APELACIONI SUD - Интервјуи

15. мај 2011. године

Отворили смо скоро 400 поступака

Не ваља када информације „цуре” у јавност, као што је то било у случају Уроша Мишића, каже вршилац функције председника Апелационог суда.

Одлука Апелационог суда у Београду да навијачу Црвене звезде Урошу Мишићу смањи казну са десет на пет и по година затвора и дело које му се стављало на терет, из покушаја убиства жандарма преквалификује у ометање службеног лица у обављању службене радње, изазвала је бурне реакције. У „случају Мишић” донета је коначна одлука, једна од укупно 28.000, колико их је у последњих годину дана донео престонички жалбени суд.

Радмила Драгичевић-Дичић, вршилац функције председника Апелационог суда у Београду, у интервјуу за „Политику” открива да ли око 400 поступака, колико је Апелациони суд „отворио” у последњој години дана, значи да нижестепени судови не раде добро свој посао, да ли постоји „матрица грешака” које чине судије приликом одлучивања у првом степену, говори о начину на који је пресуда Урошу Мишићу „исцурила” у јавност и открива да је одлука у „случају Татон” написана на чак 350 страница…

Уочљивоје да Апелациони суд све чешће „отвара” поступке и доноси коначне одлуке. Како коментаришете ову чињеницу?

Чињеница је да је Апелациони суд, у последњој години дана, односно од 1. јануара 2010. године када је почео са радом у новој мрежи судова,у више поступака, „отворио” расправе и претресе пред судом како би донео коначну одлуку. У парничном одељењу, поступци су поново „отворени” у преко 250 предмета, док је тај број у кривици око 140. Главна тенденција законодавцау оквиру реформе правосудних закона била је да се скрати дужина трајања поступака, па је сходно томе тежњаи обавеза овог суда да где год може и мора коначно реши ствар.

Значи ли оволики број „отворених” поступака да нижи судови не раде добро свој посао?

Апелациони суд је у прошлој години потврдио преко половину одлука које су донели нижестепени судови, укинуо је 18 одсто одлука, а преиначио их у нешто мање од осам одсто случајева. Не могу да кажем да је то показатељ да нижи судови увек не раде добро свој посао, већ је то резултат поменуте реформе процесних закона.

Да ли поступци који се поново покрећу пред Апелационим судом успоравају његов рад?

Наравно. То је велико оптерећење за суд и негде ће то бити предмет анализе. Мислим да је потребно пратити квалитет рада нижестепених судова, и то управо кроз одлуке апелационих судова. Треба, на пример, утврдити да ли судија, у случајевима када жалбени судови укину пресуду коју је донео и поступак врате на ново суђење, поступа како му је наложено или ради рутински очекујући одлуку Апелационог суда, јер зна да он мора да донесе коначну одлуку.

Постоји ли, можда, „матрица грешака” којe праве судије првостепених судова?

Нисмо успели даих посебно издвојимо, али је то један од будућих задатака наше судске праксе. У многим случајевима та „матрица грешака”, како је називате, може да се огледа у томе да првостепени суд није саслушао све сведока које су предложиле обе стране или да није добро оцењен исказ сведока. Међутим, нема јасног показатеља неких типичних грешака. Углавном су оне у вези са утврђеним чињеничним стањем или пак погрешном применом права.

Да ли је било случајева на жалбе, односно улагања ванредног правног лека, на одлуке Апелационог суда?

Било је, али је тај број за сада занемарљив. Само по ванредном правном леку, жалбе одлазе у Врховни касациони суд. Смањена је могућност коришћења ванредних правних лекова и зато је значај рада апелационих судова велики. Са Апелационим судовима у Новом Саду, Крагујевцу и Нишу, размењујемо судску праксу и тако уочавамо да ли поступамо једнако по истим правним питањима. Задатак за неко будуће време је да на територији читаве Србије судска пракса буде уједначена.

Апелациони суд у Београду донео је многе пресуде које су изазвале велику пажњу јавности. Како то коментаришете: као знање, храброст или искуство судија?

Не волим да се истиче храброст судија. Мислим да судија мора да ради у средини где се од њега не очекује да буде храбар, него да једноставносасвим независно примењује закон. Не може суд да доноси одлуке тако што ће да ослушкује пулс народа, појединих правних стручњака, представника власти… Уосталом, дужност судија је да поштују закон и буду правичне. Све то захтева и велико знање и посвећеност судија. Мислим да су одлуке које је конкретно донео Апелациони суд у Београду, у највећем броју,резултат одмеравања чињеница и поштовања закона.

У јавности се стиче утисак да много времена прође од изрицања пресуде док она, по жалбама које су на њу уложене, не стигне у апелациони суд? Конкретни примери за то су предмети јатака Ратка Младића и „случај Татон”?

Не бих могла да се сложим са вама. Предмет у случају „Младићевих јатака” стајао је код нас у суду само месец дана. Јавна седница у предмету „Младићевих јатака“ заказана је за 27. мај. Сличан случај је и у поступку против окривљених за убиство Бриса Татона. Имам информацију да је та пресуда написана и експедована из суда и да има чак 350 страна. Говорећи из искуства доскорашњегсудије у Одељењу за организовани криминал, тврдим да је тешко написати пресудуза већи број окривљених, изведених доказа, која има и по неколико стотина страна, и то још у року од осам дана, колико прописује закон. У пресуди судија мора да напише и образложи сваку своју одлуку, мора да води рачуна да она буде добро образложена са становишта закона…

Има ли, ипак, лењости и бахатости судија у смислу намерног одуговлачења изрицања и писања пресуде?

Рад свих судија се прати и посебно вреднује преко разних евиденција и статистичких извештаја. Тако је могуће испитати благовременост и ефикасност у раду. Међутим, није увек све у статистици. Знање, искуство и изузетност неких судија се увек уочи и не може се увек исказати кроз просте статистичке податке. Свакако да постоје судије које не испуњавају своје обавезе како би требало, које на раде довољно и нису довољно ефикасне. Резултати рада судова у Србији су, међутим, показали да већина њих улаже велике напоре, што је уочено и у извештају Високог савета судства.

Kако је могуће да пресуда у „случају Мишић” изађе из суда иако није експедована и појави се у медијима?

То се у Србији дешавало и раније. Не сматрам да је добро да информације „исцуре” из суда. Оно што је битно јесте то да је пресуда била урађена, потписана и спремна за објављивање, али да суд није издао званично саопштење о томе. Ствар наше процене је била када ћемо је пустити у јавност. Како је конкретна пресуда изашла у јавност – не знам. Наш суд улаже напоре у сарадњи са свим медијима и јавности благовремено доставља податке. Желела бих да нагласим да наш суд има сајт на коме се објављују све одлуке суда. А имамо и информатор о раду суда.

Били сте члан већа у поступку против окривљених за убиство премијера Ђинђића? Сматрате ли да у поновљеном поступку у односу на двојицу окривљених може да буде донета другачија пресуда у односу на ону коју је донело ваше веће?

Када бих рекла да не може да буде донета другачија пресуда то би било моје директно мешање у рад тог суда. Оно што сматрам да је важно да кажем јесте то да је понављање поступка обавезно и да оно не може да буде ускраћено некоме коме је суђено у одсуству. У поновљеном поступку, обавеза суда је да утврди да ли лице коме се поново суди може да понуди нове доказе или укаже на чињенице које ће убедити суд да треба да донесе другачију пресуду.

(Преузето од дневних новина “Политика”)