Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English

Архива

23. април 2019. године
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ ПОТВРДИО РЕШЕЊЕ ВИШЕГ СУДА У БЕОГРАДУ КОЈИМ ЈЕ ОДБИЈЕН ЗАХТЕВ ЗА РЕХАБИЛИТАЦИЈУ ПОК. МИЛАНА НЕДИЋА

ПРВОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Решењем Вишег суда у Београду Рех 146/15 од 11. јула 2018. године одбијен је захтев за рехабилитацију пок. Милана Недића, преминулог 4. фебруара 1946. године у Београду, којим је тражено да се утврди да је генерал Милан Недић лишен слободе без судске или административне одлуке као жртва прогона из политичких и идеолошких разлога, да је ништаво решење Трећег народног Среског суда за град Београд од 31. јануара 1946. године о конфискацији имовине генерала Милана Недића од дана доношења и да су ништаве све његове правне последице, да су  ништаве административне одлуке државне Комисије за утврђивање злочина окупатора и његових помагача од 1945. године, одлука земаљске Комисије за  утврђивање злочина окупатора и његових помагача од 5. јула 1945. године од тренутка њиховог доношења и да су ништаве све правне последице, укључујући и казну конфискације имовине, а да се рехабилитовано лице сматра неосуђиваним. Такође, првостепеном пресудом одбијен је предлог предлагача за преиначење захтева за рехабилитацију Милана Недића из поднеска од 9. јула 2018. године, којим захтевом је тражено да суд утврди да је генерал Милан Недић лишен живота без судске или административне одлуке као жртва прогона из политичких и иделошких разлога.

ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ

Предлагачи.

ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Решењем Апелационог суда у Београду РехЖ 162/18 од 10. априла 2019. године одбијена је као неоснована жалба предлагача и потврђено првостепено решење.

У току поступка је, између осталог, утврђено да је Милан Недић рођен у Гроцкој, да је био ожењен и да је имао петоро деце. Син је са супругом и ћерком погинуо на железничкој станици у Смедереву 1941. године. Војну службу је обављао учествовајући у Српско – Турском рату 1912 године, Српко – Бугарском рату  1913 и Првом светком рату. У марту 1935. године именован је у Војни савет. Пред само избијање рата улази као министар у Владу Цветковић – Мачек. Након капитулације генерал Милан Недић није спроведен у заробљеништво већ је био у кућном притвору у Београду. У другој половини августа 1941. године Недић је прихватио понуду да стане на чело Владе Србији. Задаци српске Владе су детаљно образложени приликом постављења Милана Недића за председника Владе од стране  окупатора. Немци су се одлучили за генерала Милана Недића јер су агенти Гестапоа пронашли „оригинални меморандум“ који је 1. новембра 1940. године Недић упутио кнезу Павлу заступајући оправданост пријатељства и сарадњу са Немачком. У току свог рада Милан Недић, као председник Владе, а од 1943. године и као министар унутрашњих послова и председник Владе, истовремено је доносио бројне уредбе, наредбе и прогласе чији је циљ био подршка окупаторском режиму, спречавање и кажњавање свих оних који су устали у борбу против окупационих власти. Држао је говоре у којима је величао Немачку, Хитлера, тражећи за Србију место у новом поретку на челу са Хитлером, позивао становништво на послушност окупатору, на одустанак од сваке борбе против окупатора. Чврсто је био опредељен за борбу против комуниста и свих оних који нису били његове присталице, било да се ради о припадницима Народног ослободилачког покрета или заговорницима неке друге идеологије са којом се он није слагао, сматрајући их својим противницима. Сарађивао је са окупатором на свим пољима свог рада. За време његовог рада, од стране окупатора је долазило до масовног стрељања цивилног становништва и повећања економске експлоатације Србије. Генерал Милан Недић је био председник Владе до 4. октобра 1944. године, када је добровољно напустио Београд у пратњи шефа државне безбедности и представника Немаца који су му дали пратњу и борбено возило као обезбеђење. Прво је боравио у Бечу, а потом са делом Владе се преселио у тадашњу Немачку, Кицпил – Тирол. У Кицбилу је одржао неколико седница своје Владе надајући се да ће Србија још увек пронаћи место у оквиру Немачке. Кретао се слободно све до доласка Треће америчке армије која је хотел у коме је живео изабрала за свој боравак. Милан Недић је ухапшен од стране Треће америчке армије 6. јула 1945. године у Кицбилу а интерниран је за Србију 5. јануара 1946. године. Краљевска Влада у избеглиштву у Лондону, у децембру 1941. године, лишила га је чина генерала и прогласила га сарадником окупатора, савесници су га квалификовали као сарадника окупатора и изручили Југословенским властима. У одсуству Милана Недића, Државна комисија за утврђење злочина окупатора и њихових помагача га је прогласила ратним злочинцем. Земаљаска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача донела је 5. јула 1945. године одлуку за злочин чија је жртва  Леонтина Краус која је одведена на логор у Бањици о чијој се судбини од тада не зна ништа. Решењем Народног  Среског суда за трећи реон града Београда од 31. јануара 1946. године Милану Недићу конфискована је и у својину Федеративне народне Републике Југославије пренета покретна и непокретна имовина. По изручењу југословенским властима против Милана Недића вођен је истражни поступак, на околност поступања и деловања тј. вршења функције председника Владе у време окупације Србије. Милан Недић је преминуо 4. фебруара 1946. године извршивши самоубиство. Против Милана Недића није вођен судски поступак, те није донета ни судска одлука којом би био осуђен и лишен живота, слободе или неких других права од 6. априла 1941. године до дана ступања на снагу Закона о рехабилитацији.

По налажењу Апелационог суда, супротно жалбеним наводима, одлука првостепеног суда је правилна. Задатак првостепеног суда је био да утврди да ли је лице чија се рехабилитација тражи, услед политичких или идеолошких разлога било лишено слободе, а потом да ли је из тих разлога лишено и других права, те да ли су се стекли услови за утврђење ништавости судских или административних одлука, а чија ништавост је последица рехабилитације лица.

Одатле је првостепени суд следећи овај задатак само на основу до сада историјиски непобијених чињеница закључио да се нису стекли услови за рехабилитацију Милана Недића председника Влада, коју је поставио окупатор Србије, након капитулације Краљевине Југославије и њеног распада које је уследило услед непријатељског напада Немачке оружаном силом, а у међународним оквирима признату Владу окупатор је нагнао у изгнанство заједно са владајућим монархом. Дакле, лице чија се рехабилитација тражи је од стране окупатора постављена за председника Владе која је за време манадата помагала окупатору, не само у експлоатацији добара државе и радне снаге, већ у прогону свих оних грађана Србије који се нису сврставали на страну окупатора или нису делили његова политичка или идеолошка убеђења или се нису придржавали окупационих прописа, а о чему сведочи низ докумената. Лишен је слободе од стране Треће америчке армије, те не може бити говора да је лишење слободе Милана Недића извршено из политичких или идеолошких разлога.

Такође, изведено саслушање Милана Недића након његове интернације југословенским властима, све до извршеног самоубиства се не може сматрати да је учињено из политичких или идеолошких разлога, имајући у виду да је циљ овог саслушања био да му се омогући одбрана ради утврђивања његове невиности или кривица за злочине који су му били стављени на терет у вези са обављањем функције председника Владе. Чињеница да је делу становништва помагао у ратним условима и многе спасао од смрти не може бити једина, довољна  и пресудна за другачије пресуђење имајући у виду остале активности Милана Недића током трајања мандата председника Владе, коју је поставио окупатор, и током вршења функције министра унутрашњих послова, што је правилно закључио првостепени суд када је одбио захтев за његову рехабилитацију.

Када је у питању решење о конфискацији имовине, Апелациони суд налази да су неосновани жалбени наводи да је првостепени суд, уколико је сматрао да је то решење деклараторног карактера, требало да утврди да је Милан Недић лишен имовине без судске или административне одлуке, имајући у виду да је наведено решење донето у складу са Законом о конфискацији и Уредбом о Војним судовима и устројству и надлежности Војних судова, а да је утврђење ништавости решења којим је имовина одузета, последица у случају основаности захтева за рехабилитацију, а што у конкретној правној ствари није случај.

Апелацони суд, такође, налази да су жалбени наводи да се државна Комисија за утврђење залочина окупатора и њихових помагача није позивала у својим одлукама ни на један пропис без утицаја на другачију одлуку суда, имајући у виду да наведена комисија није орган који је доносио одлуке у кривичној или другој одговорности, већ је имала задатак да прибави доказе на околност деловања одређених лица што је био предуслов за спровођење кривичног поступка, односно одлуке комисије су органима тужилаштва служиле као основ за отварање истраге и нису прејудицирале одлуку, те задатак првостепеног суда у поступку рехабилитације није оцена правилности и законитости донетих одлука које се односе на лице чија се рехабилитација тражи.


 

17. април 1019. године
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ ПРЕИНАЧИО ПРЕСУДУ ВИШЕГ СУДА У БЕОГРАДУ У ПОСТУПКУ КОЈИ СЕ ВОДИ ПО ТУЖБИ БОРКА ЈОСИФОВСКОГ ПРОТИВ ТУЖЕНЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ И АГЕНЦИЈЕ ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ

ПРВОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Пресудом Вишег суда у Београду Пуз 5/18 од 18. септембра 2018. године утврђено је да је према тужиоцу предузета штетна радња на тај начин што је тужилац стављен у неповољнији положај од стране следећих државних органа: Министарство здравља РС због извршеног узбуњивања, Агенција за борбу против корупције, Министарство унутрашњих послова РС, Прво основно јавно тужилаштво у Београду и Више јавно тужилаштво у Београду, због извршеног узбуњивања током вођења кривичног поступка. Такође, првостепеном пресудом обавезани су тужени да о свом трошку објаве ову пресуду у дневном листу „Политика“ који се дистрибуира на територији Републике Србије, те су обавезани да накнаде тужиоцу трошкове парничног поступка у износу од 79.200,оо динара. 

ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ

Тужена Република Србија.

ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА

Пресудом Апелационог суда у Београду Гж уз 1/19 од 25. марта 2019. године преиначена је првостепена пресуда, те је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца. Такође преиначено је и решење о трошковима парничног поступка, те је обавезан тужилац да туженој Републици Србији на име трошкова првостепеног и другостепеног поступка исплати износ од 67.500,оо динара.

У току првостепеног и другостепеног поступка је утврђено да је тужилац, Борко Јосифовски, доктор специјалиста медицине, почев од јула месеца 2004. године био на месту директора Градског завода за хитну медицинску помоћ и као директор, анализом доступне документације и по пријавама које је добио од пацијената, уочио да поједини диспечари позиве првог степена хитности, а то су умирући пацијенти усмеравају на одређене лекаре и то др Зорана Милошевића и Миломира Туфегџића, без обзира на то колико су удаљени од места где треба интервенисати, те да су у тим ситуацијама лекари стизали на интервенцију после протека времена које је уобичајено за остале лекарске екипе хитне помоћи, констатовали смртни случај много чешће него друге лекарске екипе и нису вршили реанимације, као и да су након одласка екипе хитне помоћи са адресе породице која је звала хитну помоћ ради интервенције тешко болесног укућанина, који је у међувремену преминуо, убрзо долазили представници увек истих приватних погребника нудећи своје услуге породицама преминулих, а адресе породица покојника добијали су од лекара хитне помоћи који су од погребника за узврат примали новчану накнаду. Тужилац је о својим сазнањима обавестио Министарство здравља. Решењем Министарства здравља од 17. октобра 2006. године наложено је Градском заводу за хитну медицинску помоћ Београд да спроведе мере, између осталог и то да се у збирном статистичком извештају који се односи на напрасну смрт уведу колоне који објашњавају разлоге непочињања и одустанка од реанимације пацијената. Решењем Градског завода за хитну медицинску помоћ Београд од 13. октобра 2006. године др Зорану Милошевићу умањена је октобарска зарада у висини од 10% због непотпуне и неадекватно попуњене медицинске документације. Наведене информације тужилац је саопштио на конференцији одржаној за јавност 18. септембра 2006. године, након које је решењем Министарства здравља од 20. септембра 2006. године разрешен дужности директора Градског завода за хитну медицинску помоћ Београд. Министарство здравља је послало инспекцију непосредно након смене тужиоца, која је у свом налазу изнела начин функционисања хитне помоћи, након чега је Министарство здравља донело одлуку о хитним мерама које треба применити, а др Милошевић и Туфегџић су због грешака у раду кажњена одузимањем 10% од плате, док је тужилац, након разрешења дужности директора заједно са члановима његове породице био изложен анонимним претњама смрћу, након чега је узео неплаћено одсуство од годину дана где се прикључио хуманитарној организацији која је радила на ратном подручју у Судану. По повратку у земљу, тужилац је у хитној помоћи распоређен да даје медицинске савете путем телефона пацијентима. Решењем Градског завода за хитну медицинску помоћ Београд од 11. новембра 2008. године тужиоцу је отказан уговор о раду, због чега је водио радни спор који је правноснажно окончан одбијањем тужбеног захтева. Пресудом Врховног суда Србије од 16. октобра 2008. године  по тужби тужиоца поништено је решење Министарства здравља РС који је Борко Јосифовски разрешен дужности Градског завода за хитну медицинску помоћ. Дописом министра здравља од 13. јануара 2010. године тужилац је обавештен да Министарство здравља не може да поступи по пресуди ВСС због Закона о здравственој заштити који је ступио на снагу 10. децембра 2005. године којим је прописано да директора Градског завода за хитну медицинску помоћ Београд именује Скупштина града Београда, а не Министарство здравља. Пресудом Апелационог суда у Београду потврђена је првостепена пресуда у делу у којем је обавезано Министарство здравља РС да тужиоцу на име накнаде штете по основу изгубљене зараде исплати износ од 2.230.406,90 динара и по наводима тужиоца Министарство здравља РС је овај износ исплатио тужиоцу. Пресудом Апелационог суда одбијена је оптужба према овде тужиоцу за кривично дело клевете због наступања апсолутне застарелости кривичног гоњења.

Даље је у току поступка утврђено да је тужилац 3. септембра 2010. године поднео кривичну пријаву Вишем јавном тужилаштву у Београду против др Зорана Милошевића и др Миломира Туфегџића због извршења кривичног дела тешко дело против здравља људи и против др Томице Милосављевића и др Б. Л. због извршеног кривичног дела непријављивање кривичног дела учионица, с тим да је Више јавно тужилаштво у Београду 27. септембра 2010. године донело одлуку да нема места о покретању кривичног поступка из разлога што из приложеног извештаја о ванредном спољном надзору над стручним радом Градског завода за хитну медицинску помоћ Београд произлази да је, по оцени комисије, у већини случајева одлука лекара да не раде реанимације била исправна.

Дана 5. маја 2011. године тужилац је Агенцији за борбу против корупције поднео пријаву против напред наведених доктора због извршења крвичног дела тешко дело против  здравља људи и кривичног дела спречавања и ометања доказивања, а потом и допунску пријаву 14. новембра 2011. године поводом незаконитог коришћења новца у Градском заводу за хитну медицинску помоћ, те је Агенција поступајући по првој пријави овде тужиоца 15. новембра 2011. године поднела Вишем јавном тужилаштву у Београду кривичну пријаву против именованих доктора због основане сумње да су извршили напред наведена кривична дела, те је 17. априла 2012. године Више јавно тужилаштво у Београду донело одлуку да нема места покретању кривичног поступка због наведених кривичних дела. По другој пријави Агенција је исту доставила Првом основном јавном тужилаштву у Београду 4. фебруара 2014. године те је Прво основно јавно тужилаштво 27. фебруара 2014. године доставило МУП-у захтев за прикупљање постребних обавештење након чега је 30. маја 2014. године добило извештај у вези са којим је  5. јуна 2014. године стављен нови захтев за прикупљање потребних обавештења. Дана 5. новембра 2014. године, а затим 4. марта 2015. године упућене су ургенције за поступање по истом, те је по пријему извештаја полиције донета одлука о здружењу предметних списа у друге који су вођени по идентичним наводима и 26. марта 2014. године је донето решење којим је одбачена кривична пријава против окр. С.Ј.  Вишем јавном тужилаштву у Београду је 5. јуна 2015. године МУП РС поднео кривичну пријаву против овде тужиоца Б. Л. и Н.И. због основане сумње да су извршили кривично дело злоупотреба службеног положаја с тим да је 13. јануара 2017. године донета наредбе којом је обустављена истрага која се водила против ових лица са образложењем да нема довољно доказа за оптужење због чега је тужилац одустао од гоњења.

У конкретном случају, тужилац тврди да је због информација до којих је дошао у оквиру свог радног места, а потом те информације саопштио туженима, а које информације представљају информације од великог јавног интереса, тужени нису поступали поводом тих информација, односно поступали су неблаговремено и на тај начин су повредили Закон о општем управном поступку и Законик о кривичном поступку, па је тужилац постављеним тужбеним захтевом тражио да се утврди да је према њему предузета штетна радња којом је стављен у неповољнији положај због извршеног узбуњивања.

Доказима изведеним у току овог поступка, тужилац је, по налажењу Апелационог суда, учинио вероватним да је према њему предузета штетна радња, јер је, поступајући као директор Градског завода за хитну медицинску помоћ Београд, туженима доставио податке о раду запослених које је сматрао незаконитим и основано очекивао да ће се по његовим пријавама и дописима поступати, међутим, тужени нису предузели одговарајуће радње да испитају наводе тужиоца које је он учинио вероватним. Међутим, тужиоцу се у конкретном случају не може пружити тражена заштита по Закону о заштити узбуњивача који је ступио на снагу 4. децембра 2014. године, а примењује се од 5. јуна 2015. године, због немогућности ретроактивне примене овог закона. Такође, и због тога што тужилац током трајања овог поступка није идентификовао радње чињења или нечињења у односу на себе, а која би представљала штетне радње због којих би му припадала тражена заштита због извршеног узбуњивања, нити је тужилац навео у чему се те радње, за које тврде да је њима стављен у неповољнији положај, конкретно састоје, а што је услов за њихово санкционисање правом на тужбу ради заштите због извршеног узбуњивања. Није свако чињење или нечињење у вези са извршеним узбуњивањем штетна радња, већ им карактер штетне радње даје угрожавање или повреда неког права узбуњивача, односно стављање узбуњивача у неповољнији положај.

Није довољно уопштено навођење да се извршене радње састоје у непоступању у складу са  законским прописима радње за које тужилац тврди да су га ставиле у неповољнији положај односе се на поступке који су се водили пред државним органима у којима тужилац није био странка у поступку. Чињеница да исход тих поступака иницираним узбуњивањем од стране тужиоца није онакав какав је тужилац очекивао, не чини те радње штетним радњама према тужиоцу, а које се у суштини огледају у поступању тужених државних органа по пријавама и представкама овде тужиоца у нешто дужем року од оног који је примерен, при чему ни раније важећи, као ни сада важећи Законик о кривичном поступку и Закон о општем управном поступку изричито не прописују рокове за поступање по истим. Ово би указивало на евентулано постојање незаконитог односно неправилног рада службеног лица односно органа у смислу њихове одговорности за евентуалну штету по општим правилима одговорности за штету али не и на постојање штетних радњи у смислу заштите од узбуњивања. Из напред наведених разлога нема услова за тражену судску заштиту тужиоца у конкретном случају због чега је тужбени захтев тужиоца одбијен као неоснован. 


 

 
Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)