27. децембар 2024. године
БРАНКО ТУНИЋ
ПРВОСТЕПЕНА ОДЛУКА
Пресудом Вишег суда у Београду, Одељење за ратне злочине, К По2 6/21 од 25. априла 2024. године окр. Бранко Тунић је због извршења кривичног дела ратни злочин против ратних заробљеника из члана 144 КЗ СРЈ осуђен на казну затвора у трајању од 8 година. Оштећени су упућени да имовинско правни захтев остваре у парничном поступку. Окривљени Бранко Тунић је оглашен кривим што је у временском периоду од 14. септембра до 01. октобра 1991. године у Загребу, у тадашњој Републици Хрватској у саставу бивше Социјалистичке Федералне Републике Југославије, као припадник хрватских оружаних формација – тзв. „Збора народне гарде“ (ЗНГ), заједно са више НН припадника исте јединице, кршећи правила међународног права за време оружаног сукоба који је тада постојао, а није имао карактер међународног сукоба, између снага Југословенске народне армије (ЈНА) са једне стране и хрватских оружаних формација у које су спадале јединице тзв. „ЗНГ“ и Министарства унутрашњих послова Републике Хрватске (МУП РХ) са друге стране, према ратним заробљеницима – војницима на редовном одслужењу војног рока у ЈНА и једном подофициру ЈНА, који су претходно положили оружје и предали се у објекту ЗНГ и МУП РХ, где су потом спроведени, вршио застрашивање, мучење, телесно повређивање, те поступао на нарочито увредљив и понижавајући начин, а у односу на једног војника ЈНА извршио убиство, због чега се против њега водио поступак пред Жупанијским судом у граду Загребу и донета је пресуда којом је ослобођен од оптужбе, а која је потврђена пресудом Врховног суда Републике Хрватске.ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ
Јавни тужилац за ратне злочине и бранилац окривљеног.
ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА
Веће за ратне злочине Апелационог суда у Београду, након већања, донело је дана 12. децембра 2024. године решење Кж1 По2 2/24 којим је усвајајући све жалбе укинуло првостепену пресуду и предмет вратило првостепеном суду на поновно суђење. Апелациони суд у Београду, Одељење за ратне злочине, налази да се основано изјављеним жалбама првостепена пресуда побија због битне повреде одредаба кривичног поступка, с обзиром да је изрека пресуде противречна сама себи као и разлозима пресуде, те су у образложењу, о одлучним чињеницама, дати нејасни и противречни разлози. Изрека осуђујуће пресуде није јасна, прецизна и недвосмислена, односно није јасно за које радње је окривљени осуђен, будући да из изреке пресуде произлази да се окривљени оглашава кривим да је односу на МУ извршио убиство, при чему се не описује на који начин је то учинио, а за које убиство је, како се то наводи у изреци ослобођен претходном правноснажном пресудом суда у Републици Хрватској, што изреку првостепене пресуде чини противречном самој себи, али и образложењу у којем првостепени суд цени доказе и утврђује да је окривљени убио МУ. Даље, основано се у жалби браниоца окривљеног истиче да у изреци првостепене пресуде, радње које је окривљени предузимао према оштећенима нису индивидуализоване. По оцени Апелационог суда у Београду, Одељења за ратне злочине првостепени суд у изреци није могао радње окривљеног да опише уопштено у односу на све оштећене, нити да у образложењу о томе даје уопштене разлоге, не повезујући конкретне радње извршења окривљеног у односу на сваког од оштећених, односно не доводећи у везу своје закључке са исказима оштећених појединачно, чиме би изрека и образложење били јасни и прецизни у погледу тога за које је радње окривљени осуђен. Такође, Апелациони суд налази да првостепени суд у погледу наступелих последица у виду повреде телесних интегритета оштећених не износи јасне, довољне и непротивречне разлоге, на шта се основано указује жалбом браниоца окривљеног.
27. децембра 2024. године
СЛАЂАН ТАСИЋ
ПРВОСТЕПЕНА ОДЛУКА
Пресудом Вишег суда у Београду, Одељење за ратне злочине, К По2 4/22 од 24. априла 2024. године окр. Слађан Тасић је због извршења у саизвршилаштву кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва из члана 142, став 1. КЗ СРЈ осуђен на казну затвора у трајању од 4 године. Окривљени Слађан Тасић је оглашен кривим што је за време оружаног сукоба немеђународног карактера који се водио у Босни и Херцеговини између оружаних формација српског и бошњачког народа, кршећи правила међународног права, на територији општине Вишеград вршио друга противзаконита затварања цивила по основу дискриминације засноване на етичкој припадности, тако што је дана 16. јуна 1992. године у поподневним сатима, униформисан и наоружан заједно са још неколико припадника војске и полиције Републике Српске учествовао у незаконитом лишавању слободе цивила Бошњака, ММ и ЈН, тако што су дошли путничким возилима у насеље Добрун, на десну обале реке Рзав, у насеље Колоне, где су лишили слободе цивиле ММ и ЈН, тако што им је Слађан Тасић наредио да пођу са њима, док су Момир Тасић и Петар Тасић, према којима је кривични поступак правноснажно окончан пресудом Суда Босне и Херцеговине, стајали код поменутих возила, што су ММ и ЈН у страху и учинили, након чега су их убацили у поменута возила и одвезли, од када им се губи сваки траг.ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ
Јавни тужилац за ратне злочине и бранилац окривљеног.
ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА
Веће за ратне злочине Апелационог суда у Београду, након одржане седнице већа, донело је 29. новембра 2024. године пресуду Кж1 По2 1/24 којом је одбило као неосноване све жалбе и потврдило првостепену пресуду. По налажењу Апелационог суда у Београду, Одељења за ратне злочине, правилно је првостепени суд ценио изведене доказе и на несумњив начин утврдио да је окривљени поступао на начин како је то описано у изреци првостепене пресуде. Апелациони суд је мишљења да је жалба јавног тужиоца неоснована, с обзиром да је везано за измену чињеничног описа првостепени суд дао јасне и аргументоване разлоге у образложењу пресуде. Испитујући правилност првостепене пресуде у делу одлуке о казни, Апелациони суд у Београду је мишљења да је правилно првостепени суд приликом доношења одлуке о врсти и висини казне ценио олакшавајуће околности и то чињеницу да је окривљени неосуђивано лице, његове породичне прилике, да током живота није био склон вршењу кривичних дела, да је приликом извршења кривичног дела био старости свега 24 године, а док отежавајућих околности није било, те је постојеће олакшавајуће околности ценио као нарочито олакшавајуће околности и окривљеног осудио на казну затвора у трајању од 4 године, налазећи да се основано може очекивати да ће се наведеном казном утицати на окривљеног, али и на друге да убудуће не врши оваква или слична кривична дела. И по мишљењу овог Суда наведена казна је адекватна, те се основано може очекивати да ће се истом постићи сврха кажњавања и изрицања кривичних санкција.
