ОДЛУКА О КУЋНОМ ПРИТВОРУ НЕ ПРЕЈУДИЦИРА ПРЕСУДУ ШАРИЋУ

 

Не разумем негативне коментаре због укидања пресуде Драгољубу Симоновићу јер је интерес свих учесника у поступку да се утврди чињенично стање

 

Чињеница да је Дарку Шарићу, оптуженом за шверц скоро шест тона кокаина, притвор у ком се налазио дуже од седам година и девет месеци замењен блажом мером – кућним притвором са електронским надзором никако не прејудицира коначну одлуку суда у овом поступку. Да би потпуно разјаснио све чињенице, суд је отворио и претрес, каже у интервјуу за „Политику” Душко Миленковић, председник Апелационог суда у Београду.

 

Додаје и да му није у потпуности јасно због чега је одлука о укидању пресуде Драгољубу Симоновићу за паљење куће новинару Милану Јовановићу изазвала толико негативних коментара у јавности с обзиром на то да је суд у обавези да укине првостепену пресуду уколико утврди да су, приликом разматрања побијане одлуке, жалбени наводи тачни.

 

Апелациони суд је недавно пустио из притвора Дарка Шарића и укинуо пресуду за паљење куће новинара Милана Јовановића, што је изазвало велико негодовање у јавности. Сматрате ли да су одлуке оправдане?

 

У потпуности разумем овакву реакцију јавности на одлуку Апелационог суда донету у процесу који се води против Дарка Шарића и других. Без икакве намере да аболирам судство од одговорности за дуго трајање поступка према Шарићу и другима, покушаћу да на начин разумљив вашим читаоцима објасним поступање Апелационог суда. Наиме, у овом процесу, Апелациони суд је стао на становиште да су испуњени услови да се према четворици окривљених мера обезбеђења класичног притвора замени мером кућног притвора уз електронски надзор. Дакле, суд није укинуо притвор према окривљенима већ га је само заменио кућним као блажом мером, а имајући у виду, пре свега, дужину трајања притвора према окривљенима – Шарић дуже од седам година и девет месеци, Жељко Вујановић скоро 12 година. Сваки суд је у обавези да, сагласно закону, трајање притвора сведе на најкраће неопходно време, те околност да је Апелациони суд стао на становиште да се даље присуство ових окривљених у поступку може обезбедити и мером кућног притвора никако не прејудицира коначну одлуку суда у овој правној ствари. Ово тим пре јер је Апелациони суд управо ради потпуног разјашњења свих чињеница у овом процесу отворио и претрес.

 

У вези са поступком који је пред Апелационим судом вођен због паљења куће новинара Милана Јовановића морам да напоменем да ми није у потпуности јасно из којих разлога је дошло до негативних коментара ове одлуке. Обавеза Апелационог суда је да када приликом разматрања побијане одлуке утврди да су основани жалбени наводи исту укине. Верујем да је и интерес свих учесника у поступку да се у потпуности и правилно утврди чињенично стање, те да се донесе на закону заснована одлука. Околност да је Апелациони суд могао да отвори претрес и донесе правоснажну пресуду не значи да је био и у обавези, не само стога што је и доношење одлуке да се првостепена пресуда укине и врати првостепеном суду на поновно суђење такође могућност коју је жалбени суд у овом случају имао у виду, већ и зато што жалбени судови по правилу суде у седницама већа, а само изузетно након отварања претреса.

 

Врховни касациони суд је укинуо правоснажну пресуду коју је Апелациони суд изрекао Дарку Шарићу за шверц кокаина зато што је утврдио да су двоје судија које су одлучивале по жалбама на првостепену пресуду одлучивале и у ранијој фази поступка. Како је дошло до овог превида?

 

Не могу да се сложим да је реч о превиду. Иако дискусија на ову тему далеко превазилази простор који је одвојен за овај интервју, а с обзиром на то које је последице и у другим поступцима таква одлука изазвала, покушаћу да укратко објасним суштину ове одлуке Врховног касационог суда. Наиме, веће Апелационог суда које је поступало у овом предмету је било формирано у складу са годишњим распоредом послова у овом суду и одлучивало је у складу са законом и тадашњом судском праксом Врховног касационог суда (ВКС). Околност да је веће ВКС које је поступало у овом предмету заузело став да је двоје судија Апелационог суда из петочланог већа које је донело правноснажну пресуду морало да буде изузето од поступања у истом предмету јер су постојале околности које су изазвале сумњу у њихову непристрасност, не указује да постоји пропуст у раду Апелационог суда. Према образложењу Врховног суда, иста непристрасност произлази из начина на који су те судије образложиле решења одлучујући у току поступка по жалби на решење о притвору. Дакле, превид, како ви наводите, би се састојао у томе што исте судије нису поднеле захтев мени као председнику суда да се изузму од даљег поступања у предмету, а мој пропуст би био, да су судије исти захтев поднеле и да исти нисам усвојио. Имајући у виду да је дискрециона оцена сваког судије да сам процени да ли сматра да ли је у обавези да се изузме од даљег поступања у одређеном предмету, те да у конкретном случају није постојао разлог за обавезно изузеће, те да ни учесници у процесу нису имали примедбе на састав већа, не упуштајући се у анализу исправности такве одлуке донете од Врховног суда, не налазим простора за даљу дискусију на ову тему.

 

Да ли чињеница да имамо неуједначену судску праксу приликом изрицања пресуда у првостепеним поступцима представља проблем приликом доношења одлуке Апелационог суда?

 

Апелациони судови управо и служе зато да буду коректив рада нижестепених судова и да кроз годишње састанке, уз сарадњу са Врховним касационим судом, уједначавају судску праксу на нивоу Републике Србије. Иако судска пракса у европско-континенталном систему, у који спада и наш, није извор права мислим да је уједначена судска пракса од непроцењивог значаја за сваког грађанина ове земље јер без једнаке правне заштите не можемо говорити о суду коме грађани верују.

 

Као председник Апелационог суда имате увид у рад судија са београдског подручја. У чему најчешће греше?

 

Иако је одговор на ово питање тешко дати на начин да вашим читаоцима буде разумљив с обзиром на правничку терминологију (најчешће грешке су управо оне које закон уочава као такве – битна повреда одредаба кривичног поступка) рећи ћу само оно што сматрам да је битно за пун капацитет једне правне државе, као и за бржу доступност правде грађанима Републике Србије. То је да се предмети, најчешће, достављају уз свестрану анализу целог тока поступка, што свакако доприноси и његовом бржем решавању, а да се грешке које се уочавају могу донекле приписати немогућношћу судија нижестепених судова да увек сагледају праксу на територији целе Републике Србије.

 

Дуги судски поступци су велики проблем српског правосуђа. Како може да се реши овај проблем?

 

Свакако да једно од решења јесте повећање броја судија и судског особља, али то није и не може бити једини начин. Да ли ће се одређени судски поступак брже решити, свакако, зависи и од способности судије да ефикасно управља поступком – одмах утврди која су питања спорна, те концентрише доказни поступак и онемогући странке и остале учеснике у процесу да злоупотребљавају своја права. Управо зато је битна и континуирана обука свих судија на унапређењу техника у раду. Једино овакав приступ може допринети побољшању рада судова јер суд у коме поступци трају дуже од пет година није и не може бити суд коме грађани у потпуности верују.

 

Напоменуо бих и на овом месту да се Апелациони суд у Београду свакодневно суочава са приливом великог броја предмета који су стари по датуму подношења иницијалног акта, те да суд задужује више од две трећине укупног броја старих предмета на територији целе земље. То свакако утиче и на дужину трајања поступака пред овим судом јер иако Апелациони суд у Београду, са становишта броја предмета које судије у просеку задужују, не спада у категорију битније оптерећених судова, структура предмета које овај суд задужује знатно доприноси њиховом дужем трајању. Уверен сам да ће се тај тренд у будућности променити и да ће сви судови у Србији бити у могућности да обезбеде странкама да своја права пред судом остваре у разумном року.

 

Има ли притисака на судије Апелационог суда и на који начин се они испољавају?

 

И судије, као и људи у свим осталим јавним професијама, трпе различите притиске самом чињеницом да су поступци неретко јавно пропраћени и да се са суђења износе подаци не само од стране новинара, учесника у поступку, већ и од стране појединаца који иступају у јавности. Они изношењем својих ставова о одређеном судском поступку покушавају да изврше притисак на суд. Да ли и колико на овај начин успевају могу да говорим само у своје име, али оно што могу одговорно да тврдим са места председника Апелационог суда да таквог притиска нема, а да ја лично било какав притисак на судије овог суда никада нисам дозволио нити ћу. Моја врата, а то знају сви који са мном сарађују, увек су отворена и свако ко сматра да му је обављање судијске функције угрожено има мене као лице које ће му у томе пружити заштиту.

 

Колико сте задовољни оствареним резултатима рада протекле и ове године с обзиром на актуелну епидемијску ситуацију у Републици Србији и рад свих у отежаним условима?

 

Са поносом могу да нагласим да је Апелациони суд и у ванредним околностима успео да оствари изузетне резултате рада на нивоу целог суда, те је трајање жалбених поступака знатно скраћено. Посебно бих овом приликом истакао допринос који су ефикаснијој организацији рада и бољем резултату дали судијски саветници иако су све судије и запослени уложили изузетне напоре.

 

Искористио бих ову прилику и да свим вашим читаоцима у име колектива Апелационог суда у Београду пожелим срећну и успешну 2022. годину.

 

Преузето од дневних новина “ПОЛИТИКА”