APELACIONI SUD - Интервјуи

Не коментаришем одлуке судија

Радмила Драгичевић-Дичић, вршилац функције председника Апелационог суда у Београду, рекла је за „Политику” да, као председник суда, није овлашћена да коментарише одлуке судија које су, у другостепеним поступцима, преполовиле казне у предметима против окривљених за убиство Француза Бриса Татона и Бојана Мајића.

– Неозбиљна би била свака тврдња да су првостепене оштре казне, само представа за јавност. Жалбени судови и служе томе да врше нову процену судске одлуке и оценом свих околности одлучују о казнама. Свака одлука о казни у себи садржи околности везане и за личност окривљених, као и околности дела. Притом, води се рачуна, како о генералној тако и о специјалној превенцији. Све казне веће од десет година затвора, посебно оне од 15 и 20 година сматрају се дужим казнама које према кривично-правним и пеналним проценама стварају претпоставке да се оствари и субјективна и генерална превенција, а да се у току издржавања тако дугих казни на окривљене делује васпитно у оквиру програма у заводским установама.

Каква је пракса апелационих судова у смислу драстичног умањења казни?

Нема одређених правила колико казна може да се умањи, осим оних законом предвиђених ограничења, али Апелациони суд мора да води рачуна, како о сваком случају посебно, тако и о уједначавању казнене политике. Јавност има право да критикује правноснажне одлуке судова, али није тачно да Апелациони суд у Београду искључиво смањује казне. Постоје многобројни примери и драстичног повећања казни за тешка кривична дела од којих су нека била и медијски пропраћена. Евидентно је да је јавност заинтересована за дела са елементима насиља, али је тај фокус највећи онда када дође до кривичног гоњења. Проблем овог друштва јесте насиље кога има и у основним школама и са тиме се треба борити кроз шири друштвени програм који се тиче породице, школе, основних вредности и много чега другог што има већи значај на превенцију од самих казни. Недавно су објављена истраживања која указују да само казна нема утицаја на смањење одређених појава криминалитета.

Да ли преиначењем казни Апелациони суд исправља грешке нижих судова? Да ли је у конкретним случајевима било пропуста у доказивању у првостепеним поступцима, па их је Апелациони суд исправљао?

У највећем броју случајева са елементима насиља, Апелациони суд је отварао претресе да би у потпуности утврдио чињенично стање при чему се често врши и корекција првостепених одлука. Само одмеравање казне је једна од најтежих фаза кривичног поступка и представља велику одговорност за суд који мора да поступа ослобођен од јавних притисака.

Смањење казне не значи само исправљање грешке нижестепеног суда, већ једноставно другачији начин сагледавања свих околности које се често расветле и на поново отвореном главном претресу пред овим судом. Због своје надлежности овај суд је оптерећен најтежим кривичним делима, како са елементима насиља, тако и са елементима организованог криминала. У досадашњем раду донели смо одлуке у многим «тешким случајевима» где су дугогодиушњи поступци окончани: на пример Андрија Драшковић, Сретен Јоцић. Многе казне су повећане, рецимо, за више убистава са 14 на 20 година, за кривична дела насиља према новинару (напад на Теофила Панчића, дописника «Вечерњих новости» из Лознице...).

Цените ли да другостепене пресуде у конкретним случајевима нису дупло ниже од судске праксе, него да је првостепена дупло виша од ње?

Одговор на ово питање је ствар посматрања и закључка који свако може да донесе онако како му одговара.