27. март 2026. године
АНА АГБАБА
ПРВОСТЕПЕНА ОДЛУКА
Пресудом Вишег суда у Београду К 477/23 од 20. октобра 2025. године окр. Ана Агбаба је због извршења кривичног дела убиство из члана 113 КЗ осуђена на казну затвора у трајању од 8 година. Оштећени је ради остваривања свог имовинско - правног захтева упућен на парнични поступак. Такође, према окривљеној је одбијена оптужба да је извршила кривично дело угрожавање сигурности из члана 138 став 1 КЗ.
Окривљена Ана Агбаба је оглашена кривом што је дана 12. јула 2021. године, у Београду, у стању смањене урачунљивости али не и битно, лишила живота оштећеног Славољуба Басту на тај начин што је након вербалног сукоба са оштећеним у његовом стану, пришла оштећеном који јој је био окренут леђима и руком у којој је држала кухињски нож задала му тешку телесну повреду опасну по живот, па потом изашла из стана и удаљила се, док је оштећени Славољуб Баста пребачен у Ургентни центар ради хитне интервенције, где је од задобијених повреда преминуо дана 15. августа 2021. године, услед губитка веће количине крви из задобијене повреде и насталих компликација.
Оптужницом је окривљеној Ани Агбаби стављено на терет да је 12. јула 2021. године у Београду, у стању смањене урачунљивости али не и битно, застала испред оштећеног Веселина Веселиновића и угрозила му сигурност претњом да ће напасти на његов живот и тело на тај начин што му је, стављајући му руку на груди, упутила речи: „И теби ћу да сместим, као што сам га њему сместила!", након чега се удаљила.
ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ
Јавни тужилац Вишег јавног тужилаштва у Београду и бранилац окривљене.
ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА
Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, дана 12. марта 2026. године донео је пресуду Кж1 88/26 којом је, одбио као неосноване све жалбе и првостепену пресуду потврдио.
По налажењу Апелационог суда, насупрот изнетим жалбеним наводима окривљене, правилно је првостепени суд, анализирајући изведене доказе и то сваки доказ посебно, као и све доказе заједно и у њиховој међусобној вези као и у одбрани окривљени, утврдио да је окр. Агбаба извршила кривично дело убиство, у време, на месту и на начин ближе наведен у изреци побијане пресуде, о чему је у образложењу дао довољно јасне, уверљиве и за овај суд у свему прихватљиве разлоге, који се супротно жалбеним наводима браниоца не доводе у питање. Када је у питању чињеница која је била спорна током поступка а која је истицана у одбрани окривљене током првостепеног поступка и која је поновљена у изјављеној жалби браниоца окривљене, а тиче се тезе одбране окривљене да је критичном приликом поступала у нужној одбрани, правилно је првостепени суд имао у виду целокупну динамику критичног догађаја, почев од доласка окривљене у стан када је кренула да баца ствари, па је правилно првостепени суд нашао да није доказано постојање напада од стране пок. Славољуба Басте, па самим тим се не може радити ни о нужној одбрани нити пак о њеном евентуалном прекорачењу, јер задавање оштећеном повреде у виду убодине ножем у десну половину задње стране грудног коша и то са леђа, која је довела до смртног исхода, као и повреде у виду две посекотине леве половине раменог појаса, независно од тога која је повреда прва нанесена, није претходио напад од стране оштећеног. Такође, жалбени наводи браниоца окривљене којима се указује да није утврђен тачан редослед наношења повреда оштећеном, што указује да је окривљена поступала у нужној одбрани, односно да је оштећеном повреде нанела јер се бранила, оцењени су као неосновани и без утицаја на другачију одлуку суда, будући да је првостепени суд о овој одлучној чињеници дао довољно јасне, уверљиве, аргументоване разлоге које у свему као правилне прихвата и овај суд.
Одлучујући о врсти и висини кривичне санкције коју ће изрећи окривљеној, правилно је првостепени суд ценио све околности које су од утицаја да казна буде правилно одабрана а њена висина правилно одмерена, па је у одсуству отежавајућих околности, као олакшавајућу околности на страни окривљене ценио чињеницу да раније није осуђивана, те имајући у виду тежину учињеног кривичног дела и степен кривице, правилно окр. Агбабу за кривично дело убиство за које је оглашена кривом осудио на казну затвора у трајању од 8 година, правилно налазећи да ће се наведеном казном у потпуности остварити сврха кажњавања, а при томе имајући у виду да се у изјављеним жалбама јавног тужиоца и браниоца окривљене не наводе неке околности које нису цењене од стране првостепеног суда, а које би довеле до другачије одлуке суда у делу одлуке о казни.
13. март 2026. године
ИЛИЈА САМАРЏИЋ
ПРВОСТЕПЕНА ОДЛУКА
Пресудом Вишег суда у Београду, Посебно одељење за сузбијање корупције, К По4 83/23 од 24. децембра 2024. године окр. Илија Самарџић је ослобођен од оптужбе да је извршио кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359, став 3 КЗ. Оштећени је упућен да имовинскоправни захтев може остварити у парничном поступку.
ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ
Јавни тужилац Вишег јавног тужилаштва у Београду.
ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА
Апелациони суд у Београду, након одржаног претреса, дана 10. јуна 2025. године донео је пресуду Кж1 302/25 којом је, усвајањем жалбе Вишег јавног тужилаштва у Београду, преиначио првостепену пресуду и окр. Илију Самарџића због извршења кривичног дела злупотреба положаја из члана 359 став 3 КЗ осудио на казну затвора у трајању од 1 године која ће се извршити у просторијама у којима окривљени станује. Оштећена школа је упућен да имовинскоправни захтев у целини оствари у парничном поступку.
Окривљени Илија Самарџић је оглашен кривим што је у периоду од 27. септембра 2012. године до 31. децембра 2013. године, у својству службеног лица, као директор Београдске пословне школе - Високе школе струковних студија, прекорачењем граница свог службеног овлашћења, прибавио привредним друштвима НИД „Новости", Симпо" а.д. „КонТики Травел" а.д. и ватерполо клубу „Раднички" из Крагујевца, корист у виду краткорачних позајмица, у укупном износу од 781.000.000,оо динара, на тај начин што је поступио супротно Закону о високом образовању и Статуту Београдске пословне школе - Високе школе струковних студија, којима је прописано да директор школе доноси одлуку о расподели финансијских средстава уз претходну сагласнот Савета школе, и, супротно Правилнику о начину коришћења средстава са подрачуна, односно других рачуна консолидованог рачуна трезора републике и о начину извештавања о инвестирању средстава корисника буџета и организација обавезног социјалног осигурања којим је прописано да корисник буџета Републике може инвестирати сопствене приходе и самостално уз претходно прибављену сагласност министра финансија, те је донео одлуку о расподели финансијских средстава без сагласности Савета Школе која финансијска средства представљају сопствени приход школе и без претходно прибављене сагласности министра финансија.
Апелациони суд у Београду, насупрот закључку првостепеног суда, налази да су се у радњама окривљеног Илије Самарџића стекли сви субјективни и објективни елементи бића кривичног дела злоупотреба службеног положаја, све на начин како је то ближе наведено у изреци ове пресуде, при чему је у односу на основни облик, у виду краткорочних позајмица, окривљени поступао са директним умишљајем док је у односу на квалификовани облик тј. прибављање имовинске користи наведеним привредним друштвима и ватерполо клубу, у укупном износу од 781.000.000,оо динара, поступао са евентуалним умишљајем јер је пристао на могућност да позајмљена средства не буду враћена, те га је Апелациони суд у Београд огласио кривим за учињено кривично дело.
Одлучујући о избору, врсти и висини казне коју ће изрећи окривљеном, Апелациони суд у Београду је од олакшавајућих околности на страни окривљеног ценио чињеницу да није осуђиван, његову старосну доб, породичне прилике, његово коректно држање пред судом, као и чињеницу да је од извршења кривичног дела протекао период од 11,5 година док отежавајуће околности није нашао. Напред наведеним олакшавајућим околностима овај суд је дао карактер нарочито олакшавајућих околности, налазећи да ће се у конкретном случају и са ублаженом казном испод законом прописаног минимума постићи сврха кажњавања, па је окр. Самарџића осудио на казну затвора у трајању од једне године, која се казна има извршити у просторијама у којима станује, сматрајући да је оваква казна адекватна тежини ивршеног кривичног дела, степену повреде заштићеног добра, као и личности окривљеног као извршиоца, као и да ће се овако изреченом казном остварити сврха кажњавања.
ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ
Јавни тужилац Вишег јавног тужилаштва у Београду и бранилац окривљеног.
ТРЕЋЕСТЕПЕНА ОДЛУКА
Апелациони суд у Београду је након одржане седнице већа дана 9. фебруара 2026. године донео пресуду Кж3 20/25 којом је одбио као неосноване све жалбе и потврдио другостепену пресуду.
По оцени Апелационог суда, насупрот жалбеним наводима браниоца окривљених другостепени суд је правилно ценио одбрану окривљеног те је закључио да околност да поступање окривљеног представља устаљену праксу, да начин закључења уговора са „Симпом", „Вечерњим новостима", „Кон Тикијем" и ВК „Раднички" није представљао изолован случај, не доводи у сумњу чињеницу да је Савет школе требало прво да донесе одлуку а да тек након тога директор може да пласира средства школе, како то прописује Закон о високом образовању, а што у конкретном случају није учињено. Стога устаљена пракса, која је противна релевантним прописима и по оцени овога Суда, не оправдава поступање окривљеног у конкретном случају, будући да је окривљеном за закључење уговора о позајмицама и анекса истих неспорно била нужна претходна сагласност Савета школе, а које претходне сагласности окривљени није прибавио тако да је закључењем уговора о позајмицама и анекса истих без претходне сагласности Савета школе и министра финансија, поступио супротно прописима.
Испитујући побијану пресуду у делу одлуке о казни, Апелациони суд као суд трећег стпена, налази да је другостепени суд приликом избора и врсте кривичне санкције коју ће изрећи окривљеном имао и виду све околности које су од утицаја да кривична санкција буде правилно одабрана и њена висина правилно одмерена.
13. март 2026. године
НЕНАД МИЛАНОВИЋ
ПРВОСТЕПЕНА ОДЛУКА
Пресудом Вишег суда у Београду, Посебно одељење за сузбијање корупције К ПО4 30/25 од 22. јула 2025. године окр. Ненад Милановић је због извршења кривичног дела давање мита у обављању привредне делатности из члана 231 став 1 КЗ оглашен кривим и изречена му је условна осуда којом му је суд утврдио казну затвора у трајању од 6 месеци и истовремено одредио да се утврђена казна неће извршити уколико окривљени за време од 3 године од дана правноснажности пресуде не изврши ново кривично дело. Окривљеном је изречена мера безбедности забрана вршења позива, делатности и дужности и то која се финансирају из буџета Републике Србије, покрајине и локалне самоуправе у трајању од 3 године од дана правноснажности пресуде.
Окривљени је оглашен кривим што је у марту 2023. године у Београду понудио корист лицима да при обављању привредне делатности постигну пословни договор на штету правног лица - привредног друштва „Kentkart Southeast Europe" д.о.о. Београд, представника конзорцијума, на тај начин што је у својству шефа кабинета градоначелника Града Београда, посебне организационе јединице Градске управе града Београда, у поступку преговора о споразумном раскиду Уговора о јавноприватном партнерству у обављању делатности експлоатације система за наплату карата и управљање возилима у јавном линијском превозу путника у Београду, који је 2021. године закључен између јавног партнера - Града Београда, Градска управа - секретаријат за јавни превоз Београда и приватног партнера - конзорцијума којег је представљало привредно друштво „Kentkart Southeast Europe" и ВВ, директору, понудио обезбеђење закључења новог уговора између привредног друштва „Kentkart Southeast Europe" и новооснованог ЈКП „Наплата превозне услуге Београд" чији је оснивач Град Београд и то намештањем поступка јавне набавке у корист ДП „Kentkart Southeast Europe" како би исто наставило одржавање постојећег система наплате карата и управљања возилима јавног превоза путника у Београду, кроз даљу пословну сарадњу са ЈКП „Наплата превозне услуге" Београд, уколико ДП „Kentkart Southeast Europe", као представник конзорцијума, претходно пристане на закључење Споразума о раскиду уговора о јавноприватном партнерству, који је 2021. године закључен на период од 13 година без потраживања било каквих накнада, те је тако дана 1. марта 2023. године, окр. Милановић на састанку одржаном са СТ предложио да се одмах распише таква јавна набавка и да се у такву јавну набавку уђе без много јавности, да се иста „пусти и окачи", да све то прође и то тако што окривљени неће пустити да прође други понуђач, а да ће у случају постојања конкуренције утицати или интервенисати „обарањем" поступка јавне набавке, да би затим, на састанку одржаном дана 9. марта 2023. године са СТ, ВВ, представником члана конзорцијума из Републике Турске и НН преводиоца, рекао да је био заговорник тога да иде у процес намештене јавне набавке ка „Кенткарту" јер сматра да је то било најисправније односно најбезбедније за учеснике у том процесу и да би преузео одговорност да кроз поступак јавне набавке обезбеди привредном друштву Kentkart Southeast Europe наставак пружања услуга.
ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ
Браниоци окривљеног.
ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА
Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, дана 12. фебруара 2026. године донео је пресуду Кж1 953/25 којом је одбио као неосноване жалбе бранилаца окривљеног и потврдио првостепену пресуду.
По налажењу Апелационог суда, на правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио кривични закон када је нашао да се у радњама окривљеног стиче законска обележја бића кривичног дела давање мита у обављању привредне делатности.
Разматрајући побијану пресуду у делу одлуке о кривичној санкцији, Апелациони суд налази да је првостепени суд приликом доношења побијане одлуке у овом делу имао у виду све околности које су од значаја да кривична санција буде правилно одабрана и одмерена, па је као олакшавајућу околност на страни окривљеног ценио чињеницу да је неосуђиван, његов породичан живот, док с друге стране отежавајућих околности на страни окривљеног није било, па је имајући у виду наведене околности, друштвену опасност извршеног кривичног дела, степен кривице окривљеног и наступеле последице нашао да ће се мером упозорења остварити сврха специјалне и генералне превенције, те је и окривљеном изрекао условну осуду тако што му је утврдио казну затвора у трајању од 8 месеци и истовремено одредио да се иста неће извршити уколико окривљени у року од 3 године од дана правноснажности не изврши ново кривично дело. Такође, насупрот изнетим жалбеним наводима правилно је првостепени суд окривљеном изрекао меру безбедности забране вршења позива, делатности и дужности и то која се финансирају из буџета Републике Србије, покрајине, локалне самоуправе у трајању од 3 године од дана правноснажности пресуде, налазећи да се оправдано може сматрати да би његово даље вршење тог позива било опасно.
6. март 2026. године
ЂОРЂЕ ПРПИЋ
ПРВОСТЕПЕНА ОДЛУКА
Пресудом Вишег суда у Београду К 231/24 од 24. јула 2025. године, окривљени Ђорђе Прпић је због извршења кривичног дела убиство из члана 113 КЗ осуђен на казну затвора у трајању од 8 година. Истовремено је окр. Ђорђе Прпић ослобођен од оптужбе да је извршио кривично дело лака телесна повреда из члана 122 став 2 КЗ. Оштећени су упућени да имовинскоправне захтеве остваре у парничном поступку.
Окривљени Ђорђе Прпић је оглашен кривим што је 17. фебруара 2024. године у Београду, при чему је његова урачунљивост била смањена до степена битног али не и битно, лишио живота оштећеног М.К. на тај начин што је окривљени Прпић који је био у друштву са НН лицем дошао, да би након краће расправе са покојним оштећеним, којом приликом му је нанео повреде, тако што је окривљени извадио нож којим је два пута убо оштећеног пок. М.К. наневши му повреду која у време наношења представља смртоносну телесну повреду и повреду која појединачно процењена представља тешку повреду опасну по живот, с тим што остале повреде нанете оштећеном, у време наношења појединачно и скупно процењене представљају лаку телесну повреду, од којих је задобијених повреда оштећени М.К. преминуо на лицу места.
Истовремено окр. Ђорђу Прпићу је стављено на терет да је 17. фебруара 2024. године у Београду, оштећеног В.С. лако телесно повредио, на тај начин што је ножем нанео повреде десне руке, која телесна повреда представља лаку телесну повреду, која је лака телесна повреда настала тако што је оштећени В.С. покушавао да од напада окр. Прпића одбрани оштећеног пок. М.К. након чега су се окривљени Прпић и НН лице удаљили.
ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ
Јавни тужилац Вишег јавног тужилаштва у Београду и браниоци окривљеног.
ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА
Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, донео је 28. јануара 2026. године пресуду Кж1 1202/25 којом је одбио као неосноване све жалбе и потврдио првостепену преусуду.
По оцени Апелационог суда, из чињенице бројности локалитета повреда нанетих покојном оштећеном и то у кратком временском периоду, једна за другом, затим положаја у коме су се окривљени и оштећени у том тренутку налазили - лицем у лице, те чињенице да окривљени, након што је оштећеном задао повреде, није покушао да му пружи помоћ или исту обезбеди позивањем хитне помоћи, већ је побегао и крио се, са степеном извесности доказује наводе оптужбе да је окривљени Прпић са умишљајем лишио живота пок. М.К, чиме се у његовим радњама стичу елементи кривичног дела за које је изреком ожалбене пресуде правилно и оглашен кривим, а другачији наводи жалбе бранилаца окривљеног оцењени су као неосновани. Према ставу овог суда, правилно првостепени суд није прихватио одбрану окривљеног у којој је истицао да је кривично дело извршио у стању јаке раздражености тј. афективном стању у које је доведен без своје кривице тешким вређањем од стране убијеног, с обзиром да је одбрана окривљеног оповргнута налазом и мишљењем Комисије вештака, те да је теза одбране о томе да се окр. Прпић критичном приликом налазио у стању јаке раздражености и доживео нервни слом, те да му је „пао мрак на очи", неутемељена у доказима и стога правилно није прихваћена од стране првостепеног суда.
Испитијући пресуду у делу одлуке о казни, првостепени суд је правилно, као олакшавајуће околности, ценио делимично чињенично признање, породичне прилике окривљеног, изражено кајањеали и да је себи окривљени покушао да одузме живот о чему постоје докази у списима, док је као отежавајућу околност правилно ценио његову ранију вишеструку осуђиваност, па је на даље ценећи све околности конкретног случаја, чињеницу да је окривљени лишио живота свог дугогодишњег пријатеља, степен кривице, побуде из којих је дело учињено, јачину повреде и држање окривљеног након извршеног кривичног дела, односно чињеницу да је побегао са лице места и крио се, правилно окривљеног осудио на казну затвора у трајању од 8 година, правилно закључивши да је оваква казна адекватна како тежини кривичног дела тако и личности окривљеног и да ће се њоме постићи сврха кажњавања.
Испитујући правилнот и законитост пресуде, којом је окривљени Ђорђе Прпић ослобођен од оптужбе да је извршио кривично дело лака телесна повреда, Апелациони суд налази да су жалбени наводи Јавног тужиоца неосновани. Правилно простепени суд закључује да се из изведених доказа не може на несумњив начин утврдити да је окривљени критичном приликом испољио активно дејство и на који начин је то учинио, јер Јавни тужилац није описао чињенице које конкретизују у чему се састоји активно понашање односно чињење окривљеног.
13. фебруар 2026. године
МИЛУТИН САВОВИЋ И ДР. (оптужница)
ПРВОСТЕПЕНА ОДЛУКА
Решењем Вишег суда у Београду, Посебно одељење за сузбијање корупције К Пo4 17/25, Кв-Пo4 181/25 од 17. новембра 2025. године потврђена је оптужница Вишег јавног тужилаштва у Београду, Посебног одељења за сузбијање корупције КТО КО 9/25 од 4. марта 2025. године. Наведеном оптужницом окр. Милутину Савовићу и Биљани Крстић стављено је на терет извршење кривичног дела несавестан рад у служби из члана 361 став 2 КЗ и кривичног дела тешко дело против опште сигурности из члана 288 КЗ, а окр. Слободанки Катанић стављено је на терет извршење кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 1 КЗ и кривичног дела тешко дело против опште сигурности из члана 288 КЗ.
ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ
окр. Слободанка Катанић и браниоци окривљених.
ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА
Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, донео је 3. фебруара 2026. године решење Кж2 87/26 којим је уважавањем жалби укинуо првостепено решење и предмет вратио првостепеном суду на поновно одлучивање.
По налажењу Апелационог суда, основано се жалбама истиче да је побијано решење донето уз битне повреде одредаба кривичног поступка, будући да у образложењу решења нису наведени разлози о свим одлучним чињеницама, док су они који су дати нејасни и недовољни, тако да се правилност и законитост истог за сада не може испитати. Наиме, у ожалбеном решењу нису дати јасни, разумљиви, непротивречни и недвосмислени разлози за оцену првостепеног суда да постоји оптужба овлашћеног тужиоца. Из наведених разлога овај суд је уважио жалбе бранилаца окривљених, укинуо побијано решење и исто упутио првостепеном суду на поновно одлучивање. Имајући у виду природу учињене битне повреде одредаба кривичног поступка и њен утицај на одлуку, овај суд се није упуштао у оцену осталих жалбених навода бранилаца окривљених, будући да је првостепени суд морао прво да утврди да ли је предметна оптужница поднета од стране овлашћеног тужиоца, што представља претходно питање од ког зависи даљи поступак и одлучивање.
13. фебруар 2026. године
МИОДРАГ БОЈИЋ
ПРВОСТЕПЕНА ОДЛУКА
Пресудом Вишег суда у Београду К 244/25 од 28. октобра 2025. године окр. Миодраг Бојић је због извршења кривичног дела убиство из члана 113 КЗ осуђен на казну затвора у трајању од 10 година. Према окривљеном је изречена мера безбедности одузимања предмета и то једног ножа као предмета извршења кривичног дела.
Окривљени Миодраг Бојић је оглашен кривим што је дана 20. јануара 2025. године у Београду, лишио живота оштећеног ДН бившег ванбрачног супруга своје ћерке, при чему су му способности схватања значаја дела и могућности управљања поступцима биле смањене, али не битно, услед стања повишене емоционалне напетости са психолошким садржајем афекта беса средњег интензитета као и стања алкохолне опијености средњег степена, на тај начин што је критичног дана током поподнева и вечери седео у својој кући, у дневном боравку са оштећеним, који му је био гост поводом породичне славе, којом приликом су конзумирали алкохол, па је након вербалне расправе која је прерасла у физички сукоб, дошао до кухиње која се налази у склопу дневног боравка и са елемента узео кухињски нож и њиме оштећеном, који је претходно изашао из дневног боравка и у том моменту се налазио у ходнику куће, нанео повреде, након чега је оштећени изашао из куће и пао на бетонску површину у дворишту испред степеништа, где је услед пада задобио повреде, које су у збирном дејству представљале јединствену тешку телесну повреду опасну по живот, са смрћу као последицом, која је констатована у Ургентном центру, где је оштећени превезен са лица места возилом службе хитне помоћи.
ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ
Јавни тужилац Вишег јавног тужилаштва у Београду, окривљени и његов бранилац.
ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА
Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, дана 5. фебруара 2026. године донео је пресуду Кж1 1207/25 којом је одбио као неосноване све жалбе и потврдио првостепену пресуду.
По оцени Апелационог суда првостепени суд је из изведених доказа, пре свега налаза и мишљења судског вештака психијатра утврдио да је окривљени Бојић у време извршења кривичног дела у кривичноправном смислу био урачунљив, па је по налажењу овог суда, правилно првостепени суд утврдио да се у радњама окривљеног стичу сва битна обележја, како објективна тако и субјективна, кривичног дела за које је оглашен кривим, односно да нису постојале околности које би искључивале кривицу окривљеног.
Испитујући првостепену пресуду у делу одлуке о кривичној санкцији, Апелациони суд је оценио да је првостепени суд правилно ценио све околности које су од утицаја на висину казне, па је тако од олакшавајућих околности на страни окривљеног суд ценио његов ранији живот, коректно држање пред судом, породичне прилике, године живота и здравствено стање, док је од отежавајућих околности на страни окривљеног ценио чињеницу да је кривично дело учињено у породичној кући окривљеног на очиглед малолетне деце, односно у присуству малолетне ћерке оштећеног, па је имајући у виду и друге околности конкретног случаја а наиме да је претходно дошло до вербалне расправе а затим и физичког напада од стране оштећеног као и држање окривљеног након извршеног кривичног дела и однос према жртви, правилно поступио када је окривљеног за кривично дело убиство осудио на казну затвора у трајању од 10 година. По оцени Апелационог суда у Београду казна затвора у наведеном трајању на коју је окривљени осуђен сразмерна је тежини извршеног кривичног дела и степену кривице окривљеног, иста је нужна, али и довољна за постизање сврхе кажњавања.
16. јануар 2026. године
НИНА КОВАЧЕВИЋ
ПРВОСТЕПЕНА ОДЛУКА
Пресудом Вишег суда у Београду К 1071/24 од 4. јуна 2025. године окр. Нина Ковачевић је због извршења кривичног дела тешко дело против безбедности јавног саобраћаја из члана 297 став 1 КЗ осуђена на казну затвора у трајању од 2 године и 10 месеци и изречена јој је мера безбедности забране управљања моторним возилом Б категорије у трајању од 5 година од дана правноснажности пресуде од дана правноснажности пресуде, а у коју меру се урачунава и време привременог одузимања возачке дозволе. Оштећена је упућена на свој имовинскоправни захтев оствари у парничном поступку.
Окривљена је оглашена кривом што је 26. јуна 2024. године у Београду, на коловозу улице Војводе Степе, где је брзина кретања возила ограничена на 50км на час, у стању смањене урачунљивости до степена битног, али не и битно, у стању веоме тешке алкохолисаности, као учесник у саобраћају на путевима није се придржавала саобраћајних прописа, и тако угрозила јавни саобраћај и тиме довела у опасност живот и тело људи, али је олако држала да до повређивања неће доћи, па у наведеној улици, када је прилазила пешаком прелазу, није прилагодила брзину возила тако да у свакој ситуацији коју види може безбедно да заустави возило испред пешачког прелаза, на тај начин што је управљала путничким моторним возилом под дејством 1,70 промила алкохола у крви, услед чега није била способна за безбедно управљање возилом и кретала се левом саобраћајном траком намењеном за скретање возила за јавни превоз путника брзином од најмање 65 км на час у насељеном месту, те је доласком до пешачког прелаза, предњом десном страном возила којим је управљала ударила и на поклопац мотора и ветробранско стакло набацила, а затим на коловоз оборила пешака, малолетну оштећену која је коловоз започела да прелази у непосредној близини пешачког прелаза, услед чега је малолетна оштећена задобила тешку телесну повреду опасну по живот.
ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ
Окривљена и браниоци окривљене.
ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА
Апелациони суд у Београду, након одржане седнице већа, донео је 18. децембра 2025. године решење Кж1 809/25 којим је, усвајањем жалби одбране, укинуо првостепену пресуду и предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење.
По налажењу Апелационог суда, основано се изјављеним жалбама указује да је пресуда захваћена битним повредама одредаба кривичног поступка, јер о чињеницама које су предмет доказивања нису дати јасни разлози због чега се чињенични и правни закључци првостепеног суда за сада не могу испитати. Наиме, основано се у жалбама указује да првостепени суд у образложењу пресуде, и поред тога што је интерпретирао исказ стручног саветника одбране (вештак саобраћајно-техничке струке) у образложењу и извео га као доказ заправо није дао оцену овог доказа, односно пропустио је да да јасне и уверљиве разлоге о томе да ли наведени доказ прихвата или не прихвата, посебно, јер је исти супротан налазу и мишљењу вештака саобраћајне струке др Стојана Стојановића. Првостепени суд је био дужан да за свој став због чега прихвата налаз и мишљење вештака др Стојановића, а не исказ стручног саветника, изнесе јасне и аргументоване разлоге у образложењу пресуде. Осим тога, првостепени суд је пропустио да изнесе разлоге и о томе на основу чега је утврдио узрочну везу између кретања возила окривљене по трамвајској баштици и проузроковане последице у виду угрожавања саобраћаја, будући да је у сваком конкретном случају неопходно да се утврди постојање наведене везе, а ради утврђења везе између радње возача и наступеле забрањене последице. Такође, суд у образложењу првостепене пресуде није навео довољно јасне разлоге о способности возача за безбедно управљање возилом и да је алкохолемија окривљене у конкретном случају узрок настале саобраћајне незгоде.
16. jaнуар 2026. године
РАДОМИР РОКНИЋ
ПРВОСТЕПЕНА ОДЛУКА
Пресудом Вишег суда у Београду К 186/25 од 26. јуна 2025. године окр. Радомир Рокнић је због извршења кривичног дела тешко убиство из члана 114 тачка 9 КЗ осуђен на казну затвора у трајању од 15 година, док су правни следбеници оштећених упућени на парнични поступак ради остваривања имовинскоправног захтева.
ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ
Јавни тужилац Вишег јавног тужилаштва у Београду и браниоци окривљеног.
ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА
Апелациони суд у Београду је након одржаног претреса дана 17. децембра 2025. године донео пресуду Кж1 765/25 којом је, усвајањем жалбе браниоца окривљеног преиначио првостепену пресуду у погледу описа радње дела и окр. Рокнића осудио на казну затвора у трајању од 15 година.
Окривљени Радомир Рокнић је оглашен кривим што је дана 4. августа 1995. године у Републици Хрватској у стању битно смањене урачунљивости са умишљајем лишио живота више лица и то Ђуру Кривокућу, са директним умишљајем, а Јована Новаковића са евентуалним умишљајем, свестан да може учинити дело, па је на то пристао, на тај начин што је након краће вербалне расправе са Ђуром Кривокућом, изашао из кухиње Војне јединице 75. мешовито артиљеријске бригаде, где је као резервиста Војске Републике Српске Крајине радио на пословима кувара, поневши са собом аутоматску пушку М70 АБ2, па је дошавши до зграде Војне полиције из аутоматске пушке, у правцу покојног Кривокуће и Новаковића, испалио више пројектила, од чега су Кривокућу погодила најмање 3 пројектила, а Новаковића један пројектил, наневши им на тај начин провреде од којих су преминули на лицу места, након чега је окривљени побегао са лица места, а кога су потом припадници Војне полиције ранили у пределу стомака.
Након разматрања целокупног списа предмета, те на основу одбране окр. Рокнића који је саслушан на претресу пред другостепеним судом и испитаног сведока, те из изведених доказа у току првостепеног поступка, које је Апелациони суд као другостепени суд, уз сагласност странака, поново извео на претресу пред другостепеним судом, утврђено је чињенично стање као у изреци ове пресуде. Наиме, окривљени у својој одбрани током поступка није оспорио да је он лишио живота оштећене, а одбрана је у овом делу сагласна исказу сведока ЖЖ као и исказима испитаних сведока и оштећених који иако нису непосредни очевици предметног догађаја, имају посредна сазнања. Иако је окривљени негирао постојање намере да лиши живота Кривокућу и Новаковића, Апелациони суд је код утврђеног чињеничног стања, да је предметном догађају претходио неспозарум са оштећеним Кривокућом, који га је напао док су били у спаваони, налази да је окривљени оштећеног Кривокућу лишио живота, као и да је у односу на лишење живота овог оштећеног поступао са директним умишљајем, односно да је био свестан да ће га својим поступањем лишити живота и да је то и хтео. Даље, по оцени Апелационог суда произлази да су оштећени Кривокућа и Новаковић били релативно близу један другом у моменту када је окривљени пуцао; да је непосредно пре лишења живота оштећеног, окривљени био у вербалном контакту са Јовом Новаковић; да је окривљени Рокнић, а како је то објаснио у одбрани на претресу пред другостепеним судом, када је изашао из простора касарне, у двориште, видео Новаковића да седи на клупи која се налазила уза зид касарне, на удаљености од окривљеног 3 до 5 метара када му је Новаковић рекао: „Рајко, пусти га крају" (мислећи на Ђуру), на шта му је он одговрио: „Ма ко га шиша", после чега је кренуо према путу, након чега је покојни Јово рекао: „Ето га". Како из наведеног, произлази да је након кратке комуникације коју је окривљени имао са Новаковићем, при чему је окривљени видео место где се налази оштећени Новаковић, окривљени начинио свега неколико корака, након чега је пуцао, то по оцени овог суда произлази да је овом радњом пристао на лишење живота оштећеног Новаковића.
Како је суд утврдио да се окр. Рокнић у тренутку извршења кривичног дела налазио у стању битно смањене урачунљивости, односно у стању повишене емоционалне напетости са психолошким садржајем афекта страха високог интензитета, што јесте стање препасти, али у које стање је доспео услед свих околности конкретног догађаја, а не само и искључиво услед понашања оштећеног Кривокуће, то се по оцени овог суда понашање оштећеног не може окарактерисати као напад на окривљеног, који је био таквог интензитета да окривљеног доведе у стање јаке раздражености, односно препасти, услед чега би овај евентуално одбијајући истовремено противпрани напад њега лишио живота. Такође суд није нашао да је окривљени доведен у такво стање једино и само понашањем окривљеног Кривокуће, односно ни једна од радњи коју је предузео овај оштећени, а које су претходиле критичном докађају (расправа, шамар, ударац у задњицу) нису били таквог интензитета да код окривљеног изазове наведено стање страха, јер наведено не произилази ни из његове одбране.
Имајући у виду да се у радњама окривљеног стичу сва битна обележја тешког убиства, то је Апелациони суд као другостепени делимичним усвајањем жалби браниоца окривљеног преиначио изреку првостепене пресуде уносећи облик виности у односу на свако појединачно убиство у оквиру кривичног дела тешко убиство, јер је на несумњив начин утврђено да је окривљени спорном приликом у односу на лишење живота оштећеног Кривокуће поступао са директним умишљајем, а у односу на оштећеног Новаковића је поступао са евентуалним умишљајем.
Приликом одлучивања о кривичној санкцији, Апелациони суд је имао у виду све околности које су од утицаја на висину казне, па је тако од олакшавајућих околности на страни окривљеног утврдио и ценио старосну доб окривљеног, његово коректно држање током поступка, протек времена од извршења кривичног дела за које је оглашен кривим, да је неосуђиван, док је од отежавајућих околности ценио степен кривице окривљеног као учиниоца, околности под којима је дело учињено, јачину повреде заштитећног добра, те га је осудио на казну затвора у трајању од 15 година, налазећи да казна затвора на коју је окривљени осуђен је сразмерна тежини извршеног кривичног дела и степену кривице окривљеног, да је иста нужна и довољна за постизање сврхе кажњавања, како на плану индивидуалне, тако и на плану генералне превенције.
