24. април 2026. године
ЈОВАН НОВАКОВИЋ
ПРВОСТЕПЕНА ОДЛУКА
Пресудом Вишег суда у Београду, Одељење за ратне злочине, К По2 8/18 од 13. маја 2025. године окр. Јован Новаковић је због извршења кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва из члана 142 став 1 КЗ СРЈ осуђен на казну затвора у трајању од 3 године.
Окривљени Јован Новаковић је оглашен кривим што је за време оружаног сукоба, у тадашњој Републици БиХ, вођеног између припадника оружаних страна српске, хрватске и бошњачке националности, као командир одељења Моштанице Територијалне одбране (ТО) Братунац, кршећи правила међународног права, дана 10. маја 1992. године присилно раселио муслиманско становништво из села Суха тако што је у јутарњим сатима, обучен у војну СМБ униформу, наоружан пушком заједно са групом наоружаних припадника чете Моштанице ТО Братунац и другим наоружаним припадницима ТО Братунац, опколили а потом и напали село Суха, већински насељено бошњачким становништвом, при чему је током напада Јован Новаковић наређивао бошњачким цивилима да изађу из својих кућа, па је тако заједно са другим припадницима ТО, Јован Новаковић учествовао у извођењу из кућа око 300 цивила несрба, мештана села Суха, жена, деце, мушкараца и старијих лица, сви незаконито изведени из својих кућа, док су истовремено наоружани припадници ТО мегафоном позивали мушкарце који су се скривали у шуми да се предају под претњом да ће бити убијени и да ће њихове супруге и деца које су претходно истерали их кућа бити убијени, након чега су се војницима предали сведок М-21 и ИК, СК, АК, МК, МИК, МКА, сведок М-20 са супругом и децом, сведок М-18, ВА, а Јован Новаковић у циљу да пронађе сво цивилно становништво села Суха, под претњом да ће их убити, као и чланове њихове родбине, наредио сведоцима М-16 (ког је претходно истерао из своје куће), АК и МК, да пронађу и доведу остале чланове своје родбине, што су ови и учинили и након тога се вратили у село где су наоружани припадници ТО скупили заточене мештане у центру села, а сам Јован Новаковић из склоништа у којем су се крили пронашао и истерао старија лица ЗА и његову супругу, ЏХ, ШХ, ХК и његову супругу, на који начин је незаконито истерано око 300 цивила мештана села испред куће ШК у селу Суха, па је Јован Новаковић затеченим цивилима запретио да не покушавају да побегну, те им наредио да стану у колону и крену, те су тако у колони уз пратњу наоружаних припадника ТО Братунац и оптуженог Новаковића, прво крећући се сеоским путем сишли на магистрални пут за Братунац и путем стигли на фудбалски стадион Братунац где су наоружани војници чували цивиле села Суха и друге цивиле доведене из других места до касних поподневних сати истог дана, док нису дошли аутобуси, када су жене, старија лица и деца натерана да уђу у аутобусе којим су депортовани у правцу Кладња, а војно способни мушкарци спроведени у ОШ „Вук Караџић" чиме је око 300 мештана села Суха протиправно и без императивне војне потребе присилно расељено из својих домова.
ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ
Бранилац окривљеног.
ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА
Веће за ратне злочине Апелационог суда у Београду, након одржане седнице већа, донело је 27. марта 2026. године пресуду Кж1 По2 1/26 којом је одбило као неосновану жалбу браниоца окривљеног и потврдило првостепену пресуду.
По налажењу Апелационог суда у Београду, Одељења за ратне злочине, правилно је првостепени суд о свим чињеницама важним за доношење пресуде дао довољне, јасне и аргументоване разлоге, који у погледу одлучних чињеница не садрже никакве противречености нити нејасноће. Такође, правилно је првостепени суд одбрану окривљеног, која се своди на тврдње да је мислио да мештани Сухе иду према стадиону како би потписали лојалност, након чега ће се вратити својим кућама и да није знао да ће становништво бити расељено, јер да је знао у томе не би учествовао, детаљно анализирао, наводећи у образложењу ожалбене пресуде недоследности и контрадикторности у одбрани окривљеног, које управо доказују супротно, дајући јасне, детаљне и за овај суд потпуно прихватљиве разлоге, како у погледу оцене одбране окривљеног тако и у погледу оцене исказа сведока и изведених материјалних доказа, о чему је првостепени суд дао детаљну анализу, а коју оцену као правилну прихвата и другостепени суд. Првостепени суд је на несумњив начин утврдио да је окривљени као командир Одељења интервентног вода Другог пешадијског батаљона Моштаница ТО Братунац, заједно са групом наоружаних припадника ТО Братунац извршили напад и расељавање цивила - муслиманског становништва села Суха које није учествовало у непријатељствима, а који имају статус заштићеног лица, те предузео наведне радње које представљају кршење правила међународног хуманитарног права. Наиме, и по оцени овог Суда правилно је првостепени суд из изведених доказа нашао да принудно премештање цивила муслиманског становништва нису оправдавали разлози безбедности нити императивни војни разлози. Ово стога што по правилном налажењу првостепеног суда у селу Суха није било борби, већ напад српских оружаних снага, при чему становници Суха нису представљали било какву претњу, па принудно премештање у сваком случају није могло бити алтернатива да се становништву не пружи било која врста помоћи ради останка, имајући у виду да је српска страна у сукобу контролисала ову област, док чињеница коју окривљени у својој одбрани наводи да је постојала опасност од других „опасних" српских паравојних јединица, по правилној оцени провстепеног суда не оправдава напред наведено поступање.
По оцени Апелационог суда правилно је првостепени суд приликом избора, врсте и висини кривичне санкције ценио све околности које су од значаја да кривична санкција буде правилно одабрана, а њена висина правилно одмерена, па је правилно од олакшавајућих оконости ценио породичне прилике окривљеног, да се ради о лицу које раније није осуђивано, његово здравствено стање и коректно држање пред судом, док отежвајуће околности на страни окривљеног није нашао. Ценећи напред наведене олакшавајуће околности а у одсуству отежавајућих околности, првостепени суд је наведеним олакшавајућим околностима правилно дао значај особито олакшавајућих, имајући у виду бројност истих а посебно здравствено стање окривљеног, правилно налазећи да има места ублажавању казне, те је окривљеног осудио на казну затвора у трајању од 3 године. Насупрот жалбеним наводима браниоца окривљеног, ефективна казна затвора, у наведеном трајању, сразмерна је тежини извршеног кривичног дела, степену кривичне одговорности окривљеног, околностима под којима је кривично дело учињено, степену повређивања или ублажавања заштићених добара и насталим последицама, при чему је наведена казна нужна мера кривично-правне заштите којом ће се у потпуности остварити сврха кажњавања.
