APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

10.02.2012.

Кж2 По1 38/12

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж2 По1 38/12
дана 10.02.2012.године
Б Е О Г Р А Д

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судија Зорана Савића, председника већа, Александре Златић и Душка Миленковића, чланова већа, са судијским помоћником Жаком Павловићем, као записничарем, у кривичном предмету окривљеног АА и др., одлучујући о жалбама браниоца окривљеног власника, сада покојног, АА - адвоката АБ1, пуномоћника трећег лица СС - адвоката БА и пуномоћника АА1 - адвоката АБ, које су изјављене против решења Вишег суда у Београду, Посебно одељење ПОИ-По1.бр.44/11 од 15.12.2011.године, у седници већа одржаној дана 10. фебруара 2012.године, донео је:

Р Е Ш Е Њ Е

УВАЖАВАЊЕМ жалби браниоца окривљеног власника, сада покојног, АА - адвоката АБ1, пуномоћника трећег лица СС – адвоката БА и пуномоћника АА1 - адвоката АБ, УКИДА СЕ решење Вишег суда у Београду, Посебно одељење ПОИ-По1.бр.44/11 од 15.12.2011.године и предмет упућује првостепеном суду на поновно одлучивање.

О б р а з л о ж е њ е

Решењем Вишег суда у Београду, Посебно одељење ПОИ-По1.бр.44/11 од 15.12.2011.године, усвојен је захтев тужиоца Тужилаштва за организовани криминал ОИК.бр.20/10 од 07.09.2011.године за привремено одузимање имовине за коју постоји основана сумња да је проистекла из кривичног дела, па је, у ставу један, привремено одузет стан број 7, у згради број 1, у Поп Лукиној улици, у Београду, површине 129 м2, уписан у лист непокретности број 826 КО Стари град, на катастарској парцели број 2056, који је, са уделима од по ½, у приватној својини окривљеног власника, сада покојног, АА и АА1. У ставу два је привремено одузет стан аа1, у приватној својини трећег лица СС. У трећем ставу је одређено да ће привремено одузимање имовине трајати до доношења коначне одлуке о захтеву за трајно одузимање имовине, да ће одузетом имовином управљати Дирекција за управљање одузетом имовином, те да се имовина из става један, до доношења одлуке о захтеву за трајно одузимање имовине, оставља на коришћење АА1 и СО.

Против наведеног решења жалбе су изјавили:

- бранилац окривљеног власника, сада покојног, АА, адвокат АБ1, због битне повреде одредаба поступка о одузимању имовине проистекле из кривичног дела и одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и повреде Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, са предлогом да се исто укине, или преиначи, тако што ће се одбити захтев Тужилаштва за организовани криминал ОИК.бр.20/10 од 07.09.2011.године за привремено одузимање имовине од АА, или да се, у односу на њега, поступак обустави;

- пуномоћник трећег лица СС, адвокат БА, због битних повреда одредаба кривичног поступка, непотпуно и погрешно утврђеног чињеничног стања и повреде закона, са предлогом да се исто укине и предмет врати првостепеном суду на поновно разматрање и одлучивање;

- пуномоћник АА1, адвокат АБ, из свих законских разлога, са предлогом да се исто преиначи и захтев тужилаштва одбије.

Апелациони суд у Београду је одржао седницу већа, на којој је размотрио целокупне спис предмета заједно са побијаним решењем и жалбама, па је након оцене навода и предлога из жалби, нашао:

 жалбе су основане.

У жалби пуномоћника АА1, адвоката АБ се са основом истиче да је првостепени суд учинио битну повреду одредаба кривичног поступка, јер је првостепено решење неразумљиво у делу који се односи на АА1. Наиме, у конкретном случају, првостепени суд од АА1 привремено одузима половину стана аа. Али, из садржине решења о привременом одузимању те имовине се не може утврдити њена процесна улога, јер је првостепени суд не означава ни као окривљену, ни као треће лице, а потпуно изоставља објашњење у ком својству се она уопште појављује као учесник у датом поступку. У захтеву за привремено одузимање имовине она је означена као треће лице. Али, закон о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, врло јасно и прецизно дефинише појам ''трећег лица'' – физичко, или правно лице на које је пренета имовина за коју постоји основана сумња да је проистекла из кривичног дела, при чему неопходан само објективан услов - да је имовина пренета. Половина стана која је привремено одузета од АА1 није на њу пренета, већ се ради њеној посебној имовини.

Даље, у жалбама браниоца окривљеног власника, сада покојног, АА, адвоката СА, пуномоћника трећег лица СС, адвоката БА и пуномоћника АА1, адвоката АБ се са основом истиче да побијано решење не садржи разлоге о одлучним чињеницама.

За примену института привременог одузимања имовине проистекле из кривичног дела, неопходно је да се остваре три кумулативно постављена услова: да је против власника покренут кривични поступак за кривично дело из члана 2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, да постоји основана сумња да се ради о имовини проистеклој из кривичног дела и да постоје чињенице које указују да би касније одузимање такве имовине било отежано и онемогућено. У конкретном случају није спорна чињеница да је против окривљених покренут кривични поступак за кривично дело из члана 2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела. Ради се о поступку који се против окривљених АА и ВВ води пред Посебним одељењем Вишег суда у Београду у предмету К-По1.бр.305/10, због кривичног дела из члана 346 став 1 КЗ и др.. Међутим, првостепени суд није дао ваљане разлоге о одлучним чињеницама везаним за остале услове - да постоји основана сумња да се ради о имовини проистеклој из кривичног дела и да постоје чињенице које указују да би касније трајно одузимање такве имовине било отежано и онемогућено.

Када је у питању основана сумња да се ради о имовини проистеклој из кривичног дела, потребно је недвосмислено утврдити кумулативно постојање две чињенице - да лице против кога се води поступак за кривично дело из члана 2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела поседује знатну имовину и да је та имовина у очигледној несразмери са његовим законитим приходима.

Првостепени суд није дао одговарајуће разлоге за своје закључке да стан број 7, у згради број 1, у Поп Лукиној улици, у Београду представља знатну имовину и да постоји очигледна несразмера између његове вредности и законитих прихода власника - окривљеног, сада покојног, АА и његове супруге АА1. Наиме, првостепени суд констатује да постоји ''очигледна несразмера између зараде и вредности стеченог стана'', али не образлаже у чему се та несразмера огледа, као ни то на основу којих конкретних чињеница је дошао до таквог закључка, јер само наводи да је ''имао у виду'' висину зараде коју је окривљени АА, у време стицања предметне имовине остваривао на Институту на онкологију и радиологију Србије, те висину ануитета кредита за отплату предметног стана. Са друге стране, из списа предмета произилази да су АА и АА1 били у брачној заједници, да су власници поменуте непокретности са уделима од по ½, да су исту купили од СС1 и СС2 по цени од 250.000 еура (уговор о купопродаји непокретности Ов.бр.I 12509/07 од 13.07.2007.године), да је притом АА1 у куповину предметног стана уложила 75.000 евра које је стекла продајом своје посебне имовине (стана у улици _ у Београду), да је преостали део цене до 250.000,00 евра – 175.000 евра финансиран из стамбеног кредита ''Хипо'' банке са роком отплате до 2025.године, да су рате за тај кредит отплаћиване искључиво са текућег рачуна окривљеног АА у ''Хипо'' банци, на који су му уплаћиване зараде из сталног радног односа, да других уплата на тај рачун није било, те да АА1 има редовна примања из сталног радног односа.

Обзиром на изнето, није јасно на основу чега је првостепени суд закључио да предметни стан може да представља дефинитивно стечену имовину и то знатне вредности, као ни то због чега је првостепени суд, када је утврђивао вредност предметног стана, узео у обзир пуну цену из купопродајног уговора. Наиме, сада покојни АА и његова супруга АА1 су исти само делимично исплатили из сопствених средстава (посебне имовине АА1), а већи део је исплаћен из стамбеног кредита, која јесу ''знатна'' - 175.000 евра, али не могу да представљају имовину окривљеног сада покојног АА, пошто се банци, на име тог износа, морају враћати месечне уговорене рате, да се хипотека не би активирала (што би довело у питање како формално власништво над поменутим станом, тако и евентуално трајно одузимање истог). Стога, иако има номиналну вредност од 250.000,00 евра и формалне власнике уписане у одговарајуће јавне регистре, ради се о непокретности под хипотеком, као гаранцијом за добијени стамбени кредит, која се може брисати тек након отплате истог у целости (2025.године).

Даље, у побијаном решењу нису дати разлози по питању несразмерности између вредности поменуте непокретности и законитих прихода власника - како окривљеног, сада покојног АА, тако и његове супруге АА1. Предметни стан је већим дело купљен средствима из кредита, а не доводи се у сумњу регуларност поступка његовог одобравања. Легални приходи окривљеног, сада покојног АА су цењени приликом аплицирања за поменути кредит и морали су бити већи од месечног ануитета за рату, јер у супротном кредит не би био одобрен. Рате за тај кредит су се, према стању у списима, отплаћивале са текућег рачуна окривљеног на који му је уплаћивана плата, при чему се из првостепеног решења не види да ли је било и других уплата на тај рачун, или да ли су се рате кредита уплаћивале и са других рачуна. Уз то, имовинске релације између окривљеног, сада покојног АА и његове супруге АА1, спадају у категорију одлучних чињеница, а првостепени суд у вези са тим није дао никакве конкретне разлоге. АА1 је, према стању у списима, сувласник поменутог стана са једном половином идеалног дела, а износ од 75.000 евра, који је исплаћен продавцима стана као део купопродајне цене, потиче од продаје њене посебне имовине. Поред тога је евидентно да АА1, не само што на предметни стан полаже право као неко ко је уложио своју посебну имовину у куповину истог, него и као супруга по основу заједничке брачне тековине. Наиме, она је све време је у брачној заједници са именованим окривљеним и има редовна примања из сталног радног односа, па постоји предпоставка и да фактички учествује у отплати поменутог кредита. Стога, није јасно због чега је вршено поређење зараде окривљеног са вредношћу целог стана, када он ни формално, а ни фактички, није власник целе непокретности. Обзиром на изнето, евидентно да првостепени суд у побијаном решењу није дао јасне, конкретне и несумњиве разлоге да је вредност предметног стана у очигледној несразмери са законитим приходима власника, односно зашто сматра да окривљени, сада покојни АА и АА1 нису могли да, из својих редовних и законитих прихода, плаћају рату кредита за поменути стан.

Поред тога, побијано решење нема разлоге о одлучним чињеницама ни по питању очигледне несразмерности између вредности непокретности која је одузета од трећег лица СС - стана аа1, у Београду, изграђеној на катастарској парцели број _ КО Врачар, и законитих прихода окривљеног ВВ, његове бивше супруге ВВ1 и члана породичног домаћинства мајке ВВ2. Наиме, из списа предмета произилази, да је предметна непокретност приватно, ванкњижно власништво сина окривљеног ВВ, трећег лица СС и да је по цени од 130.000 еура купљена од СС3 и СС4 (уговор о купопродаји непокретности у изградњи Ов.бр.9409/09 од 10.04.2009.године). Првостепени суд у побијаном решењу истиче да је, у споразуму о деоби заједничке имовине између окривљеног ВВ и ВВ1 (Ов.бр.876/09 од 28.01.2009.године), таксативно набројено шта све чини њихову заједничку имовину, да се притом у истом не спомиње ''уштеђевина брачних другова'', да се у њиховом споразуму о вршењу родитељског права изричито наводи да је ''ВВ, за сина СС, обезбедио новчана средства у износу од 120.000 еура, ради куповине стана за његове потребе, које предаје на руке СС5'', те да стога 120.000 еура, који су употребљени за куповину предметног стана, не представљају брачну тековину окривљеног ВВ и СС5, а да је износ од 130.000 еура, који се наводи у уговору о купопродаји предметне непокретности, у очигледној несразмери са законитим приходима окривљеног ВВ, које превасходно чини његова плата на Институту за онкологију и радиологију.

По налажењу овог суда, са основом се у жалби пуномоћника трећег лица СС истиче да првостепени суд није образложио на основу којих конкретних чињеница је дошао до закључка да је износ од 130.000,00 евра несразмеран свим легалним приходима окривљеног ВВ и чланова његовог породичног домаћинства. Наиме, из списа предмета произилази и то да су СС5 и ВВ били у браку 21 годину и да су током трајања те брачне заједнице новчана средства стицали по више основа. Они су запослени на Институту за онкологију од почетка 90-их година и уредно примају плате; ВВ има и редовна месечна примања на име чланства у управном одбору, као и из закупа стана и гараже; ВВ1 је имала приходе из уговора о делу, као и приход од продаје посебне имовине (стана у Београду). При свему томе, у заједничком домаћинству са окривљеним ВВ, последњих десет година живи и његова мајка ВВ2, која такође има редовна месечна примања (600 еура), а ту су и приходи од издавања дела куће у Београду, у улици _ у периоду 1996.године до 2001.године. У побијаном решењу се не види да ли су и на који начин ове околности цењене, те какви су закључци првостепеног суда по тим питањима, иако предметне чињенице јесу одлучне када је у питању утврђивање несразмерности између вредности наведене непокретности и легалних прихода окривљеног ВВ, те чланова његовог породичног домаћинства.

Наиме, ради правилног сагледавања одлучних чињеница да ли конкретна имовина, представља ''знатну имовину'' и да ли постоји ''очигледна несразмера'' између те имовине и легалних прихода лица на које се захтев односи, потребно је имати у виду, поред његових легалних прихода, и легалне приходе лица из заједничког породичног домаћинства. Стога је првостепени суд, приликом анализе и оцене чињеница везане за сразмерност легалних прихода и вредности стечене имовине, требао да, поред плата, узме у обзир све легалне приходе – и накнаду за чланство у управном одбору, закупнине, приходе од продаје непокретности, ауторске уговоре ВВ1, месечна примања ВВ2 итд., и да тако остварене приходе доведе у везу са куповином стана од 130.000,00 евра и утврди да ли је куповина истог у несразмери са тим приходима. Притом, та несразмера између легалних прихода и имовине мора да буде ''очигледно несразмерна'', односно да вишеструко и упадљиво превазилази законите приходе. Стога, у побијаном решењу нису дати адекватни разлози на основу чега је закључено да таква несразмера постоји и у конкретном случају, при чему је првостепени суд пропустио да на јасан и несумњив начин укаже у чему се огледа та очигледна несразмера између примања ВВ и чланова његовог породичног домаћинства и наведене вредности стана.

Поред тога, са основом се у жалби пуномоћника трећег лица СС истиче да у побијаном решењу нису дати ваљани разлози да горе поменутих 120.000,00 евра, не представљају брачну тековину ВВ и ВВ1. Наиме, стоји чињеница да та средства нису наведена у њиховом споразуму о деоби заједничке имовине. Али, они су били у браку од 1987.године и обоје су децидно навели да су предметна средства стекли током трајања истог, јер су, поред редовних зарада, имали и додатне приходе по више основа. Притом је ВВ1 у свом исказу објаснила да је то заједнички новац и да је исти био у сефу код њеног супруга ВВ, јер је он водио рачуна о породичним финансијама, а да није било потребе да буде посебно означен као заједничка имовина, јер су се договорили да се тим средствима купи стан за њиховог сина. Ове наводе је требало посматрати у вези са осталим доказима у списима, а нарочито са доказима који говоре о висини легалних прихода остварених у дужем временском периоду по основу зарада, других примања, продаје и закупа непокретности итд.. Из побијаног решења се не види да ли је и како првостепени суд ове чињенице ценио, тако да се не зна какав је став првостепеног суда по питању истих, посебно код чињенице да се управо ова средства помињу у споразуму о деоби заједничке имовине, кроз обавезу окривљеног ВВ, као супружника, да на руке супрузи ВВ1, наменски преда 120.000,00 евра.

На крају, основано се у поменутим жалбама истиче да првостепени суд није на одговарајући начин образложио одлучне чињенице да би евентуално касније трајно одузимање имовине у датим случајевима било отежано, или онемогућено. Наиме, да би се применио овај институт, мора да постоји опасност да ће имовина, за коју се основано сумња да је проистекла из кривичног дела, бити отуђена, уништена, сакривена, или на други начин измењена. Доношењем решења о привременом одузимању исте, фактички се отклања та опасност, а тиме и опасност за ''неометано'' вођење поступка трајног одузимања те имовине. Своје закључке по овом питању, првостепени суд образлаже тиме да се ради о предмету организованог криминала, у коме је ''окончана фаза саслушања окривљених'' и да тек предстоји доказни поступак. Из тога би се могао извући закључак да је једини конкретан разлог у вези са овим питањем, претпоставка да ће кривични поступак дуго трајати. Међутим, потенцијална дужина трајања судског поступка, не може бити једини разлог, јер, сама за себе, не води закључку да постоји опасност да ће касније одузимање имовине бити отежано. Та опасност мора бити конкретна и јасно одређена, поткрепљена реалним чињеницама, које морају створити јасно убеђење о постојању опасности да ће касније евентуално трајно одузимање исте бити отежано, или онемогућено.

Обзиром на наведено, овај суд је нашао да предметне жалбе треба уважити, а побијано решење укинути. Наиме, исто садржи битне повреде одредаба кривичног поступка, јер нема разлоге о одлучним чињеницама, због чега се не може недвосмислено закључити да ли је оправдано привремено одузимање горе наведене имовине, или не. Због те повреде, овај суд се није упуштао у даље испитивање законитости и правилности првостепеног решења, нити у правилност утврђеног чињеничног стања, пошто се то, за сада, не може испитати. Имајући у виду разлоге због којих је првостепено решење укинуто, овај суд није посебно анализирао, излагао и ценио остале наводе из предметних жалби.

Приликом поновног одлучивања, првостепени суд ће имати у виду примедбе на које му је указано овим решењем, анализирати и ценити све чињенице које су релевантне за доношење одлуке у конкретној кривичноправној ствари, посебно узети у обзир одредбе из закона и осталих општих аката који нормирају предметну материју, а потом ће донети правилну и на закону засновану одлуку, у којој ће конкретно навести и описати разлоге о одлучним чињеницама и за то дати адекватно образложење.

Због напред наведених разлога, Апелациони суд у Београду је, на основу члана 467 став 4 ЗКП, донео одлуку као у изреци решења.

Записничар ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Жак Павловић Зоран Савић