Архива

Пресудом Вишег суда у Београду, Одељење за ратне злочине, К По2 1/22 од 7. фебруара 2023. године, окр. Далибор Крстовића је због извршења ратни злочин против цивилног становништва из члана 142, став 1. КЗ СРЈ осуђен на казну затвора у трајању од 9 година. Оштећена је ради остваривања свог имовинско-правног захтева упућена на парницу.. 

 

Окривљени је оглашен кривим што је за време немеђународног оружаног сукоба који се водио на територији Босне и Херцеговине између оружаних формација војске Републике Српске и армије Босне и Херцеговине, на територији општине Калиновик, неутврђеног дана током августа месеца 1992. године у вечерњим сатима, као припадник војске Републике Српске, кршећи правила међународног права, извршио силовање женске особе бошњачке националности-сведока са псеудонимом „Б-1“.

 

Према оцени Апелационог суда, исказ оштећене у коме је детаљно описала начин на који је окривљени, кога је препознала као унука својих некадашњих комшија, поступао према њој кривичном приликом, као и након силовања, уз претњу да не сме ником рећи за то, јер ће после страдати њена деца а онда и она, сам по себи, довољно је јасан и убедљив, односно представља јасно, прецизно и неизмењено сведочење о томе ко је над њом критичном приликом извршио силовање. Исказ оштећене је проверљив и осталим изведеним доказима који говоре у прилог веродостојности онога о чему оштећена говори, па је у том смислу суд ценио исказе сведока који су у критичном периоду били затворени заједно са сведоком оштећеном под псеудонимом „Б-1“. Искази сведока Ф.Х, Х.А, Н.П, те сведока под псеудонимом „Б-2“, „Б-3“ и „Б-5“ поткрепљују исказ оштећене. 

 

Апелациони суд је одбио предлог одбране да се из списа као незаконити издвоје записници о испитивању сведока, који су сачињени у другим кривичним поступцима вођеним против других лица а не окривљеног Крстовића, као и записници сачињени у истражном поступку који је претходио овом главном претресу, а које је првостепени суд прочитао, с обзиром да је исказе сведока Ф.Х, Х.А, сведока „Б-2“, „Б-4“ и „Б-6“, чије присуство на главном претресу није било могуће, првостепени суд правилно анализирао и користио као контролни у оцени веродостојности осталих изведених доказа. Са друге стране, сведоци „Б-3“, Х.З и С.Х. су преминули, па је самим тим њихов долазак пред суд немогућ, а испитани су у кривичном поступку против окр. Крстовића, у складу са процесним законом државе у којој су испитани, а који није у супротности са позитивним прописима Републике Србије, као и да искази ових лица нију једини докази на којима се заснива пресуда, већ их је суд ценио у контексту осталих изведених доказа током доказног поступка, као контролне, проверајаући остале изведене доказе.  

 

По налажењу Апелационог суда, током кривичног поступка, у односу на чињеницу силовања оштећене од стране окривљеног изведени су докази који задовољавају стандард доказивања ван разумне сумње, односно постојања низа неспорних чињеница које поткрепљују тврдњу оптужбе, те је на основу утврђеног чињеничног стања утврдио да се у радњама окривљеног Крстовића стичу сва битна обележја кривичног дела ратни злочин против цивилног становништа. 

 

При томе Апелациони суд је одлучујући по други други по жалби, прихватио жалбене наводе да је побијаном пресудом повређено начело забране преиначења на штету окривљеног, па како је у овом кривичном поступку првостепена пресуда већа била укидана, то је овај суд морао да одлучи својом пресудом, након одржаног претреса, поступајући по оптужници од 26.09.2019. године, а не по измењеној оптужници од 15.11.2022. године коју је првостепени суд, након укидања пртходно донете првостепене одлуке прихватио и у изреку унео измене, иако није могао да прихвати да поступа по измењеној оптужници, већ је био у обавези да поступа по првобитној верзији оптужнице и да одлучује о радњама које су окривљеном стављене на терет том оптужницом.

 

Приликом одлучивања и одмеравања врсте и висине кривичне санкције према окривљеном Апелациони суд је од олакшавајућих околности на страни истог ценио његове личне и породичне прилике, да раније није осуђиван те чињеницу да је приликом предузимања радњи извршења имао 20 година, док је од отежавајућих околности ценио исказану упорност током принуде на обљубу оштећене, као јачину угрожавања оштећене конкретном приликом. Када се има у виду све наведено, Апелациони суд је окривљеног осудио на казну затвора у трајању од 5 године, налазећи да је овако изречена казна сразмерна тежини извршеног кривичног дела и степену кривичне одговорности окривљеног те да се истом може остварити сврха кажњавања.

Пресудом Вишег суда у Београду, Одељење за ратне злочине, К По2  5/19 од 6. марта 2023. године окр. Небојша Мировић је ослобођен од оптужбе да је извршио кривично дело ратни злочин против цивилног становништва из члана 142, став 1. КЗ СРЈ. Оштећени су ради остваривања свог имовинско-правног захтева упућени на парницу. 

 

Оптужницом Јавног тужиоца за ратне злочине окр. Небојши Мировићу је стављено на терет да је за време оружаног сукоба немеђународног карактера у Републици Босни и Херцеговини између војске Републике Српске, с једне стране, и армије Републике Босне и Херцеговине и Хрватског већа одбране, с друге стране, кршећи правила међународног права, учествовао у наношењу снажног телесног и душевног бола или патње (мучење) и наносио повреде телесног интегритета цивилима бошњачке националности. 

Одељење за ратне злочине Апелационог суда у Београду, након одржане седнице већа, донело је 9. новембра 2023. године пресуду Кж1 По2 4/23 којом је одбило као неосновану жалбу Јавног тужиоца и потврдило првостепену пресуду. 

 

По налажењу Апелационог суда, правилно је првостепени суд окривљеног ослободио од оптужбе будући да из исказа оштећених и сведока који описују одакле га и како знају и који описују изглед није могло поуздано да се закључи да је, када говоре о „Србијанцу“, реч о овде окривљеном, те и по оцени овог Суда искази оштећених и сведока непоуздани су у погледу описа догађаја, навођења ко је предузео насиље према њима, и из њих се не може закључити да се ради о окривљеном, док оптужба није пружила доказе о свим оштећенима које наводи, ко су та лица, који су њихови ближи подаци, адресе, због чега они нису испитани у истрази, како их позвати на претрес и како се уопште дошло до њихових имена која су наведена у оптужници. Имајући у виду наведено, у одсуству додатних доказа, првостепени суд је правилно закључио да нема довољно доказа да је окривљени извршио кривично које му је оптужницом стављено на терет, због чега Апелациони суд чињенични закључак првостепеног суда у том делу прихвата правилним а жалбене наводе оцењује као неоснованим.