APELACIONI SUD - Kontakt

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 10687/10
01.02.2012. godine
B E O G R A D

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija: Zorice Jašarević, predsednika veća, Vesne Matković i Vladislave Milićević, članova veća, u parnici tužioca AA, koga zastupa punomoćnik AB advokat, protiv tuženog BB, koga zastupa punomoćnik BA, advokat, radi svojine, odlučujući o žalbama stranaka izjavljenim protiv presude Opštinskog suda u Valjevu P.br.998/07 od 26.10.2009.godine, u sednici veća održanoj dana 01.02.2012.godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Opštinskog suda u Valjevu P.br.998/07 od 26.10.2009.godine u stavu prvom izreke tako što se odbija kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca AA kojim je tražio da se utvrdi u odnosu na tuženog BB da tužilac ima pravo svojine na jednoj idealnoj polovini od ½ dela nepokretnosti aa, po osnovu nasleđa iza pokojne tetke PP rođene _, što je tuženi dužan trpeti i dozvoliti da se tužilac na osnovu ove presude upiše u zemljišnim i drugim javnim knjigama kao vlasnik sa udelom od ¼ dela od cele nepokretnosti, da dozvoli fizičku deobu i predaju u državinu tužiocu, a sve u roku od 15 dana od prijema otpravka presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

PREINAČUJE SE presuda Opštinskog suda u Valjevu P.br.998/07 od 26.10.2009.godine u stavu drugom izreke tako što se odbija kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca AA, protiv tuženog BB kojim je tražio da se utvrdi da tužilac ima pravo na ½ dela od potraživanja na ime neisplaćenih penzija a na osnovu potvrde Fonda PIO Filijala Valjevo broj 6402690154 iza pok.tetke PP rođene _, za period od 1994.godine do 1995.godine, pa je tuženi dužan tužiocu isplatiti polovinu primljenog iznosa sve u roku od 15 dana od prima otpravka presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

PREINAČUJE SE presuda Opštinskog suda u Valjevu P.br.998/07 od 26.10.2009.godine u stavu trećem izreke tako što se obavezuje tužilac da plati tuženom na ime troškova postupka iznos od 100.500,00 dinara, u roku od 15 dana, od dana prijema prepisa presude, pod pretnjom izvršenja.

ODBIJA SE kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Opštinskog suda u Valjevu P.br.998/07 od 26.10.2009.godine, stavom prvim izreke, usvaja se tužbeni zahtev tužioca AA protiv tuženog BB, pa se utvrđuje da tužilac ima pravo svojine na jednoj idealnoj polovini od ½ dela nepokretnosti upisane aa, po osnovu nasleđa iza pok. tetke PP rođene _, što je tuženi dužan trpeti i dozvoliti da se tužilac po osnovu ove presude upiše u zemljišnim i drugim javnim knjigama kao vlasnik sa udelom od ¼ dela od cele nepokretnosti, da dozvoli fizičku deobu i predaju u državinu tužiocu, a sve u roku od 15 dana od prijema otpravka presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja. Stavom drugim izreke, usvaja se tužbeni zahtev tužioca AA, protiv tuženog BB pa se utvrđuje da tužilac ima pravo na ½ dela od potraživanja na ime neisplaćenih penzija a na osnovu potvrde Fonda PIO Filijala Valjevo broj 6402690154 iza pok. tetke PP rođene _, za period od 1994.godine do 1995.godine, pa je tuženi dužan tužiocu isplatiti polovinu primljenog iznosa sve u roku od 15 dana od prima otpravka presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja. Stavom trećim izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Protiv navedene presude, stranke su blagovremeno izjavile žalbe i to tužilac pobijajući je u stavu trećem izreke, zbog pogrešne primene materijalnog prava, a tuženi pobijajući je u celosti iz svih zakonom propisanih žalbenih razloga.

Ispitujući pravilnost ožalbene presude u smislu odredbe člana 372 ZPP-a, Apelacioni sud u Beogradu, je našao da je žalba tužioca neosnovana, a da je žalba tuženog osnovana.

U sprovedenom postupku, prvostepeni sud nije počinio nijednu od bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361 stav 2 tačke 1, 2, 5, 7 i 9 ZPP-a, na koje Apelacioni sud, kao drugostepeni, pazi po službenoj dužnosti, ni onu iz tačke 12 istog stava, na koju se neosnovano ukazuje žalbom tuženog, jer su u presudi navedeni jasni i neprotivurečni razlozi o svim bitnim činjenicama.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sin sada pokojne AA1. Tuženi je suprug sada pokojne PP, koju je nasledio pravnosnažnim rešenjem O.br.679/04. Sada pokojna AA1, majka tužioca i sada pokojna PP supruga tuženog, bile su rođene sestre, a tuženi u postupku rasprave zaostavštine svoje pokojne supruge nije prijavio tužioca kao naslednika. Tužilac je rođen kao AA _.godine od majke VV a usvojen je od VV1 i AA1 oboje iz _ a po zapisniku o usvojenju broj 56 od 17.04.1951.godine, s tim da će porodično ime glasiti AA, a upis odnosno ubeleženje usvojenja odobreno je rešenjem Povereništva unutrašnjih poslova SNO u Novom Kneževcu broj 2112/51 od 16.aprila 1951.godine. Spisi usvojenja za tužioca odnosno matična arhiva je dostavljena Istorijskom arhivu iz Kikinde, međutim Istorijskom arhivu nije dostavljen delovodni protokol koji se odnosi na broj 707 iz 1952.godine, jer u arhivu među dokumentima nedostaju veće grupe pa tako i deo od broja 695-708. Dalje je prvostepeni sud utvrdio da je u matičnoj knjizi rođenih za matično područje Novi Kneževac pod tekućim brojem 56 za 1951.godinu upisan tužilac rođen 28.02.1951.godine u Novom Kneževcu od oca VV1 i majke AA1. Pravnosnažnim rešenjem Opštinskog suda u Novom Kneževcu O.br.502/03 od 25.10.2005.godine iza pokojne AA1 bivše iz _, na njenoj zaostavštini oglašen je za naslednika ostaviljin sin – tužilac u ovoj parnici. Tuženi i njegova sada pokojna supruga po ugovoru o kupoprodaji Ov.br.3670/68 od 29.08.1968.godine kupili su zgradu veličine 16 m2 sa pravom korišćenja k.p.br._ u KO Valjevo, i na osnovu tog ugovora uknjiženi su kao vlasnici na zgradi sa udelom od po jedne polovine i sa pravom korišćenja navedene parcele dok postoji zgrada. Tokom trajanja bračne zajednice tuženog i njegove sada pokojne supruge ta stara kuća koja je kupljena po tom ugovoru je srušena, i nakon toga napravljena nova kuća. Dalje je prvostepeni sud utvrdio da ta nova kuća nije pravljena isključivo od prihoda tuženog, obzirom da su i tuženi i pokojna PP bili u radnom odnosu, da su stanovali privatno, plaćali kiriju i ostale komunalne usluge, da je pokojna Zagorka obavljala i poslove domaćice, a tuženi i supruga proveli su u braku 46 godina.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužioca osnovan. Ovo zbog toga što se tužilac poziva na nasleđe iza pokojne PP u okviru drugog naslednog reda a shodno članu 12 i 13 Zakona o nasleđivanju, kao sestrić pokojne PP, a po pravu predstavljanja iza njene rođene sestre AA1. Dalje je zaključio da je usvojenje tužioca izvršeno od strane sada pokojnih VV1 i AA1 oboje bivših iz _ sprovedeno po postupku koji je propisan Zakonom o usvojenju (“Službeni list FNRJ” broj 30/47) u članovima od 9 do 16, te da je sve napred navedeno sadržano u pismenu pod tekućim brojem 56 gde je upis usvojenja izvršen 17.04.1951.godine i usvojenje odobreno od strane Povereništva unutrašnjih oslova SNO u Novom Kneževcu i Sreskog izvršnog odbora u Novom Kneževcu i upis izvršen u matičnu knjigu rođenih gde su kao roditelji tužioca upisani AA1 i VV1. Imajući u vidu odredbu člana 32 Zakona o usvojenju iz 1976.godine, prvostepeni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi iz člana 11 i 12 istog zakona, obzirom da je tužilac rođen 28.02.1951.godine, da je usvojenje izvršeno 26.09.1952.godine, pri čemu sud nije mogao pribaviti podatak da li je podnet predlog shodno članu 32 citiranog zakonskog propisa imajući u vidu izveštaj matične službe Novi Kneževac i Istorijskog arhiva Kikinde, te sud nalazi da se u konkretnom slučaju radi o potpunom usvojenju imajući u vidu da su ispunjeni uslovi za potpuno usvojenje a da nasledna prava usvojioca nisu ni ograničena ni isključena, niti je konstatovan prestanak usvojenja. Zbog svega navedenog, a i primenjujući odredbe člana 130 Zakona o vanparničnom postupku i člana 221 Zakona o nasleđivanju prvostepeni sud je usvojio tužbeni zathev tužioca odlučivši kao u stavu prvom i drugom izreke.

Međutim, na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo, našta se osnovano u žalbi poziva tuženi.

Naime, tužilac koji je rođen 28.02.1951.godine usvojen je od VV1 i AA1, oboje iz _, dato mu je porodično ime AA, postupak je sproveden tokom 1951.godine, i zapravo odobreno od strane Sreskog izvršnog odbora u Novom Kneževcu 1952.godine. U vreme usvojenja tužioca, postupak se sprovodio po Zakonu o usvojenju (“Službeni list” FNRJ broj 30/47) i tim zakonom je u članu 17 bilo regulisano pitanje prava i dužnosti usvojioca i usvojenika, pa je tako u stavu tri bilo propisano da usvojenjem ne nastaju između usvojenika i srodnika usvojioca odnos srodstva ni prava i dužnosti koji se na tom odnosu zasnivaju. Citirani zakon iz 1947.godine nije pravio razliku između potpunog i nepotpunog usvojenja, ali je propisivao, kako je napred citirano, da usvojenjem ne nastaju između usvojenika i srodnika usvojioca odnos srodstva ni prava i dužnosti koji se na tom odnosu zasnivaju. To u konkretnom slučaju znači, da tim usvojenjem iz 1951. odnosno 1952.godine između tužioca i srodnika njegovih sada pokojnih usvojioca - roditelja VV1 i AA1 nije nastao odnos srodstva ni prava i dužnosti koji se na tom odnosu zasnivaju, što znači da u tom momentu tužilac nije mogao naslediti srodnike svojih sada pokojnih roditelja. Nakon toga 1976.godine usvojenje se reguliše na drugačiji način i to tako što tada Socijalistička Republika Srbija Zakonom o usvojenju (“Službeni glasnik SRS” broj 17 od 07.maja 1976.godine) zapravo uvodi instituciju potpunog usvojenja, i pravi razliku između potpunog i nepotpunog usvojenja, a u prelaznim i završnim odredbama u članu 32 propisuje da usvojenje zasnovano po dosadašnjim propisima može se, na predlog usvojioca zasnovati kao potpuno usvojenje ako su u vreme usvojenja bili ispunjeni uslovi iz člana 11 i 12 ovog zakona i da se predlog može podneti nadležnom organu starateljstva prema mestu prebivališta usvojioca u roku od godinu dana od dana stupanja na snagu ovog zakona. Tada je i Socijalistička Autonomna Pokrajina Vojvodina, Zakonom o usvojenju (“Službeni list SAPV” broj 24 od 14.oktobra 1976.godine), u instituciju usvojenja, uvela potpuno usvojenje i takođe napravila razliku između potpunog i nepotpunog usvojenja. Tako je članom 30 tog Zakona o usvojenju određeno i to stavom jedna da se potpuno može usvojiti dete do navršene pete godine života čiji roditelji nisu živi ili su nepoznati, ili su ga napustili, a ni posle isteka roka od 6 meseci od napuštanja deteta nije utvrđeno njihovo boravište. Stavom drugim bilo je propisano da usvojenje pri čijem su zasnivanju bili ispunjeni uslovi za potpuno usvojenje može se pretvoriti u potpuno usvojenje i posle pete godine starosti usvojenika, a najkasnije do njegove navršene osamnaeste godine. U momentu kada je taj zakon donet i stupio na snagu – 1976.godine tužilac je bio stariji od 18 godina, s obzirom da je rođen 1951.godine. To dakle znači da sve i da u momentu kada je tužilac usvojen su bili ispunjeni uslovi za potpuno usvojenje isto se nije moglo pretvoriti u potpuno usvojenje, s obzirom da je 1976.godine tužilac bio stariji od 18 godina. Dakle, sve do 1976.godine kako na teritoriji uže Srbije tako i na teritoriji tada Socijalističke Autonomne Pokrajine Vojvodine postojalo je usvojenje koje nije pravilo razliku između potpunog i nepotpunog usvojenja, ali je propisivalo da usvojenjem ne nastaju između usvojenika i srodnika usvojioca odnos srodstva ni prava i dužnosti koja se na tom odnosu zasnivaju. Od 1976.godine kako uža teritorija tada Socijalističke Republike Srbije tako i Socijalistička Autonomna Pokrajina Vojvodina, pravi razliku između nepotpunog i potpunog usvojenja, pa u nepotpunom usvojenju, se usvojenjem između usvojioca i usvojenika i njegovih potomaka zasnivaju prava i dužnosti koji po zakonu postoje između roditelja i dece, dok se kod potpunog usvojenja zasnivaju između usvojioca i njegovih srodnika s jedne strane i usvojenika i njegovih potomaka s druge strane odnos srodstva i sva prava i dužnosti utvrđena zakonom između roditelja i dece i drugih srodnika. To znači da kod nepotpunog usvojenja, usvojenik je mogao naslediti samo usvojioca, ali ne i srodnike usvojioca, dok kod potpunog usvojenja, usvojenik je mogao naslediti ne samo usvojioca već i njegove srodnike. Kako se u konkretnom slučaju ima primeniti Zakon o usvojenju važeći na teritoriji Socijalističke Autonomne Pokrajine Vojvodine, to usvojenje tužioca nije moglo postati potpuno usvojenje s obzirom da u momentu kada je potpuno usvojenje počelo da se primenjuje 1976.godine tužilac je bio stariji od 18 godina. Međutim, sve i kad bi imalo mesta primeni napred citiranog Zakona o usvojenju iz 1976.godine, koji je važio za teritoriju uže Srbije-bez autonomnih pokrajina, koji je propisivao u članu 32, koji je napred citiran, da se na predlog usvojioca može zasnovati potpuno usvojenje ukoliko se na predlog usvojioca taj zahtev podnese u roku od godinu dana od dana stupanja na snagu tog zakona, tužilac nije dokazao da je bilo ko od njegovih usvojioca takav zahtev podneo u tom roku od godinu dana, a u vreme kada je taj zakon donet tužilac je bio star 25 godina, pa sve i da je takav zahtev zaista podnet on bi o tome morao imati saznanja. Kako dakle nisu bili ispunjeni uslovi za potpuno usvojenje tužioca, to se na istog ne mogu primeniti prava iz potpunog usvojenja, a što u konkretnom slučaju znači da ne može nasleđivati srodnike svojih usvojilaca. Kako tužilac ne može naslediti srodnike svojih usvojioca, u konkretnom slučaju rođenu sestru svoje majke, to njegov tužbeni zahtev kojim traži pravo svojine kao naslednik sada pokojne PP, rođene sestre njegove majke je neosnovan, kako za nepokretnosti, tako i za potraživanje neisplaćenih penzija.

Sa iznetih razloga, sa osnovu odredbe člana 380 stav 1 tačka 4 ZPP, prvostepena presuda je u stavovima prvom i drugom preinačena tako što je tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan, kako je i odlučeno u stavovima prvom i drugom izreke ove presude.

Na osnovu odredbe člana 161 a u vezi sa odredbom člana 149 stav1, 150 i 159 ZPP-a, preinačena je i odluka o troškovima postupka sadržana u stavu trećem izreke prvostepene presude, pa je odlučeno kao u stavu trećem izreke, jer je tužilac kao stranka koja je parnicu u celosti izgubila tuženom dužan da nadoknadi troškove koji su bili nužni tokom vođenja prvostepenog postupka, pa su tuženom dosuđeni troškovi i to za zastupanje na 6 održanih ročišta glavne rasprave u ukupnom iznosu od 42.000,00 dinara, zastupanja na tri neodržana ročišta glavne rasprave od ukupno 10.500,00 dinara, za sastav odgovora na tužbu i 3 obrazložena podneska u iznosu od ukupno 24.000,00 dinara i sastav jedne žalbe u iznosu od 12.000,00 dinara, sve radnje preduzete od strane advokata i troškovi odmereni prema AT važećoj u momentu donošenja prvostepene presude te sastav ove žalbe od 12.000,00 dinara po AT. Pri tome tuženom nisu bili mogli biti priznati troškovi sudskih taksi, jer u spisima nema traga da je tuženi obavezivan i da je plaćao neke sudske takse.

Na osnovu odredbe člana 161 stav 1 ZPP-a, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka, s obzirom da sa žalbom tužilac nije uspeo, a odgovor na žalbu, sve i kad bi imao pravo na naknadu troškova, a nema, odgovor na žalbu je dostavio neblagovremeno.

Predsednik veća-sudija,
Zorica Jašarević s.r.

Za tačnost otpravka
upravitelj pisarnice
Svetlana Antić