Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English

Архива

Архива

19. мај 2023. године
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ ПОТВРДИО РЕШЕЊЕ ВИШЕГ СУДА У ВАЉЕВУ КОЈИМ ЈЕ УСВОЈЕН ЗАХТЕВ ЗА РЕХАБИЛИТАЦИЈУ ПОК. НИКОЛЕ КАЛАБИЋА

ПРВОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Решењем Вишег суда у Ваљеву Рех 4/18 од 5. јула 2022. године усвојен је захтев предлагача за рехабилитацију пок. Николе Калабића, бившег из Ваљева, проглашен као нестало лице за умрло, тако што је Виши суд у Ваљеву утврдио да су: одлуке Државне комисије за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача током Другог светског рада, од 5. и 9. марта, те 4. маја, те 1. и 28. јуна, те 10. августа и 23. септембра 1945. године, затим одлуке Земаљске комисије за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача током Другог светског рата од 21. јуна, те 5. јула и 18. октобра 1945. године и решење Среског суда у Мионици од 11. септембра 1946. године, којим је од сада пок. Николе Калабића конфискована непокретна имовина ништаве од тренутка доношења и да су ништаве све правне последице тих одлука, а рехабилитовано лице сматра се неосуђиваним. Такође, првостепеним решењем одбачен је захтев за рехабилитацију пок. Николе Калабића у делу који се односи на одлуке Земаљске комисије БиХ за утврђивање ратних окупатора и њихових помагача током Другог светског рата и то две одлуке које су донете 14. априла 1945. године, због ненадлежности домаћег суда.

ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ

Виши јавни тужилац у Ваљеву -   у делу  у коме је захтев усвојен.

ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Решењем Апелационог суда у Београду Рехж 44/22 од 7. априла 2023. године потврђено је првостепено решење у ожалбеном делу.

По налажењу Апелационог суда, правилно је првостепени суд утврдио да Никола Калабић није сарађивао са окупатором а разлози који су за то изнети у првостепеном решењу у потпуности су прихватљиви и за Апелациони суд.

Пре свега, неспорно је утврђено да не постоји ни један писани документ у коме се регулише сарадња Николе Калабића са немачком војном силом, те да је на основу сведока историчара, такође,  неспорно утврђено да је у новембру 1943. године дошло до контакта између Николе Калабића и немаца у селу Бујачић код Ваљева, када је постигнут Споразум о обустави непријатељстава и заједничкој борби против комуниста у 13 Срезова Шумадије и Поморавља, али да је немачка виша команда за југоисток 25. децембра 1943. године одбила да продужи тај Споразум јер су четничке јединице учестало кршиле Спразум. Што се тиче разговора Николе Калабића и њихових сарадника са немачким представницима (највероватније 11. августа 1944. године), када је тражено оружје за борбу против комуниста, о томе постоји једна фотографија, која је често оспоравана у погледу аутентичности, али ова два наведена догађаја, према исказу сведока, представљају тактичке потезе који не могу довести у питање генерално опредељење Југословенске војске и отаџбине, односно четчничког покрета и Николе Калабића, а што је правилно прихватио и првостепени суд. Поменуте одлуке Државне комисије имају облик административног обрасца који садржи личне податке за Николу Калабића као и опис наводног дела (злочина) која му се ставља на терет, а осим тога оне нису донете по одређеној формалној процедури што је карактеристично за судске одлуке с обзиром на то да из њихове садржине произлази да њиховом доношењу није претходио поступак у ком су извођени докази уз присуство оптуженог и браниоца.

С озиром на то да су након доношења Уредбе о војним судовима од 24. маја 1944. године функционисали војни судови, а да је неспорно да је Никола Калабић био жив до 19. јануара 1946. године, јасно је да против њега није покретнут кривични поступак пред Војним или Цивилним судом у којим би се утврђивала његова кривица за евентуалне ратне злочине који се помињу у одлукама Државне комисије. Из наведених разлога првостепени суд је правилно закључио да су наведене одлуке Државне комисије биле мотивисане политичким и идеолошким разлозима.

Имајући у виду све изнето, несумњиво је утврђено да је Никола Калабић лишен најелементарнијег права – права на живот, као и права на имовину, те су се стекли услови за његову рехабилитацију.

При томе Апелациони суд је нашао и да су неосновани жалбени наводи о томе да је погрешан закључак првостепеног суда којим се одлуке Државне комисије доводе у везу са начелом правне државе и опште прихваћеним стандардима људских права јер у то време није постојао заокружен и јасан концепт људских права и слобода. Ово стога што је право на живот најважније људско право које је проклемовано и штити се још од римског права, а данас је такође елементарно право сваке демократксе државе. Осим тога, треба имати у виду да су још на Првом заседању АВНОЈ 1942. године усвојени принципи демократије, заштите приватне својине и др, док је на Другом заседању АВНОЈ одлучено да ће нова држава бити изграђена на домократским принципима која укључују и поштовање основних људских права и слобода, укључујући и право на живот.


 

 

 
Si id non apparet, non ius deficit sed probatio (Paulus) – Ako se nešto ne dokaže, ne pravo, nego dokaz nedostaje