APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

20.09.2010.

Кжм1 26/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кжм1 26/2010
Дана 20. септембра 2010. године
БЕОГРАД, ул. Немањина бр.9

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу за малолетнике састављеном од судија: Славке Михајловић, председника већа, Снежане Савић и Гордане Петковић, чланова већа, са судијским помоћником Жаком Павловићем, као записничарем, у кривичном предмету сада пунолетног АА, због кривичног дела тешка крађа из члана 204 став 1 тачка 1 Кривичног законика, одлучујући о жалби браниоца – адвоката АБ, изјављеној против решења Вишег суда у Зајечару Км.бр.12/10 од 18.03.2010. године, у одсуству уредно обавештеног јавног тужиоца Апелационог јавног тужилаштва у Београду, дана 20. септембар 2010. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

Поводом жалбе браниоца малолетног, сада пунолетног АА – адвоката АБ, а по службеној дужности, ПРЕИНАЧАВА СЕ решење Вишег суда у Зајечару Км.бр.12/10 од 18.03.2010. године, тако што Апелациони суд у Београду, према сада пунолетном АА, због кривичног дела тешка крађа из члана 204 став 1 тачка 1 Кривичног законика, за које је првостепеним решењем утврђено да је исто извршио, на основу одредбе члана 78 став 2 Закона о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица, у вези са чланом 354 тачка 3 Законика о кривичном поступку ОБУСТАВЉА ПОСТУПАК, док се жалба браниоца одбија као неоснована.

О б р а з л о ж е њ е

Решењем Вишег суда у Зајечару Км.бр.12/10 од 18.03.2010. године према малолетном, сада пунолетном АА је због извршења кривичног дела тешка крађа из члана 204 став 1 тачка 1 КЗ изречена васпитна мера појачан надзор од стране родитеља и истовремено одређено да изречена мера траје најмање шест месеци а највише две године, о чијем престанку ће суд накнадно одлучити, док су оштећени ОО и ОО1 упућени на парницу ради остваривања имовинскоправног захтева.

Истим решењем је одлучено да трошкови кривичног поступка падају на терет буџетских средстава суда.

Против наведеног решења жалбу је изјавио бранилац сада пунолетног АА, адвокат АБ, због битне повреде одредаба кривичног поступка и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да Апелациони суд у Београду, веће за малолетнике усвоји жалбене наводе и преиначи првостепену одлуку, или да побијано решење укине и предмет врати на поновно одлучивање.

Јавни тужилац Апелационог јавног тужилаштва у Београду је у допису Ктжм.бр.3815/2010 од 08.09.2010. године, предложио да се одбије као неоснована жалба браниоца малолетног сада пунолетног АА, изјављена против првостепеног решења.

Апелациони суд у Београду одржао је седницу већа на којој је размотрио списе предмета, испитао побијано решење у смислу члана 380 ЗКП, па је по оцени навода и предлога изнетих у жалби браниоца, имајући у виду и предлог јавног тужиоца Апелационог јавног тужилаштва, нашао:

Првостепено решење не садржи битне повреде одредаба кривичног поступка, на које Апелациони суд као другостепени пази по службеној дужности, сходно члану 380 став 1 тачка 1 ЗКП, нити битне повреде одредаба кривичног поступка на које се бранилац малолетника сада пунолетног позива у својој жалби, притом не наводећи у чему се битне повреде састоје већ се првостепено решење у суштини побија због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања. Тако се у жалби браниоца истиче да током првостепеног поступка ниједним доказом није утврђено да је малолетни, сада пунолетни АА извршио кривично дело које му је стављено на терет, то јест ниједним доказом није на несумњив начин доказано да је малолетни сада пунолетни АА одузео предметне покретне ствари оштећених из њихове куће у Бољевцу, па самим тим није доказано да је извршио кривично дело тешка крађа из члана 204 став 1 тачка 1 КЗ. Даље је у жалби, наведено да би се у конкретном случају могло радити о постојању дела малог значаја односно дела ситне крађе из члана 210 КЗ или дела одузимање туђе ствари из члана 211 став 1 КЗ, јер је вредност одузетих покретних ствари – два дуката 3.000,00 динара што је током поступка доказано јер је то малолетни сада пунолетни АА признао иако суд није утврдио ни чињеницу да ли су оштећени, осим два дуката, уопште поседовали остале покретне ствари које чине предмет имовинскоправног захтева. Стога бранилац сматра да је чињенично стање погрешно и непотпуно утврђено, посебно када се има у виду чињеница да су предметни дукати пронађени и враћени оштећенима. Жалбом браниоца се такође оспорава значај исказа саслушаних сведока и притом наводи да је суд истима дао превелики значај обзиром да се ради о сведоцима који су живели у истој кући са малолетним сада пунолетним Мишелом а притом суд није сагледао могућност њиховог учешћа и доприноса у предметном кривичном делу. Наводи се и то да је критичном приликом малолетни сада пунолетни Мишел био у правној заблуди јер приликом продаје предметних дуката није био дужан нити је могао знати да је његово дело забрањено јер је он само приликом продаје показао своју личну карту у циљу да би помогао другарици која му је дукате дала и замолила да их прода у златари притом наводећи да су дукати њене мајке, зато бранилац сматра да код малолетног, сада пунолетног АА нема умишљаја у односу на предметно кривично дело. У вези са осталим стварима, златним ланцом и крстом се у жалби истиче да је те предмете малолетни сада пунолетни Мишел добио од својих родитеља те да исти не припадају оштећенима.

Овакви жалбени наводи се, по налажењу Апелационог суда, не могу прихватити као основани. Ово стога, што је према стању у списима несумњиво доказано да је малолетни, сада пунолетни АА у периоду од 13.11. до 23.12.2008. године извршио кривично дело тешка крађа из члана 204 став 1 тачка 1 КЗ, ближе описано у ставу два диспозитива образложења побијаног решења. Да је малолетни сада пунолетни АА извршио предметно кривично дело потврђују искази оштећених ОО и ОО1 као и искази сведока СС (видео да је малолетни АА продао два дуката за које му је рекао да их је украо од оштећеног и да му је СС1 показао крст на ланцу за који је рекао да је исти добио од АА), сведока СС2 (видео код малолетног АА две лисичје коже односно две наруквице, два ланчића и један крст), сведока СС3 (који је код малолетног АА видео два крзна од лисице), сведока СС1 (који је код малолетног АА видео ланчиће и крст што му је нудио на продају), те сведока СС4 која је радила у златари у тренутку када јој је малолетни АА продао два златника. Првостепени суд је такође правилно (на основу налаза и мишљења вештака ВВ) утврдио и вредност одузетих ствари. Како је, на основу напред поменутих доказа чињенично стање у свему правилно и потпуно утврђено, то је жалба браниоца оцењена као неоснована. Осим наведеног, правилно је првостепени суд утврдио и да је критичном приликом малолетни сада пунолетни АА поступао са умишљајем и да је знао да је његово дело забрањено, обзиром на његов психичко-физички статус који је уредан и интелектуалне потенцијале који су у границама просека (произлази из извештаја Центра за социјални рад ''Бор''). Стога је жалба браниоца и у том погледу оцењена као неоснована.

Обзиром да је првостепени суд у својој одлуци изнео јасне и логичне разлоге због чега прихвата исказе саслушаних сведока а због чега не прихвата одбрану малолетног сада пунолетног АА, а који искази су јасни, објективни и потврђени писаним доказима (у списима предмета) то је правилан закључак првостепеног суда да је малолетни сада пунолетни АА извршио кривично дело тешка крађа из члана 204 став 1 КЗ које му је предлогом за изрицање кривичне санкције стављено на терет, те су неосновани жалбени наводи браниоца да се у конкретном случају, евентуално може радити о неком другом кривичном делу као што је ситна крађа или утаја.

На потпуно и правилно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио кривични закон када је нашао да се у радњама сада пунолетног АА стичу сви објективни и субјективни елементи кривичног дела тешка крађа из члана 204 став 1 КЗ.

Из наведених разлога, жалба браниоца сада пунолетног АА је у целини оцењена као неоснована.

Испитујући првостепено решење у погледу изречене васпитне мере, сходно одредби члана 383 ЗКП, Апелациони суд налази да је првостепени суд малолетном, сада пунолетном АА изрекао васпитну меру појачаног надзора од стране родитеља (члан 15 ЗМ).

Међутим, како је одредбом члана 40 став 2 ЗМ прописано да се пунолетном лицу које је кривично дело учинило као малолетник, а у време суђења није навршило 21 годину, може изрећи одговарајућа васпитна мера (посебне обавезе, мера појачаног надзора од стране органа старатељства или мера упућивања у васпитно-поправни дом), а из разлога предвиђених чланом 28 ЗМ и казна малолетничког затвора, па имајући у виду да је АА у међувремену постао пунолетан, те чињеницу да је жалба изјављена само у његову корист и да се одлука не сме изменити на његову штету, то је Апелациони суд нашао да не постоји законска могућност задржавања изречене васпитне мере појачан надзор од стране родитеља, нити изрицање било које друге васпитне мере односно малолетничког затвора. Стога је овај суд по службеној дужности преиначио првостепено решење и према малолетном, сада пунолетном АА обуставио поступак на основу одредаба члана 78 ЗМ у вези члана 354 тачка 3 ЗКП.

Са изнетих разлога, а на основу одредбе члана 391 став 1 ЗКП и члана 43 став 1 и 2 ЗМ, донета је одлука као у изреци.

Записничар Председник већа-судија
Жак Павловић Славка Михајловић

ОМЈ/СМ