Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
10. јул 2020. године
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ ПОНОВО ПРЕИНАЧИО ПРЕСУДУ ВИШЕГ СУДА У БЕОГРАДУ У ПОСТУПКУ КОЈИ СЕ ВОДИ ПО ТУЖБИ НЕБОЈШЕ СТЕФАНОВИЋА ПРОТИВ ДРУШТВА ЗА НОВИНСКО ИЗДАВАЧКУ ДЕЛАТНОСТ „НИН“ И ДР.

ПРВОСТЕПЕНА ПРЕСУДА

Пресудом Вишег суда у Београду П3 607/18 од 6. јуна 2019. године усвојен је тужбени захтев тужиоца Небоше Стефановића, па су обавезани тужени Сандра Петрушић, Милан Ћулибрк и Друштво за новинско издавачку делатност „Нин“ д.о.о. са седиштем у Београду, да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете због повреде части и угледа солидарно исплате износ од 300.000,оо динара заједно са законском затезном каматом, као и да му солидарно, на име накнаде трошкова парничног поступка исплате износ од 97.600,оо динара, те да тужени Милан Ћулибрк, као одговорни уредник, објави ту пресуду у првом следећем издању недељних новина „Нин“ по правноснажности пресуде. Такође, првостепеном пресудом је одбијен тужбени захтев тужиоца у делу коме је тражено да суд обавеже туженог Милана Ћулибрка да заједно са туженима Сандром Петрушић и Друштвом за новнинско издвачку делатност „Нин“ д.о.о. са седиштем у Београду исплати износ од 300.000,оо динара заједно са законском затезном каматом, те је обавезан тужилац да туженом Милану Ћулибрку на име накнаде трошкова парничног поступка исплати износ од 60.000,оо динара.

Првостепени суд је у току поступка утврдио да је 16. јуна 2016. године у штампаном издању недељника „Нин“ на насловној страни објављена фотографија тужиоца са насловом „Небојша Стефановић главни фантом из Савамале“, као и у истом издању недељника текст под истим насловом. Аутор спорног текста је тужена Сандра Петрушић, главни и одговорни уредник је био Милан Ћулибрк, а оснивач недељника „Нин“ Друштво за новинско издавачку делатност „Нин“. У спорном тексту се, између осталог, наводи да је рушење у Савамали укључивало више структура: „државне и недржавне и вишег нивоа власти по вертикали. Отуда је одговорност градског врха неспорна. Једино што није довољно, јер такав посао није био могућ без знања и помоћи министра полиције, те је уз текст објављена фотографија тужиоца са наднасловом „акција рушења правне државе и реакција грађанске Србије“. У самом тексту је издвојен део текста у коме је болдираним словима наведено „одговорност министра полиције“, а у наставку је наведено „да у извештају омбудсмана пише да су пропусти у раду полиције организовани и спроведени у оквиру раније припремљеног плана и издатог налога“. У тексту новинар даље наводи да „мада у његовом извештају није наведено ко би могао да стоји иза непоступања полиције“, може се претпоставити да би то могао да буде неко моћан са извршне власти, да је тешко такав посао обавити без помоћи и знања министра полиције“, затим се цитира део извештаја заштитника грађана, као и изјава Предрага Петровића извршног директора Центра за безбедносну политику. Из исказа тужиоца је утврђено да је спорни текст лично прочитао и да се због изнетих грубих неистина у истом осећао лоше и да нема сазнања у погледу онога што се дешавало у Херцеговачкој улици. У току првостепеног поступка је даље утврђено да тужилац није упућивао деманти недељнику „Нин“ пре објављивања информације, те да га нико од наведених новинара није контактирао у вези са спорним текстом. Ауторка текста се пре сачињавања спорног текста обраћала Бироу за комуникације МУП РС мејловима са питањима да ли је спроведена унутрашња контрола у МУП РС поводом дешавања у Херцеговачкој улици и да ли је поступљено по примедбама Заштитника грађана, а одговорено јој је на сваки трећи мејл и речено да не дају одговоре док је тужилачка истрага у току. 

ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ

Тужени Сандра Петрушић и Друштво за новинско издавачку делатност „Нин“ д.о.о. са седиштем у Београду у делу у којем су обавезани да тужиоцу надокнаде нематеријалну штету и трошкове поступка, те у делу у коме је обавезан тужени Милан Ћулибрк да као одговорни уредник објави пресуду.

ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Пресудом Апелационог суда у Београду Гж3 225/19 од 14. маја 2020. године преиначена је првостепена пресуда и то тако што је одбијен тужбени захтев тужиоца Небојше Стефановића да му тужени Сандра Петрушић и Друштво за новинско издавачку делатност „Нин“ д.о.о. Београд на име накнаде нематеријалне штете због повреде части и угледа солидарно исплате износ од 300.000,00 динара заједно са законском затезном каматом, те је одбачена као недозвољена жалба тужених Сандре Петрушић и Друштва за новинско издавачку делатност „Нин“ д.о.о. Београд у делу у коме је изјављена против дела првостепене пресуде којом је обавезан тужени Милан Ћулибрк да као одговорни уредник објави ову пресуду у првом следећем издању недељних новина „Нин“ по правноснажности пресуде. Такође, преиначена је и одлука о трошковима поступка и то тако што је обавезан тужилац да туженима Сандри Петрушић и Друштву за новинско издавачку делатност „Нин“ д.о.о. Београд на име трошкова парничног поступка исплати износ од 73.200,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема преписа пресуде.

По мишљењу Апелационог суда правно становиште изложено у првостепеној пресуди се не може прихватити јер првостепени суд није применио одредбу члана 8. Закона о јавном информисању, важећег у време објављивања текста, а остале одредбе тог Закона је погрешно применио, те је из чињеница које је правилно утврдио извео неправилан закључак на коме је заснована првостепена пресуда.

Наиме, Апелациони суд налази да у конкретном случају, иако би мешање суда у слободу медија било легално јер је тужба за накнаду штете због повреде части и угледа предвиђена Законом о облигационим односима, оно не би било и легитимно јер нема легитимног циља који би оправдао ограничење слободе изражавања.

Део спорног текста на који указује тужилац: „Може се претпоставити да би то могао да буде неко веома моћан из извршне власти, а да је тешко такав посао обавити без знања и помоћи министра полиције Небојше Стефановића“ јесте исказана претпоставка новинара да тужилац самом својом функцијом и положајем у Министарству унутрашњих послова и Влади није могао остати необавештен у вези са спорним догађајем и да самим тим одговара за нереаговање полиције поводом тог догађаја и за неефикасност полиције у расветљавању догађаја, те представља критичко мишљење новинара и као такво вредносни суд, насупрот закључку првостепеног суда да се ради о чињеничном исказу. Ово критичко мишљење свој чињенични основ има у извештају Заштитника грађана као независног државног органа који штити права грађана и контролише рад органа држвне управе тако да се не може сматрати претераним.

Наведено критичко мишљење исказано је и кроз означавање тужиоца као „главног фантома Савамале“ у наслову спорног текста.  Реч је о пренесеном, метафоричком значењу, којим се сликовито и фигуративно указује на тужиочеву политичку одговорност за понашање полиције у вези са дешавањима у Савамали. Такво поређење представља вредносни суд који је као такав допуштен, јер не захтева утврђивање истинитости, а има чињеничну подлогу у наведеном извештају Заштитника грађана.

Када се текст чита као целина закључује се да изнето мишљење новинара није безралозажан приватни напад на тужиоца који има за циљ омаловажавање његове личности већ је усредсређено на питање од јавног интереса и као такав представља допринос јавној расправи. Тужилац као политичар мора показати већу толеранцију поводом критика медија на његов рад будући да је слобода политичке дебате у самој сржи демократког друштва (пресуда ЕСЉП Lingens v. Austria), па и више од тога, јер су границе дозвољеног критиковања у конкретном случају још шире с обзиром на то да је тужилац министар у Влади, а у демократком друштву радње или пропусти Владе морају бити предмет детаљног испитивања не само законодавних и судских власти, већ и штампе и јавног мњења (пресуда ЕСЉП Castells vs Spain).

Са свега изложеног, по налажењу Апелационог суда, у конкретном случају интерес друштва на отворену дискусију о политичким стварима претежнији је од права тужиоца на заштиту части и угледа досуђивањем тражене накнаде нематеријалне штете јер би се право медија на слободу изражавања несразмерно ограничило због чега је првостепена пресуда морала бити преиначена.


 

Fortior est qui se, quam qui fortissima vincit moenia – Јачи је онај ко себе победи, него онај ко бедеме савлада (Овидије)