APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

26.02.2013.

Кж2 615/13

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж2 615/13
дана 26.02.2013.године
Б Е О Г Р А Д

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Зорана Савића, председника већа, Душка Миленковића и Вучка Мирчића, чланова већа, уз учешће судијског помоћника Жака Павловића, као записничара, у кривичном поступку против окривљеног АА, у поступку привременог одузимања имовине проистекле из кривичног дела, одлучујући о жалби браниоца окривљеног АА, адвоката АБ, изјављеној против решења Вишег суда у Београду Пои. 3/2012 од 20.07.2012.године, у седници већа одржаној дана 26.02.2013.године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

ОДБИЈА СЕ, као неоснована, жалба браниоца окривљеног АА изјављена против решења Вишег суда у Београду Пои. 3/2012 од 20.07.2012.године.

О б р а з л о ж е њ е

Решењем Вишег суда у Београду Пои. 3/2012 од 20.07.2012.године, усвојен је захтев Вишег јавног тужилаштва у Београду Оик.2/12 од 04.04.2012.године за привремено одузимање имовине, па је од окривљеног АА одузета имовина за коју постоји основана сумња да је проистекла из кривичног дела - путничко моторно возило марке ''_'', типа ''_'', број шасије WAUZZZ4F4PNO31226, број мотора AUK007544, регистарских ознака аа, произведено 2004.године и новац у износу од 3.800 евра и 70.120,00 динара (који се налази у депозиту Вишег суда у Београду број Ки.596/11), при чему је одређено да та мера може трајати до правноснажности пресуде, а најдуже још једну годину након тога.

Против наведеног решења жалбу је изјавила бранилац окривљеног АА, адвокат АБ, због битне повреде одредаба кривичног поступка и погрешно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да се укине и врати на поновни поступак и одлуку.

У поднеску Ктр.І.бр. 577/2013 од 13.02.2013.године, јавни тужилац Апелационог јавног тужилаштва у Београду је изнео мишљење да је првостепено решење правилно и да жалбу браниоца окривљеног АА, адвоката АБ треба одбити као неосновану.

Апелациони суд у Београду је одржао седницу већа, на којој је размотрио спис, заједно са побијаном пресудом и жалбом, испитао првостепено решење по службеној дужности сходно члану 401 став 5 ЗКП, па је након оцене жалбених навода и предлога, као и мишљења јавног тужиоца Апелационог јавног тужилаштва у Београду, нашао:

- жалба је неоснована.

Првостепени суд је донео правилно и законито решење када је уважио захтев јавног тужиоца и од окривљеног АА привремено одузео имовину за коју постоји основана сумња да је проистекла из кривичног дела - путнички аутомобил „_“ регистарских ознака аа и новац у износу од 3.800 евра и 72.120,00 динара. При том је анализирао и ценио све релевантне чињенице и околности од утицаја на доношење одлуке у овој кривично – правној ствари и за исту је дао исцрпне и ваљане разлоге, које у свему прихвата и овај суд.

Тако, за примену института привременог одузимања имовине проистекле из кривичног дела неопходно је да се остваре три кумулативно постављена услова: да је против власника покренут кривични поступак за кривично дело из члана 2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, да постоји основана сумња да се ради о имовини проистеклој из кривичног дела и да постоје чињенице које указују да би касније одузимање такве имовине било отежано и онемогућено.

У конкретном случају није спорна чињеница да је против окривљеног покренут кривични поступак за кривично дело из члана 2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела. Ради се о поступку који се против окривљеног води пред Вишим судом у Београду, због кривичног дела из члана 246 став 1 КЗ.

Даље, првостепени суд је дао ваљане разлоге о одлучним чињеницама везаним и за други услов - да постоји основана сумња да се ради о имовини проистеклој из кривичног дела. Наиме, под имовином у смислу Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, сматра се имовина окривљеног и трећег лица које је у очигледној несразмери са њиховим законитим приходима. Првостепени суд је, са своје стране, након одржаног рочишта и правилне анализе и оцене свих релевантних доказа, правилно нашао да је имовина, која је у конкретном случају предмет захтева за привремено одузимање имовине, у очигледној несразмери са законитим приходима окривљеног АА и да постоји основана сумња да је прибављена извршењем кривичног дела, пошто није доказао да је стечена на основу законитих прихода, или на неки други законит начин.

Наиме, предмет захтева за привремено одузимање имовине су: путничко моторно возило марке ''_''', типа ''_'', регистарских ознака ''аа' произведено 2004.године, број шасије WAUZZZ4F4PNO31226, број мотора AUK007544 (које је, иако се формално води на друго лице ББ, у власништву окривљеног АА, с'обзиром да је син лица на које гласи регистрација тог возила – ББ1, током предметног кривичног поступка објаснио да је он у ствари био власник тог возила, али да је исто због јефтине регистрације било регистровано на његовог оца који је инвалид, те да је то возило касније продао ББ2 за 14.000,00 евра) и новац пронађен у кући у којој је окривљени АА живео - 3.800 евра и 70.120,00 динара.

Окривљени АА је током поступка за привремено одузимање имовине изнео тврдњу да предметни новац припада његовој мајци и да је и пронађен у њеној торби, а да је аутомобил породично возило, јер је до њега дошао тако што га је мењао за аутомобил марке ''Мерцедес'' који је припадао његовом покојном оцу. Његове наводе је потврдила његова мајка, сведок АА, која је, између осталог, истакла да је предметни новац уштеђевина њеног покојног супруга, као и аутомобил марке ''Мерцедес'', који је окривљени касније заменио за возило марке ''_'', уз објашњење да је после смрти њеног супруга вођен оставински поступак, али да је предмет заоставштине била само кућа, јер су ''пропустили'' да у истом расправе новац и аутомобил, с'тим што им је поступајућа судија рекла да то могу ''накнадно пријавити''. Првостепени суд је правилно анализирао њен исказ, па га је оценио као нелогичан, неуверљив и у супротности са осталим доказима, а посебно оповргнут садржином решења Првог основног суда у Београду О.бр.2587/11 од 23.02.2011.године, којим је расправљена заоставштина иза покојног ПП, оца окривљеног АА (који је преминуо 23.11.2010.године), у коме је констатовано да његову заоставштину чине: новчана средства на штедној књижици Поштанске штедионице број _, породична стамбена заграда у Београду, у бб, права и обавезе по потврди Агенције за приватизацију Р. Србије о упису у евиденцију носилаца права, као и новчани износ од 47.071,45 динара на име накнаде за туђу негу и помоћ и за наследника оглашена сведок СС, при чему се у том решењу о наслеђивању не помињу аутомобил и новац који су предмет захтева за привремено одузимање.

Са друге стране, првостепени суд је, по налажењу овог суда, правилно утврдио да окривљени АА, у време када је постао власник поменутог аутомобила и стекао дати новац, није остваривао никакве законите приходе, с'обзиром да из дописа Фонда ПИО од 10.02.2012.године и уверења са потврдом од 09.02.2012.године произилази да за окривљеног АА нема података о стажу осигурања, зарадама, накнадама зарада, основицама осигурања, уговорима и висини уплаћених доприноса. Такође, нису доказани ни наводи да је радио у приватној фирми свог оца и на грађевини, јер нису пружени никакви поуздани докази о висини тако стечених прихода, а нису аргументоване ни тврдње да наведени новац и аутомобил потичу од законитих прихода његовог оца. Стога је првостепени суд правилно нашао да, када се узму у обзир вредност наведеног путничког аутомобила и новчани износи који су код окривљеног пронађени, постоји очигледна несразмерна са приходима окривљеног. Наиме, окривљени није остваривао било какве законите приходе, јер није утврђено да је на било који начин привређивао и зарађивао, а код њега пронађено возило вредности преко 10.000 еура и новчани износ од 3.800 еура и 72.120,00 динара. Самим тим је правилан и закључак првостепеног суда да, за сада, постоји основана сумња да је до предметне имовине – аутомобила и новца, дошао на илегалан начин, односно да су новчана средства прибављена извршењем кривичних дела, а да је аутомобил купљен тако стеченим новчаним средствима.

Поред свега тога, првостепени суд је у побијаном решењу дао и довољне разлоге да постоје чињенице које указују да би касније трајно одузимање такве имовине у знатној мери било отежано и онемогућено, при чему је правилно закључио да постоји опасност да ће окривљени предметном имовином располагати и отуђити је, у циљу да спречи или отежа њено трајно одузимање.

Имајући у виду наведено, наводи из жалбе браниоца окривљеног су оцењени као неосновани. Оспорено решење садржи разлоге о одлучним чињеницама, засновано је на правилном и у потпуности утврђеном чињеничном стању, при чему сви изведени докази указују да су закључци првостепеног суда правилни и да нису у супротности са образложењем које је дато у првостепеном решењу. Првостепени суд је на адекватан начин анализирао и оценио наводе окривљеног АА и његове мајке везане за порекло новца који је пронађен у њиховој кући и наводну замену очевог аутомобила марке „Мерцедес“ за спорни аутомобил марке „_“, па је правилно закључио да исти нису поткрепљени доказима који су изведени током предметног поступка, посебно када се има у виду да новац и возило марке „Мерцедес“ нису ни били предмет заоставштине иза покојног ПП оца окривљеног. Притом је правилно оценио и објашњење да су исте ''пропустили'' да наведу у оставинском поступку, а овај суд налази да се разлози које је првостепени суд дао у побијаном решењу по том питању, не могу оповргнути тврдњама да се у конкретном случају ради о ''малој'' суми новца (око 4.600 евра) и да се ''у великом броју случајева'' оставински поступци покрећу и воде да би се решило питање власништва над непокретностима, док покретне ствари ''нису битне'', посебно када се има у виду да су предмет оставинског поступка иза покојног оца окривљеног, поред породичне куће, била и друга новчана средства и акције, а да су, са друге стране, аутомобили покретне ствари о којима постоје јавни регистри и које није могуће даље користити, нити њима располагати, ако нису у у оставинском поступку пренети. На крају, неосновани су и наводи да су искази сведока ББ и ББ1 сагласни, као и да је исказ сведока ББ1 у сагласности са наводима окривљеног АА и сведока СС. Наиме, сведок ББ1 је навео да је био фактички власник предметног возила марке „_“ и да га је продао и предао сведоку ББ2 за 14.000 евра (а не АА), док сведок ББ2 наводи да са тим аутомобилом нема никакве везе и да је само био присутан када се његов кум, окривљени АА, у Новом Саду нашао са извесним ''ВВ'' и разменио аутомобиле без икакве доплате.

Због свега напред наведеног, Апелациони суд у Београду је, на основу члана 401 став 3 ЗКП, одлучио као у изреци решења.

Записничар Председник већа – судија
Жак Павловић Зоран Савић

ЈМ/СИС/ЖП