APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

25.04.2018.

Кж1-По3 7/18

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж1-По3 7/18
25.04.2018. године
Београд

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Милене Рашић, председника већа, Мирјане Поповић и Снежане Димитријевић, чланова већа, са вишим саветником – записничарем Тањом Славковић, у кривичном предмету против АА, због противправног дела одређеног у закону као кривично дело угрожавање сигурности из члана 138 став 1 КЗ у вези члана 34 КЗ, решавајући по жалби јавног тужиоца Вишег јавног тужилаштва у Београду, изјављеној против пресуде Вишег суда у Београду К.По3 20/16 од 18.01.2018. године, у седници већа одржаној дана 25.04.2018. године, донео је

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба јавног тужиоца Вишег јавног тужилаштва у Београду, а пресуда Вишег суда у Београду К.По3 20/16 од 18.01.2018. године, ПОТВРЂУЈЕ.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Вишег суда у Београду К.По3 20/16 од 18.01.2018. године на основу одредбе члана 526 став 2 ЗКП, у вези члана 423 тачка 2 ЗКП АА је ослобођена од оптужбе да је извршила кривично дело противправно дело одређено у закону као кривично дело угрожавање сигурности из члана 138 став 1 КЗ у вези члана 34 КЗ. Пресудом је одлучено да трошкови кривичног поступка у смислу одредбе члана 265 став 1 КЗ падну на терет буџетских средстава.

Против наведене пресуде жалбу је изјавило Више јавно тужилаштво у Београду због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да Апелациони суд у Београду усвоји жалбу и побијану пресуду у односу на АА укине и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање.

Бранилац АА – адвокат АБ је суду доставила одговор на жалбу јавног тужиоца ВЈТ-а у Београду са предлогом да се жалба одбије као неоснована и да се првостепена пресуда потврди.

Апелациони јавни тужилац у Београду је писаним поднеском Ктж.бр.425/18 од 19.04.2018. године предложио да Апелациони суд у Београду усвоји као основану жалбу јавног тужиоца ВЈТ-а у Београду, побијану пресуду укине и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење.

Апелациони суд у Београду је одржао седницу већа, на којој је размотрио списе предмета заједно са побијаном пресудом, жалбом и изјашњењем АЈТ-а у писаном поднеску, након што је првостепену пресуду испитао у оквиру основа, дела и правца побијања који су истакнути у жалби, па је по оцени жалбених навода и предлога, нашао:

-жалба јавног тужиоца ВЈТ-а у Београду је неоснована.

Жалбеним наводима јавног тужиоца ВЈТ-а у Београду побија се првостепена пресуда због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања тако што се истиче да је суд погрешно утврдио чињеницу на основу које је погрешно закључио да између учиниоца и НН лица, која су написала поруке претеће садржине, није постојао никакав контакт који је неопходан да би се могло радити о подстрекавању, односно чињеницу да коментари – претеће поруке нису објављене на сајт-у www._.com, за који је учинилац АА написала инкриминисани текст, већ на сајт-у www._.com., који је преузео текст, а за који сајт учинилац није била ангажована нити је имала било какав утицај како на само преузимање текста тако ни на могућност објављивања коментара на текст, а посебно не на њихову садржину, с обзиром да када је реч о објављивању ауторских текстова путем интернета стоји опште позната чињеница да када је једном текст објављен на интернету, сама природа интернет мреже је да текст или вест буде преузимана од стране других портала, те да је и то првенствено разлог аутора да објави свој текст на тзв.интернет порталима и да исти буде доступан што ширем аудиторијуму и да је то суд требао да има у виду у конкретном случају, због чега је по ставу тужилаштва чињенично стање остало погрешно и непотпуно утврђено, због чега се и предлаже као у жалби.

Насупрот изнетим жалбеним наводима јавног тужиоца ВЈТ-а у Београду по оцени Апелационог суда у Београду као другостепеног правилна је одлука првостепеног суда којом је АА на основу одредбе члана 423 тачка 2 ЗКП услед недостатка доказа ослободио од оптужбе да је извршила противправно дело одређено у закону као кривично дело угрожавање сигурности из члана 138 став 1 КЗ у вези члана 34 КЗ о чему је у побијаној пресуди дао јасне и аргументоване разлоге које у свему као правилне прихвата и овај суд као другостепени.

Ценећи одбрану АА, првостепени суд закључује да она не спори чињенично стање, односно да не спори да је критичном приликом на интернет сајт-у www._.com објавила текст под насловом “Истина изашла на видело! ББ и ББ1 наручили убиство српске деце у кафићу “Панда” у Пећи”, који садржи наводе описане у предлогу за изрицање мере безбедности, а који текст је затим преузет на сајт-у www._.com., на коме је више НН лица са различитим корисничким именима објавило коментаре претеће садржине описане у оптужном акту, па је такву њену одбрану прихватио с обзиром да је иста у складу са изведеним доказима, пре свега са садржајем текста “Истина изашла на видело! ББ и ББ1 наручили убиство српске деце у кафићу “Панда” у Пећи” објављеног на сајт-у www._.com у који је суд извршио увид, као и са изводом са сајта-а www._.com.

Анализом утврђеног чињеничног стања АА је стављено на терет да је противправно дело одређено у закону као кривично дело угрожавање сигурности из члана 138 став 1 КЗ извршила подстрекавањем и то НН лица да угрозе сигурност оштећеног ББ, претњама да ће напасти на његов живот и тело, које претње су НН лица објавила у коментарима на текст учиниоца АА који је преузет на сајт-у www._.com., али првостепени суд изводи правилан закључак да није доказано да је учинилац предузетим радњама подстрекла лица чији идентитет од стране надлежних органа гоњења није ни утврђен и за које током поступка није ни доказано да су имали било какав директран или индиректан контакт са учиниоцем да изврше тачно одређено кривично дело угрожавање сигурности из члана 138 став 1 КЗ на штету оштећеног ББ.

Надаље, из налаза и мишљења комисије лекара вештака Специјалне затворске болнице у Београду произилази да је учинилац АА tempore criminis била неурачунљива, односно да су њене способности схватања значаја дела и могућности управљања поступцима биле искључене, из чега даље произилази да је у конкретном случају искључен њен субјективни однос према предузетим радњама, то је првостепени суд утврђивао да ли се у инкриминисаним радњама учиниоца стичу објективни елементи кривичног дела које јој се ставља на терет, па је пре свега пошао од појма подстрекавања које се као облик саучесништва састоји у навођењу другога да донесе одлуку о извршењу кривичног дела, односно стварању или јачању код другог одлуке да се изврши одређено кривично дело, из чега произилази да је за остваривање радње подстрекавања нужно да је она усмерена на стварање одлуке код одређеног лица да изврши тачно одређено кривично дело. Иако се радња подстрекавања може начелно остварити и посредним путем а не само непосредним утицајем на учиниоца, односно иако навођење не мора бити експлицитно, само стварање ситуације за коју се може претпоставити да ће код НН лица изазвати одлуку да изврши неко кривично дело, као у конкретном случају а без комуникативног утицаја на непосредног извршиоца не може представљати радњу подстрекавања.

Дакле, кад се има у виду наведено, само објављивање текста инкриминисане садржине за који се може рећи да није друштвено прихватљив и да садржи низ озбиљних оптужби за које се само може претпоставити да код неког лица може да изазове одлуку да изврши кривично дело, само по себи не може представљати радњу подстрекавања за коју се мора доказати постојање било директне, било индиректне везе између непосредног извршиоца – лица која су објавила поруке претеће садржине и учиниоца, каква у конкретном случају није доказана, нити су пак предложени докази од стране тужилаштва ради утврђивања те чињенице. Стога, како ни једним доказом изведеним током поступка није утврђено да између лица која су упутила претеће поруке оштећеном ББ и тиме угрозила његову сигурност, а чији идентитет надлежни органи нису ни утврдили и учиниоца АА, као аутора текста инкриминисане садржине, постојала не само директна вербална комуникација, већ ни било какав индиректан контакт усмерен на стварање одлуке код непосредних извршилаца да изврше тачно одређено кривичино дело угрожавање сигурности на штету оштећеног ББ, то првостепени суд изводи правилан закључак да није доказано да је учинилац АА извршила протиправно дело одређено у закону као кривично дело угрожавање сигурности подстрекавањем из члана 138 став 1 КЗ у вези члана 34 КЗ.

На овакав закључак првостепеног суда упућује чињеница да између учиниоца и НН лица која су написала поруке претеће садржине није постојао било какав контакт, који је неопходан да би се могло радити о подстрекавању, указује и чињеница да коментари – претеће поруке нису објављене на сајт-у www._.com за који је учинилац АА повремено писала текстове и за који је написала инкриминисани текст, већ на сајт-у www._.com., који је текст преузео а за који сајт учинилац није била ангажована, нити је имала било какав утицај како на само преузимање текста тако ни на могућност објављивања коментара на текст, а посебно не на њихову садржину.

С друге стране првостепени суд је имао у виду наводе тужиоца да је у складу са новинарском етиком учинилац била дужна да пре објављивања текста провери чињенице које текст садржи и да поступа на посебно обазрив начин, јер се у тексту одређена лица наводе као учиниоци најтежих кривичних дела, због чега је по ставу тужиоца било логично да се после објављивања оваквог текста очекује објављивање претећих порука и да овакав текст представља позив на линч, али имајући у виду напред утврђено чињенично стање, а посебно чињеницу да у конкретном случају није доказано постојање било какве ни директне ни индиректне везе између учиниоца и НН лица која су објавили коментаре инкриминисане садржине, то су питање новинарске етике и претходне провере истинитости објављених информација, биле релевантне за одлуку суда у овој кривично-правној ствари, већ евентуално могу бити од значаја за парнични поступак, односно евентуално могу бити основ за накнаду штете поводом објављивања неистините информације.

По оцени Апелационог суда, насупрот изнетим жалбеним наводима првостепени суд је, имајући у виду све изнето, правилно закључио да на основу доказа изведених током поступка није доказано да је учинилац АА извршила противправно дело одређено у закону као кривично дело угрожавање сигурности подстрекавањем из члана 138 став 1 КЗ у вези члана 34 КЗ, које је предлогом за изрицање мере безбедности ВЈТ-а у Београду стављено на терет, па је стога правилном применом одредби из члана 423 тачка 2 ЗКП, у вези члана 526 став 2 ЗКП АА ослободио од оптужбе, о чему је у побијаној пресуди дао јасне и аргуменоване разлоге које у свему као правилне прихвата и Апелациони суд као другостепени, а који се жалбеним наводима јавног тужиоца ВЈТ-а у Београду не доводе у сумњу.

Са свега напред изложеног, Апелациони суд у Београду је донео одлуку као у изреци пресуде на основу одредбе члана 457 ЗКП.

Записничар – саветник Председник већа – судија
Тања Славковић, с.р. Милена Рашић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић