APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

21.05.2012.

Кж2 1430/12

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж2 1430/12
дана 21.05.2012.године
Б Е О Г Р А Д

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ у већу састављеном од судија Славке Михајловић, председника већа, Снежане Савић и Гордане Петковић, чланова већа, уз учешће судијског помоћника Жака Павловића, као записничара, у кривичном предмету окривљеног АА, због кривичног дела пореска утаја из члана 229 став 2 у вези става 1 КЗ и др., одлучујући о жалби браниоца окривљеног АА и пуномоћника трећег лица ББ, адвоката БА, изјављеној против решења Другог основног суда у Београду ПОИ.бр.3/12 од 28.03.2012.године, у седници већа одржаној дана 21.05.2012.године, донео је:

Р Е Ш Е Њ Е

УВАЖАВАЊЕМ ЖАЛБЕ браниоца окривљеног АА и пуномоћника трећег лица, ББ, адвоката БА, УКИДА СЕ решење Другог основног суда у Београду ПОИ.бр.3/12 од 28.03.2012.године и предмет ВРАЋА првостeпеном суду на поновно одлучивање.

О б р а з л о ж е њ е

Решењем Другог основног суда у Београду ПОИ.бр.3/12 од 28.03.2012.године, усвојен је захтев Другог основног јавног тужилаштва у Београду за привремено одузимање имовине ''за коју постоји основана сумња да је проистекла из кривичног дела пореска утаја из члана 229 став 2 у вези става 1 КЗ извршеног од стране АА', па се привремено одузима имовина од окривљеног АА и трећег лица ББ, те се забрањује отуђење и оптерећене непокретности и стварних права.

При томе је одређено да се, у односу на окривљеног АА, одузима стан аа, уписан у лист у непокретности бр. _ КО _ и стан аа1, постојећи на кп.бр._, КО _, уписан у лист непокретности број _, КО _, грађен на основу решења одобрења за изградњу Одељења за урбанизам и грађевинске послове, ГО Лазаревац број 350-516/2006-04 од 30.08.2006.године, којим је окривљеном АА, одобрена реконструкција постојеће равне кровне плоче и надоградња поткровља са галеријом, у колективној стамбеној згради број ааз, а чији је власник и корисник АА из Обреновца, ул. аа4, са ЈМБГ _, а све стечено по основу уговора о физичкој деоби станова, закљученог између АА и предузећа за производњу промет и услуге "ГГ", овереном у Другом основном суду у Београду, Судска јединица Обреновац 19.02.2010.године, под бројем 1 Ов.бр.1854/10.

У ставу другом је одређено да се од трећег лица ББ, „у односу на имовину коју поседује предузеће "ДД", чији је она једини власник са 100% уделом'', привремено одузима земљиште на кп.1, површине 0,40,54 ха, кп.бр.кп2, површине 0,00,20 ха, и кп.бр.3, КО Обреновац, површине 0,06,74 ха, све уписано у лист непокретности број 2381, Служби за катастар непокретности Обреновац, као и ''станови који су у ванкњижном власништву, саграђени су на основу решења одобрењу Одељења за урбанизам и комунално грађевинске послове, ГО Обреновац од 05.07.2007.године, измењено решењем од 14.11.2007.године, којим се инвеститору "ДД" д.о.о. из _, у ул. _ бр. _, одобрава изградња више породичних стамбених објекта, спратности Су+П2+Пк+Га, који се састоје од четири ламеле, укупне бруто површине 5.451.29 м2, са укупно 94 стана, од чега ламела 1, садржи пет гарсоњера, осамнаест двособних станова и два трособна стана, ламела 2, шест гарсоњера, 16 двособних станова и два једнособна стана, ламела 3, шест гарсоњера, 14 двособних станова и два једнособна стана, ламела 4, садржи шест гарсоњера, 6 двособних станова и један четворособан стан, на кп.бр. __ Обреновац и то стан аа5, станови број: 2, 3, 4, 5, 7, 9, 10, 11, 13, 14, 15, 16, 18, 19, 21, 23, 24, 25, 26, 27 и 29, све у ламели 2, у _, у ул. _ бр._, на кп.бр.1 КО Обреновац, чије су површине ближе наведене у изреци првостeпеног решења.

Такође, је одређено да мера привременог одузимања имовине траје до другачије одлуке суда, а најдуже до доношења одлуке о захтеву за трајно одузимање имовине, те да ће имовином, сходно одредбама члана 337 Закона о одузимању имовине, управљати Дирекција за управљање одузетом имовином до коначне одлуке суда.

Против овог решења жалбу је изјавио бранилац окривљеног АА и пуномоћник трећег лица ББ, адвокат БА, због свих законом утврђених разлога, са предлогом да се исто преиначи и као потпуно неоснован одбије захтев Другог основног јавног тужилаштва у Београду, за привремено одузимање имовине.

У поднеску Ктр.I.бр.1255/12 од 23.04.2012.године, јавни тужилац Апелационог јавног тужилаштва у Београду је предложио да се жалба одбије, а првостeпено решење потврди.

Апелациони суд у Београду је одржао седницу већа, на којој је размотрио спис предмета, заједно са побијаним решењем и жалбом, испитао побијано решење по службеној дужности, у складу са чланом 401 став 2 ЗКП, па је након оцене жалбених навода и предлога, као и предлога јавног тужиоца Апелационог јавног тужилаштва у Београду, нашао:

 жалба је основана.

Првостепено решење је донето уз битне повреде одредаба кривичног поступка, на које се са основом у жалби браниоца окривљеног и пуномоћника трећег лица указује.

Предметним решењем је пре свега прекршена презумпција невиности окривљеног АА, јер је у првом ставу изреке решења наведено да првостeпени суд усваја захтев Другог ОЈТ-а, у Београду за привремено одузимање имовине за коју постоји основана сумња да је проистекла из кривичног дела пореска утаја из члана 229 став 2 у вези става 1 КЗ ''извршеног'' од стране АА. У конкретном случају, с'обзиром на фазу у које се налази кривични поступак против окривљеног АА, исти је још увек само основано сумњив да је извршио кривично дело што значи да није правноснажно осуђен за исто и да још увек постоји претпоставка његове невиности, а чињенице везане за то да ли је окривљени извршио или није извршио кривично дело које му је стављено на терет, односно да ли је предузео противправне радње за које је основано сумњив, предмет су анализе и оцене приликом доношења мериторне одлуке у конкретном кривичном поступку.

Даље, изрека првостeпеног решења је неразумљива. Тако, из исте се не може утврдити у чему се састоји сама радња привременог одузимања – да ли у привременом лишавању окривљеног и трећег лица државине над наведеним непокретностима, или у ''забрани отуђења и оптерећена непокретности и стварних права''. Даље, из изреке побијаног решења није јасно шта је тачно предмет привременог одузимања. Тако, из става два изреке се не може разлучити која се имовина привремено одузима: да ли земљиште на кп.бр. 1, кп.2 и кп.3, све уписано у лист непокретности број _, Службе за катастар непокретности Обреновац; станови у ванкњижном власништву - саграђени на основу решења о одобрењу Одељење за организам којим је инвеститору, предузећу „ДД“ д.о.о. Обреновац, одобрена изградња више „породичног стамбеног објекта и спратности“, Су+П+2+Пк+Га, који се састоји од четири ламеле, укупне површине 5.451,29 м2 са укупно 94 стана, или појединачни станови који се на крају набрајају. Наиме, из наведеног није јасно да ли се поменута зграда и станови налазе на поменутим катастарским парцелама или на ''кп.бр._ КО Обреновац'' која се наводи на крају, као ни то да ли се одузима цела зграда и сва 94 стана у њој, или само станови који су набројани након тога у изреци првостeпеног решења. Притом, забуну уноси и чињеница да је наведено да се ради о објекту који има 5.000.000 квадрата.

Поред тога, првостепено решење је неразумљиво у делу који се односи на ''треће лице'' АА. Наиме, закон о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, врло јасно и прецизно дефинише појам ''трећег лица'' – физичко, или правно лице на које је пренета имовина за коју постоји основана сумња да је проистекла из кривичног дела, при чему неопходан само објективан услов - да је имовина пренета. Станови који су привремено одузети од АА не само да на њу нису пренети, већ се не ради ни о њеној имовини, обзиром да је у изреци побијаног решења експлицитно наведено да се ради о имовини предузећа „ДД“ д.о.о. Обреновац, а да је она ''стопостотни власник'' тог предузећа. Према важећој законској регулативи - Закону о привредним друштвима и другим прописима, имовина која је у власништву предузећа, не представља истовремено и имовину власника предузећа, или оснивача и том имовином може располагати само предузеће, а не и власник, или оснивач. У образложењу побијаног решења првостепени није дао ваљано објашњење, због чега сматра да у конкретном поступку АА има својство трећег лица, па побијано решење нема ни разлога о тим одлучним чињеницама.

Ова повреда је довела до погрешне примене материјалног права , па самим тим до повреде закона. Наиме, првостепени суд је станове наведене у другом ставу изреке побијаног решења могао да одузме само од предузећа “ДД” д.о.о. Обреновац, под условом да утврди да може бити ''треће лице'' у смислу Закона о одузимању имовине, односно да су ти станови на њега пренети, што је требало ценити у контексту решења о одобрењу за градњу I-02 број 351-821/07 од 14.11.2007.године. ББ не може бити треће лице, јер без обзира што је власник предузећа, није истовремено и власник станова, пошто је то имовина поменутог предузећа и она њоме, као физичко лице, не може располагати.

Уз то, из првостeпеног решења није јасно шта је у ствари предмет захтева за привремено одузимање имовине Другог ОЈТ у Београду Оик.бр.3/10 од 17.01.2012.године и да ли је у свему поступљено у складу са тим захтевом. Наиме, у побијаном решењу није јасно изложено шта је предметним захтевом тужилаштва уопште тражено - да ли да се стави забрана отуђења и оптерећења на непокретностима окривљеног АА и његове супруге трећег лица ББ и да се привремено одузму само покретне ствари, или да се све привремено одузме, које су то ''покретне ствари велике вредности'' прибављене кривичним делом, те на који би то ''прикривен начин'' окривљени могао располагати имовином и исту отуђити ''савесном купцу''. Уколико је тужилаштво тражило само стављање забране отуђења и оптерећења и стварних права на непокретностима окривљеног ББ и трећег лица, онда је првостeпени суд прекорачио предметни захтев, с'обзиром да је исту привремено одузео имовину. Са друге стране, у предметном решењу се не помињу ''вредне покретне ствари'', чије је одузимање тражено у захтеву тужилаштва, тако да првостeпени суд, по том питању, није у потпуности решио предмет захтева тужилаштва.

Надаље, у жалби браниоца окривљеног и пуномоћника трећег лица се са основом истиче да побијано решење не садржи разлоге о одлучним чињеницама, а да су они који су дати, нејасни и у знатној мери опречни.

Наиме, за примену института привременог одузимања имовине проистекле из кривичног дела, неопходно је да се остваре три кумулативно постављена услова: да је против власника покренут кривични поступак за кривично дело из члана 2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, да постоји основана сумња да се ради о имовини проистеклој из кривичног дела и да постоје чињенице које указују да би касније одузимање такве имовине било отежано и онемогућено. У конкретном случају није спорна чињеница да је против окривљеног покренут кривични поступак за једно од кривичних дела наведених у члану 2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела - пореска утаја из члана 229 став 2 у вези става 1 КЗ и др.. Међутим, првостепени суд није дао ваљане разлоге о одлучним чињеницама везаним за остале услове - да постоји основана сумња да се ради о имовини проистеклој из кривичног дела и да постоје чињенице које указују да би касније трајно одузимање такве имовине било отежано и онемогућено.

Када је у питању основана сумња да се ради о имовини проистеклој из кривичног дела, потребно је недвосмислено утврдити кумулативно постојање две чињенице - да лице против кога се води поступак за кривично дело из члана 2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела поседује знатну имовину и да је та имовина у очигледној несразмери са његовим законитим приходима.

Првостепени суд је утврдио да окривљени и предузеће трећег лица ''ДД'' д.о.о. Обреновац, поседују знатну имовину (која је ближе набројана и првостепеном решењу). Међутим, у побијаном решењу није дао одговарајуће разлоге за своје закључке да постоји очигледна несразмера између вредности те имовине и законитих прихода окривљеног, његове супруге која је означена као треће лице и њеног предузећа, јер фактички само констатује да постоји ''очигледна несразмера'' између примања окривљеног и вредности предметне имовине, при чему и не улази у анализу прихода поменутог предузећа и трећег лица, нити образлаже у чему се огледа поменута несразмера у вредности имовине и прихода лица и предузећа на које се предметно решење односи, као ни то на основу којих конкретних чињеница је дошао до таквог закључка.

Притом, по питању статуса окривљеног у смислу запослења даје противречне и нејасне разлоге - у изреци, у његовим генералијама не наводи занимање, док у образложењу наводи да је окривљени АА, у периоду од 01.01.2005.године до 31.12.2007.године био ''овлашћено лице за заступање предузећа за производњу и трговину „ДД“ д.о.о. Обреновац'' (на странама: 6 - у другом пасусу и 7 - у четвртом пасусу), у периоду од 31.10.2006.године до 31.12.2006.године заједно са ВВ ''овлашћено лице за располагање средствима на рачуну "ЂЂ" д.о.о. са седиштем у Обреновцу'', али и то да ''није у радном односу, да је пензионер и да му је износ пензије 36.000,00 динара'' (страна 9, претпоследњи пасус), уз закључак да, пре него што је привредно друштво “ДД” д.о.о. започело послове на изградњи станова ''није имао довољно законитих прихода за финансирање тих послова'', јер је од непокретне имовине поседовао ''само породичну кућу коју је стекао по основу наслеђа, пољопривредно земљиште у површини од 65 ари и шуму, а био је власник локала аа6 површине _ у улици _ број _ Београд у _, који локал није издат у закуп'', јер наведене непокретности ''није отуђио до данашњег дана''. Стога није јасно које чињенице је, као релевантне за утврђивање прихода окривљеног, првостепени суд ценио, обзиром да је то од важности приликом оцене сразмерности имовине коју неко лице поседује, са регуларним приходима које исто лице има.

Даље, првостепени суд у побијаном решењу наводи да је станове који су предмет привременог одузимања (у Обреновцу у улици _ број _ и _, на кп1 КО Обреновац), градило привредно друштво “ДД” д.о.о. Обреновац, да је окривљени био директор истог, да су станови продавани још у изградњи, али да купци у највећем броју случајева средства нису уплаћивали на рачун привредног друштва, већ на руке окривљеном АА (осим у ситуацијама када су станове куповали путем кредита), те да је део тих средстава коришћен за финансирање изградње других станова ''без приказивања кроз одговарајућу пословну документацију'', а део је уплаћен на рачун привредног друштва ''као позајмица оснивача, тако да је предузеће “ДД” д.о.о. Обреновац та новчана средства дуговао оснивачима, након чега су оснивачи, на име компензације, добијали станове који су касније, као физичка лица, продавали за готов новац. Суд потом закључује да су ''побројане радње'' супротне закону у погледу финансијског, књиговодственог и рачуноводственог пословања привредног друштва и саме по себи представљају изигравање закона и двоструко задуживање предузећа у корист окривљеног ''најпре што купопродајна цена није исплаћивана на рачун привредног друштва који гради станове, већ на руке окривљеног, а затим што су наведена средства уплаћивана на рачун привредног друштва као позајмица оснивача''. Овакво објашњење, сем што би могло водити закључку да се ради о примени потпуно другог института - одузимању предмета који је прибављен извршењем конкретног кривичног дела, фактички се заснива на чињеницама које се тичу самог кривичног поступка који се води против окривљеног, односно мериторне одлуке у истом, које је нужно претходно недвосмислено утврдити у контрадикторном доказном поступку, при чему је посебно нејасно на основу ког стручног ''финансијског, књиговодственог и рачуноводственог'' знања је првостепени суд уопште оценио да се ради управо о таквим малверзацијама.

Уз то се у првостепеној одлуци наводи да је надограђено 40 станова у улици ааз, да је радове изводило привредно друштво “ДД” д.о.о. Обреновац, а да их је финансирало привредно друштво “ГГ” д.о.о. Лазаревац, што је противречно са ранијим закључком да је у то средства улагао окривљени АА и то она која је добијао на руке продајом изграђених станова. Посебну нејасноћу у све то уноси наредна констатација - да је на име изведених радова окривљени АА, као физичко лице, добио три стана, од којих је један у међувремену продао, али да је и продаја свих осталих изграђених станова и станова који су уговором припали привредном друштву “ГГ”, вршена преко окривљеног АА, коме су купци купопродајну цену за станове уплаћивали на текући рачун, а да је директор привредног друштва “ГГ” д.о.о. Лазаревац СС са тог текућег рачуна окривљеног подизао новац добијен на име продаје станова који су припали том привредном друштву. При свему томе, из списа произилази да су станови који су предмет побијаног решења, у ствари неизграђени објекти (30% изграђени), да су купцима продавани у тој фази, да су купци то знали, да је новац који су плаћали улаган у даљу изградњу тих истих станова и зграда у којој се налазе, при чему су ти уговори о продаји станова у изградњи оверавани пред надлежним судом, тако да у суштини представљају специфичан вид удруживања средстава ради изградње стамбене зграде и стицања својине на конкретним становима. Стога, станови који се воде као имовина предузећа “ДД” д.о.о. Обреновац, могу само формално бити у власништву тог предузећа, а суштински представљати власништво купаца незавршених станова у истој згради, обзиром да су управо њихова средства улагана у изградњу целе зграде, јер стан у једној згради не може бити завршен и усељен, ако није у целости завршена зграда и сви станови у њој. Обзиром на изнето, није јасно на основу чега је првостепени суд закључио да предметни станови представљају дефинитивно стечену имовину и то знатне вредности, као ни то да ли је утврђивао вредност предметних станова и шта је притом утврдио, како је АА уопште добио поменута три стана, због чега он посредује у продаји станова који су припали привредном друштву “ГГ”, да ли за то добија одређену надокнаду, на основу чега је закључио да је он и користио новац добијен од продатих станова, посебно када се има у виду да је и СС са његовог текућег рачуна подизао новац од продаје станова и тд..

Стога, у побијаном решењу нису дати разлози по питању несразмерности између вредности поменутих непокретности и законитих прихода окривљеног, његове супруге, као трећег лица, њеног предузећа (коме припадају станови одузети у ставу два изреке), те чланова њиховог заједничког домаћинства. Наиме, ради правилног сагледавања одлучних чињеница да ли конкретна имовина, представља ''знатну имовину'' и да ли постоји ''очигледна несразмера'' између те имовине и легалних прихода лица на које се захтев односи, потребно је имати у виду, поред легалних прихода лица на које се захтев односи и легалне приходе особа из његовог заједничког породичног домаћинства јер, имовинске релације између тих лица спадају у категорију одлучних чињеница, а првостепени суд у вези са тим није дао никакве конкретне разлоге, јер је вршено поређење само прихода окривљеног са вредношћу одузете имовине. Првостепени суд је, приликом анализе и оцене чињеница везаних за сразмерност легалних прихода и вредности стечене имовине, у конкретном случају требао да, поред плата, узме у обзир све легалне приходе - плате остварене функцијама у поменутом предузећу, приходе тог предузећа итд., и да исте доведе у везу са вредношћу предметне имовине, те анализом тих података утврди да ли постоји у несразмера. Притом, та несразмера између легалних прихода и имовине мора да буде ''очигледна'', односно да вишеструко и упадљиво превазилази законите приходе. Обзиром на изнето, првостепени суд у побијаном решењу није дао јасне, конкретне и несумњиве разлоге за свој закључак да је вредност одузете имовине у очигледној несразмери са законитим приходима власника, односно зашто сматра да окривљени и његова супруга нису могли да, из својих редовних и законитих прихода, као и кроз пословање предузећа “ДД” д.о.о. Обреновац, стекну поменуту имовину.

На крају, првостепени суд није на одговарајући начин образложио одлучне чињенице да би евентуално касније трајно одузимање имовине било отежано, или онемогућено. Наиме, да би се применио овај институт, мора да постоји опасност да ће имовина, за коју се основано сумња да је проистекла из кривичног дела, бити отуђена, уништена, сакривена, или на други начин измењена. Доношењем решења о привременом одузимању исте, фактички се отклања та опасност, а тиме и опасност за ''неометано'' вођење поступка трајног одузимања те имовине.

Своје закључке по овом питању, првостепени суд образлаже тиме да је окривљени АА, до сада, на своје има продао 38 станова у Лазаревцу, да су му у Лазаревцу остала још 2, а у Обреновцу још 22 стана, да је рачун предузећа “ДД” д.о.о. Обреновац, чији је директор окривљени, у блокади, да постоји могућност да окривљени и његова супруга отуђе и имовину коју поседује предузеће “ДД” д.о.о. Обреновац, али и то да окривљени није у радном односу, да је пензионер, да му је пензија 36.000,00 динара, да се против њега води кривични поступак за два кривична дела у предмету К.бр.1520/11 из члана 229 став 2 у вези става 1 КЗ и да се ''и даље води предкривични поступак у Служби за борбу против организованог криминала – Јединица за финансијске истраге'' и закључује да све то указује да постоји опасност да би окривљени могао осујетити, или знатно отежати евентуално касније одузимање имовине проистекле из кривичног дела. Поред евидентних противречности по питању тога да је окривљени означен и као директор предузећа који има у поседу још 24 стана (у Лазаревцу 2, а у Обреновцу 22), али и као пензионер са малим примањима, из предметних чињеница би се могао извући закључак да су разлози у вези са питањем да ли би касније трајно одузимање имовине евентуално било отежано, или онемогућено, то да се окривљени бави продајом станова, да је против њега у току кривични поступак и да предузеће које је у власништву његове супруге има у власништву велики број станова, односно имовину која је већег обима. Међутим из тога се не види због чега у конкретном случају постоји опасност да би касније одузимање имовине било отежано и због чега се то не би могло спречити привременом забраном отуђења предметних непокретности, као што је то тужилаштво и тражило у предметном захтевом. Наиме, опасност да би касније одузимање имовине било отежано или онемогућено, мора бити конкретна и јасно одређена, поткрепљена реалним чињеницама, које морају створити јасно убеђење о постојању те опасности.

Обзиром на наведено, првостепени суд није поступио по решењу Апелационог суда у Београду решењем Кж2 749/12 од 09.03.2012.године. Самим тим, овај суд је нашао да жалбу браниоца окривљеног и пуномоћника трећег лица треба уважити, а побијано решење укинути, пошто садржи битне повреде одредаба кривичног поступка, које га чине неразумљивим и противречним, а нема ни разлоге о одлучним чињеницама, па се не може недвосмислено закључити да ли је оправдано привремено одузимање горе наведене имовине, или не.

Приликом поновног одлучивања, првостепени суд ће имати у виду примедбе на које му је указано овим решењем, анализирати и ценити све чињенице које су релевантне за доношење одлуке у конкретној кривичноправној ствари, посебно узети у обзир одредбе из закона и осталих општих аката који нормирају предметну материју, а потом ће донети правилну и на закону засновану одлуку, у којој ће конкретно навести и описати разлоге о одлучним чињеницама и за то дати адекватно образложење.

Због напред наведених разлога, Апелациони суд у Београду је, на основу члана 403 став 1 ЗКП, донео одлуку као у изреци решења.

Записничар Председник већа – судија
Жак Павловић Славка Михајловић

ОМЈ/НК/ЖП