APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

17.12.2010.

Кж2 4046/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж2 4046/10
Дана 17.12.2010. године
Б Е О Г Р А Д

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судијe Синише Важића, председника већа, судије Надежде Мијатовић и Бранке Пејовић чланова већа, уз учешће судијског сарадника Росанде Џевердановић Савковић, као записничара, у поступку трајног одузимања имовине проистекле из кривичног дела од осуђених АА, ДД и трећег лица АА1, одлучујући о жалби браниоца осуђеног АА и пуномоћника трећег лица АА1 адв. АА1Б из Београда и жалби браниоца осуђеног ДД адв. ДБ из Београда, изјављених на решење Вишег суда у Београду Пои.1/10 од 03.09.2010.године, у седници већа одржаној дана 17.12.2010.године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване жалбе браниоца осуђеног АА и пуномоћника трећег лица АА1 адвоката АА1Б из Београда и браниоца осуђеног ДД адвоката ДБ из Београда, изјављене на решење Вишег суда у Београду Пои.1/10 од 03.09.2010.године.

О б р а з л о ж е њ е

Решењем Вишег суда у Београду Пои.1/10 од 03.09.2010.године, усвојен је захтев за трајно одузимање имовине проистекле из кривичног дела Вишег јавног тужилаштва у Београду Ои.К.бр.10/09 од 14.05.2010.године па се од власника:

1.осуђеног АА од оца _ и мајке _ рођене _, рођен _ године у _ _, са станом у _ ул._ бр. _ држављанин Републике _ и Републике _, ожењен, отац двоје малолетне деце, по занимању аутомеханичар без запослења, завршио средњу школу, војску служио 1987.године у _ води се у ВЕ _ осуђиван пресудом Војног суда у Љубљани Каи.116/90 од 20.12.1990.године због кривичног дела из члана 223 став 1 КЗ СФРЈ на казну затвора у трајању од шест месеци условно са роком проверавања од две године, пресудом Основног суда у Пљевљима К.73/94 од 04.05.1994.године због кривичног дела из члана 217 КЗ РЦГ на казну затвора од три месеца, пресудом Основног суда у Пљевљима К.бр.208/95 од 23.12.1996.године, због кривичног дела из члана 38 КЗ РЦГ на казну затвора у трајању од шест месеци, условно са роком проверавања од једне године, пресудом истог суда К.58/97 од 28.02.1998.године због кривичног дела из члана 37 став 2 КЗ РЦГ на казну затвора у трајању од тридесет дана и пресудом истог суда К.бр.171/06 од 02.07.2007.године, због кривичног дела из члана 37 став 2 КЗ ЦГ на новчану казну у износу од 1.200 еура чији је матични број _,

2.осуђеног ДД од оца _ и мајке _, рођене _, рођен _.године у _ са станом у _ улица _ број _, непријављено живи у улици _ бр._ у Београду држављанин Црне Горе, по занимању _ техничар, неожењен без деце, писмен, завршио средњу економску школу, војску није служио без непокретне имовине, чији је матични број _,

а који су осуђени пресудом Окружног суда у Београду К.2136/07 од 08.01.2009.године због кривичног дела неовлашћена производња држање и стављање у промет опојних дрога из члана 246 став 1 КЗ-а, (пресуда је преиначена у погледу одлуке о казни пресудом Врховног суда Србије КжI 977/09 од 19.06.2009.године)

које кривично дело су извршили тако што су: дана 29.06.2007.године неовлашћено ради продаје преузели и држали 20.761,10 грама опојне дроге хероин у облику базе, запаковане у 42 пакета облепљених ПВЦ траком, тако што је СС1 у своје возило аа1 у коме се налазила наведена опојна дрога довезао и предао га оптуженом АА, ДД и ВВ који су га ради преузимања ове дроге сачекали на уговореном месту у ул. Пролетерске солидарности испред улаза у зграду бр.- на Новом Београду и од њега неовлашћено ради продаје преузели и држали ову дрогу, а унапред су се договорили да је након преузимања држе у возилу аа1 у гаражном простору зграде бр.- гаражни бројеви - и -, власништво ВВ1 и ВВ2, а кључеве ове гараже су имали ДД и ВВ, па је оптужени АА по изласку из возила СС1 ушао у возило у коме се налазила ова дрога и одвезао га у гаражни простор зграде број - и помоћу кључа које је преузео од оптуженог ДД отворио гаражу гаражних бројема - и - у које је ушао возилом и ту га оставио, након чега су интервенисала службена лица МУП-а и свих четворо оптужених лишили слободе.

3.АА1-треће лице од оца Марка, рођена 07.08.1974.године у Пљевљима Република Црна Гора са станом у _, ул._ бр._, чији је матични број _.

на основу члана 34 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела

Трајно одузима имовина и то:

1. од осуђеног АА стан аа2, вредности 90.027 еура.

2. од осуђеног ДД новац у износу од 147.695 еура и 40 фунти пронађених у сефу у стану у ул._ у Београду чији је корисник осуђени ДД.

3. од АА1 као трећег лица путничко возило аа3, стечено по основу посредничког уговора о куповини и продаји возила број 52/09 од _.године по цени од 1.800.000,00 динара.

II Управљање трајне одузетом имовином наведено у ставу I изреке овог решења поверава се Дирекцији за управљање одузетом имовином до правноснажног окончања поступка за трајно одузимање имовине.

Против наведеног решења благовремено је жалбу изјавио бранилац осуђеног АА и пуномоћник трећег лица АА1 адв. АА1Б из Београда, због битне повреде одредаба ЗКП-а, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права са жалбеним предлогом да Апелациони суд у Београду ожалбено решење преиначи и одбије захтев за трајно одузимање имовине проистекле из кривичног дела Вишег јавног тужилаштва Ои.К.10/09 од 14.05.2010.године или пак да ожалбено решење укине и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање.

Бранилац осуђеног ДД адв. ДБ из Београда због битне повреде поступка, због повреде закона, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања са предлогом да Апелациони суд у Београду побијано решење укине и предмет врати на поновни поступак и одлучивање.

Апелациони јавни тужилац Апелационог јавног тужилаштва у Београду у свом поднеску КтрI.бр.3132/2010 од 28.10.2010.године ставио је предлог да Апелациони суд у Београду обе изјављене жалбе одбије као неосноване и првостепено решење потврди.

Апелациони суд у Београду у седници већа коју је одржао дана 17.12.2010.године, размотрио списе предмета заједно са побијаним решењем и жалбама, па је по оцени жалбених навода и предлога, те предлога јавног тужиоца Апелационог јавног тужилаштва у Београду нашао:

-жалбе су неосноване.

По оцени овог суда, првостепено решење о трајно одузимању имовине, садржи у изреци и образложењу све податке који су по закону потребни на основу члана 34 став 2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела и то: податке о власнику, опис и законски назив кривичног дела, податке о имовини која се одузима, односно вредност која се одузима од власника а који је располагао имовином проистеклом из кривичног дела у циљу осујећења њеног одузимања и одлуку о трошковима управљања привремено одузетом имовином.

Такође из решења произилази да је Више јавно тужилаштво у Београду на основу члана 28 став 1 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела поднело суду захтев за трајно одузимање имовине од осуђених АА, ДД и АА1 као трећег лица под бројем Ои.К.10/09 од 14.05.2010.године.

Жалбени наводи браниоца осуђеног АА и пуномоћника трећег лица АА1 адвоката АА1Б из Београда, оцењени су као неосновани обзиром да је првостепени суд правилно утврдио да на основу изведених доказа несумњиво произилази да је наведена имовина управо проистекла из кривичног дела. За овај свој став првостепени суд је у образложењу побијаног решења дао јасне и довољне разлоге које у свему као правилне прихвата и овај суд.

Неосновано се жалбом браниоца осуђеног АА и пуномоћника трећег лица АА1 адвоката АА1Б из Београда наводи да у конкретном случају није било места примени одредаба Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела а имајући у виду пресуду Окружног суда у Београду К.2136/07 од 08.01.2009.године и пресуду Врховног суда Србије Кж.977/09 од 19.06.2009.године где произилази да окривљени у конкретном случају нису остварили никакву противправну имовинску корист нити им је изречена мера одузимања имовинске користи. Такође, неосновани су жалбени наводи да Закон о одузимању имовине је ступио на снагу 01.09.2009.године и сматра да је исти ретроактивно примењен, што није предвиђено ниједном одредбом тог закона. Такође су неосновани жалбени наводи да имовина осуђеног АА је у очигледној несразмери са његовим незаконито стеченим приходима односно вредност стана површине од 100м2 који је стечен у брачној заједници са АА1 а који стан је и одузет трајно побијаним решењем, јер по ставу одбране он је пружио довољно доказа о свом запослењу, година стажа што је потврђено и извештајем Републичког фонда ПИО Подгорица о висини примања које је осуђени добијао, који подаци по ставу одбране управо супротно говоре. Такође се неосновано напада жалбом да приходи који су стечени на законит начин од стране трећег лица АА1 а везано за путничко возило марке „_“ типа „_“ произилазе од Лутрије Црне Горе што је и доказано потврдом од 15.07.2010.године. Неосновано се жалбом напада да суд у побијаном решењу није дао ваљане разлоге за свој закључак зашто није прихватио исказе сведока саслушаних у поступку СС2, СС3 оца АА1, као и брата осуђеног АА1 АА2 па самим тим побијано решење је неправилно јер је засновано на погрешном закључку првостепеног суда.

Првостепени суд је у образложењу побијаног решења навео разлоге којима се руководио када је усвоји захтев тужилаштва за трајно одузимање имовине осуђеном АА и трећем лицу АА1, јер је претходном оценом изведених доказа релевантних у овој правној ствари, и то како оних који су приложени уз захтев тужилаштва тако и оних који су приложени од стране браниоца осуђених и браниоца трећих лица, првостепени суд је закључио да означена имовина у побијаном решењу треба трајно да буде одузета. Пре свега читањем списа Окружног сада Вишег суда у Београду К.2136/07 утврђено је да су оптужени СС1, АА, ДД и ВВ оглашени кривим да су извршили кривично дело из члана 246 став 1 КЗ-а а оптужени СС1 и кривично дело из члана 348 став 2 у вези става 1 КЗ-а да је оптужени СС1 осуђен на јединствену казну затвора у трајању од седам година и десет месеци, оптужени АА на казну затвора у трајању од осам година и шест месеци, оптужени ДД на казну затвора у трајању од шест година и шест месеци а оптужени ВВ на казну затвора у трајању од пет година. Пресудом Врховног суда Србије Кж.977/09 од 19.06.2009.године преиначена је пресуда Окружног суда у Београду К.бр.2136/07 у погледу одлуке о казни тако што је Врховни суд оптуженог СС1 осудио на јединствену казну затвора у трајању од осам година и шест месеци, оптуженог АА на казну затвора у трајању од девет година и шест месеци, оптуженог ДД на казну затвора у трајању од седам година и шест месеци а оптуженог ВВ на казну затвора у трајању од пет година и шест месеци. Утврђено је такође да је од оптуженог ДД дана 30.06.2007.године на основу потврде о привремено одузетим предметима УКП-а IV одељења одузето 147.695 евра у апоенима који су означени у потврди.

Првостепени суд је извео доказе читањем извештаја УКП-а Службе за борбу против организованог криминала број 7/10 од 09.01.2010.године где произилази да напред именована лица нису уопште евидентирана као потрошачи на подручју ПД Електродистрибуције Београд, читањем извештаја Министарства финансија бр.3/2-1723/09 од 21.12.2009.године утврђено је да је на територији Републике Србије осуђени АА има отворен рачун код ОТП банке АД Београд те да је стање на том рачуну на дан 15.12.2000.године био 0,00 РСД, затим на другом рачуну исте банке да је стање било на дан 15.12.2009.године 0,00 РСД, да као власници рачуна и сефова код банака на територији Републике Србије нису евидентирани АА1, АА3, АА4 и ДД, читањем Агенције за привредни регистар од 27.11.2009.године утврђено је да према наводима ове агенције у регистар привредних субјеката нису регистрована физичка лица и то АА, АА1, АА3, АА4 и ДД, читањем извештаја Министарства финансија од 21.12.2009.године утврђено је да се као порески обвезници не воде ни по ком основу осуђени АА, ДД, неризидентно лице АА1, малолетна деца ААа и АА1, АА4 и АА3, читањем уверења Републичког фонда за ПИО од 20.11.2009.године утврђено је да је датум почетка осигурања за осуђеног АА 18.09.1986.године а да датум престанка осигурања 03.04.1987.године а читањем исте потврде за АА1 нема података о пријавама на осигурање и одјавама осигурања нити има унетих података о стажу осигурања, зарадама, накнадама зарадама, основицама осигурања, уговореним и другим накнадама и висини уплаћених доприноса остварених од 01.01.1970.године, читањем извештаја Републичког геодетског завода и то извештаја од 19.11.2009.године утврђено је да осуђени АА, ДД и АА1 као треће лице нису уписани као власници, корисници непокретности, читањем извештаја ЈК Предузеће Инфо-стан од 25.01.2009.године утврђено је да не постоје пријаве ни по ком основу у евиденцији за АА, АА1, АА3, АА4 и ДД, читањем уговора о купопродаји стана који је закључен између СС4 из Новог Сада и осуђеног АА од 06.02.2007.године је утврђено да је тим уговором СС4 као продавац, инвеститор стана аа2, ову непокретност продала и предала АА за уговорену цену у износу од 90.027 еура, да је купац исплатио продавцу део купопродајне цене од 78.000 еура на дан овере тог уговора а за разлику у цени од 12.027,00 еура купац ће исплатити најкасније до 18.02.2007.године, читањем посредничког уговора о куповини и продаји возила утврђено је да је исти закључен 19.03.2009.године између продавца СС5 из Београда и купца АА1 да је предмет купопродаје путничко возило аа3 и да је цена тог возила 1.800.000,00 динара. Такође је суд извео као доказ читањем потврде Лутрије Црне Горе од 15.07.2010.године да је утврђено да је АА1 добила возило „_“ у наградној игри „Огреби себи“ и исто је уручено добитнику 13.01.2006.године, читањем решења Републичког фонда ПИО Подгорица од 14.12.2002.године утврђено је да се тим решењем АА утврђује пензијски стаж као посебан стаж времена од 17.09.1991.године, 23.11.1991.године, од 03.12.1991-23.01.1992.године, од 24.03.1999.године до 25.06.1999 године а које време је проведено у ратним јединицима ЈНА, читањем одлуке АД Пљевље од 06.07.2006.године утврђено је да је АА на радном месту пословође у Сектору за правне и кадровске послове те да му престаје радни однос у том друштву 01.08.2006.године на основу његове изјаве, читањем потврде СУР „_“ од 02.08.2010.године произилази да је АА у фактичком радном односу био почев од 12.01.2002.године до 17.07.2005.године, да је обављао послове радника на обезбеђењу имовине а новчана накнада му је просечно месечно износила 700 еура, читањем тужбе која је поднета 21.12.2009.године Општинском суду Нови Сад са предлогом издавања привремене мере ради повраћаја зајма утврђено је да је по тој тужби тужилац СС2 а тужени АА, АА1 и СС4. Читањем фотокопије потврде од 01.02.2007.године утврђује се да су АА и АА1 од СС2 примили на зајам износ од 90.000 еура на име куповине стана у _ с тим што се заједнички обавезују да износ зајма врате у року од две године,која потврда је неоверена. Такође је првостепени суд као доказ извео доказ читањем радне књижице за АА1, затим радне књижице за осуђеног АА затим записника Секретаријата за финансије од 08.12.1981.године где је утврђена споразумна накнада за непокретности експроприсане по решењу број 01-15/10 од 15.10.1980.године да је раније сопственик СС6 из села _, преко свог пуномоћника добила износ од 111.852,00 динара на име те експропријације.

Даље у доказном поступку суд је саслушао сведоке СС6 и СС7, али суд ове исказе није посебно образлагао јер је нашао да они нису од значаја у овој правној ствари обзиром да се сведоци изјашњавају о зарадама осуђеног за период од 1993-1995.године обзиром да је протекло доста времена од периода стицања предметне имовине.

Такође, је у току поступка суд саслушао и сведока Милорада Миленковића који је навео да је 1997 и 1998.године контактирао са осуђеним АА, да је његова супруга била фиктивно пријављена да станује код осуђеног АА, и да су се на тај начин возила из Црне Горе регистровала на њено име и пребацивала у Србији јер се у таквом случају у Србији плаћала само замена рег. таблица. Сведок је навео да је за ту услугу АА плаћао између 100 и 200 дем на име регистрације возила а новац су делили по пола. Међутим, суд није овај исказ прихватио јер се не ради о законитом стицању новца.

Такође, је суд саслушао и сведока СС3 који је навео да је током 1982 и 1983.године после експропријације добио новац у противвредности од 23.000 евра да је помагао АА и АА1 а она му је ћерка, да је током 2006.године АА дао 20.000 евра да би купио стан у _ а сведоку је познато да је СС2 АА позајмио новац али не зна колико. Међутим, првостепени суд није поверовао овом сведоку на околности позајмљивања новца јер је у току целог поступка у односу на ову околност утврдио другачије чињенично стање такође, није ни прихватио да је овај сведок позајмио 20.000 евра АА и АА1 јер је новац од експропријације добио 1982 и 1983.године, дакле, много раније од времена када је тај новац наводно позајмљен.

Такође, првостепени суд није прихватио ни исказ сведока СС као истинит као што није ни прихваћен ни у пресуди Окружног суда у Београду К.2136/07 а која пресуда је правноснажна јер сведок није пружио логично објашњење због чега нису пред судом оверили предуговор о продаји непокретности и због чега нису сачињаване признанице о исплати новца а ради се о износу од 150.000 еура, дакле о заиста великом износу новца.

Такође, првостепени суд није прихватио ни исказ СС2 да је АА и АА1 у фебруару месецу 2007.године позајмио 90.000 динара и да су се исти обавезали да у року од две године врате тај новац што нису учинили. Да је сведок крајем децембра 2009.године поднео тужбу Општинском суду у Новом Саду против АА и АА1 за дуг јер је исказ овог сведока потпуно неуверљив и нелогичан да је сведок позајмио наведени новац ради куповине стана а да при томе никакав документ о томе није оверен, а сведоку је било познато да су у фебруару 2007.године и АА и АА1 су били незапослени, па се поставља питање како би они вратили тај новац. Чињеница да су АА и АА1 приложили признаницу којом потврђују да су од СС2 позајмили 90.000 евра није утицало другачије на суд јер иста није оверена ни пред једним органом и могла је бити сачињена и потписана у било које време.

Првостепени суд је такође имао у виду и исказ сведока АА2 рођеног брата осуђеног АА који је навео да су отац и он 2006.године осуђеном АА дали износ од 25.000 евра на име куповине стана у _ али у току поступка ниједним доказом није потврђено ни да су осуђени АА и његов брат АА2 имали стан нити га продали, нити је познато за евентуално који износ, те да су имали било који доказ извесно би га приложили суду. Без тих доказа првостепени суд није могао да прихвати као истиниту исказ овог сведока. Чак и да је осуђени АА радио у СУР „_“ од 2002-2005.године и остварио приходе од 700 еура мада то није регистровано у радној књижици, код чињенице да супруга осуђеног АА није била запослена, да је осуђен АА пресудом К.2136/07 где је навео да је 2005.године купио ново возило за износ од 45.000 евра па имајући у виду свакодневне трошкове живота, да је осуђени отац двоје деце, зарада коју помиње, а за коју нема доказа, није утицала на првостепени суд да донесе другачију одлуку.

Такође, првостепени суд је ценио потврду Лутрије Црне Горе где стоји да је АА1 13.01.2006.године добила „_“ у наградној игри међутим у овом поступку АА1 није доказала да је са износом новца за који је евентуално продала ово возило учествовала у куповини предметне имовине.

Жалбени наводи браниоца окривљеног ДД адв. ДБ из Београда оцењени су као неосновани, обзиром да је првостепени суд правилно утврдио да на основу изведених доказа произилази да је имовина која је одузета управо је проистекла из кривичних дела. За овакав свој став првостепени суд је дао јасне и довољне разлоге које у свему као правилне прихвата и Апелациони суд у Београду.

Неосновано се жалбом браниоца окривљеног ДД наводи да осуђени ДД у кривичном поступку који је вођен против њега и где је правноснажно осуђен, није одузет новац који је предмет овог поступка 147.695 еура и 40 фунти, а да у време извршења кривичног дела за које је правноснажно осуђен није ступио на снагу Закон о одузимању имовине проистекле из кривичног дела те да ово решење којим је одузет новац у ствари представља нову казну која нема упориште у закону за његовог брањеника као и да између кривичног дела, осуђеног ДД и његове имовине нема узрочно-последичне везе. Такође, неосновано се наводи у жалби да није нелогично да отац осуђеног ДД продаје своје непокретности и тим новцем помаже свог сина те да предуговор између њих не мора бити оверен, а да је у њему означено да су странке исплаћене и у ком износу. Такође, сматра да закон не може ретроактивно да се примени, да постоји презумпција невиности и право на правично суђење.

Првостепени суд је у образложењу решења навео разлоге којима се руководио када је усвојио захтев тужилаштва за трајно одузимање имовине од ДДД и дао разлог да уопште није од значаја што у поступку пред Окружним судом у предмету К.2136/07 није изречена мера одузимања имовине од окривљеног дакле, 147.695 еура и 40 фунти. Ово са разлога, што се таква мера изриче за имовинску корист која је прибављена тим кривичним делом за које је осуђен. Законом о одузимању имовине проистекле из кривичног дела одређује се његова примена и то чланом 2 истог закона, а чланом 3 истог закона у тачки 2 се наводи да се одузима имовина проистекла из кривичног дела. Таквом имовином сматра се имовина окривљеног, сведока сарадника или оставиоца која је у очигледној несразмери са њиховим законитим приходима.

Како осуђени ДД и АА као и треће лице АА1 нису у току поступка доказали да је имовина која је овим решењем одузета стечена на законит начин и законитим средствима, па самим тим нису довели у сумњу правилно утврђено чињенично стање у побијаном решењу, да у конкретном случају постоји очигледна несразмера између законских прихода које су стекли осуђени и треће лице и имовине која се одузима побијаним решењем, то је правилно првостепени суд утврдио да је ова имовина проистекла из кривичних дела.

Апелациони суд у Београду је водио рачуна о примени Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела и сматра да закон није примењен ретроактивно. Управо због правне сигурности у самом закону је наведено у којој фази поступка јавни тужилац може да поднесе захтев што је у конкретном случају и учињено у смислу члана 28 истог закона тј.у року од годину дана по правноснажно окончаном кривичном поступку, те да је у време подношења захтева ВЈТ-а већ ступио на снагу Закон о одузимању имовине проистекле из кривичног дела.

Са изнетих разлога, на основу члана 401 став 3 ЗКП-а донета је одлука као у изреци решења.

Записничар Преседник већа-судија
Росанда Џевердановић Савковић, с.р Синиша Важић, с.р

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић