13. фебруар 2026. године
МИЛУТИН САВОВИЋ И ДР. (оптужница)
ПРВОСТЕПЕНА ОДЛУКА
Решењем Вишег суда у Београду, Посебно одељење за сузбијање корупције К Пo4 17/25, Кв-Пo4 181/25 од 17. новембра 2025. године потврђена је оптужница Вишег јавног тужилаштва у Београду, Посебног одељења за сузбијање корупције КТО КО 9/25 од 4. марта 2025. године. Наведеном оптужницом окр. Милутину Савовићу и Биљани Крстић стављено је на терет извршење кривичног дела несавестан рад у служби из члана 361 став 2 КЗ и кривичног дела тешко дело против опште сигурности из члана 288 КЗ, а окр. Слободанки Катанић стављено је на терет извршење кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 1 КЗ и кривичног дела тешко дело против опште сигурности из члана 288 КЗ.
ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ
окр. Слободанка Катанић и браниоци окривљених.
ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА
Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, донео је 3. фебруара 2026. године решење Кж2 87/26 којим је уважавањем жалби укинуо првостепено решење и предмет вратио првостепеном суду на поновно одлучивање.
По налажењу Апелационог суда, основано се жалбама истиче да је побијано решење донето уз битне повреде одредаба кривичног поступка, будући да у образложењу решења нису наведени разлози о свим одлучним чињеницама, док су они који су дати нејасни и недовољни, тако да се правилност и законитост истог за сада не може испитати. Наиме, у ожалбеном решењу нису дати јасни, разумљиви, непротивречни и недвосмислени разлози за оцену првостепеног суда да постоји оптужба овлашћеног тужиоца. Из наведених разлога овај суд је уважио жалбе бранилаца окривљених, укинуо побијано решење и исто упутио првостепеном суду на поновно одлучивање. Имајући у виду природу учињене битне повреде одредаба кривичног поступка и њен утицај на одлуку, овај суд се није упуштао у оцену осталих жалбених навода бранилаца окривљених, будући да је првостепени суд морао прво да утврди да ли је предметна оптужница поднета од стране овлашћеног тужиоца, што представља претходно питање од ког зависи даљи поступак и одлучивање.
13. фебруар 2026. године
МИОДРАГ БОЈИЋ
ПРВОСТЕПЕНА ОДЛУКА
Пресудом Вишег суда у Београду К 244/25 од 28. октобра 2025. године окр. Миодраг Бојић је због извршења кривичног дела убиство из члана 113 КЗ осуђен на казну затвора у трајању од 10 година. Према окривљеном је изречена мера безбедности одузимања предмета и то једног ножа као предмета извршења кривичног дела.
Окривљени Миодраг Бојић је оглашен кривим што је дана 20. јануара 2025. године у Београду, лишио живота оштећеног ДН бившег ванбрачног супруга своје ћерке, при чему су му способности схватања значаја дела и могућности управљања поступцима биле смањене, али не битно, услед стања повишене емоционалне напетости са психолошким садржајем афекта беса средњег интензитета као и стања алкохолне опијености средњег степена, на тај начин што је критичног дана током поподнева и вечери седео у својој кући, у дневном боравку са оштећеним, који му је био гост поводом породичне славе, којом приликом су конзумирали алкохол, па је након вербалне расправе која је прерасла у физички сукоб, дошао до кухиње која се налази у склопу дневног боравка и са елемента узео кухињски нож и њиме оштећеном, који је претходно изашао из дневног боравка и у том моменту се налазио у ходнику куће, нанео повреде, након чега је оштећени изашао из куће и пао на бетонску површину у дворишту испред степеништа, где је услед пада задобио повреде, које су у збирном дејству представљале јединствену тешку телесну повреду опасну по живот, са смрћу као последицом, која је констатована у Ургентном центру, где је оштећени превезен са лица места возилом службе хитне помоћи.
ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ
Јавни тужилац Вишег јавног тужилаштва у Београду, окривљени и његов бранилац.
ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА
Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, дана 5. фебруара 2026. године донео је пресуду Кж1 1207/25 којом је одбио као неосноване све жалбе и потврдио првостепену пресуду.
По оцени Апелационог суда првостепени суд је из изведених доказа, пре свега налаза и мишљења судског вештака психијатра утврдио да је окривљени Бојић у време извршења кривичног дела у кривичноправном смислу био урачунљив, па је по налажењу овог суда, правилно првостепени суд утврдио да се у радњама окривљеног стичу сва битна обележја, како објективна тако и субјективна, кривичног дела за које је оглашен кривим, односно да нису постојале околности које би искључивале кривицу окривљеног.
Испитујући првостепену пресуду у делу одлуке о кривичној санкцији, Апелациони суд је оценио да је првостепени суд правилно ценио све околности које су од утицаја на висину казне, па је тако од олакшавајућих околности на страни окривљеног суд ценио његов ранији живот, коректно држање пред судом, породичне прилике, године живота и здравствено стање, док је од отежавајућих околности на страни окривљеног ценио чињеницу да је кривично дело учињено у породичној кући окривљеног на очиглед малолетне деце, односно у присуству малолетне ћерке оштећеног, па је имајући у виду и друге околности конкретног случаја а наиме да је претходно дошло до вербалне расправе а затим и физичког напада од стране оштећеног као и држање окривљеног након извршеног кривичног дела и однос према жртви, правилно поступио када је окривљеног за кривично дело убиство осудио на казну затвора у трајању од 10 година. По оцени Апелационог суда у Београду казна затвора у наведеном трајању на коју је окривљени осуђен сразмерна је тежини извршеног кривичног дела и степену кривице окривљеног, иста је нужна, али и довољна за постизање сврхе кажњавања.
16. јануар 2026. године
НИНА КОВАЧЕВИЋ
ПРВОСТЕПЕНА ОДЛУКА
Пресудом Вишег суда у Београду К 1071/24 од 4. јуна 2025. године окр. Нина Ковачевић је због извршења кривичног дела тешко дело против безбедности јавног саобраћаја из члана 297 став 1 КЗ осуђена на казну затвора у трајању од 2 године и 10 месеци и изречена јој је мера безбедности забране управљања моторним возилом Б категорије у трајању од 5 година од дана правноснажности пресуде од дана правноснажности пресуде, а у коју меру се урачунава и време привременог одузимања возачке дозволе. Оштећена је упућена на свој имовинскоправни захтев оствари у парничном поступку.
Окривљена је оглашена кривом што је 26. јуна 2024. године у Београду, на коловозу улице Војводе Степе, где је брзина кретања возила ограничена на 50км на час, у стању смањене урачунљивости до степена битног, али не и битно, у стању веоме тешке алкохолисаности, као учесник у саобраћају на путевима није се придржавала саобраћајних прописа, и тако угрозила јавни саобраћај и тиме довела у опасност живот и тело људи, али је олако држала да до повређивања неће доћи, па у наведеној улици, када је прилазила пешаком прелазу, није прилагодила брзину возила тако да у свакој ситуацији коју види може безбедно да заустави возило испред пешачког прелаза, на тај начин што је управљала путничким моторним возилом под дејством 1,70 промила алкохола у крви, услед чега није била способна за безбедно управљање возилом и кретала се левом саобраћајном траком намењеном за скретање возила за јавни превоз путника брзином од најмање 65 км на час у насељеном месту, те је доласком до пешачког прелаза, предњом десном страном возила којим је управљала ударила и на поклопац мотора и ветробранско стакло набацила, а затим на коловоз оборила пешака, малолетну оштећену која је коловоз започела да прелази у непосредној близини пешачког прелаза, услед чега је малолетна оштећена задобила тешку телесну повреду опасну по живот.
ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ
Окривљена и браниоци окривљене.
ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА
Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, донео је 18. децембра 2025. године решење Кж1 809/25 којим је, усвајањем жалби одбране, укинуо првостепену пресуду и предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење.
По налажењу Апелационог суда, основано се изјављеним жалбама указује да је пресуда захваћена битним повредама одредаба кривичног поступка, јер о чињеницама које су предмет доказивања нису дати јасни разлози због чега се чињенични и правни закључци првостепеног суда за сада не могу испитати. Наиме, основано се у жалбама указује да првостепени суд у образложењу пресуде, и поред тога што је интерпретирао исказ стручног саветника одбране (вештак саобраћајно-техничке струке) у образложењу и извео га као доказ заправо није дао оцену овог доказа, односно пропустио је да да јасне и уверљиве разлоге о томе да ли наведени доказ прихвата или не прихвата, посебно, јер је исти супротан налазу и мишљењу вештака саобраћајне струке др Стојана Стојановића. Првостепени суд је био дужан да за свој став због чега прихвата налаз и мишљење вештака др Стојановића, а не исказ стручног саветника, изнесе јасне и аргументоване разлоге у образложењу пресуде. Осим тога, првостепени суд је пропустио да изнесе разлоге и о томе на основу чега је утврдио узрочну везу између кретања возила окривљене по трамвајској баштици и проузроковане последице у виду угрожавања саобраћаја, будући да је у сваком конкретном случају неопходно да се утврди постојање наведене везе, а ради утврђења везе између радње возача и наступеле забрањене последице. Такође, суд у образложењу првостепене пресуде није навео довољно јасне разлоге о способности возача за безбедно управљање возилом и да је алкохолемија окривљене у конкретном случају узрок настале саобраћајне незгоде.
16. jaнуар 2026. године
РАДОМИР РОКНИЋ
ПРВОСТЕПЕНА ОДЛУКА
Пресудом Вишег суда у Београду К 186/25 од 26. јуна 2025. године окр. Радомир Рокнић је због извршења кривичног дела тешко убиство из члана 114 тачка 9 КЗ осуђен на казну затвора у трајању од 15 година, док су правни следбеници оштећених упућени на парнични поступак ради остваривања имовинскоправног захтева.
ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ
Јавни тужилац Вишег јавног тужилаштва у Београду и браниоци окривљеног.
ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА
Апелациони суд у Београду је након одржаног претреса дана 17. децембра 2025. године донео пресуду Кж1 765/25 којом је, усвајањем жалбе браниоца окривљеног преиначио првостепену пресуду у погледу описа радње дела и окр. Рокнића осудио на казну затвора у трајању од 15 година.
Окривљени Радомир Рокнић је оглашен кривим што је дана 4. августа 1995. године у Републици Хрватској у стању битно смањене урачунљивости са умишљајем лишио живота више лица и то Ђуру Кривокућу, са директним умишљајем, а Јована Новаковића са евентуалним умишљајем, свестан да може учинити дело, па је на то пристао, на тај начин што је након краће вербалне расправе са Ђуром Кривокућом, изашао из кухиње Војне јединице 75. мешовито артиљеријске бригаде, где је као резервиста Војске Републике Српске Крајине радио на пословима кувара, поневши са собом аутоматску пушку М70 АБ2, па је дошавши до зграде Војне полиције из аутоматске пушке, у правцу покојног Кривокуће и Новаковића, испалио више пројектила, од чега су Кривокућу погодила најмање 3 пројектила, а Новаковића један пројектил, наневши им на тај начин провреде од којих су преминули на лицу места, након чега је окривљени побегао са лица места, а кога су потом припадници Војне полиције ранили у пределу стомака.
Након разматрања целокупног списа предмета, те на основу одбране окр. Рокнића који је саслушан на претресу пред другостепеним судом и испитаног сведока, те из изведених доказа у току првостепеног поступка, које је Апелациони суд као другостепени суд, уз сагласност странака, поново извео на претресу пред другостепеним судом, утврђено је чињенично стање као у изреци ове пресуде. Наиме, окривљени у својој одбрани током поступка није оспорио да је он лишио живота оштећене, а одбрана је у овом делу сагласна исказу сведока ЖЖ као и исказима испитаних сведока и оштећених који иако нису непосредни очевици предметног догађаја, имају посредна сазнања. Иако је окривљени негирао постојање намере да лиши живота Кривокућу и Новаковића, Апелациони суд је код утврђеног чињеничног стања, да је предметном догађају претходио неспозарум са оштећеним Кривокућом, који га је напао док су били у спаваони, налази да је окривљени оштећеног Кривокућу лишио живота, као и да је у односу на лишење живота овог оштећеног поступао са директним умишљајем, односно да је био свестан да ће га својим поступањем лишити живота и да је то и хтео. Даље, по оцени Апелационог суда произлази да су оштећени Кривокућа и Новаковић били релативно близу један другом у моменту када је окривљени пуцао; да је непосредно пре лишења живота оштећеног, окривљени био у вербалном контакту са Јовом Новаковић; да је окривљени Рокнић, а како је то објаснио у одбрани на претресу пред другостепеним судом, када је изашао из простора касарне, у двориште, видео Новаковића да седи на клупи која се налазила уза зид касарне, на удаљености од окривљеног 3 до 5 метара када му је Новаковић рекао: „Рајко, пусти га крају" (мислећи на Ђуру), на шта му је он одговрио: „Ма ко га шиша", после чега је кренуо према путу, након чега је покојни Јово рекао: „Ето га". Како из наведеног, произлази да је након кратке комуникације коју је окривљени имао са Новаковићем, при чему је окривљени видео место где се налази оштећени Новаковић, окривљени начинио свега неколико корака, након чега је пуцао, то по оцени овог суда произлази да је овом радњом пристао на лишење живота оштећеног Новаковића.
Како је суд утврдио да се окр. Рокнић у тренутку извршења кривичног дела налазио у стању битно смањене урачунљивости, односно у стању повишене емоционалне напетости са психолошким садржајем афекта страха високог интензитета, што јесте стање препасти, али у које стање је доспео услед свих околности конкретног догађаја, а не само и искључиво услед понашања оштећеног Кривокуће, то се по оцени овог суда понашање оштећеног не може окарактерисати као напад на окривљеног, који је био таквог интензитета да окривљеног доведе у стање јаке раздражености, односно препасти, услед чега би овај евентуално одбијајући истовремено противпрани напад њега лишио живота. Такође суд није нашао да је окривљени доведен у такво стање једино и само понашањем окривљеног Кривокуће, односно ни једна од радњи коју је предузео овај оштећени, а које су претходиле критичном докађају (расправа, шамар, ударац у задњицу) нису били таквог интензитета да код окривљеног изазове наведено стање страха, јер наведено не произилази ни из његове одбране.
Имајући у виду да се у радњама окривљеног стичу сва битна обележја тешког убиства, то је Апелациони суд као другостепени делимичним усвајањем жалби браниоца окривљеног преиначио изреку првостепене пресуде уносећи облик виности у односу на свако појединачно убиство у оквиру кривичног дела тешко убиство, јер је на несумњив начин утврђено да је окривљени спорном приликом у односу на лишење живота оштећеног Кривокуће поступао са директним умишљајем, а у односу на оштећеног Новаковића је поступао са евентуалним умишљајем.
Приликом одлучивања о кривичној санкцији, Апелациони суд је имао у виду све околности које су од утицаја на висину казне, па је тако од олакшавајућих околности на страни окривљеног утврдио и ценио старосну доб окривљеног, његово коректно држање током поступка, протек времена од извршења кривичног дела за које је оглашен кривим, да је неосуђиван, док је од отежавајућих околности ценио степен кривице окривљеног као учиниоца, околности под којима је дело учињено, јачину повреде заштитећног добра, те га је осудио на казну затвора у трајању од 15 година, налазећи да казна затвора на коју је окривљени осуђен је сразмерна тежини извршеног кривичног дела и степену кривице окривљеног, да је иста нужна и довољна за постизање сврхе кажњавања, како на плану индивидуалне, тако и на плану генералне превенције.
