне, јасне, непротивречне и аргументоване разлоге за сваки од битних елемената кривичног дела за које се окривљени терети, те ће за своја чињенична утврђења дати уверљиве и аргументоване разлоге.
27. јуни 2025. године
НОВАК СТЈЕПАНОВИЋ
ПРВОСТЕПЕНА ОДЛУКА
Пресудом Вишег суда у Београду, Одељење за ратне злочине, К По2 6/20 од 24. децембра 2024. године окр. Новак Стјепановић је због извршења кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва из члана 142, став 1 КЗ СРЈ осуђен на казну затвора у трајању од 10 година. Оштећени су ради остваривања својих имовинско-правних захтева упућени на парницу.
Окривљени Новак Стјепановић је оглашен кривим што је за време оружаног сукоба немеђународног карактера у БиХ, између Војске Републике Српске са једне стране и Армије БиХ са друге стране, у својству војника Републике Српске, Братуначке бригаде ВП - 7042 Братунац, кршећи Правило међународног хуманитарног права мучио, нечовечно поступао, пљачкао имовину становништва и са умишљајем помагао у вршењу убистава цивилног становништва бошњачке националности, те узео активно учешће у силовању цивила бошњачке националности тако што је дана 20. маја 1992. године у селу Борковац, општина Братунац, у групи са још четири припадника Војске Републике Српске и уз помоћ МТ учествовао у проналажењу и хапшењу групе од 14 цивила бошњачке националности, који су се од страха од напада војске и полиције Републике Српске скривали у напуштеном каменолому недалеко од села Борковац, где је већина била настањена, а затим заробљене цивиле бошњачке националности спровели до куће АС, када је неко из групе нападача пуцањем из ватреног оружја усмртио МА, рођеног 1943. године, који се налазио на зачељу колоне а затим дошавши до поменуте куће, уз помоћ МР који се ту већ налазио и осталих војника, са пушкама на готовс обезбеђивали терен и спречавали заробљене цивиле бошњачке националности да се удаље са лица места, којом приликом их је окривљени ударао шакама и ногама по свим деловима тела, одузимао новац и драгоцености уз псовке на етичкој и верској основи, а након злостављања ова група је одведена до падине према оближњем потоку, где су поређани и окренути лицем према потоку и где је на њих пуцано из ватреног оружја, којом приликом су смртно страдали: ХА рођен 1921. године, ХА рођена 1949. године, МС рођен 1942. године, ФС рођен 1957. године, ХВ рођен 1946. године, ХХ рођен 1954. године и ХР рођена 1970. године, те неутврђеног дана почетком јуна 1992. године, након што је из просторије Рудника цинка и олова „Сасе", општина Сребреница где је претходно била заробљена заједно са члановима своје породице и осталим цивилима бошњачке националности, оштећена РД заједно са својом сестром РД и особом ЕК изведена из просторија комплекса Рудника од стране њој непознатних војника српске националности и одвежена возилом у правцу Братунца, да би их приликом доласка у Братунац непознати војници сместили у напуштену кућу, где је оштећена преноћила, да би сутрадан или једном од наредних дана у вечерњим сатима у ту кућу ушао СЦ у пратњи неколико оштећеној непознатих наоружаних војника који су их одвели у другу кућу у Братунцу, где затиче Новака Стјепановића званог „Крке", којом приликом ју је окривљени том приликом присилио на сексуални однос (силовање).
ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ
Јавни тужилац за ратне злочине и браниоци окривљеног.
ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА
Одељење за ратне злочине Апелационог суда у Београду, након одржане седнице већа, донело је 13. јуна 2025. године пресуду Кж1 По2 3/25 којом је, усвајањем жалбе јавног тужиоца за ратне злочине, преиначило првостепену пресуду у погледу одлуке о казни и окр. Новака Стјепановића због извршења кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва из члана 142, став 1 КЗ СРЈ осудило на казну затвора у трајању од 13 година. У преосталом непреиначеном делу, првостепена пресуда је потврђена.
Апелациони суд, Одељење за ратне злочине налази да је, супротно жалбеним наводима првостепена пресуда, како у изреци тако и у образложењу јасна, односно, садржи јасне и непротивречне разлоге о свим одлучним чињеницама из којих се закључује како је окривљени Стјепановић извршио кривично дело за које је оглашен кривим и које је радње предузео ради извршења истих.
Приликом доношења одлуке о кривичној санкцији првостепени суд је правилно утврдио олакшавајуће околности на страни оквиљеног односно његове личне и породичне прилике, као и да је прошло 32 године од извршења дела те да је у тренутку пресуђења стар 58 година, док је од отежавајућих околности првостепени суд имао у виду, пре свега, велики број убијених, чињеницу да је оптужени раније осуђиван, такође за кривична дела са елементом насиља, као и околностима под којима је кривично дело извршено, безобзирно понашње окривљеног испољено током извршења кривичног дела, да за лишење живота цивила, мештане села Борковца није било никаквог разлога, јер нису учинили ништа што би било повод за освету директно њима, неспорно је да никакво оружје код њих није пронађено нити тех ничка средства која би се могла употребити у ратне сврхе, те је и неспорно да су, међу убијенима две женске особе, као и покојни ХА, стар преко 70 година. Међутим, Апелациони суд налази да је првостепени суд дао пренаглашен значај олакшавајућим околностима на страни окривљеног, док са друге стране није у довољној мери ценио отежавајуће околности, имајући у виду и тежину извршеног кривичног дела и наступеле последице, као и околности под којима је дело извршено, односно да су оштећени били његове комшије и познаници, из истог или околних места, који ничим нису допринели понашању окривљеног при чему је оштећена РД у време извршења кривичног дела била изузетно млада (тек напуњених 19. година). С обзиром на наведео, Апелациони суд је првостепену пресуду у делу одлуке о кривичној санкцији преиначио тако што је окривљ еног Новака Стјепановића осудио на казну затвора у трајању од 13 година, налазећи да је оваква казна адекватна те сразмерна тежини извршеног кривичног дела, проузрокованим последицама, околностима под којима је кривично дело извршено, степену кривичне одговорности окривљеног и као таква неопходна за остваривање сврхе кажњавања.
25. април 2025. године
ДАНКО ВЛАДИЧИЋ
ПРВОСТЕПЕНА ОДЛУКА
Пресудом Вишег суда у Београду, Одељење за ратне злочине, К По2 3/23 од 5. јула 2024. године окр. Данко Владичић је због извршења кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва из члана 142, став 1 КЗ СРЈ осуђен на казну затвора у трајању од 9 година. Оштећени су ради остваривања својих имовинско-правних захтева упућени на парницу.
Окривљени Данко Владичић је оглашен кривим што је дана 18. августа 1992. године, у месту Брод на Дрини, општина Фоча, Босна и Херцеговина, кршећи правила међународног права, за време немеђународног оружаног сукоба који се одвијао од 20. јуна 1992. године до 22. децембра 1995. године, на простору Босне и Херцеговине, између оружаних снага Војске Републике Српске, са једне стране и Армије БиХ и Хрватског вијећа одбране, са друге стране, као припадник српског народа, а у вези са немеђународним оружаним сукобом, у урачунљивом стању, лишио живота два цивилна лица муслиманске вероисповести која нису учествовала непосредно у непријатељствима, на тај начин што је наведеног дана у ноћним сатима, намазан црном кремом по лицу и наоружан војничком пушком тзв. „Паповком“ дошао до бараке у којој су становали сада покојни Рамо Врањача и Тима Врањача, ушао у њихов стан и из војничке пушке испалио два пројектила у Раму Врањачу и Тиму Врањачу чиме их је лишио живота, а који су решењем Основног суда у Фочи од 2. јуна 2025. године проглашени за умрле, с обзиром да њихови посмртни остаци нису пронађени.
ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ
Јавни тужилац за ратне злочине и бранилац окривљеног.
ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА
Одељење за ратне злочине Апелационог суда у Београду, након одржане седнице већа, донело је 28. марта 2025. године пресуду Кж1 По2 3/24 којом је, усвајањем жалбе јавног тужиоца за ратне злочине, преиначило првостепену пресуду у погледу одлуке о казни и окр. Данка Владичића због извршења кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва из члана 142, став 1 КЗ СРЈ осудило на казну затвора у трајању од 12 година. У преосталом непреиначеном делу, првостепена пресуда је потврђена.
Апелациони суд, Одељење за ратне злочине налази да је првостепени суд о свим чињеницама важним за доношење пресуде дао довољне, јасне и аргументоване разлоге, који у погледу одлучних чињеница не садрже никакве противречности, нити нејасноће, док је првостепени суд у побијаној пресуди, којом је окривљеног Данка Владичића огласио кривим дао детаљне разлоге, које као правилне прихвата и веће овога суда, при чему је, насупрот жалбеним наводима окривљеног непристрасно ценио све изведене доказе и са једнаком пажњом утврдио како чињенице које терете окривљеног, тако и оне које му иду у корист. У ситуацији када постоји исказ заштићеног суда који је по оцени и овога суда конзистентан, убедљив и непротивуречан током читавог кривичног поступка у погледу одлучних чињеница које су предмет доказивања и који је у погледу чињеница да јој је окривљени Данко Владичић саопштио да је извршио убиство брачног пара Врањача у складу са исказима испитаних сведока оштећених ШВ, ЗВ, РЖ и сведока МХ, КК, АВ, ЗД, СР, ТР, ПЂ и МП из претходног поступка, као и са исказом сведока из предходног поступка и са главног претреса, који су сви потврдили да се након убиства брачног пара Врањача по целом комшилуку причало да их је убио Данко Владичић и да се ниједно друго име, осим имена окривљеног Владичића, није помињало везано за извршење овог убиства, да је према исказу сведока ЗД, приликом куповине стана који је претходно био у власништву покојних Врањача унук сада покојних Раме и Тиме Врањача, рекао да ће „кад-тад пронаћи Данка, па нека он бежи“, да према исказима сведока АВ, КК, ЗД, ДГ, МП, ТР и СР окривљени Владичић, након што је напустио Брод на Дрини, до чега је дошло убрзо након убиства брачног пара, никада није дошао у Брод на Дрини, да се није појавио чак ни са сахрану сопственог оца у Фочи, а што је потврдио и сам окривљени, правилно је првостепени суд, супротним жалбеним наводима браниоца окривљеног нашао да аутентичност исказа заштићеног сведока под псеудонимом „С1“ није доведена у сумњу.
Приликом доношења одлуке о кривичној санкцији првостепени суд је од олакшавајућих околности на страни окривљеног ценио да исти није осуђиван, да је отац пунолетног детета, да је запослен, као и протек времена од извршења кривичног дела, док је од отежавајућих околности на страни окривљеног ценио тежину извршеног кривичног дела настале у виду смрти два лица, а сходно примедбама из другостепеног решења суд је подробније и критичније ценио чињенице да су оштећени Рамо и Тима Врањача била једина два преостала припадника муслиманске националности који нису били у стању да пруже било какав отпор окривљеном према цивилима, који су били потпуно беспомоћни, недужни и незаштићени, као и чињеницу да окривљени ничим нису испровоцирали окривљеног, који их је пре оружаног сукоба познавао и са њима био у добрим односима. Међутим, основано се жалбом јавног тужиоца за ратне злочине да је првостепени суд превелики значај дао олакшавајућим околностима на страни окривљеног, док није у довољној мери ценио отежавајуће околности, посебно чињеницу да су се оштећени Рамо и Тима Врањача пре оружаног сукоба познавали са окривљеним, били са њим у добрим односима, а уједно били и једина два преостала припадника муслиманске националности у Броду на Дрини који нису били у стању да пруже било какав отпор окривљеном, да су били беспомоћни, недужни и незаштићени, као и чињеницу да окривљени ничим нису испровоцирали окривљеног. Стога је Апелациони суд у Београду, Одељење за ратне злочине, ценећи све напред наведене олакшавајуће и отежавајуће околности које је правилно првостепени суд утврдио на страни окривљеног, а дајући им адекватан значај, првостепену пресуду преиначио у погледу одлуке о казни, тако што је окривљеног Данка Владичића због кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва осудио на казну затвора у трајању од 12 година, оцењујући да је ова казна нужна, али и довољна мера кривично-правне заштите, сразмерна тежини извршеног кривичног дела и степену кривице окривљеног, као и да ће се казном затвора у наведеном трајању у потпуности остварити сврха кажњавања.
27. децембар 2024. године
БРАНКО ТУНИЋ
ПРВОСТЕПЕНА ОДЛУКА
Пресудом Вишег суда у Београду, Одељење за ратне злочине, К По2 6/21 од 25. априла 2024. године окр. Бранко Тунић је због извршења кривичног дела ратни злочин против ратних заробљеника из члана 144 КЗ СРЈ осуђен на казну затвора у трајању од 8 година. Оштећени су упућени да имовинско правни захтев остваре у парничном поступку. Окривљени Бранко Тунић је оглашен кривим што је у временском периоду од 14. септембра до 01. октобра 1991. године у Загребу, у тадашњој Републици Хрватској у саставу бивше Социјалистичке Федералне Републике Југославије, као припадник хрватских оружаних формација – тзв. „Збора народне гарде“ (ЗНГ), заједно са више НН припадника исте јединице, кршећи правила међународног права за време оружаног сукоба који је тада постојао, а није имао карактер међународног сукоба, између снага Југословенске народне армије (ЈНА) са једне стране и хрватских оружаних формација у које су спадале јединице тзв. „ЗНГ“ и Министарства унутрашњих послова Републике Хрватске (МУП РХ) са друге стране, према ратним заробљеницима – војницима на редовном одслужењу војног рока у ЈНА и једном подофициру ЈНА, који су претходно положили оружје и предали се у објекту ЗНГ и МУП РХ, где су потом спроведени, вршио застрашивање, мучење, телесно повређивање, те поступао на нарочито увредљив и понижавајући начин, а у односу на једног војника ЈНА извршио убиство, због чега се против њега водио поступак пред Жупанијским судом у граду Загребу и донета је пресуда којом је ослобођен од оптужбе, а која је потврђена пресудом Врховног суда Републике Хрватске.ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ
Јавни тужилац за ратне злочине и бранилац окривљеног.
ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА
Веће за ратне злочине Апелационог суда у Београду, након већања, донело је дана 12. децембра 2024. године решење Кж1 По2 2/24 којим је усвајајући све жалбе укинуло првостепену пресуду и предмет вратило првостепеном суду на поновно суђење. Апелациони суд у Београду, Одељење за ратне злочине, налази да се основано изјављеним жалбама првостепена пресуда побија због битне повреде одредаба кривичног поступка, с обзиром да је изрека пресуде противречна сама себи као и разлозима пресуде, те су у образложењу, о одлучним чињеницама, дати нејасни и противречни разлози. Изрека осуђујуће пресуде није јасна, прецизна и недвосмислена, односно није јасно за које радње је окривљени осуђен, будући да из изреке пресуде произлази да се окривљени оглашава кривим да је односу на МУ извршио убиство, при чему се не описује на који начин је то учинио, а за које убиство је, како се то наводи у изреци ослобођен претходном правноснажном пресудом суда у Републици Хрватској, што изреку првостепене пресуде чини противречном самој себи, али и образложењу у којем првостепени суд цени доказе и утврђује да је окривљени убио МУ. Даље, основано се у жалби браниоца окривљеног истиче да у изреци првостепене пресуде, радње које је окривљени предузимао према оштећенима нису индивидуализоване. По оцени Апелационог суда у Београду, Одељења за ратне злочине првостепени суд у изреци није могао радње окривљеног да опише уопштено у односу на све оштећене, нити да у образложењу о томе даје уопштене разлоге, не повезујући конкретне радње извршења окривљеног у односу на сваког од оштећених, односно не доводећи у везу своје закључке са исказима оштећених појединачно, чиме би изрека и образложење били јасни и прецизни у погледу тога за које је радње окривљени осуђен. Такође, Апелациони суд налази да првостепени суд у погледу наступелих последица у виду повреде телесних интегритета оштећених не износи јасне, довољне и непротивречне разлоге, на шта се основано указује жалбом браниоца окривљеног.
