"Бити судија је велика привилегија јер ако знате да сте тај дан успели да сачувате свет од једног друштвено опасног човека или помогли малом човеку и показали друштву да смо сви заједно у борби ка исправним циљевима можете бити срећан човек", каже Миленковић
Председник Апелационог суда у Београду Душко Миленковић за "Телеграф.рс" говори о раду суда, најтежем предмету и пословним успесима. Свим младим колегама може да поручи "останите доследни себи и запамтите да сте на крају дана, ипак, само људи".
На месту председника Апелационог суда налазите се већ година. Можете нам рећи због "чега" поједине пресуде падају у воду?
Разлози због којих сви апелациони судови, а не само Апелациони суд у Београду, укидају првостепене пресуде или преиначавају исте су, као што и сам закон каже, битне повреде одредаба кривичног поступка и погрешно или непотпуно утврђено чињенично стање. Да не бих превише формализовао одговор на ово Ваше питање, те да би одговор на исти био јаснији читаоцима вашег портала, разлог због којих судије апелационог суда у тим ситуацијама стају на другачије становиште у односу на првостепени суд и тиме, неретко, изазивају негодовање у јавности, што је нарочито изражено у поступцима који
имају велику медијску пропраћеност, је у томе што је обавеза ових судија, да се тако изразим, да „уклони из правног поретка" одлуке које имају аномалије, односно које нису у складу са законом. Супротно поступање значило би да судије жалбених судова не врше доследно свој посао. То, свакако, не значи да првостепене судије крше закон већ управо чињеница да у жалбеним судовима судије суде у већима (за нека кривична дела и у петорним већима), те да имају веће искуство у раду указује да лакше препознају законске препреке у доношењу одређене одлуке и у обавези су да у вези са истим реагују на законом предвиђен начин. Битно је напоменути да је знатно више потврђујућих пресуда у односу на ове друге што показује да је правосуђе на добром путу.
Како саветујете младе судије?
Тешко је дати добар савет било ком младом човеку на почетку његове професионалне каријере. Ово је знатно теже када неко почиње да врши судијску функцију јер бити судија је више од професије због тога што ова функција даје овлашћење доношења одлука које могу имати далекосежне последице на све грађане Републике Србије. Ако могу то да сведем на једну реченицу било би останите доследни себи и запамтите да сте на крају дана, ипак, само људи.
Да ли постоји притисак на судије Апелационог суда?
Ако се Ваше питање односи на мене лично ни у приватном, а још мање у пословном односу никакву врсту притиска не толеришем. Дакле, ни посредно ни непосредно на мене није могуће вршити притисак. Околност да поједини политичари имају потребу да се јавно изјашњавају о судским поступцима који су у току на мене, а уверен сам и на моје колеге, нема утицај, али могу бити опасна по лица која њихове поруке случају. Само снагом нашег ауторитета и професионалним обављањем функције можемо вратити поверење грађана у судство, а ја Вас уверавам да у судовима седе озбиљни професионалци на које није могуће утицати.
Који је ваш највећи професионални успех?
Иако увек све своје приватне успехе стављам изнад сваког професионалног можда највећим успехом сматрам то што сам, и поред свих изазова које ова професија намеће, успео да сачувам себе и оно највредније у мени као човеку. Бити судија је велика привилегија јер ако знате да сте тај дан успели да сачувате свет од једног друштвено опасног човека или помогли малом човеку и показали друштву да смо сви заједно у борби ка исправним циљевима можете бити срећан човек. И у том смислу ја јесам срећан човек. Такође, чињеница да сам крајем прошле године изабран трећи пут за председника
Апелационог суда у Београду је за мене од великог значаја и сама за себе говори да успешно обављам ту функцију уз свесрдну помоћ и подршку свих запослених.
Шта би волели да учините за правосудни систем Србије?
Много тога бих желео да учиним боље за правосудни систем Србије и могу слободно, са становишта првог човека Апелационог суда у Београду, да кажем да сам много тога за грађане који траже заштиту својих права пред судовима са подручја Апелационог суда у Београду већ учинио. Ако дозволите рекао бих неке од тих ствари: предузимање низа конкретних мера ка уједначењу судске праксе, а која пракса је похваљена и од стране Савета Европе као пример добре праксе, свакодневно решавање великог броја старих предмета, те укупно смањење тих предмета у раду на територији овог Суда, увођење казнене евиденције као први суд у Србији, претварање притужбе у делотворно правно средство, транспарентан рад Суда, за шта је, такође, Апелациони суд похваљен и од стране Повереника, и много тога другог. Ствар коју бих променио би свакако била подједнака оптерећеност свих судија на територији Републике Србије кроз институт „пондерисања" предмета. Једну од ствари коју бих променио би било и другачије рачунање трајања жалбених поступака јер, према садашњем упутству за израду програма решавања старих предмета у судовима, исти рокови се рачунају према датуму пријема у жалбени суд што сматрам погрешним будући да поступак тече од момента подношења жалбе, те се дешава да се одређена жалба реши раније јер је предмет брже стигао у жалбени суд иако би по датуму подношења жалбе био пре на решавању. Такође, сматрам да је неопходно, с обзиром на стварну оптерећеност суда, дефинисати рокове решавања предмета будући да садашњи рокови то онемогућавају.
Који предмет вам је био најтежи?
Будући да сам судија дуже од 25 година јасно је да сам у каријери имао много тешких предмета. Можда ће Вас изненадити ако кажем да, и поред тога што поступам и у Одељењу за организовани криминал, најтеже предмете које сам имао у каријери нису били из области организованог криминала већ у сфери тзв. општег криминалитета. Заправо, за судије најтежи су они предмети који представљају пред судије најкомпликованија правна питања, а њих је у досадашњој каријери било подоста. Свакако памтим један, медијски доста испраћен, предмет који не бих именовао због давања публицитета истом окривљеном, а у којем се решавало о питању нужне одбране која често у пракси може бити јако спорна.
Преузето (Telegraf.rs)
Последњих година Апелациони суд у Београду је често у центру пажње медија, посебно код високо профилисаних случајева. Грађани Србије, који већински немају правничко образовање често буду збуњени и не знају која је ту улога Апелационог суда и о чему је он то заправо одлучивао, тако да ајде да за почетак мало приближимо нестручној јавности улогу Апелационог суда у домаћем правном систему.
Рад Апелационог суда у Београду је, од формирања 2010. године, изазивао велику пажњу јавности јер има надлежност, за разлику од осталих апелационих судова, на територији целе Републике Србије за предмете из области организованог криминала, ратних злочина и највећи број дела из области високотехнолошког криминала. Такође, Апелациони суд у Београду има надлежност на територији целе Републике Србије за спорове проистекле из примене Закона о јавном информисању, као и за спорове о ауторским и сродним правима. Ако желимо да приближимо рад апелационих судова грађанима најбољи опис би био да ти судови врше контролу рада нижестепених судова са свог подручја, те утврђују да ли је правилно решен одређени правни проблем пред нижестепеним судом и пред њима се, углавном, правноснажно окончавају поступци.
Велики број предмета и дуготрајни судски поступци су проблем судова на свим инстанцама. На који начин се Апелациони суд носи са овим проблемом?
Апелациони суд у Београду можда није права адреса за то Ваше питање јер пред овим судом поступци, по правилу, трају релативно кратко, те се решавају у законским роковима (девет месеци за грађанске предмете који нису по закону хитни и четири месеца за кривичне предмете који нису по закону хитни). Имајући у виду да Апелациони суд у Београду свакодневно задужује велики број предмета старих по датуму подношења иницијалног акта донет је Програм решавања старих предмета у коме су одређени и рокови у којима се ти предмети морају решавати. По овом Програму ти предмети имају предност у решавању и Програм се успешно спроводи. Само у првој половини 2022. године Апелациони суд је од укупног броја решених предмета решио 44% старих предмета.
Имајући у виду да је пандемија Корона вируса успорила рад свих институција и отежала рад судова, да ли сте задовољни на који начин су судије, судијски саветници и остали запослени у Апелационом суду одговорили изазовима у овом тешком периоду?
Могу слободно рећи да сам презадовољан јер је и у отежаним условима Апелациони суд у Београду остварио изузетне резултате у раду. Наиме, Апелациони суд у Београду све време бележи смањење укупног броја предмета у раду у свим материјама, те у току прве половине 2022. године овај Апелациони суд бележи смањење броја предмета у раду за 64,81%, а што је уједно највеће смањење у односу на претходне године. Битно је напоменути и да је савладавање прилива на нивоу целог суда 110,44% што указује да Апелациони суд у Београду даје све већи допринос да правосуђе постане грана власти којој грађани верују. Свакако, овакви резултати рада су последица не само квалитетне организације рада у већу судија већ и рада судијских помоћника који дају немерљив допринос раду суда уопште, као и свих запослених и они знају да у том смислу имају моје велико поверење и захвалност.
Један од најактуелнијих случајева је поступак против Дарка Шарића који се води пред Посебним одељењем за организовани криминал Вишег суда у Београду. Апелациони суд је укинуо првостепену пресуду у осуђујућем делу у односу на више окривљених у случају прања новца, којом је Дарко Шарић осуђен на девет година затвора наводећи да се ради о непотпуно решеном предмету оптужбе. Да ли сматрате да је ова одлука оправдана и како је могуће да првостепени суд донесе пресуду која је захваћена таквим повредама одредаба кривичног поступка да није било могуће испитати законитост и правилност пресуде?
Уз пуно разумевање потребе јавности да у овом предмету буде у потпуности информисана дужност ми је да Вас обавестим да даље од информација које су саопштене јавности у вези са овом одлуком Апелационог суда у Београду нисам у могућности да се изјашњавам. Ово не само стога што је све што је Суд имао да каже о том предмету дао у свом саопштењу већ и стога што су судије самосталне и независне у свом раду и интервенција председника суда у вези са судским одлукама није дозвољена. У вези са делом Вашег питања како је могуће да је првостепена пресуда захваћена таквим повредама одредаба кривичног поступка да није било могуће испитати законитост и правилност пресуде обавештавам Вас да се апелациони судови свакодневно суочавају са првостепеним одлукама које садрже одређене неправилности, те да у овом конкретном случају то није никакав изузетак, сем што је предмет посебно пропраћен у средствима јавног информисања.
Недоумице у јавности је изазвао случај изручења курдског политичара и активисте Ечевита Пироглуа Турској. Тренутно је поступак одложен јер је адвокат одбране тражио изузеће судија у овом поступку јер су исте судије одбиле жалбу на одлуку о продужењу притвора овом активисти, те одбрана сматра да те судије не могу бити непристрасне у овом поступку. Можете ли нам мало ближе представити тај случај?
У поступку који се пред Апелационом судом у Београду води ради екстрадиције Ечевита Пироглуа Републици Турској поднет је захтев за изузеће председника и заменика председника суда, те судија које поступају у предмету из разлога сумње у њихову непристрасност јер су у ранијој фази поступка исте судије одбиле жалбу на решење о продужењу притвора, а што је у последње време чест разлог за подношење захтева за изузеће. Решењем Врховног касационог суда РС од 22. јуна 2022. године захтев за изузеће мене и мојих заменика је одбачен имајући у виду да бранилац није навео разлоге за изузеће, док је исти захтев одбијен у односу на поступајуће судије и поступак је још увек у току. Свакако, Апелациони суд ће, због великог интересовања јавности за овај случај, по доношењу одлуке о томе издати саопштење.
Пред Апелационим судом у току је другостепени поступак за аферу "Индекс", најобимнији предмет у српском правосуђу, где је већина окривљених имала звање универзитетских професора, који се терете за продају диплома и испита на крагујевачком Правном факултету. Судски поступак почео је 2009. године, али је из процесних разлога три пута почињао из почетка. За готово половину оптужених који су се теретили за давање мита и злоупотребу службеног положаја процес је због застаре обустављен. Све то додатно доводи до неповерења грађана у правосуђе. Шта Апелациони суд може да уради у оваквим случајевима?
Апелациони суд, свакако, не може сносити ни део одговорности за дуго трајање овог судског поступка имајући у виду да када је задужио предмет и да је седница већ заказана за 5, 6, 7, 8. и 9. септембар 2022. године. Разлог дугог трајања овог поступка је несумњиво и у томе што је оптужним актом обухваћен велики број окривљених који имају низ својих права у току поступка које суд мора да испоштује, те што се у току поступка морао извести велики број доказа. Да ли ће се тужиоци и убудуће опредељивати да оптужним актом обухватају велики број окривљених, свакако, није питање за суд, али оно у шта можете бити уверени да сам у својству председника Апелационог суда у Београду приликом надзора нижестепених судова предузео низ мера да се нарочито "стари" предмети, као што је конкретан, ставе под посебну контролу у погледу благовременог поступања, те да се интервенише уколико се радње у управљању поступком не предузимају уобичајеном хитном динамиком.
Уз функцију председника суда обављате и функцију судије Посебног одељења за организовани криминал које одлучује у другом степену по жалбама изјављеним против одлука првостепеног суда у предметима кривичних дела са елементом организованог криминала. С обзиром на озбиљност почињених кривичних дела као и чињеницу да су њихови починиоци често особе познате широј јавности по својим наводним утицајима у извршној и судској власти, да ли Апелациони суд може да остане независтан и имун на кршења претпоставке невиности од стране носилаца јавних функција?
Дубоко верујем да се сваки судија у вршењу своје функције руководи само доказима које има у списима предмета и законима које у конкретном случају примењује. Можда ће звучати чудно, али лично знам да многи од мојих колега нису ни упознати са медијским извештавањима о одређеним случајевима иако су сигурно упознати са тим да због природе самих дела или спорних односа за те предмете постоји велико интересовања јавности. Ако ме питате да ли сматрам да је у реду што политичари и друге јавне личности износе своја мишљења о поступцима који су у току и на тај начин стварају предубеђење јавности на који начин ће се одређени поступак окончати, свакако да то не сматрам добрим, превасходно, по питању очувања поверења грађана у рад судова, а уверен сам да судови настоје да добрим образложењем својих одлука разувере јавност у таква убеђења, уколико постоје.
Да ли можете да дате неки савет младим судијама које су на почетку своје судијске каријере, односно да ли постоји неки савет који би волели да је неко од старијих колега Вама дао када сте почињали?
Останите, најпре, човек и штитите своју професију на сваком кораку. Правилном применом закона штитите државу и појединца и доприносите да правда буде увек свима једнака и доступна. Једна народна пословица каже да: "Правда држи земљу и градова, а неправда ружи обадвоје".
Преузето из часописа „Право у правосуђу" компаније „Параграф Леx"
ОДЛУКА О КУЋНОМ ПРИТВОРУ НЕ ПРЕЈУДИЦИРА ПРЕСУДУ ШАРИЋУ
Не разумем негативне коментаре због укидања пресуде Драгољубу Симоновићу јер је интерес свих учесника у поступку да се утврди чињенично стање
Чињеница да је Дарку Шарићу, оптуженом за шверц скоро шест тона кокаина, притвор у ком се налазио дуже од седам година и девет месеци замењен блажом мером - кућним притвором са електронским надзором никако не прејудицира коначну одлуку суда у овом поступку. Да би потпуно разјаснио све чињенице, суд је отворио и претрес, каже у интервјуу за „Политику" Душко Миленковић, председник Апелационог суда у Београду.
Додаје и да му није у потпуности јасно због чега је одлука о укидању пресуде Драгољубу Симоновићу за паљење куће новинару Милану Јовановићу изазвала толико негативних коментара у јавности с обзиром на то да је суд у обавези да укине првостепену пресуду уколико утврди да су, приликом разматрања побијане одлуке, жалбени наводи тачни.
Апелациони суд је недавно пустио из притвора Дарка Шарића и укинуо пресуду за паљење куће новинара Милана Јовановића, што је изазвало велико негодовање у јавности. Сматрате ли да су одлуке оправдане?
У потпуности разумем овакву реакцију јавности на одлуку Апелационог суда донету у процесу који се води против Дарка Шарића и других. Без икакве намере да аболирам судство од одговорности за дуго трајање поступка према Шарићу и другима, покушаћу да на начин разумљив вашим читаоцима објасним поступање Апелационог суда. Наиме, у овом процесу, Апелациони суд је стао на становиште да су испуњени услови да се према четворици окривљених мера обезбеђења класичног притвора замени мером кућног притвора уз електронски надзор. Дакле, суд није укинуо притвор према окривљенима већ га је само заменио кућним као блажом мером, а имајући у виду, пре свега, дужину трајања притвора према окривљенима - Шарић дуже од седам година и девет месеци, Жељко Вујановић скоро 12 година. Сваки суд је у обавези да, сагласно закону, трајање притвора сведе на најкраће неопходно време, те околност да је Апелациони суд стао на становиште да се даље присуство ових окривљених у поступку може обезбедити и мером кућног притвора никако не прејудицира коначну одлуку суда у овој правној ствари. Ово тим пре јер је Апелациони суд управо ради потпуног разјашњења свих чињеница у овом процесу отворио и претрес.
У вези са поступком који је пред Апелационим судом вођен због паљења куће новинара Милана Јовановића морам да напоменем да ми није у потпуности јасно из којих разлога је дошло до негативних коментара ове одлуке. Обавеза Апелационог суда је да када приликом разматрања побијане одлуке утврди да су основани жалбени наводи исту укине. Верујем да је и интерес свих учесника у поступку да се у потпуности и правилно утврди чињенично стање, те да се донесе на закону заснована одлука. Околност да је Апелациони суд могао да отвори претрес и донесе правоснажну пресуду не значи да је био и у обавези, не само стога што је и доношење одлуке да се првостепена пресуда укине и врати првостепеном суду на поновно суђење такође могућност коју је жалбени суд у овом случају имао у виду, већ и зато што жалбени судови по правилу суде у седницама већа, а само изузетно након отварања претреса.
Врховни касациони суд је укинуо правоснажну пресуду коју је Апелациони суд изрекао Дарку Шарићу за шверц кокаина зато што је утврдио да су двоје судија које су одлучивале по жалбама на првостепену пресуду одлучивале и у ранијој фази поступка. Како је дошло до овог превида?
Не могу да се сложим да је реч о превиду. Иако дискусија на ову тему далеко превазилази простор који је одвојен за овај интервју, а с обзиром на то које је последице и у другим поступцима таква одлука изазвала, покушаћу да укратко објасним суштину ове одлуке Врховног касационог суда. Наиме, веће Апелационог суда које је поступало у овом предмету је било формирано у складу са годишњим распоредом послова у овом суду и одлучивало је у складу са законом и тадашњом судском праксом Врховног касационог суда (ВКС). Околност да је веће ВКС које је поступало у овом предмету заузело став да је двоје судија Апелационог суда из петочланог већа које је донело правноснажну пресуду морало да буде изузето од поступања у истом предмету јер су постојале околности које су изазвале сумњу у њихову непристрасност, не указује да постоји пропуст у раду Апелационог суда. Према образложењу Врховног суда, иста непристрасност произлази из начина на који су те судије образложиле решења одлучујући у току поступка по жалби на решење о притвору. Дакле, превид, како ви наводите, би се састојао у томе што исте судије нису поднеле захтев мени као председнику суда да се изузму од даљег поступања у предмету, а мој пропуст би био, да су судије исти захтев поднеле и да исти нисам усвојио. Имајући у виду да је дискрециона оцена сваког судије да сам процени да ли сматра да ли је у обавези да се изузме од даљег поступања у одређеном предмету, те да у конкретном случају није постојао разлог за обавезно изузеће, те да ни учесници у процесу нису имали примедбе на састав већа, не упуштајући се у анализу исправности такве одлуке донете од Врховног суда, не налазим простора за даљу дискусију на ову тему.
Да ли чињеница да имамо неуједначену судску праксу приликом изрицања пресуда у првостепеним поступцима представља проблем приликом доношења одлуке Апелационог суда?
Апелациони судови управо и служе зато да буду коректив рада нижестепених судова и да кроз годишње састанке, уз сарадњу са Врховним касационим судом, уједначавају судску праксу на нивоу Републике Србије. Иако судска пракса у европско-континенталном систему, у који спада и наш, није извор права мислим да је уједначена судска пракса од непроцењивог значаја за сваког грађанина ове земље јер без једнаке правне заштите не можемо говорити о суду коме грађани верују.
Као председник Апелационог суда имате увид у рад судија са београдског подручја. У чему најчешће греше?
Иако је одговор на ово питање тешко дати на начин да вашим читаоцима буде разумљив с обзиром на правничку терминологију (најчешће грешке су управо оне које закон уочава као такве - битна повреда одредаба кривичног поступка) рећи ћу само оно што сматрам да је битно за пун капацитет једне правне државе, као и за бржу доступност правде грађанима Републике Србије. То је да се предмети, најчешће, достављају уз свестрану анализу целог тока поступка, што свакако доприноси и његовом бржем решавању, а да се грешке које се уочавају могу донекле приписати немогућношћу судија нижестепених судова да увек сагледају праксу на територији целе Републике Србије.
Дуги судски поступци су велики проблем српског правосуђа. Како може да се реши овај проблем?
Свакако да једно од решења јесте повећање броја судија и судског особља, али то није и не може бити једини начин. Да ли ће се одређени судски поступак брже решити, свакако, зависи и од способности судије да ефикасно управља поступком - одмах утврди која су питања спорна, те концентрише доказни поступак и онемогући странке и остале учеснике у процесу да злоупотребљавају своја права. Управо зато је битна и континуирана обука свих судија на унапређењу техника у раду. Једино овакав приступ може допринети побољшању рада судова јер суд у коме поступци трају дуже од пет година није и не може бити суд коме грађани у потпуности верују.
Напоменуо бих и на овом месту да се Апелациони суд у Београду свакодневно суочава са приливом великог броја предмета који су стари по датуму подношења иницијалног акта, те да суд задужује више од две трећине укупног броја старих предмета на територији целе земље. То свакако утиче и на дужину трајања поступака пред овим судом јер иако Апелациони суд у Београду, са становишта броја предмета које судије у просеку задужују, не спада у категорију битније оптерећених судова, структура предмета које овај суд задужује знатно доприноси њиховом дужем трајању. Уверен сам да ће се тај тренд у будућности променити и да ће сви судови у Србији бити у могућности да обезбеде странкама да своја права пред судом остваре у разумном року.
Има ли притисака на судије Апелационог суда и на који начин се они испољавају?
И судије, као и људи у свим осталим јавним професијама, трпе различите притиске самом чињеницом да су поступци неретко јавно пропраћени и да се са суђења износе подаци не само од стране новинара, учесника у поступку, већ и од стране појединаца који иступају у јавности. Они изношењем својих ставова о одређеном судском поступку покушавају да изврше притисак на суд. Да ли и колико на овај начин успевају могу да говорим само у своје име, али оно што могу одговорно да тврдим са места председника Апелационог суда да таквог притиска нема, а да ја лично било какав притисак на судије овог суда никада нисам дозволио нити ћу. Моја врата, а то знају сви који са мном сарађују, увек су отворена и свако ко сматра да му је обављање судијске функције угрожено има мене као лице које ће му у томе пружити заштиту.
Колико сте задовољни оствареним резултатима рада протекле и ове године с обзиром на актуелну епидемијску ситуацију у Републици Србији и рад свих у отежаним условима?
Са поносом могу да нагласим да је Апелациони суд и у ванредним околностима успео да оствари изузетне резултате рада на нивоу целог суда, те је трајање жалбених поступака знатно скраћено. Посебно бих овом приликом истакао допринос који су ефикаснијој организацији рада и бољем резултату дали судијски саветници иако су све судије и запослени уложили изузетне напоре.
Искористио бих ову прилику и да свим вашим читаоцима у име колектива Апелационог суда у Београду пожелим срећну и успешну 2022. годину.
Преузето од дневних новина "ПОЛИТИКА"
"Најбоља одбрана од свих притисака је лични интегритет који сваки судија мора да има и то не само на јавном месту него и приватно. Можда, и превасходно приватно, где људи у непосредној комуникацији имају прилику да и лично упознају делиоце правде."
Апелациони суд направио је анализу казнене политике која би требало да је јасније објасни јавности. Колики је значај те анализе?
- Дуго се већ води полемика у јавности да ли су казне које судови изричу окривљенима адекватне и да ли се истима постиже сврха кажњавања. Морам признати да сам неретко и сам себи постављао питање, када прочитам медијски текст са неког суђења о изреченој казни, да ли таква казна заиста може постићи своју сврху, али сам се увек изнова присећао да само судије које поступају у тим предметима знају зашто је казна баш таква и да разлози којима су се руководили нису увек до детаља изнети у јавност, било ради заштите приватности учесника у поступку или зато што изношење тих разлога превазилази оквире самог текста. Управо због чињенице да судови никада пре нису ранили анализу св оје казнене политике сматрао сам да је неопходно да тај део судске праксе учинимо видљивим свим грађанима и по први пут аргументовано расправљамо о тој теми. Та евиденција је од непроцењивог значаја за све делиоце правде, будући да даје одговор на питање које су тенденције у том смислу и на који начин држава реагује на одређена дела.
Шта би судови требало да учине да би снажније одвратили грађане од кршења закона?
- Судови су само једна од карика која би требало да да допринос у смањењу стопе криминалитета и то, могу слободно да кажем, последња карика у тој борби. Свакако да је допринос који судови дају тој борби веома значајан, али снажно одвраћање грађана од кршења закона није могуће само кроз реакцију судова и примену репресивних мера, већ и кроз опште подизање друштвене свести и морала у друштву. Сврха кажњавања, свакако, није само генерална превенција у смислу утицања на све потенцијалне извршиоце да не учине кривично дело, већ и специјална превенција којом се утиче на конкретног учиниоца да не понови кривично дело. Дакле, кроз изречену казну као друштво боримо се против неприхватљивих понашања, али и покушавамо да одређено лице "спасимо" од таквог понашања.
Како решити проблем спорог рада судова?
- У потпуности разумем критике које се неретко упућују судовима да су спори, поготово ако грађани траже заштиту својих права пред београдским судовима који су најоптерећенији. Проблем оптерећености судова није нов и представља најчешћи разлог спорости у пресуђивању. Очекујем да и овај проблем буде ускоро решен јер је у току велики избор судија за судове у Београду. Ово посебно када је у питању Виши суд у Београду који је од формирања правосудне мреже, 2010. године, најоптерећенији суд, а што је препознато и од стране Високог савета судства па је број судијских места у том суду знатно проширен. Важно је напоменути и да брзина у решавању предмета никада не може бити науштрб квалитетног решавања.
Због чега се у јавности често чини да се Апелациони суд не слаже са пресудама првостепених судова, поготово у медијски пропраћеним случајевима?
- Није ми јасно због чега се таква питања отварају у јавности када апелациони судови и служе ради контроле рада нижестепених судова. У супротном, ако би се све одлуке првостепених судова потврђивале, отворило би се питање потребе постојања ових судова. Околност да већа Апелационог суда, која суде у саставу од троје или петоро судија професионалаца, заузму другачији став у односу на првостепени суд не указује на постојање било каквог проблема, већ на вршење судске власти по којој је овај суд надлежан да првостепену одлуку потврди, преиначи или укине. Када првостепени суд донесе одлуку која у жалбеном поступку буде укинута или преиначена, то значи само да жалбени суд није прихватио правну аргументацију првостепеног суда. Као илустрацију тога навешћу вам и да се неретко деси да веће које је одлучивало у трећем степену у овом суду укине или преиначи одлуку већа овог суда које је одлучивало у другом степену.
У чему се то најчешће огледају грешке првостепених судова?
- Најчешћи разлог због којег долази до укидања пресуда у кривичној материји је битна повреда одредаба кривичног поступка и то зато што су разлози о одлучним чињеницама били нејасни или уопште нису дати, а неретко су и изреке првостепених пресуде неразумљиве и у супротности са стањем у списима предмета. Такође се првостепене пресуде укидају и због непотпуног или погрешно утврђеног чињеничног стања. Готово су истоветни разлози и за укидање одлука у грађанској материји. Због значаја који рад Одељења судске праксе овог суда има, у својству председника тог Одељења, наставићу да и даље предузимам мере којима се омогућава да се судије нижестепених судова благовремено и у континуитету упознају са правним схватањима, ставовима и закључцима овог суда чиме се и смањује број укинутих или преиначених одлука. У том смислу од великог је значаја сарадња која постоји између сва четири апелациона суда на којој ћу и у наредном периоду као председник суда инсистирати, посебно када је у питању једнако поступање у истим случајевима.
Лично сте често били у већима која су судила припадницима организованих криминалних група. Како оцењујете борбу против организованог криминала?
- Иако борба против организованог криминала није нимало лака и представља дуг и континуиран пут, мислим да су на том пољу постигнути значајни резултати. О томе, свакако, сведочи не само велики број осуђујућих пресуда из области организованог криминала већ и број предмета који овај суд на годишњем нивоу по том основу задужи. Знам да на путу борбе против организованог криминала, пре него што предмет дође до суда, стоје многе препреке, али сигуран сам да су исте савладиве уз учешће најстручнијих лица која су оспособљена за рад на овим предметима.
Да ли би судије требало додатно заштитити од притисака - личних, али и политичких?
- Најбоља одбрана од свих притисака јесте лични интегритет који сваки судија мора да има и то не само на јавном месту него и приватно. Можда, и превасходно приватно где људи, у непосредној комуникацији, имају прилику да и лично упознају делиоце правде. Правилан став указује да нико неће ни покушати да изврши било какав притисак, а ако покуша, да ће он бити одбијен. Лагао бих ако бих рекао да не реагујем, као и сваки човек, на различите медијске натписе у новинама који су на било који начин повезани са правосуђем, али се трудим да се кроз дугогодишње искуство које имам од тога дистанцирам највише што могу. Будите уверени да ћу у својству председника суда и надаље предузимати све мере да све судије на територији Апелационог суда у Београду не трпе никакве притиске у вршењу судијске функције.
Како гледате на корупцију у правосуђу? Чини ли вам се да је ту број предмета мали?
- Број предмета који судови задуже из одређене области не значи нужно да је криминалитет у тој области мали, већ да до његовог процесуирања пред судовима још није дошло, било због тога што се таква кривична дела теже откривају или због тога што и када се открију постоје тешкоће у прикупљању квалитетних доказа за њихово процесуирање. Не поседујем довољно квалитетних информација на основу којих би био позван да се изјасним у вези с тим колико је корупција заступљена у свим сферама друштва, а о заступљености исте у судовима можемо говорити само у оним предметима који су имали судски епилог. Као што вам је познато, број ових предмета када је у питању правосуђе није велики, а у своје лично име могу да кажем да ми се у том смислу нико није обраћао, а да бих, свакако, уколико бих утврдио постојање елемената кривичног дела, то и пријавио, на шта ме и закон обавезује. Потпуно ми је разумљиво да грађани често виде корупцију у правосуђу када им се одређени предмет не реши у разумном року или се не реши у њихову корист, али разлози таквог поступања судова нису последица корупције већ чињенице да за судијским столом исто седе људи који су, као и у другим професијама, различитог степена брзине у раду, аналитичности и правног схватања одређеног спорног питања.
Судија сте више од две деценије. Који је по вама највећи проблем у српским судовима и тужилаштвима?
- Судови никада нису били, што је и донекле разумљиво с обзиром на природу посла који се у њима обавља, међу омиљеним државним органима. Ово не само стога што учествовати у судском поступку није пријатно већ и стога што исход одлуке није увек, због законског оквира у којем се судови крећу, разумљив грађанима који нису по струци правници. Тим пре ако је епилог судског поступка супротан очекивањима странке. У суду раде људи који на послу који обављају уносе и свој лични карактер и знање: што је тај карактер боље изграђен, а знање веће, можемо очекивати и боље резултате. Дакле, избор што квалитетнијих људи јесте оно што штити правосуђе. У судовима, бар кад је подручје Апелационог суда у Београду у питању, нема већих проблема, као што је било некад, када су у питању услови рада. Драго ми је да могу да посведочим да је Апелациони суд дао велики број квалитетних кадрова који су напредовали у служби и допринос који је дао на даљем унапређењу српског правосуђа је у том смислу немерљив.
Преузето од дневних новина "БЛИЦ"
Такође, указује зашто се залаже за чешћу замену притвора алтернативним мерама, оцењује поступање нижестепених судова и говори о будућем раду тог суда.
Истичући да је обавеза Апелационог суда да укине првостепену одлуку увек када постоји апсолутна битна повреда поступка или када је чињенично стање у погрешно или непотпуно утврђено у првостепеном поступку, Миленковић упозорава да би иначе одржавање такве пресуде на снази било би супротно закону.
На коментаре у јавности да Апелациони суд доноси "смеле одлуке", као што су случај Татон, Марина Андрејић, Гњиланска група...Миленковић одговара да то никако не указује да првостепене судије нису биле довољно храбре да донесу такве одлуке.
"Сама чињеница да је закон предвидео да у Апелацином суду по жалби одлучује троје судија професионалаца, а пет судија у предметима организованог криминала и ратних злочина, показује да мора више да се анализира ток поступка", навео је судија.
То, како је истакао, доприноси да судије некад заузму другачији став у односу на првостепеног судију, који суди сам или у већу са судијама поротницима и преиначе његову пресуду.
"Управо из разлога огромне одговорности судија Апелационог суда, пред којим се правноснажно окончава највећи број поступака у Србији, неретко се поново отвара претрес (суђење у другостепеном поступку и извођење доказа) како би се у потпуности утврдило чињенично стање", објаснио је судија.
Када је у питању умањење казни изречених првостепеним пресудама, председник београдског Апелационог суда је напоменуо да је обавеза тог суда да заједно са друга три апелациона суда у Републици, уједначава судску праксу и води рачуна о казненој политици у Републици Србији.
Суд мора да води рачуна како о генералној превенцији (у смислу утицања на све потенцијалне извршиоце кривичних дела да иста не изврше), а нарочито о специјалној превенцији (личност окривљеног, његове личне и породичне прилике, ранији живот и друго, те којом казном ће се на њега најбоље утицати да убудуће не врши кривична дела).
Када су у питању притвори, Миленковић сматра да судови морају у пракси много чешће да примењују алтернативне мере за обезбеђење присуства окривљеног као што је кућни притвор, јављање полицији, забране састајања са сведоцима, оштећенима...а да притвор одређују и продужавају само када је то заиста нужно за неометано вођење кривичног поступка.
"Такво поступање судова је неопходно јер је право на слободу једно од основних Уставом признатих права чије се ограничење мора свести на најкраће могуће време", упозорио је Миленковић.
С друге стране, како је навео, претерана употреба притвора може представљати и знатно оптерећење за буџет Србије уколико би се показала његова неоснованост (окривљени који је одређено време провео у притвору буде ослобођен - Марина Андрејић две године, или оптужба против њега буде одбијена - Јездимир Васиљевић).
Анализирајући статистику о раду тог суда, Миленковић је оценио да број укинутих и преиначених одлука није велики и да је подигнут квалитет одлука првостепених судова.
Међутим, с обзиром на број одлука Уставног суда којим су утврђене повреде права, Миленковић је указао да првостепени судови у наредном периоду морају више да раде првенствено на квалитету, али и подизању нивоа ажурности.
"Као председник Одељења судске праксе и даље ћу се залагати да се судијама нижестепених судова благовремемно и у континуитету омогући упознајвање са правним схватањима, ставовима и закључима овог суда, чиме се смањује број укинутих и преиначених одлука", рекао је он. Такође ће, како је рекао, инсистирати и даље да Апелациони суд у својим одлукама даје јасне налоге првостепеним судовима које радње треба да предузму у поновљеном поступку и недвосмислено образлаже зашто су жалбени наводи неосновани, односно основани.
"У том смислу од великог значаја је и сарадња која постоји између сва четири апелациона суда (Београду, Нишу, Новом Саду и Крагујевцу) на којој ћу и у наредном периоду као председник суда инсистирати", рекао је он.
Указујући да Апелациони суд у Београду, од оснивања, има велики прилив предмета, Миленковић је навео да је просечан број предмета у раду по судији Апелационог суда 220 и изразио наду да ће недавни избор 13 судија у тај суд, омогућити да се знатно смањи број предмета у раду по судији.
"Дакле, у 2014. годину Апелациони суд улази знатно растерећенији у погледу броја предмета у раду по судији што омогућава и свим грађанима који траже заштиту својих права пред овим судом, стварање услова за знатно делотворнију Уставом признату правичну заштиту", нагласио је Миленковић.
Новом судском мрежом која се успоставља у 2014. години мења се надлежност и Апелационог суда у Београду, тако да ће тај суд бити поред досадашње надлежности за судове са подручја Вишег суда у Београду, Вишег суда у Ваљеву и Вишег суда у Смедереву, надлежан и за подручје Вишег суда у Панчеву.
Према новој мрежи, овај суд ће покривати подручје на којем је настањено око 2.300.000 становника.
Апелациони суд у Београду током 2013. године имао је укупно у раду 37.037 предмета, пошто је у ову годину ушао са 12.900 нерешених предмета из претходних година, а до 1. октобра примио је још 24.137 предмета.
До 1. октобра 2013. године овај суд је решио укупно 21.836 предмета, те је у раду овог суда остао укупно 15.201 предмет.
Од медијски пропраћених предмета, тренутно је пред тим судом у току другостепени поступак по жлабама на решење о одбијању захтева за понављање поступка у случају убиства Бриса Татона, случају вође "Образа" Младена Обрадовића, "Баџине групе", за ратни злочин у Ловасу и против "Гњиланске групе".
Тај суд цени и парнични предмет у спору између државе и наследника Слободана Милошевића за кућу у Ужичкој.
Поред рада са жалбама нижих судова, пред Апелационим судом је до 1. октобра 2013. године у 100 предмета је отворена расправа(суђење) у Грађанском одељењу, а у Кривичном одељењу у 103 предмета је отворен претрес (суђење).
У грађанском одељењу овог суда у наведеном периоду је до сада потврђено око 42 одсто разматраних пресуда, 16 одсто пресуда је укинуто. док је око четири одсто пресуда делимично потврђено, исти број пресуда је преиначен, док је око пет одсто пресуда делимично преинацено.
Један одсто пресуда делимично је укинут, а 25 одсто предмета је решено на други начин (одбачена залба и друго).
У кривичном одељењу до сада је потврђено око 65 одсто разматраних пресуда, око 10 одсто пресуда је преиначено, док је два одсто пресуда делимично преиначено.
Око 19 одсто пресуда је укинуто, један одсто пресуда делимично укинуто и три одсто предмета је решено на други начин (одбачена залба, обустава поступка и друго).
(Преузето од Новинске агенције „Тањуг")
У ТРЕНУТКУ када једно хапшење сустиже друго, Апелациони суд у Београду под чијом је капом 2,7 милиона становника, добио је новог вршиоца функције председника - судију Душка Миленковића. У ексклузивном интервјуу за "Вечерње новости" Миленковић најављује да ће тај суд ускоро донети и другостепену одлуку у афери "Панцир" са окривљеним некадашњим министром одбране Првославом Давинићем, затим у случају смрти француског навијача Бриса Татона, "дуванске мафије" и осталима.
- Циљ ми је да правду приближим свим грађанима, да је учиним што доступнијом и да она буде једнака за све.
* Статистика годинама показује да су судије Апелационог суда међу најоптерећенијима у земљи, да у неким случајевима имају чак и по 50 одсто више предмета од колега у судовима истог ранга, због чега је правда спора?
- Слажем се да је београдски Апелациони суд оптерећенији од остала три апелациона суда. Тренутно, просечан број предмета у раду по судији овог суда је 195, а пре годину дана имали су по 166 предмета. Просечан месечни прилив предмета по судији у прва три месеца ове године је био 40,63 предмета, што је 14 одсто више него у истом периоду прошле године. Осим тога, овај суд, за разлику од осталих, има другостепену надлежност на територији целе Србије за кривичне предмете из организованог криминала, ратних злочина и највећег броја кривичних дела из области високохетнолошког криминала.
* Може ли мрежа судова да реши проблем неравномерне оптерећености судова?
ПОНОВО ПОСТУПАК ПРОТИВ КЕРТЕСА *
У КОЈИМ предметима, који су узбуркали јавност, следе пресуде?
- У поступцима по жалбама који се воде против окривљених лекара клинике "Децедра", предмету познатом у јавности као "пљачка века". Пред Посебним одељењем за организовани криминал, након укидања одлуке овог суда од стране Врховног касационог суда, поново се води поступак против Михаља Кертеса.
- Према новој мрежи судова, која треба да буде ускоро усвојена, Апелациони суд у Београду покриваће подручје на којем је настањено око 2,3 милиона становника. То је подручје виших судова у Београду, Ваљеву, Смедереву и Панчеву. Сада покрива територију на којој је настањено око 2,7 милиона грађана. Очекујемо и додатно растерећење - смањење за око 20 одсто предмета за нека кривична дела за која више нећемо бити надлежни.
* Са позиције судије Апелационог суда имате у виду рад судија са београдског подручја. У чему највише греше?
- До најчешћег укидања пресуда у кривичној материји долазило је због битних повреда одредаба кривичног поступка, и то зато што су разлози о одлучним чињеницама били нејасни или уопште нису дати, а неретко су и изреке првостепених пресуда неразумљиве и у супротности са стањем у списима предмета, као и због непотпуног или погрешно утврђеног чињеничног стања. Готово су истоветни разлози и за укидање одлука у грађанској материји. Првостепени судови, после укидања, најчешће поступају по нашим налозима, а број отворених претреса у кривичној материји због непоступања по налозима овог суда у прва три месеца ове године је био 57.
* Дуги процеси су рак-рана нашег правосуђа. Јесте ли размишљали о томе како да убрзате суђења?
- Сви судови који при разматрању годишњег извештаја о раду утврде да постоји већи број нерешених предмета обавезни су да донесу програм о решавању старих предмета. У овом суду донет је Програм решавања старих предмета за 2013. годину. Програмом је предвиђен низ мера које је потребно предузети да би се предмети решили у разумном року, а по потреби вршиће се и његова измена ради бржег решавања ових предмета. Обавеза је судија да предмете решавају по оном редоследу којим су примљени у суд, односно по датуму подношења иницијалног акта. Рок у коме ће стари предмет бити решен зависи од броја таквих предмета који задужује одређени судија. Сматрам да једино такав приступ решавању старих предмета омогућава исти приступ суду свих грађана.
ХИТНО ПОПУНИТИ ПРАЗНА МЕСТА *
КАДА ће Апелациони суд да суди у пуном саставу? Од 88 судија, колико је предвидео ВСС, суди 74...
- Одмах по ступању на дужност вршиоца функције председника овог суда упутио сам захтев ВСС ради попуњавања 12 судијских места, а док се то не догоди тражио сам да се у овај суд упуте судије на рад до годину дана. Надам се да ће се ВСС изјаснити у најскорије време, као и да ће судије убрзо бити упућене на рад у овај суд.
* Показало се да је судска пракса веома неуједначена у Србији: суд у Нишу је због застарелости одбацио тужбе ратних ветерана, а у Београду су тужбе прихваћене. Има разлика и у висини казни. Како ћете то променити?
- Резултат састанака сва четири апелациона суда је и усвајање јединствене номенклатуре на основу које се све одлуке ових судова разврставају на јединствен начин. Мислим да на даљем унапређењу сарадње апелационих судова у области судске праксе пресудну улогу треба да има ВКС, а што је наглашено и у самом предлогу Националне стратегије реформе правосуђа.
* Јавност често стиче лошу слику о апелациним судовима, поготово када преполове првостепене казне, као у случајевима Уроша Мишића, Бриса Татона...
- Када је реч о предметима који су медијски доста испраћени, јавност се више упознавала са тим поступцима пред првостепеним судовима, него у поступцима који су вођени пред овим судом, а у којима није отворен претрес. С друге стране, у одређеном броју медијски атрактивних предмета, као што су поступци против Уроша Мишића или Андрије Драшковића, отварани су претреси, али су медији били знатно мање заступљени него пред првостепеним, Вишим судом. Ја сам у случају Андрије Драшковића био и судија известилац и председник већа, а самим тим и сведок знатно мањег броја новинара у судници. Тако је у јавности створена слика да је Апелациони суд у неким случајевима био "благ" и да није изрекао "адекватну" казну. Нагласио бих да су правни ставови и казнена политика овог суда у наведеним предметима у складу са судском праксом.
(Преузето од дневних новина "Вечерње новости")
Радмила Драгичевић-Дичић, вршилац функције председника Апелационог суда у Београду, рекла је за „Политику" да, као председник суда, није овлашћена да коментарише одлуке судија које су, у другостепеним поступцима, преполовиле казне у предметима против окривљених за убиство Француза Бриса Татона и Бојана Мајића.
- Неозбиљна би била свака тврдња да су првостепене оштре казне, само представа за јавност. Жалбени судови и служе томе да врше нову процену судске одлуке и оценом свих околности одлучују о казнама. Свака одлука о казни у себи садржи околности везане и за личност окривљених, као и околности дела. Притом, води се рачуна, како о генералној тако и о специјалној превенцији. Све казне веће од десет година затвора, посебно оне од 15 и 20 година сматрају се дужим казнама које према кривично-правним и пеналним проценама стварају претпоставке да се оствари и субјективна и генерална превенција, а да се у току издржавања тако дугих казни на окривљене делује васпитно у оквиру програма у заводским установама.
Каква је пракса апелационих судова у смислу драстичног умањења казни?
Нема одређених правила колико казна може да се умањи, осим оних законом предвиђених ограничења, али Апелациони суд мора да води рачуна, како о сваком случају посебно, тако и о уједначавању казнене политике. Јавност има право да критикује правноснажне одлуке судова, али није тачно да Апелациони суд у Београду искључиво смањује казне. Постоје многобројни примери и драстичног повећања казни за тешка кривична дела од којих су нека била и медијски пропраћена. Евидентно је да је јавност заинтересована за дела са елементима насиља, али је тај фокус највећи онда када дође до кривичног гоњења. Проблем овог друштва јесте насиље кога има и у основним школама и са тиме се треба борити кроз шири друштвени програм који се тиче породице, школе, основних вредности и много чега другог што има већи значај на превенцију од самих казни. Недавно су објављена истраживања која указују да само казна нема утицаја на смањење одређених појава криминалитета.
Да ли преиначењем казни Апелациони суд исправља грешке нижих судова? Да ли је у конкретним случајевима било пропуста у доказивању у првостепеним поступцима, па их је Апелациони суд исправљао?
У највећем броју случајева са елементима насиља, Апелациони суд је отварао претресе да би у потпуности утврдио чињенично стање при чему се често врши и корекција првостепених одлука. Само одмеравање казне је једна од најтежих фаза кривичног поступка и представља велику одговорност за суд који мора да поступа ослобођен од јавних притисака.
Смањење казне не значи само исправљање грешке нижестепеног суда, већ једноставно другачији начин сагледавања свих околности које се често расветле и на поново отвореном главном претресу пред овим судом. Због своје надлежности овај суд је оптерећен најтежим кривичним делима, како са елементима насиља, тако и са елементима организованог криминала. У досадашњем раду донели смо одлуке у многим «тешким случајевима» где су дугогодиушњи поступци окончани: на пример Андрија Драшковић, Сретен Јоцић. Многе казне су повећане, рецимо, за више убистава са 14 на 20 година, за кривична дела насиља према новинару (напад на Теофила Панчића, дописника «Вечерњих новости» из Лознице...).
Цените ли да другостепене пресуде у конкретним случајевима нису дупло ниже од судске праксе, него да је првостепена дупло виша од ње?
Одговор на ово питање је ствар посматрања и закључка који свако може да донесе онако како му одговара.
Интензивирати суђења за ратне злочине
Плашим се да ћемо за пет до десет година имати више проблема него што их имамо сада пошто су у поступцима за ратне злочине људи највећим делом главно доказно средство, а људи заборављају
"Судови не пишу историју, то је сигурно, али ће наше пресуде сасвим сигурно бити део историјске грађе и историје уопште", оцењује у разговору за "Правду у транзицији" Синиша Важић, заменик председника Одељења за ратне злочине Апелационог суда у Београду. Са скоро деценијским искуством у једном једном од "најосетљивијих" судских већа, кључних за Србију у транзицији, Синиша Важић појашњава: "Судови су државни органи, знају они да раде свој посао и њима не треба помоћ у неком апстрактном смислу већ да се схвати који је наш посао. То што ће се ‘фиксирати' у пресудама за ратне злочине биће јако важно за будућа поколења. Неко ће на наше пресуде за 20, 30 или 50 година гледати као што ми сада гледамо на неке пресуде од пре више деценија и јако је важно да те пресуде буду правнички перфектне, занатски добро урађене и да буду праведне".
У првом интервјуу за овај часопис, са места председника Већа за ратне злочине Окружног суда у Београду јула 2006. године, обећао је да ће се суђења за ратне злочине и за организовани криминал одвијати "у две смене", што је убрзо након ове најаве и спровео.
Један је од оних који су пре осам година учествовали у тада нимало лаком успостављању институција чији је задатак био утврђивање правосудне истине о догађајима из ратних деведесетих. У Окружном суду у Београду је био од 1996. године, од 2003. године на челу тог суда и Већа за ратне злочине, а од јанурара 2010. је у Апелационом суду.
Како са ове дистанце видите процес суочавања с прошлошћу кроз судске поступке који се воде пред домаћим правосуђем?
Када смо улазили у ту причу 2003. године нисмо знали шта нас чека, нисмо имали свест о томе. Сада после осам година могу да кажем да сам поносан на то што сам био део тог "подухвата", идеје и њене имплементације. Мислим да смо урадили велики посао с тим што сам потпуно свестан да нас чека још много више посла. Прошле су нас све "дечје болести" које су нас пратиле у почетку на суђењима за ратне злочине. Суђења за ратне злочине у Србији су мање или више као и свуда у региону, била као "гринфилд" инвестиција, нисмо имали никакво искуство да ће се поступци водити у једном суду и на другачији начин од дотадашњих - од опремљености суда, састава судских већа, до законских решења која се у тим поступцима користе. Све су то биле до тада непознате ствари и ми смо се учили у ходу. Драго ми је што видим да су сада неки други судови других држава почели да користе решења која смо ми већ пре толико година усвојили. Босна и Херцеговина, на пример, има један суд за ратне злочине иако имају поступке на кантоналним односно окружним судовима, али се "најважнији поступци" воде у једном суду на јединствен начин. У Хрватској је изменама фокусирана могућност централизованог судења за ратне злочине. То све говори о томе да смо били на добром путу. Решили смо неке проблеме који су нам били спорни, законодавна решења смо мењали у ходу, установили смо стандарде суђења који су сада, како ми се чини, све виши и можда бољи. Знамо шта смо урадили, али сада су најважнија питања где смо тренутно и шта ћемо даље.
Према неким статистичким подацима, најмање 100.000 људи је погинуло у сукобима на подручју бивше Југославије, осим страдања у непосредним оружаним сукобима где су људи гинули у борбама, остало је углавном последица ратних злочина. Број зртава које смо ми обухватили нашим пресудама је између две и три хиљаде. Ако смо за осам година ми, Босна и Херцеговина и Хрватска заједно обухватили у нашим предметима 20 хиљада жртава, поставља се питање колико нам је времена потребно да завршимо све. А то је задатак пред нама који смо свесни чињенице да време пролази, да људи умиру, трагови и докази нестају а сведоци заборављају. Мислим да је у реду судити људе од 97 година што видимо у једној нашој суседној држави јер без обзира на старост, злочин не сме бити заборављен. И управо због тога не смемо да дођемо у ситуацију да за 30 година судимо нешто што смо могли данас или јуче.
Где смо тренутно и како даље?
Прво, поставља се питање да ли треба интензивирати суђења за ратне злочине. Од првих ратних злочина прошло је две деценије, а од последњих 12 година. Неко ће поставити питање да ли је то најважније од свега што нам се дешава. Ја некако мислим да јесте, не најважније у смислу да без тога нећемо моћи да живимо и опстанемо, али ако опет пређемо преко тога, та ће нам се историја поновити. Тако је било и 1941. године, сетите се само бројки о томе колико је људи убијено у Јасеновцу - од 20, 30, 80 хиљада, па до 800 хиљада чак и милион. Неко ће рећи не може да се лицитира са жртвама али чињеница је да ми ни те жртве нисмо пописали, да не кажем побројали, како треба. Не знамо тачно ни колико је људи страдало пре 12 година, само захваљујући неким невладиним организацијама, имамо "пристојну" базу података и неке податке несумњиво користимо, верујемо у њих и добро су нам дошли. Али страшно је то да ми као држава немамо те податке прикупљене на један систематичан и одговоран начин. Мој је утисак да је свакој од држава непријатно да прича о тим стварима. Онда се поново враћамо на суштинско питање где смо сада и шта ћемо. Сигурно је да треба наставити са суђењима за ратне злочине, интензивирати их у неком средњерочном периоду због протока времена јер, плашим се да ћемо за пет до десет година имати више проблема него што их имамо сада пошто су у поступцима за ратне злочине људи највећим делом главно доказно средство, а људи заборављају.
Како гледате на то када политичари јавно коментаришу судске поступке? Председавали сте у другостепеном поступку за "Тузланску колону" који су пратиле веома оштре политичке изјаве. У којој мери све то утиче на Вас и да ли Вас омета?
Као судију ме не омета, али ми није драго када то чујем. На сву срећу, тих коментара, када упоредимо са неким ранијих периодом и почетком, има нешто мање. Тога ће увек бити када се ради о предметима са "прекограничним делима", не само код нас већ и у другим државама. Али и то је саставни део сазревања нашег друштва. Треба пустити суд да ради свој посао. Један од разлога због којих сам заговорник увођења јавности на суђења за ратне злочине је управо да се разбију одређена предубеђења код људи. Јавност која полази од предубеђења, наша, она у Босни или Хрватској би много лакше схватила неке ствари када би видели шта је ко говорио и шта су несумњиви докази који се изводе на суду. Људи углавном чују од неког ко мисли да зна, или неког коме је неко претходно испричао, из новина... Свима би нам било много лакше када би камере ушле у судницу. Судијама и странкама у поступку би вероватно у почетку било проблематично да се навикну, међутим, корист од тога да јавност види шта је неко радио, шта се од доказа изводи, да ли су одбране уверљиве, искрене и тачне, била би велика.
Колико је јавност свесна чињеница о ратним злочинима и да ли и даље преовладава мишљење да се суди само Србима?
То је, просто, географска чињеница. Ми судимо онима који се налазе у Србији, онима који су нам физички доступни. Генерално мислим да смо за протеклих осам година као народ сазрели, што је добро. Навикли смо се на суђења и функционисање правне државе уз све приговоре од којих су неки оправдани, а неки сигурно нису. Приговори у смислу процесних ствари и правних института који нису добро облазложени су делом и наша одговорност и наши пропусти, па се на погрешним примерима доказје (не)постојање напора, воље и свести државе да се нешто ради. Велики је задатак пред свима нама и одговорност да се трудимо да судимо сва кривична дела која реално можемо и одагнамо сумње да се суди само Србима. Увек че бити оних који ће поставити питање шта раде они други, али ми не можемо да натерамо друге да раде другачије или боље. И колеге у Хрватској и Босни раде под одређеним притисцима, а то се видело након пресуде хрватским генералима за коју нису били припремљени јер су сматрали да је немогуће да су починили злочин.
Сматрате ли да је тема ратних злочина довољно заступљена у медијима и да ли уочавате неке грешке и мањкавости у њиховом извештавању?
Чини ми се да медији све мање прате суђења за ратне злочине. Углавном се објави само кратка вест о томе и онда није чудно да код људи постоје предубеђења попут оних да се суди само Србима. У почетку је било више грешака у извештавању о ратним злочинима него што је то случај сада. Примећујем одређену врсту специјализације у тој професији што је добро и то поздрављам. Информације са суђења су углавном тачне, понекад су проблематични наслови који одударају од текста који је добар. Оно што није добро је мала присутност теме ратних злочина у медијима. Све би било много боље и лакше када би се то променило. Можда и због тога суђења дуго трају, рокова које имају писани медији а и ратни злочини нису "естрадни" предмети који занимају јавност. Свело се на то да један или два новинара присуствује суђењима и то углавном када су завршне речи и пресуде. Постојале су идеје како да се суђења приближе јавности, али нису заживеле. Можда је требало инсистирати на увођењу судског канала.
Како гледате на примену Закона о одузимању имовине стечене криминалом у предметима ратних злочина с обзиром на то да је мотив одласка на ратиште великог броја окривљених била управо пљачка?
Тема "ратних богаташа" или "ратних профитера" је, чини ми се маргинализована. Немамо ставове политичке, академске ни "моралне" елите о људима који су се обогатили у ситуацијама које су поприлично "сумњиве" и повезане са ратним злочинима, а мислим да је то тема коју би у будућности требало покренути. Нисам сигуран да су то прави ратни злочини и да је то посао Одељења за ратне злочине Вишег суда, Апелационог суда, па и Тужилаштва за ратне злочине, али то је део аморалног пртљага који вучемо за собом. Сматрам да је одузимање имовине ратним профитерима у реду, јер, неморално је да било ко задржи имовину до које је дошао на незаконит начин, а нарочито ако је до тога дошао тако што је некога убио, опљачкао у ситуацији када је особа била заробљена, болесна, немоћна и само због тога што је била друге вере или нације. Мислим да смо тај сегмент наше ружне прошлости мало затурили. Али с друге стране, мишљења сам да је друштво сазрело и да можемо да се ухватимо у коштац са том проблематиком.
Ви сте неко ко је увео две смене у раду Одељења за ратне злочине, али поступци и даље дуго трају. Због чега је то тако?
Више је разлога - од техничких због ограничења у броју судница, јер се у истој згради суди и за ратне злочине и за организовани криминал. Други разлог је прибављање доказа који се налазе на територији друге државе и то се ради путем међународне правне помоћи која захтева стриктну процедуру. Такође, услед болести окривљеног разматра се радвајање поступка што опет изискује процедуру и време. Ми дефинитивно имамо проблем суђења у разумном року када је реч о суђењима за ратне злочине. У Апелационом суду се трудимо да те предмете узимамо у рад ажурно и мислим да смо постигли одређене резултате. Имам пуно разумевање за колеге у Вишем суду јер су лимитирани објективним физичким оградама које се не могу једноставно превазићи.
Да ли неке новине у Кривичном законику попут Споразума о признању кривице или окривљени и осуђени сведок могу позитивно утицати на суђење у разумном року?
Споразум о признању кривице у поступцима за ратне злочине егзистира још од 2009. године у пуном свом обиму и без ограничења на 12 година као што је случај са другим кривичним делима. Треба нудити споразуме нарочито када је реч о мање важним делима, односно када је број жртава мањи и када имамо једног или два окривљена. Таква врста споразума би у тим случајевима релаксирала судове. Као што смо се навикли на суђења за организовани криминал и ратне злочине, тако верујем да ћемо се навићи и на неке друге институте као што је споразум о признању кривице. Институт окривљеног и осуђеног сведока већ постоји у упоредно-правним системима и сматрам га добрим решењем, у случајевима када постоји проблем са доказима. Суштина приче је у томе да ли се хоће да један окривљени одговара за сва кривична дела која је извршио да за то постоје докази ризикујући да други окривљени не одговарају ни за једно кривично дело или да тог окривљеног искористите и "опростите" му нека кривична дела, али обухватите и друге за дела за која извесно они не би били обухваћени. То је питање статистике, математике, морала, правде, правичности. Не постоји апсолутна правда али правда је истина у акцији.
Како оцењујете регионалну сарадњу и споразуме који постоје међу државама у региону?
Регионална сарадња је јако важна и све је боља. Имамо пристојан стандард суђења који је готово идентичан у целом региону. То за последицу има да ће окривљенима бити мање више свеједно где ће бити суђени јер их слични стандарди и врста поступка очекују. Сада постоји могућност уступања предмета на основу закључених споразума, а докази ће се прикупљати независно од тога да ли ће поступак бити вођен у Србији или некој другој држави. Ми радимо за друге као што ће други радити за нас и та интеракција је добра и говори да ћемо имати боље поступке и више доказа. Законодавна решења када су у питању ратни злочини нам се све више приближавају што кроз начин вођења поступака, што кроз заједничке истражне тимове. Мислим да, иако наша законодавна активност нама дозвољава могућност да судимо за све ратне злочине који су се десили на простору бивше Југославије, треба да ставимо акценат на поступке који су се дешавали на подручју Србије и наше држављане који су нам доступни, под претпоставком да из неких разлога не желе или да предмет не може да се уступи некој од држава у окружењу.
Прошлу годину обележила је реформа правосуђа и пуно контроверзи око њеног успостављања: од општег избора судија до нове мреже судова. Како је Ви видите?
Мени је жао што је реформа правосуђа на жалост била препознатљива само по реизбору или општем избору судија, а пропуштени су неки други елементи реформе који су важни, поготову они који су по мом, али и по мишљењу већине, успели. Свима нама, свакако упадају у очи кадровска решења односно неизбор једног дела колегиница и колега. У том делу има одређених проблема и на то је указала и Европска комисија, део академске заједнице чак и Уставни суд кроз нека од појединачних решења. Ако већ постоје ти проблеми, а они су препознати, мислим да је штета што се није раније реаговало, односно мислим да су неке институције система, првенствено Уставни суд могле да реагују, усмере ту причу и поправе. Овако остаје недефинисана ситуација. Штета што је доста времена иза нас. По неким пројекцијама, већ половином ове године требало је да почнемо да убирамо прве позитивне плодове реформе. Реформа је као тешка операција. Сви се пацијенти после ње лоше осећају али после извесног времена креће терапија, рехабилитација па опоравак. Ту смо неко време изгубили, али не препознајем одговорност нити кривицу појединца. Можда смо сви ми, мислим на струку, могли да учинимо више. Оно што је свакако позитивно је да се законодавноправни оквир мења на боље. Увек ће бити "неверних Тома" који ће рећи да решења нису добра. И у неким развијенијим државама од Србије постоје одређена решења која нису добра. Мислим да је и концепт мреже судова добро замишљен, али сам био критичан када су у питању решења о територијалној и месној надлежности судских јединица, у првом реду мислим на основне судове. Можда тај део није добро погођен и видим да и наши правосудни званичници препознају проблем што показује да су и они тога свесни. Измештање делова судске надлежности из судова ка јавним бележницима-нотарима, увођење приватних извршитеља видим као добра решења јер се тако смањује оптерећеност судова. О тим стварима се, на жалост, мало прича. Можда су те ствари могле и раније да се имплементирају али на све то се може гледати са пуно оптимизма. Ја сам умерени оптимиста.
Ово је Ваш други интервју часопису Правда у транзицији. Од почетка сте учествовали у његовом стварању као члан Издавачког савета. Како видите његов значај и домете у протеклих шест година?
Задовољство ми је што сам био и што јесам члан савета часописа Правда у транзицији. Мислим да је тај часопис имао више улога у почетку је она била "пионирска", фасцинирао је својом графичком опремом и изгледом што је све имало за циљ да привуче пажњу. И то не само стручне јавности, нас који се тиме бавимо већ и "полустручне" јавности коју то занима. Тај часопис је дао један добар поглед на унутрашњу перспективу јер су чланци о нама који се бавимо ратним злочинима и том темом драгоцена а уједно и написани на стручан и истовремено опуштенији начин. Оно што га разликује од осталих је искључива посвећеност тематици.
Правда и ратни злочини - То је добра и лепа ствар која нам се догодила, у којој сам са задовољством учествовао и учествујем. ГоворИ о имплементацији поступака за ратне злочине у неком ширем слислу. Реч је о младим људима образованим у области права и људских права који ће ићи у Хаг и који ће нам касније и у будућности помоћи. Време је да полако уступамо места некин новим људима са новим знањима, вештинама који су били као и ми када смо почињали ову причу.
(преузето од часописа "Правда у транзицији - суочавања")
АПЕЛАЦИОНИ суд у Београду решио је прошле године све предмете по жалбама на првостепене одлуке Већа за ратне злочине и Посебног одељења за организовани криминал Вишег суда у Београду. То је доказ да не држи предмете у фиоци, и не чека последњи тренутак да се изјасни о жалби, већ да правосуђе сада поступа ефикасно и професионално.
Од почетка године примљено је 14 нових предмета, а две одлуке су већ донете. Пре неколико дана из овог суда изашле су и коначне пресуде за Сретена Јоцића и Дарка Ерцега, којима су потврђене казне затвора у трајању од 15 и 12 година. Суд је закључио и претрес у случају Андрије Драшковића.
- Одлука у овом предмету биће донета у наредних месец дана - открива за "Новости" в. д. председника Апелационог суда Радмила Драгићевић-Дичић.
Шта је са случајем убиства Бриса Татона?
- Очекујем да и тај предмет стигне врло брзо, али то, пре свега, зависи од процедуре пред првостепеним судом. Као и сви други, он ће бити решен у што краћем року. Жалбе на првостепену пресуду још нису упућене. Реч је о пресуди која има више од 300 страна.
У току је и жалбени поступак за трајно одузимање Легијине куће. Када се очекује коначна одлука?
- У раду суда су предмети у вези са привременим одузимањем имовине Драгану Џајићу и трајним одузимањем Милораду Улемеку. Те одлуке биће донете до лета.
Колико је Апелациони суд укинуо пресуда када је реч о организованом криминалу и колико их је вратио на поновно суђење?
- Лане је било 20 жалби на првостепене пресуде, од чега смо само две укинули, док су остале потврђене или преиначене.
Било је критика да Апелациони суд смањује казне, на пример, у случају Уроша Мишића...
- Те критике су неосноване, не може се пракса суда ценити кроз појединачне случајеве, који се базирају на једном или два медијски експонирана предмета. Апелациони суд у сваком случају цени све доказе на основу којих доноси одлуку. У конкретном предмету, после отварања претреса, суд је утврдио да је реч о лакшем кривичном делу од оног за које је осуђен, и казна је смањена. У неким другим случајевима одлука првостепеног суда је преиначена, пооштрена или враћена на поновно суђење. Тако је укинута одлука у случају новинара Теофила Панчића, јер је оцењено да нису утврђене све околности битне за висину казне.
ПОНОВЉЕНО СУЂЕЊЕ "ЗЕМУНЦИМА"
Као члан већа у суђењу за убиство премијера, шта очекујете од поновљеног суђења Симовићу и Калинићу?
- Једино што могу да кажем јесте да је циљ поновљеног суђења да они евентуално понуде доказе који ће убедити суд да преиначи или потврди одлуку која је већ донета. Могуће је да понуде и нека нова сазнања о политичкој позадини убиства премијера, али то ће, наравно, бити предмет одвојеног поступка.
Апелациони суд све чешће и сам отвара претресе?
- После једног укидања пресуде, по закону, морамо да донесемо коначну одлуку. Ако то не можемо на основу утврђених чињеница - отвара се претрес. То је добро јер се поступци брже завршавају, али не би било добро да се овај суд "затрпа". У грађанским споровима, од почетка 2010. до данас, претреси су отворени у 270 поступака, што је заиста много.
Као члан радне групе за израду новог Законика о кривичном поступку, мислите ли да је Тужилаштво спремно да потпуно преузме истрагу?
- Увођење тужилачке истраге сматрам великим напретком. Мислим да неће бити проблема да тужиоци уђу у то, а планирана је и озбиљна едукација. Тужилаштва за организовани криминал и ратне злочине већ имају завидно искуство у вођењу истраге и примењивању посебних доказних метода.
На шта се онда своди улога судије?
- До сада смо често имали привид да суд ради посао тужилаштва. Сада су улоге јасно подељене, а непристрасна улога суда биће израженија. Он ће водити рачуна о законитости доказа, правичности, заштити свих учесника у поступку.
Многи нису знали да код нас постоји институција нагодбе, кућног затвора и електронских наруквица до споразума Тужилаштва са Светланом Ражнатовић?
- Притвор уз електронски надзор постоји у већини законодавстава, и то је добра мера. Постоји и код нас, и њена примена ће сигурно бити већа. Овде влада предрасуда да је притвор већ казна, а то је само мера да се обезбеди присуство окривљеног на суђењу. Обавеза суда је да га примењује рестриктивно, а овде се дешавало да људи буду у притвору и по три године и дуже! Пракса Европског суда показује да је то недопустиво и држава губи све такве поступке. И јемство ће морати да добије већи значај. Србија је већ изгубила један предмет пред Судом за људска права јер није разматрано јемство лица у притвору.
Како да се јемство, кућни притвор и кућни затвор не претворе у привилегију богатих?
- Висина јемства се одређује према животном стандарду оног ко га нуди. Неком је 1.000 евра много, а неком ни 500.000 није ништа. Суд одлучује која свота је за сваког појединачно гаранција да неће побећи. Ни споразум о признању кривице није привилегија богатих. Он не мора да буде склопљен са неким ко је стекао огромну противправну имовинску корист, већ и са неким ко је присвојио 50.000 динара. Склопљено је више од 70 споразума који нису медијски експонирани. Суштина је да неко призна кривицу, олакша рад суду, скрати поступак и надокнади штету коју је проузроковао вршењем кривичног дела.
Има ли притисака на Апелациони суд - јавности, заинтересованих страна, политичара?
- Не бих волела да судије обраћају пажњу на притиске јавности, јер она никада не располаже свим чињеницама којима располаже суд. Тачно је да суд суди у име народа, али то не треба да буде популистички суд који ће одлучивати под утицајем медија. Што се тиче притисака политике, за њих не знам. Не желим да верујем да неко директно тражи нешто од судије, а ако до тога и дође, то се на крају увек сазна. Судије би то требало да имају на уму.
СУДОВИ ДОБРО РАДЕ
Колико често поништавате пресуде првостепених судова?
- У Грађанском одељењу, од решених преко 15.000 предмета прошле године, потврђено је 41 одсто пресуда, укинуто је 16 одсто, преиначено око пет одсто, а остатак је враћен због ненадлежности или потребних допуна... У Кривичном одељењу, од преко 10.000 одлука, 65 одсто је потврђено, а укинуто је 20 одсто. То показује да је рад првостепених судова углавном добар.
КОНТРОЛА РАДА СУДИЈА
Како оцењујете реформу судства?
- Много тога је урађено на побољшању ефикасности рада судија. То се постигло доношењем закона, али и појачаном контролом рада судија, коју управе судова спроводе по налозима Високог савета судства и Врховног касационог суда. Ту је и ефикасна примена Закона о одузимању имовине, затим коришћење посебних доказа, билатерална и регионална сарадња у борби против организованог криминала. Нови ЗКП и усвојени закони о извршном поступку и нотарима брзо ће показати ефекте и грађанима омогућити да се судске одлуке извршавају у што краћем року.
Одлука Апелационог суда у Београду да навијачу Црвене звезде Урошу Мишићу смањи казну са десет на пет и по година затвора и дело које му се стављало на терет, из покушаја убиства жандарма преквалификује у ометање службеног лица у обављању службене радње, изазвала је бурне реакције. У „случају Мишић" донета је коначна одлука, једна од укупно 28.000, колико их је у последњих годину дана донео престонички жалбени суд.
Радмила Драгичевић-Дичић, вршилац функције председника Апелационог суда у Београду, у интервјуу за „Политику" открива да ли око 400 поступака, колико је Апелациони суд „отворио" у последњој години дана, значи да нижестепени судови не раде добро свој посао, да ли постоји „матрица грешака" које чине судије приликом одлучивања у првом степену, говори о начину на који је пресуда Урошу Мишићу „исцурила" у јавност и открива да је одлука у „случају Татон" написана на чак 350 страница...
Уочљивоје да Апелациони суд све чешће „отвара" поступке и доноси коначне одлуке. Како коментаришете ову чињеницу?
Чињеница је да је Апелациони суд, у последњој години дана, односно од 1. јануара 2010. године када је почео са радом у новој мрежи судова,у више поступака, „отворио" расправе и претресе пред судом како би донео коначну одлуку. У парничном одељењу, поступци су поново „отворени" у преко 250 предмета, док је тај број у кривици око 140. Главна тенденција законодавцау оквиру реформе правосудних закона била је да се скрати дужина трајања поступака, па је сходно томе тежњаи обавеза овог суда да где год може и мора коначно реши ствар.
Значи ли оволики број „отворених" поступака да нижи судови не раде добро свој посао?
Апелациони суд је у прошлој години потврдио преко половину одлука које су донели нижестепени судови, укинуо је 18 одсто одлука, а преиначио их у нешто мање од осам одсто случајева. Не могу да кажем да је то показатељ да нижи судови увек не раде добро свој посао, већ је то резултат поменуте реформе процесних закона.
Да ли поступци који се поново покрећу пред Апелационим судом успоравају његов рад?
Наравно. То је велико оптерећење за суд и негде ће то бити предмет анализе. Мислим да је потребно пратити квалитет рада нижестепених судова, и то управо кроз одлуке апелационих судова. Треба, на пример, утврдити да ли судија, у случајевима када жалбени судови укину пресуду коју је донео и поступак врате на ново суђење, поступа како му је наложено или ради рутински очекујући одлуку Апелационог суда, јер зна да он мора да донесе коначну одлуку.
Постоји ли, можда, „матрица грешака" којe праве судије првостепених судова?
Нисмо успели даих посебно издвојимо, али је то један од будућих задатака наше судске праксе. У многим случајевима та „матрица грешака", како је називате, може да се огледа у томе да првостепени суд није саслушао све сведока које су предложиле обе стране или да није добро оцењен исказ сведока. Међутим, нема јасног показатеља неких типичних грешака. Углавном су оне у вези са утврђеним чињеничним стањем или пак погрешном применом права.
Да ли је било случајева на жалбе, односно улагања ванредног правног лека, на одлуке Апелационог суда?
Било је, али је тај број за сада занемарљив. Само по ванредном правном леку, жалбе одлазе у Врховни касациони суд. Смањена је могућност коришћења ванредних правних лекова и зато је значај рада апелационих судова велики. Са Апелационим судовима у Новом Саду, Крагујевцу и Нишу, размењујемо судску праксу и тако уочавамо да ли поступамо једнако по истим правним питањима. Задатак за неко будуће време је да на територији читаве Србије судска пракса буде уједначена.
Апелациони суд у Београду донео је многе пресуде које су изазвале велику пажњу јавности. Како то коментаришете: као знање, храброст или искуство судија?
Не волим да се истиче храброст судија. Мислим да судија мора да ради у средини где се од њега не очекује да буде храбар, него да једноставносасвим независно примењује закон. Не може суд да доноси одлуке тако што ће да ослушкује пулс народа, појединих правних стручњака, представника власти... Уосталом, дужност судија је да поштују закон и буду правичне. Све то захтева и велико знање и посвећеност судија. Мислим да су одлуке које је конкретно донео Апелациони суд у Београду, у највећем броју,резултат одмеравања чињеница и поштовања закона.
У јавности се стиче утисак да много времена прође од изрицања пресуде док она, по жалбама које су на њу уложене, не стигне у апелациони суд? Конкретни примери за то су предмети јатака Ратка Младића и „случај Татон"?
Не бих могла да се сложим са вама. Предмет у случају „Младићевих јатака" стајао је код нас у суду само месец дана. Јавна седница у предмету „Младићевих јатака" заказана је за 27. мај. Сличан случај је и у поступку против окривљених за убиство Бриса Татона. Имам информацију да је та пресуда написана и експедована из суда и да има чак 350 страна. Говорећи из искуства доскорашњегсудије у Одељењу за организовани криминал, тврдим да је тешко написати пресудуза већи број окривљених, изведених доказа, која има и по неколико стотина страна, и то још у року од осам дана, колико прописује закон. У пресуди судија мора да напише и образложи сваку своју одлуку, мора да води рачуна да она буде добро образложена са становишта закона...
Има ли, ипак, лењости и бахатости судија у смислу намерног одуговлачења изрицања и писања пресуде?
Рад свих судија се прати и посебно вреднује преко разних евиденција и статистичких извештаја. Тако је могуће испитати благовременост и ефикасност у раду. Међутим, није увек све у статистици. Знање, искуство и изузетност неких судија се увек уочи и не може се увек исказати кроз просте статистичке податке. Свакако да постоје судије које не испуњавају своје обавезе како би требало, које на раде довољно и нису довољно ефикасне. Резултати рада судова у Србији су, међутим, показали да већина њих улаже велике напоре, што је уочено и у извештају Високог савета судства.
Kако је могуће да пресуда у „случају Мишић" изађе из суда иако није експедована и појави се у медијима?
То се у Србији дешавало и раније. Не сматрам да је добро да информације „исцуре" из суда. Оно што је битно јесте то да је пресуда била урађена, потписана и спремна за објављивање, али да суд није издао званично саопштење о томе. Ствар наше процене је била када ћемо је пустити у јавност. Како је конкретна пресуда изашла у јавност - не знам. Наш суд улаже напоре у сарадњи са свим медијима и јавности благовремено доставља податке. Желела бих да нагласим да наш суд има сајт на коме се објављују све одлуке суда. А имамо и информатор о раду суда.
Били сте члан већа у поступку против окривљених за убиство премијера Ђинђића? Сматрате ли да у поновљеном поступку у односу на двојицу окривљених може да буде донета другачија пресуда у односу на ону коју је донело ваше веће?
Када бих рекла да не може да буде донета другачија пресуда то би било моје директно мешање у рад тог суда. Оно што сматрам да је важно да кажем јесте то да је понављање поступка обавезно и да оно не може да буде ускраћено некоме коме је суђено у одсуству. У поновљеном поступку, обавеза суда је да утврди да ли лице коме се поново суди може да понуди нове доказе или укаже на чињенице које ће убедити суд да треба да донесе другачију пресуду.
(Преузето од дневних новина "Политика")
БЕОГРАД - Коначна пресуда Урошу Мишићу, оптуженом за покушај убиства жандарма Небојше Трајковића, биће донета када судско веће поново размотри и преиспита све доказе, а међу њима и кључни документ о евентуалним задужењима повређеног полицајца на утакмици на којој је дошло до овог инцидента, који нам је МУП Србије накнадно доставио, каже за „Блиц" судија Радмила Драгичевић Дичић, председница београдског Апелационог суда.
Према њеним речима, због овог накнадног достављања оперативног плана рада полиције на спорној утакмици, веће које треба да донесе коначну одлуку о првостепеној пресуди навијачу на 10 година затвора, заказало је нови претрес за 6. април, како би тај документ био уврштен у доказе и изведен на главној расправи.
- Обавеза суда је да расправи све чињенице у овом поступку и да та коначна одлука буде апсолутно правична и законита - наглашава судија Драгичевић Дичић.
Ваш суд би требало да донесе коначну одлуку о првостепеној пресуди Андреји Драшковићу, осуђеном на 10 година затвора због убиства Звонка Плечића Плеће?
- У поступку против Драшковића надлежно веће је након јавне седнице одлучило да се главни претрес поново отвори и он ће бити ускоро заказан. И у овом случају веће жели да поново расправи све околности пре него што донесе коначну одлуку. Велика је одговорност судија апелационих судова који у новој судској мрежи доносе коначне одлуке и у грађанским и у кривичним предметима, јер сходно новим процесним законима, након првог укидања у поновном жалбеном поступку морају коначно да одлуче.
Недавно је у Апелационом суду донета одлука да се настави суђење Марку Милошевићу. Да ли је било притисака да се не донесе таква одлука?
- Притисака на суд не сме бити и ми смо досадашњим радом јасно ставили до знања да било какви притисци неће имати утицаја на наш рад. Не знам да је било притисака, а ја лично сам из новина сазнала за ту одлуку нашег суда. Суштина наше одлуке је да се мора на главном претресу расправити о свим чињеницама које су везане за тежину повреда оштећених припадника Отпора.
Да ли је било политичких притисака за неке друге поступке?
- Чињеница је да се у нашем суду решавају предмети поводом којих је јавност веома заинтересована, а државни званичници дају различите изјаве у медијима. Кроз дугогодишње искуство у тешким предметима изјаве званичника се заборављају приликом доношења одлука, када судије одлучују о људским судбинама, основним правима и слободама. Млађе колеге увек учим да испод сваке одлуке на крају остаје само име судије који је учествовао у њеном доношењу. Сматрам да притисци не утичу на одлуке и мени није познато да је таквих притиска на судије овог суда и било.
Раније је било притужби на казнену политику, како је мењате?
- Она се ствара годинама. О казненој политици се води рачуна у зависности од заступљености и тежине кривичних дела, као и друштвене опасности коју она носе. У промени казнене политике највећу улогу има значај заштићеног добра што код кривичног дела на пример недозвољеног промета дроге јесте здравље људи, Ту су дела са насиљем и организованим криминалом, трговином људима, где је очигледно да се казнена политика пооштрава. Казне су пооштрене и за силовања и насиље на спортским догађајима.
Ви, иако сте председница суда, имате и своје предмете у ратним злочинима. Колико је тешко да све постигнете?
- У току прошле године поступала сам у Већу за организовани криминал, а ове године сам председник жалбеног већа за ратне злочине. Поред свих обавеза које имам као председник суда, имам жељу да останем у пракси, а и да помогнем колегама. Очекује се да одлука у неколико предмета везаних за ратне злочине буде донета веома ускоро, за неколико дана. Недавно је донета одлука у случају окривљеног Душка Кесара, који је првостепено био осуђен на 15 година затвора. Укинута је првостепена пресуда и предмет је враћен Вишем суду у Београду на поновно суђење. Првостепени суд је поједине одлучне чињенице утврдио читањем правноснажне пресуде Окружног суда у Бањалуци без да је извео доказе на основу којих се утврђује постојање тих чињеница.
Колика је разлика између оног времена када сте под Милошевићем истерани из суда због инсистирања на независности судства и садашњег времена?
- Мислим да је сада немогуће доносити одлуке под директним утицајем власти. Незамисливо је сада да се предмети у кабинетима политичара деле одређеним судијама и да се одлуке унапред знају. Мислим да је свима постало јасно да је право сваког грађанина да му суди непристрасан и независан суд.
Чести су случајеви да се на новинаре и медије врше притисци тужбама, које чак подижу и одбегли мафијашки шефови. Како гледате на то?
- Ако су учестале тужбе на новинаре, онда се може рећи да се ради о притиску на слободу медија. Треба успоставити већу заштиту новинара. Мислим да је слобода изражавања и јавног информисања ствар правне културе једне земље. Када се ради о извештавању о кривичним поступцима, мора се водити рачуна о претпоставци невиности и мислим да се у значајним новинама она поштује. Са друге стране, јавност не сме да буде ускраћена за информације о важним кривичним поступцима.
Са мање судија решено 26.122 предмета
Колико има предмета у Вашем суду и да ли су судије преоптерећене?
Судије су биле оптерећене бројем предмета и чињеницом да је преузет велики број старих предмета у којима је требало хитно поступати. Показали су велики напор и ентузијазама водећи рачуна о квалитету одлука. Покривамо подручје седам Виших судова. У јануару 2010, у односу на друге апелационе судове, преузели смо највећи број предмета. Имали смо током 2010. године 38.810 предмета, од тога смо 1. јануара преузели 16.547 предмета из ранијих жалбених судова. У току 2010. решили смо 26.122 предмета. Од старих предмета решили смо скоро 80 одсто. Зачудио ми је података да смо 1. јануара 2010. примили скоро 6.000 предмета који су чекали у жалбеном поступку између две и пет година. Тим предметима смо дали приоритет и они су сви решени. У суду има 74 судија од предвиђених 88 и један део судија ради у одељењима за организовани криминал и ратне злочине. Наш суд је једини апелациони суд надлежан за предмет организованог криминала и ратних злочина, па од 25 судија који раде у кривичној материји, њих 15 поступа у тим предметима. То је додатно оптерећење.
(Преузето од дневних новина "Блиц")
Нацрт новог Законика о кривичном поступку по први пут у српско кривично законодавство уводи институт под називом посебно осетљиви сведок, што ће, како се очекује, олакшати рад суда у заштити жртава кривичних дела, болесних учесника у поступку, деце, односно малолетника.
- Приликом одређивања статуса посебно осетљивог сведока неком лицу, суд ће имати у виду његов узраст, животно искуство, начин живота, здравствено, односно психичко стање, као и последице које је на њега оставило извршење кривичног дела. Закон оставља могућност не само да се такав сведок испита преко видео линка, већ он може свој исказ судском већу да да и у свом стану или у просторији која њему одговара. Уколико суд одобри, саслушању могу да присуствују тужилац и одбрана, али, у одређеним случајевима, они не могу директно то да чине, већ преко судског већа или психолога - објашњава за „Блиц недеље" судија Радмила Драгичевић-Дичић, председница Апелационог суда у Београду и члан радне групе за израду новог ЗКП-а.
Значајна новина је и то што ће позиве окривљеном суд убудуће достављати не само преко позивара, већ и електронским путем, односно преко интернета.
- Уручивање позива окривљеном и странкама је постало готово немогуће. Зато смо се определи за решења која ће ојачати њихову обавезу према суду и отклонити овај проблем који је већ годинама права рак-рана и кривичног и грађанског поступка у Србији. Осим електронске доставе, нови ЗКП проширује и круг лица која могу да приме позив. На тој листи се, поред чланова домаћинства окривљеног, налазе и домар, комшија, председник кућног савета... Позив окривљеном може да преда и неко од саучесника у кривичном делу за које се заједно терете. Поред тога, нови ЗКП строже поставља обавезу окривљеног да обавести суд о свакој промени адресе - каже за „Блиц недеље" председница Драгичевић-Дичић.
Она посебно наглашава да ће увођењем тужилачке истраге са леђа делилаца правде бити скинуто бреме преузимања улоге органа гоњења због нејасне, неуверљиве, непрецизне и на „климавим ногама" постављене оптужнице.
- У случајевима када је тужилац био неактиван у току истраге или приликом доказивања оптужнице, суд је до сада, по службеној дужности, био обавезан да изводи доказе у корист оптужнице. Тако је суд довођен у положај због кога је некада могло да се постави питање његове непристрасности. У тако деликатним ситуацијама сам се као судија налазила неколико пута. Решење с тужилачком истрагом сматрам добрим, јер ће убудуће терет доказивања оптужнице бити на тужиоцу. Међутим, суду је остављена могућност да у изузетним случајевима,пре свега због правичности, сам изводи доказе - истиче председница београдског Апелационог суда.
У новом ЗКП-у остала је одредба о јемству као замени за притвор, коју судска пракса још није у довољној мери прихватила.
- До сада суд није могао да јавно каже и одреди висину јемства за пуштање неког лица из притвора, већ је само прихватао или одбијао оно што је нудила одбрана ,односно окривљени. Убудуће ће ситуација бити другачија, па ће суд сам одређивати износ да би се неко нашао на слободи. Да би определио висину јемства, суд ће морати тачно да утврди имовинско стање окривљеног, његових ближих сродника или лица које нуде јемство. На висину јемства утицаће и тежина кривичног дела, као последице настале његовим извршењем - наводи судија Драгичевић-Дичић.
Издвојено мишљење
Нови ЗКП омогућава судијама Врховног касационог суда и апелационих судова у Србији да приликом одлучивања не само издвоје своје мишљење, већ и да се такво мишљење, образложено и у писменој форми, јавно објави уз пресуду.
Краће пресуде
Судијама ће умногоме олакшати посао одредбе новог Законика о кривичном поступку које их више не обавезују да приликом писања пресуде дају широко образложење.
- У не малом броју случајева судије ће у пресудама писати кратко образложење. Ову могућност одређиваће тежина кривичног дела, признање окривљеног и сагласност странака да не траже писмени отправак - каже председница Апелационог суда у Београду.
(Преузето од дневних новина "Блиц")
Председница Апелационог суда у Београду Радмила Драгичевић Дичић изјавила је да ће тај жалбени суд задужити више од 20.000 нерешених предмета из кривичне материје, грађанске материје и радног права.
"Највише предмета је из грађанске материје, још није познат тачан број, али је само из Београда примљено више од 10.000 предмета из грађанске материје. Процењено је да ће судије бити задужене са по 500 до 600 предмета грађанске материје, што ће бити велики задатак и терет да реше те преузете предмете", рекла је Радмила Драгичевић Дичић.
Председница Апелационог суда је навела да се приликом преузимања предмета показало да је постојао застој у раду судова, јер је тај суд примио предмете из других виших судова ван Београда који су из 2005. године, што значи да су лежали и више од три године и чекали на решење по жалби и истакла да је то недопустиво.
"Шалтер Апелационог суда ради, пошта се прима редовно и суд је у потпуности у функцији, с тим што је писарница оптерећена изузетним напором да се сви предмети упишу, заведу и расподеле судијама", рекла је Радмила Драгичевић Дичић.
Додала је да су све судије почеле да раде, а у току је примање и распоређивање примљених предмета који су током децембра путовали до надлежних судова.
При крају је уписивање свих предмета и њихово увођење у систем Апелационог суда и референти, сарадници суда и неке судије раде по две смене због тога, рекла је Радмила Драгичевић Дичцић.
Додала је да су расподељени и стари, хитни грађански предмети и да су све судије задужиле одређени број предмета, а додељују им се и нови предмети.
Радмила Драгичевић Дичић изјавила је да последње оптужнице и истраге показују да се гоне главни нарко дилери и организатори, док се у борби против корупције може стећи утисак да влада "блага политика гоњења".
"Када је реч о корупцији, ако се ради анализа пресуда онда мора да се ради и анализа оптужница и кривичних пријава, за које извршиоце кривичних дела корупције се уопште покрећу кривични поступци и истраге, да ли је то најтежа корупција или корупција која се своди на 200, 300 евра", рекла је Радмила Драгичевић Дичић.
Истакла је да се са политиком кривичног гоњења још није зашло у системску корупцију која је пошаст друштва и која се можда одвија у приватизацији и јавним набавкама.
"Таква корупција сама по себи није однос два човека и мале користи појединца, да ли ће бити прегледан или оперисан одмах или за шест месеци, него је то системска корупција која урушава систем земље и све основне вредности", рекла је Радмила Драгичевић Дичић.
(Преузето од Новинске агенције „Бета")
Si id non apparet, non ius deficit sed prob
