APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

26.06.2014.

Kж2 1230/2014

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Kж2 1230/2014
Дана 26.06.2014. године
Б Е О Г Р А Д

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Милимира Лукића, председника већа, Наде Зец и Снежане Савић, чланова већа, са самосталним саветником Јеленом Савић, записничарем, у кривичном предмету против окривљене АА и др., због кривичног дела пореска утаја у саизвршилаштву из члана 229 став 3 у вези става 1 КЗ, одлучујући о жалби јавног тужиоца Првог основног јавног тужилаштва у Београду, изјављеној против решења Првог основног суда у Београду 9Ки.бр. 2906/13 Пои.бр. 7/13 2Кв.бр. 503/14 од 17.04.2014. године, у седници већа одржаној дана 26. јуна 2014. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба јавног тужиоца Првог основног јавног тужилаштва у Београду, изјављена против решења Првог основног суда у Београду 9Ки.бр. 2906/13 Пои.бр. 7/13 2Кв.бр. 503/14 од 17.04.2014. године.

О б р а з л о ж е њ е

Решењем Првог основног суда у Београду 9Ки.бр. 2906/13 Пои.бр. 7/13 2Кв.бр. 503/14 од 17.04.2014. године усвојени су приговори браниоца окривљене АА и пуномоћника трећег лица АА1 – адвоката АБ од 13.08.2013. године и приговор пуномоћника трећег лица АА1 – адвоката АБ1 од 15.08.2013. године, па се у односу на окривљену АА у целости, а у односу на треће лице АА1, делимично укида привремено одузимање имовине проистекле из кривичног дела одређено решењем истражног судије Првог основног суда у Београду Ки.бр. 2906/13 од 30.07.2013. године.

Против наведеног решења, жалбу је изјавио јавни тужилац Првог основног јавног тужилаштва у Београду због битне повреде одредаба кривичног поступка, повреде кривичног закона и погрешно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да Апелациони суд у Београду укине побијано решење и предмет врати првостeпеном суду на поновно одлучивање, тј. ванпретресном већу које је донело и првобитну одлуку која је укинута.

Апелациони суд у Београду је одржао седницу већа, у смислу одредбе члана 467 став 2 ЗКП, те након што је размотрио списе предмета, заједно са побијаним решењем, које је испитао у оквиру основа, дела и правца побијања, који су истакнути у изјављеној жалби, по оцени жалбених навода и предлога, нашао:

Жалба је неоснована.

Наиме, по оцени овог суда, правилно је првостeпени суд у односу на окривљену АА у целости, а у односу на треће лице АА1, делимично укинуо привремено одузимање имовине проистекле из кривичног дела одређено решењем истражног судије Првог основног суда у Београду Ки.бр. 2906/13 од 30.07.2013. године, за који став је првостeпени суд у образложењу побијаног решења, дао јасне и уверљиве разлоге, које у свему као правилне, прихвата и овај суд.

Оспоравајући одлуку првостепеног суда у наведеном решењу, жалбом јавног тужиоца Првог ОЈТ у Београду се истиче да је у конкретном случају учињена повреда кривичног закона, будући да је предмет, након укидања од стране другостепеног суда, додељен другом ванпретресном већу, а не већу које је донело првостeпену одлуку, иако то од стране другостепеног суда није наложено, због чега је дошло до повреде закона.

Овакви жалбени наводи јавног тужиоца Првог ОЈТ у Београду оцењени су као неосновани и без утицаја на другачију одлуку суда, будући да је побијано решење донео надлежни орган – ванпретресно веће суда, у смислу одредбе члана 29 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, поступајући у складу са Судским пословником, при чему се жалбом јавног тужиоца Првог ОЈТ и не истиче које су одредбе и ког важећег закона доношењем побијаног решења повређене.

У изјављеној жалби се даље указује да се суд у побијаном решењу упустио у извођење доказа који по закону нису дозвољени, чиме је прекорачио границе овлашћења, јер изјаве трећих лица које су дате и оверене у току трајања рочишта суд није могао ценити као валидне доказе, при чему су ови докази били познати и раније. С тим у вези, приложена изјава запослених је сувишна, јер није спорно да су радили у неком интервалу у предузећима окривљене, међутим, суд исте није могао да цени, будући да се ради о независном предузећу које је државна својина и не послује у склопу ниједног предузећа окривљене.

По оцени овог суда, овакви жалбени наводи јавног тужиоца Првог ОЈТ у Београду оцењени су као неосновани. Наиме, правилно је првостeпени суд приликом утврђивања висине прихода окривљене АА до 2003. године, поклонио веру овереним изјавама сведока, будући да из дописа Народне банке Србије од 02.09.2013. године произлази да је сва пословна документација везана за рад правних лица „АА“ и казина „АА1“ у том периоду уништена, имајући у виду да је рок чувања исте 3-5 година, а да су притом наведени сведоци ( чија садржина изјава током поступка није оспорена, тим пре што се присутни јавни тужилац на рочишту сагласио са читањем истих) били запослени у тим правним лицима или у другим правним лицима и имали непосредна сазнања, тј. били упознати са пословањем наведених правних лица окривљене.

Дакле, неосновано се жалбом јавног тужиоца истиче да су у питању недозвољени докази, имајући у виду да су предметне изјаве оверене пред судом, под кривичном и материјалном одговорношћу, поткрепљене копијама радних књижица из којих произлази да су сведоци били у радном односу у правном лицу окривљене или правном лицу које је пословало са правним лицем окривљене, те да исти имају сазнања о приходима правног лица окривљене у том временском периоду, те код чињенице да власник имовине и његов бранилац на рочишту могу побијати наводе јавног тужиоца, односно побијати постојање околности за основану сумњу да је имовина окривљене у очигледној несразмери са законитим приходима окривљене, пружајући доказе на основу којих би се евентуално могло закључити да је имовина која је предмет одузимања, стечена на законит начин.

У жалби се даље истиче да је суд у побијаном решењу погрешно ценио пореску пријаву на остварен приход, а који је окривљена пријавила Пореској управи Општине Нови Београд, будући да по овој пријави никад није извршена никаква контрола нити је плаћен порез, при чему није утврђено да ли су наводи из пријаве тачни, да ли је пријава предата, те да ли је у истој приказано и реално стање, чиме се практично сама пријава има сматрати делом одбране окривљене која не мора бити истинита.

Овакви жалбени наводи јавног тужиоца оцењени су као неосновани, будући да из извештаја Министарства Унутрашњих послова Републике Србије, Дирекција полиције, Управе криминалистичке полиције, број 03/4-1 „О“стр. ПОВ 230-77/13-2, ПО-193/13 од 22.05.2013. године произлази да је проверама у Пореској управи утврђено да је АА у периоду од 2003. године па до 2012. године евидентирана као прималац прихода из радног и ван радног односа у укупном износу од 76.107.284,00 динара (935.775,00 евра), а да је у истом периоду потрошачка корпа за једног члана износила 1.046.908,00 динара (12.798,00 евра), те да је АА1 у периоду од 2003. године до 2011. године евидентиран као прималац прихода из радног и ван радног односа у укупном износу од 2.959.327,00 динара (36.625,00 евра), а да је у истом периоду просечна потрошачка корпа за једног члана износила 1.046.908,00 динара (12.798,00 евра), при чему је првостепени суд приликом доношења побијаног решења, имао у виду комплетно чињенично стање и прикупљене доказе током поступка, и у побијаном решењу дао анализу висине и структуре прихода у радном односу и прихода ван радног односа окривљене, упоређујући исте са имовином која се од окривљене привремено одузима.

Неосновани су жалбени наводи јавног тужиоца којима се истиче да се суд у побијаном решењу упустио у поновно утврђивање основаности захтева тужилаштва, иако то није било наложено ранијим укидним решењем Апелационог суда у Београду, при чему је утврђивао чињенице које нису биле раније оспораване, будући да је првостепени суд у свему поступио у складу са налозима Апелационог суда у Београду, датим у решењу КЖ2 5211/13 од 13.01.2014. године, те супротно жалбеним наводима, разматрао и приложене доказе о законитости стечених прихода из правних лица окривљене, те ценећи све доказе у списима предмета, који су наведени на странама 8-26 образложења првостепеног решења, донео правилну одлуку за коју је дао јасне и довољне разлоге, које у свему као правилне прихвата и Апелациони суд у Београду.

Жалбом се даље наводи да је побијано решење неразумљиво и противречно само себи, јер се у истом наводи да се усвајају приговори браниоца и делимично укида привремено одузимање имовине, па је остало нејасно на који део се односи делимично укидање, јер је суд могао само или да у потпуности укине решење истражног судије или не, при чему у погледу правне поуке такође није наведено да изјављена жалба не одлаже извршење решење, те да је о томе морала бити обавештена и Дирекција за располагање имовином проистекле из кривичног дела.

Овакви жалбени наводи јавног тужиоца оцењени су као неосновани будући да је правилно првостeпени суд на страни 35 образложења побијаног решења дао јасне, уверљиве и аргументоване разлоге за свој став због чега у побијаном решењу није наведено у погледу које имовине окривљене АА и трећег лица АА1 се укида привремено одузимање имовине проистекле из кривичног дела, а како то управо и произлази из решења Апелационог суда у Београду Кж2 5211/13 од 13.01.2014. године, будући да би другачијим поступањем, прекорачило своја овлашћења која има по Закону о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, док су остали жалбени наводи без утицаја на правилност и законитост побијаног решења.

Жалбом се даље истиче да се суд погрешно, у побијаном решењу упустио у оцену да је приход који је претходио стицању имовине законито стечен, те је тако и поделио периоде до куповине „АА2“ и осталих непокретности и да су оне касније остваривале легалне приходе, а не ценећи да нису пружени валидни докази о пореклу имовине, односно да сви докази указују да је незаконито стечен приход превођен у легалне новчане токове.

Међутим, по оцени овог суда, правилно је првостeпени суд закључио да је окривљена АА до 2003. године на законом дозвољен начин, поклоном од бившег супруга, сада пок. АА2 добила новчани износ од 750.000 марака, а била је власник и директор „АА“ која је у том периоду остваривала добит у износу од 10.000 до 20.000 марака на дневном нивоу и казина „АА1“ који је у том периоду остваривао добит у износу од 10.000 до 100.000 марака на дневном нивоу, остваривши тиме веће приходе од вредности имовине коју је стекла у том периоду (16.769.374,52 динара и 500.000 евра), а која је предмет привременог одузимања у овом поступку или је коришћена за прибављање те имовине, што је првостепени суд, у образложењу побијаног решења, детаљно анализирао и за свој став дао јасне и аргументоване разлоге.

Имајући у виду напред изнето, као и јасне и уверљиве разлоге наведене у образложењу побијаног решења, правилан је закључак првостeпеног суда да је окривљена АА у периоду од 2003. године, па надаље, на законом дозвољен начин остварила знатно веће приходе од вредности имовине коју је у том периоду стекла, а која је предмет привременог одузимања, због чега је правилно првостепени суд закључио да изведени докази у довољној мери не указују на очигледну несразмеру између имовине која јој је привремено одузета и законито стечених прихода, те да у конкретном случају не постоји основана сумња да је имовина окривљене проистекла из кривичног дела.

Апелациони суд у Београду имао је у виду и остале наводе из изјављене жалбе јавног тужиоца, али како исти нису од утицаја на доношење другачије одлуке није их посебно ни образлагао.

Имајући у виду све напред наведено, Апелациони суд у Београду је на основу одредбе члана 33 став 3, 4 и 5 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела („Службени гласник РС“ бр. 32/13 од 08.04.2013. године), као и одредбе члана 467 ЗКП, донео одлуку као у диспозитиву решења.

Записничар Председник већа-судија
Јелена Савић, с.р. Милимир Лукић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић