Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English

30. јануар 2018. године
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ ПОТВРДИО ПРЕСУДУ ПРВОСТЕПЕНОГ СУДА КОЈОМ ЈЕ БАНКА ОБАВЕЗАНА ДА ТУЖИЉИ НА ИМЕ НЕОСНОВАНЕ НАПЛАТЕ ОБРАДЕ КРЕДИТА ВРАТИ ПЛАЋЕНИ ИЗНОС СА КАМАТОМ

ПРВОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Пресудом Трећег основног суда у Београду П бр. 3656/15 од 18. маја 2017. године усвојен је тужбени захтев тужиље, те је обавезана тужена банка да тужиљи, између осталог на име неосноване наплате обраде кредита исплати наплаћени износ заједно са припадајућом каматом.

Првостепени суд је, између осталог, у току првостепеног поступка утврдио да је 29. марта 2006. године закључен уговор о кредиту за куповину непокретности између тужиље, као корисника, и тужене банке, којим уговором је банка одобрила кориснику дугорочни кредит за куповину непокретности. У складу са уговором на име накнаде за обраду кредитног захтева банка је од тужиље задужила и наплатила износ од 3.689,50 CHF (2% од 184.750,оо CHF) тј. 202.727,33 динара по средњем курсу Народне банке Србије на дан 04. април 2006. године.

ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ

Тужена у делу који се односи на наплату трошкова обраде кредита. 

ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Пресудом Апелационог суда у Београду Гж 5061/17 од 14. децембра 2017. године је, између осталог, одбијена као неоснована жалба тужене и потврђена првостепена пресуда у делу који се односи на наплату обраде кредита.

По налажењу Апелационог суда, правилно је првостепени суд утврдио да је одреба уговора о кредиту којом је предвиђена обавеза тужиље на исплату кредита ништава, због чега не ужива судску заштиту, па самим тим тужиља има право на поврат тако наплаћених средстава на име стицања без основа јер се банка на наведени начин обогатила на рачун тужиље. Наиме, иста одредба уговора је ништава по Закону о облигационим односима јер је супротна одредби члана 1065 тог Закона којом је прописано као цена капитала само камата јер банка има право на стварне трошкове које су настале из кредитног односа. Спорном одредбом уговора се не прецизирају који су то стварни трошкови кредита и зашто се исти везују за износ кредита. Због наведеног, тужиљи је непознат механизам по којем се добија висина тих трошкова, а што доводи у неравноправни положај у односу на тужену која је на основу унапред одштампаног уговора о кредиту, на чију садржину тужиља, као корисник кредита, не може да утиче, ставља кориснику кредита одређени новчани износ на располагање, а притом за себе задржава право да одреди трошкове кредита без одговарајућег образложења који су то трошкови, на основу чега су утврђени и зашто се везују за износ одобреног кредита. Полазећи од наведеног, такво поступање тужене је у супротности са основним начелима на којима почива правни поредак државе на чијој територији банке послују, пре свега начлелом једнаке вредности узајамних давања које је Законом о облигационим односима нормирано као основно начело код двостраних уговора управо са циљем да се код таквих уговора заштита пружа оној страни чија је уговорна обавеза у диспропорцији са обавезом друге стране. Накнада трошкова обраде кредитног захтева састоји се у томе што банка ставља на располагање кориснику кредита одређени новчани износ за период коришћења кредита и за који наплаћује камату и оно обухвата цену корисникове кредитне услуге без економске оправданости да банка од корисника наплаћује и додатне правне услуге у смислу наплате трошкова обраде кредита. Све кредитне услуге банка наплаћује кроз каматну стопу.

Како је утврђена ништавост ове одредбе уговора о наплати трошкова кредита тужена је сходно Закону о облигационим односима дужна да врати тужиљи оно што је на основу тих одредби примила а по правилима која важе за враћање стеченог без основа, при чему је правилно првостепени суд висину туженог захтева утврдио на основу налаза и мишљења судског вештака економско-финансијске струке.

(НАПОМЕНА: Правни став који је заузет у овој пресуди је у складу са ставом који је усвојен на седници Грађанског одељења Апелационог суда у Београду одржаној 1. децембра 2017. године у коме је у одговору на питање нижестепеног суда с тим у вези наведено да није ништава одредба уговора о кредиту којом се обавезује корисник кредита да банци плати трошкова кредита и пуштања кредита у коришћење, али да би банка наплатила обраду уговора мора да докаже које је стварне трошкове имала око обраде кредита)


 

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)