APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

25.10.2018.

Кж1 По1 13/18

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Посебно одељење
Кж1 По1 13/18
25.10.2018. године
Београд

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење за организовани криминал, у већу састављеном од судија: Зорана Савића, председника већа, Вучка Мирчића, Милене Рашић, Мирјане Поповић и Јасмине Васовић, чланова већа, са вишим саветником Јеленом Савић, записничарем, у кривичном предмету против окривљеног АА, због продуженог кривичног дела недозвољен прелаз државне границе и кријумчарење људи у саизвршилаштву из члана 350. став 4. у вези става 2. КЗ у вези са чланом 33. и 61. КЗ, одлучујући о жалбама Тужилаштва за организовани криминал и браниоца окривљеног АА, адвоката АБ, изјављеним против пресуде Вишег суда у Београду, Посебног одељења за организовани криминал К-По1.бр. 178/17 од 13.04.2018. године, у седници већа одржаној у присуству заменика Тужиоца за организовани криминал Горана Јовића и браниоца окривљеног АА, адвоката АБ1, а у одсуству уредно обавештеног окривљеног АА, дана 25. октобра 2018. године, након већања и гласања, једногласно је донео:

П Р Е С У Д У

ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване жалбе Тужилаштва за организовани криминал и браниоца окривљеног АА, адвоката АБ, па се пресуда Вишег суда у Београду, Посебног одељења за организовани криминал К-По1.бр. 178/17 од 13.04.2018. године, ПОТВРЂУЈЕ.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Вишег суда у Београду, Посебног одељења за организовани криминал К-По1.бр. 178/17 од 13.04.2018. године, окривљени АА оглашен је кривим због продуженог кривичног дела недозвољен прелаз државне границе и кријумчарење људи у саизвршилаштву из члана 350. став 4. у вези става 2. Кривичног законика, а у вези са чланом 33. и 61. Кривичног законика, па га је суд осудио на казну затвора у трајању од 3 године, у коју се урачунава време проведено у притвору од 05.03.2014. године до 25.08.2014. године. На основу одредбе члана 87. став 1. КЗ од окривљеног се одузимају предмети који су били употребљени за извршење кривичног дела, а који су наведени у потврдама о привремено одузетим предметима МУП-а РС, УКП, Одељење за сузбијање организованог општег криминала 03/4-5 број 17/14-1 од 05.03.2014. године и 03/4-5 број 17/14-3 од 05.03.2014. године. На основу члана 262. став 1. и 2. ЗКП-а, окривљени је обавезан да суду накнади трошкове кривичног поступка о чијој ће висини бити одлучено посебним решењем. Окривљени је обавезан да на име судског паушала суду плати износ од 20.000,00 динара у року од 30 дана од дана правноснажности пресуде.

Против наведене пресуде, жалбе су благовремено изјавили:

- Тужилаштво за организовани криминал, због одлуке о кривичној санкцији, са предлогом да Апелациони суд у Београду, Посебно одељење преиначи побијану пресуду тако што ће окривљеном изрећи казну затвора у дужем трајању и

- бранилац окривљеног АА, адвокат АБ, из свих законских разлога, са предлогом да Апелациони суд у Београду преиначи побијану пресуду и окривљеног ослободи од оптужбе или окривљеном изрекне казну затвора у краћем временском трајању, те је тражио да заједно са окривљеним буде обавештен о седници већа другостепеног суда.

Тужилаштво за организовани криминал је у свом поднеску Ктж.бр. 20/18 од 27.06.2018. године предложило да Апелациони суд у Београду, Посебно одељење усвоји жалбу Тужилаштва за организовани криминал, те преиначи пресуду утолико што ће окривљеном изрећи казну затвора у дужем временском трајању, а да жалбу браниоца окривљеног одбије као неосновану.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је одржао седницу већа, у присуству заменика Тужиоца за организовани криминал Горана Јовића, као и браниоца окривљеног АА, адвоката АБ1, која се јавила по заменичком пуномоћју за адвоката АБ, а у одсуству уредно обавештеног окривљеног АА, на којој је размотрио списе предмета, заједно са побијаном пресудом, коју је испитао у оквиру основа, дела и правца побијања, који су истакнути у изјављеним жалбама, у смислу одредбе члана 451 став 1 ЗКП, па је по оцени жалбених навода и предлога, као и изјашњења Тужилаштва за организовани криминал, датог у напред цитираном поднеску, нашао:

- жалбе су неосноване.

Жалбом браниоца окривљеног АА, адвоката АБ, првостепена пресуда се побија због битних повреда одредаба кривичног поступка истицањем да је изрека првостепене пресуде неразумљива, противречна сама себи и датим разлозима, будући да се изрека углавном односи на радње и поступања осталих окривљених, те се из изреке не види да је окривљени деловао као саизвршилац, а посебно је остало нејасно да ли је окривљени остварио било какву корист од наводног извршења кривичног дела за које је оглашен кривим, јер се ни за један од догађаја описаних у тачкама 1. до 4., не наводи да је окривљени примио било какав новац. С тим у вези, остало је нејасно како је окривљени постао члан организоване криминалне групе, при чему је током поступка неспорно утврђено да је по занимању таксиста и да је у оквиру своје делатности предузимао одређене радње такси-услуга, утолико што је на територији Републике Мађарске обавештавао АА1 о постојању полицијске контроле, при чему је био уверен да се превозе цигарете, а сам прелазак границе не представља радњу извршења кривичног дела.

Међутим, овакви жалбени наводи браниоца окривљеног, којима се истиче да је пресуда захваћена битном повредом одредаба кривичног поступка, указивањем на неразумљивост изреке пресуде, оцењени су као неосновани.

Наиме, по налажењу Апелационог суда у Београду, Посебног одељења, изрека побијане пресуде је разумљива, садржи све чињенице и околности које су од значаја за одлучивање у овој кривично-правној ствари, а у образложењу побијане пресуде дати су довољно јасни, уверљиви и аргументовани разлози о свим елементима кривичног дела за које је окривљени оглашен кривим првостепеном пресудом, због чега су супротни жалбени наводи браниоца окривљеног, да је у конкретном случају учињена битна повреда одредаба кривичног поступка, оцењени као неосновани.

У том смислу, неосновани су и жалбени наводи браниоца, којима указује да у изреци пресуде није јасно наведен чињенични опис радњи извршења кривичног дела за које је окривљени оглашен кривим, будући да је по налажењу овог суда, првостепени суд на основу свих изведених доказа у току поступка, ближе описао кривично дело и радње окривљеног које су му оптужницом Тужиоца за организовани криминал стављене на терет, при чему, у погледу битних чињеница, опис радњи извршења кривичног дела није мењао, већ је у чињеничном делу описа, у изреци пресуде изменио чињенице које конкретизују кривично дело због којег је окривљени оглашен кривим. Притом, првостепени суд је на страни 32. ожалбене пресуде образложио због чега је у изреци пресуде изменио опис радњи извршења кривичног дела, навођењем речи „требало је да добије договорену зараду од организатора“, уподобљавајући опис радње извршења дела фактичким чињеницама произашлим из доказног поступка, будући да је током поступка несумњиво утврђено да је постојао договор између окривљеног АА и правноснажно осуђеног АА1 да за своје радње АА добије 400 евра по једној тури, а са друге стране, како у појединачним радњама описаним у диспозитиву оптужнице, није наведено да ли је и колико је окривљени АА добио, то се и евентуално утврђена имовинска корист за појединачне радње није могла ставити у чињенични опис радњи описаних у тачкама 1. – 4. изреке пресуде, па су супротни жалбени наводи браниоца окривљеног, да је изрека побијане пресуде неразумљива, јер се не зна да ли је окривљени критичном приликом прибавио противправну имовинску корист као члан организоване криминалне групе, оцењени као неосновани.

Надаље, у изјављеној жалби браниоца се оспорава чињенично стање ближе описано у изреци пресуде, навођењем да је првостепени суд погрешно утврдио чињеницу да је окривљени АА био члан организоване криминалне групе која се бавила пребацивањем миграната на територију Републике Мађарске и чији је организатор био осуђени АА1, будући да је окривљени био у стварној заблуди у погледу елемената кривичног дела из члана 350 КЗ, јер је мислио да је од стране АА1 унајмљен да по таксиметру, за вожњу од Сегедина до Беча, "чисти" пут за шверц цигарета, а ни сам организатор окривљеног АА није сматрао чланом групе, јер га никада није планирао у подели финансијске користи коју је група од свог деловања остваривала, нити је окривљени знао за план деловања организоване криминалне групе.

По ставу одбране, на предње наведено, указује чињеница да из исказа АА1 произлази да је на питање окривљеног АА “шта се то превози”, одговорио “да се превозе цигарете”, дакле, у недостатку било које друге чињенице или доказа да је АА знао да се превозе мигранти, сама претпоставка не може бити несумњив доказ у овом кривичном поступку, нити се то може утврдити на основу разговора између окривљеног и организатора, нити је суд на несумњив начин утврдио да је окривљени критичном приликом чуо преко мобилног телефона да СС и АА1 разговарају о превозу миграната.

У том смислу, у жалби се даље истиче да, када је у питању прва радња извршења којa се окривљеном ставља на терет, суд је погрешно закључио да је окривљени знао да се превозе мигранти ( на шта је указао СС у свом исказу у фази истраге), а имајући у виду исказ АА1 који је у више наврата навео да је окривљени мислио да се превозе цигарете, што разлоге о одлучним чињеницама, датим у образложењу пресуде, чини нејасним и у знатној мери противречним. Стоји чињеница да је окривљени једном прешао границу са возачем СС, који је био задужен за превоз миграната, међутим, у току вожње они нису разговарали о мигрантима, нити је окривљени знао какав је СС имао договор са АА1, већ је само знао да је СС возач за цигарете, па му је тако и показао место где се налазило возило у тржном центру у Сегедину, које је намењено за превоз цигарета, а потом му је показао место где ће преузети робу, мислећи на цигарете.

Такође, што се тиче радње извршења кривичног дела описане под тачком 2. изреке, жалбом се истиче да је суд непоптуно и погрешно утврдио чињенично стање, јер није узео у обзир исказ АА1, дат на рочишту 11.09.2015. године, из кога произлази да је окривљени био доведен у стварну заблуду од организатора организоване криминалне групе, а везано за превоз миграната. У тачки 3. и 4. изреке пресуде, уопште се не помиње било какав контакт између возача и окривљеног АА, јер им окривљени није показивао где се возила налазе, нити им је показивао место где треба да се преузму мигранти, а ово посебно, јер АА1 никада окривљеном није рекао да се у возилима налазе мигранти. Дакле, у питању је претпоставка организатора да је окривљени можда знао да се ради о илегалном пребацивањем миграната, при чему је он отворено убеђивао окривљеног да се бави превожењем цигарета, што је недвосмислено изјавио на главном претресу.

Изнете жалбене наводе, а у којима се суштински истиче да окривљени није знао да се у конкретном случају ради о илегалном превожењу миграната, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, оцењује као неосноване, имајући у виду да је првостепени суд, доносећи побијану пресуду, дао јасне и уверљиве разлоге о свим одлучним чињеницама у конкретној кривично-правној ствари, а које, као правилно утврђене, у потпуности прихвата и овај суд, те налази да жалбеним наводим, правилност, а ни законитост побијане пресуде није доведена у питање, будући да пресуда садржи све чињенице и околности које су од значаја за правилну примену закона, као и да образложење побијане пресуде садржи све разлоге о одлучним чињеницама из којих се јасно и недвосмислено закључује да је окривљени извршио кривично дело за које је оглашен кривим.

Стога се неосновано жалбом браниоца окривљеног првостепена пресуда побија због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, јер је првостепени суд, чињенично стање у свему потпуно и правилно утврдио, те правилном оценом свих изведених доказа на главном претресу, правилно закључио да је окривљени извршио кривично-правне радње управо онако како је то наведено у изреци првостепене пресуде, а за свој закључак дао правилне, довољне и детаљне разлоге на странама 28. - 32. образложења пресуде.

По оцени овог суда, правилно првостепени суд није прихватио одбрану окривљеног АА, који је негирао да је имао сазнања да су се у инкриминисаном периоду превозили мигранти, а што је поновљено и у жалби његовог браниоца, налазећи да је иста срачуната на избегавање кривице за предметно кривично дело. Наиме, на основу преслушаних телефонских разговора и одбране АА1, који је навео да је, од њега и возача, окривљени АА знао да се ради о мигрантима, да је АА морао сваког возача да сачека у Мађарској, јер им је он показивао где се налазило возило за превоз миграната и где је место на коме ће да их покупе, а те информације би претходно АА рекао управо АА1, те је додао да је свако знао о чему се ради и да “само онај ко се прави луд“ може да каже да није знао, што је у складу и са осталим изведеним доказима, одбранама окривљених и исказима испитаних сведока, то је по оцени овог суда, на несумњив начин, током поступка утврђено, да ни у једном моменту било ко од чланова организоване криминалне групе није био у дилеми шта се превози, па тако ни окривљени АА, да из наведених телефонских разговора произлази да су чланови криминалне групе међусобно причали о детаљима транспорта миграната, те да је окривљени предузимао радње по налогу АА1, за које је био задужен према унапред смишљеном плану деловања криминалне групе, а у складу са улогом коју је имао у реализацији наведеног плана.

Наиме, АА1, саслушан у својству окривљеног, у потпуности је објаснио начин функционисања организоване криминалне групе, чији је он био организатор, па тако и улогу окривљеног АА. У том смислу, навео је да се са окривљеним договорио да му за посао “чистача” од Мађарске до Беча плаћа по 400 евра и путне трошкове, те да су сви припадници ове организоване криминалне групе знали о каквом послу је реч, па тако и окривљени АА, нагласивши да “само онај ко се прави луд може да каже да није знао”. Објаснио је да је окривљени свакако знао да се ради о превозу миграната, будући да је морао да чека возаче у Мађарској, где би им показивао место на коме су била паркирана возила припремљена за превоз миграната до Беча, као и место на коме ће потом возачи да преузму мигранте, пошто ови буду пребачени преко границе. Са тим информацијама је управо АА1 упознавао окривљеног, а овај их касније преносио возачима.

По налажењу овог суда, правилно је првостепени суд исказ АА1 прихватио као логичан и детаљан, посебно, јер је у складу са снимљеним телефонским разговорима, због чега се неосновано изјављеном жалбом браниоца указује да окривљени критичном приликом није знао да се у конкретном случају ради о превозу миграната. Наиме, из разговора вођеног дана 29.12.2013. године у 22:13 часова између окривљеног АА и АА1, АА каже АА1 да возач за кога је из осталих изведених доказа утврђено да се ради о СС, неће да иде и да жели да чује АА1, па окривљени АА даје телефон СС који се налази са њим и који у разговору са АА1 каже да су се договорили да ће возити обичан аутомобил, а не “пик-ап”, на шта му АА1 каже да возило није “пик-ап” него караван, а затим СС каже “и било је речи да не леже, него да седе”, на шта му АА1 одговара “друже, а што тебе боли курац да ли ће они да седе или да леже, ти друже имаш да возиш, јел знаш шта радиш ти, ти возиш преко људе на црно”, на то му возач одговара да зна, али да није био такав договор. Такође, из разговора вођеног између АА1 и СС, произлази да АА1 каже СС да ће ићи таксијем са једним његовим другаром, који ће му све објаснити (мислећи на окривљеног АА) да се преко налазе возила, да ће отићи сада и вратити се онда ујутру опет, те му АА1 објашњава да је због полиције боље тако да иду, него да тамо остану до сутра, а након тога у 20:32:59 часова АА1 позива АА који му каже да ће да крене и да им све објасни. Сутрадан 30.12.2013. године у 22:21 часова разговарају АА1 и окривљени АА и тада АА1 даје налог окривљеном да оде код АА (АА5) и да узме два госта и да их одведе на договорено место.

Напред изнето, по налажењу овог суда, указује да је окривљени АА поступао на основу налога издатих од стране организатора криминалне групе АА1, да му је задатак био да у уговорено време пређе границу, сачека да возачи миграната преузму мигранте на подручју Мађарске, те потом изврши тзв. „чишћење“ пута, све до територије града Беча у Аустрији, старајући се да возачи миграната избегну полицијске патроле и заседе дуж пута на коме је вршен недозвољен транзит миграната од Мађарске до Аустрије. У преосталим разговорима, АА1 разговара са СС1, причају о послу и о томе колико АА1 хоће да плаћа возаче, да се возач СС изгубио на путу до Беча, али да је на крају све добро испало, и да неће да га мења, док у разговору од 29.12.2013. године у 12:27:17 часова окривљени АА обавештава АА1 да је све у реду и треба да части за Нову годину, а потом воде разговор у 13,46 часова када АА каже АА1 да је возач коначно успео да изађе из Беча и да је на путу ка Србији, а да је он већ у Пешти.

Разговори који су вођени дана 10.01.2014. и 11.01.2014. године односе се на радњу из тачке 2. изреке пресуде, у ком разговору у 18,36 часова АА1 позива АА и пита га где је зашто се не јавља и каже му да пита некога да ли може да дође до 7, док дана 11.01.2014. године окривљени и АА1 воде кратке разговоре, АА јавља да је спреман, АА1 му каже да је рано кренуо, да иде полако, пита га за колико је тамо, АА одговара за 20-25 минута, затим му АА каже да је све у реду, а потом обавештава АА1 да је приметио неки ауто златни боје неки “Fiat” у коме су неки старији човек и жена, док у разговору од 07,57 часова СС позива АА1 и каже да их је ухватила полиција и да пошаље чистача, а потом га зове у 08,01 и каже да је побегао, па му даје адресу тј. улицу у којој се налази како би ту АА1 послао некога по њега, те да у 10,48 часова АА1 позива АА и пита га где је, АА му одговара да је прешао границу и да га нико није дирао, објашњава АА1 шта се десило и каже да је проблем што су возачи ишли један за другим и да је хтео да каже АА1 да позове возаче и каже им да направе размак, те му даље саопштава којим је путем ишао, а АА1 се чуди како онда није видео полицију.

Имајући у виду да је првостепени суд, на основу телефонских разговора утврдио да је АА1 обавештавао окривљеног АА када да крене, давао му инструкције у погледу задатака за које је окривљени био задужен, то управо телефонски разговори вођени између окривљеног и АА1, као и одбрана окривљеног АА1, доказују да је окривљени, већ од момента предузимања прве радње, знао да учествује у радњама недозвољеног преласка државне границе и кријумчарења људи – миграната, односно да му је било јасно да се не ради ни о каквом превозу цигарета, већ људи. Ово из разлога што у моменту када возач СС разговара са АА1, окривљени АА се налази заједно са СС, који разговара АА мобилним телефоном, који му је АА предао, пошто је претходно он позвао АА1 да му каже да постоји проблем са возачем, па након што АА1 каже да му да возача на везу, АА даје телефон СС, који наставља разговор. У таквој ситуацији, јасно је да је окривљени чуо када возач говори “било је речи да не леже него да седе” што недвосмислено указује да никако не може да се ради о било каквом послу са цигаретама, већ о начину превожења миграната у возилу. Такође, разговор од 30.12.2013. године у 20:25 часова када АА1 разговара са СС, и каже му да ће ићи таксијем са једним његовим другаром, а што је неспорно да се ради о окривљеном АА, који ће му све објаснити, управо указује да је АА знао о чему се ради, јер СС зна да треба да превози мигранте, па није могуће да АА који га вози до места где се налази возило и даје му додатне инструкције и објашњења, не зна о каквом се послу ради.

Стога су супротни жалбени наводи браниоца окривљеног у којима се оспорава умишљај окривљеног, односно истиче постојање стварне заблуде у погледу елемената предметног кривичног дела, оцењени као неосновани, а код чињенице да се улога окривљеног и није састојала у непосредном превозу миграната, већ да својим возилом иде пар километара испред возила у којима се налазе мигранти и обавештава о евентуалним полицијским патролама које би видео на путу. При томе, из осталих преслушаних телефонских разговора се види да окривљени извршава постављене задатке, не као такси возач, него по тачно одређеним упутствима, које му даје организатор групе АА1, као и да му АА1 уплаћује допуне за мобилни телефон. Уз све наведено, правилан је закључак првостепеног суда да је нелогично да је окривљени мислио да се радило о превожењу цигарета, јер се место преузимања цигарета, које је окривљени показивао возачима и што није спорно, не би налазило на путу, односно не би се на путу вршила паковања цигарета у возила, што указује да се ради о напред договореним местима на којим би мигранти, након што би били пребачени преко границе, улазили у возила припремљена за њихов превоз, а одакле би окривљени АА започињао са "чишћењем" пута.

Дакле, по налажењу овог суда, правилно је првостепени суд оценом одбране окривљеног АА и довођењем у везу са одбраном окривљеног АА1, који је јасно навео да је окривљени АА од њега (АА1) и возача знао да се ради о мигрантима, да је АА морао сваког возача да сачека у Мађарској, јер им је он показивао где се налазило возило за превоз миграната и где је место на коме ће да их покупе, а те информације би претходно АА рекао управо АА1, те је додао да је свако знао о чему се ради и да “само онај ко се прави луд“ може да каже да није знао, при чему је одбрана окривљеног оповргнута преслушаним телефонским разговорима, како у погледу његовог наводног незнања да се ради о превозу миграната, тако и погледу његове тврдње да се у конкретном случају радило о шверцу цигарета, имајући у виду одбране осталих окривљених, који су признали своје задатке у оквиру организоване криминалне групе, те исказе испитаних сведока, који у својим исказима нису довели у сумњу дата признања осталих припадника ове групе.

Надаље, неосновано се изјављеном жалбом браниоца оппорава чињенично стање утврђено у тачки 3. изреке пресуде, указивањем да окривљени није остварио контакт са возачем, а код чињенице да је сведок Ненад Мркшић, који је био возач возила којим су превожени мигранти, у свом исказу објаснио како је текао пут до Сегедина, место где га је чекао аутомобил у тржном центру, а потом преузимање 12 миграната и недуго потом, хапшење од стране мађарске полиције, рекавши да је знао да се ради о “илегалцима без папира”. Управо овај сведок потврђује наводе исказа АА1, који се односе на тачку 3. изреке пресуде и у свему се поклапају, те иако сведок наводи да му АА није познат, ова чињеница није од значаја пошто су обојица имала различите улоге у извршењу ове радње и то тако што су обојица упутства и налоге добијали непосредно од АА1, па је тако улога овог сведока била да преузме возило у Сегедину и потом да са тим возилом оде до места где су се налазили мигранти, док је задатак окривљеног АА био да сачека возила са мигрантима и "чисти" им пут, тако да исти нису ни били директно у контакту, већ управо преко АА1, а што произлази из телефонских разговора вођених 23.01.2014. године, те тако у 07,42 часова АА1 каже АА да је јако далеко и да мора мало да се врати, а АА одговара да је од оног места 9км, па му АА1 каже да се врати једно 2км, а у 07,46 АА обавештава АА1а да излази из места на “М”, а потом у 7,54 часова АА1 позива АА и каже му да бежи. У 15,12 часова АА1 позива СС1 и каже му да има лоше вести, на шта му СС1каже да зна, јер је мали пустио поруку још јутрос у 10 до 8, да су га зауставили у Мађарској. Даље разговарају о томе и да возач није узео све мигранте, него да се вратио по четворо и да га је вероватно због тога зауствила полиција. Даље причају да је са "чистачем" све у реду и на крају разговора АА1 се жали СС1 како му је "пао" најскупљи ауто - “Lancia Phedra”.

Правилно је првостепени суд утврдио и чињенично стање описано у тачки 4. изреке пресуде, на шта, поред исказа АА1 указују и разговори вођени дана 06.02.2014. године, а ради се о разговорима између АА и АА1 па тако у 17,07 часова АА1 позива АА и пита га до када ради прелаз Бачки виногради, а затим да ли је расположен мало да иде, само једно сат-два времена, на шта му АА одговара да јесте, а АА1 му објашњава “Бачки виноград, тамо знаш кад пређеш гледаш ово оно, и кажем врати се, вратиш се и ништа друго”, на шта АА пристаје, а АА1 га пита “За колико за то тражи пара” на шта му АА одговара “ Па знаш ти”.

Дакле, имајући у виду све напред наведено, правилно је првостепени суд нашао да је окривљени АА свесно учествовао у радњама за које је оглашен кривим првостепеном пресудом, те да му је већ приликом извршења прве радње било познато о чему је реч, а посебно што снимљени телефонски разговори ни у једном свом делу не дају назнаку да би могло да се ради о шверцу цигарета, како то окривљени наводи у својој одбрани, те је одбрана окривљеног и по налажењу овог суда нелогична и у супротности са изведеним доказима.

Дакле, по оцени овог суда, правилно је првостепени суд чињенично стање ближе описано у изреци побијане пресуде утврдио пре свега из одбране осуђеног АА1, који је детаљно описао начин функционисања криминалне групе коју је организовао, као и улогу окривљеног АА и осталих припадника групе, осим у делу исказа који се односи на то да ли је окривљени од самог почетка знао да се ради о нелегалном послу са мигрантима, а коју чињеницу је суд утврдио на основу снимљених телефонских разговора из којих произлази да је окривљеном уочи извршења прве радње било познато о каквом послу је реч те је овако утврђено чињенично стање поткрепљено исказима испитаних сведока, као и пресудама које су донете у односу на окривљене – саизвршиоце СС, АА2, СС1, АА3, АА4, АА5, АА1 и АА6, који су признали извршење кривичног дела на начин утврђен у изреци пресуде, а чија признања су у складу са доказима у списима предмета.

На правилно и потпуно утврђено чињенично стање, правилно је првостепени суд применио кривични закон када је окривљеног огласио кривим за продужено кривично дело недозвољен прилаз државне границе и кријумчарење људи у саизвршилаштву из члана 350 став 4 у вези става 2 КЗ у вези са чланом 33 и 61 КЗ, па су супротни жалбени наводи браниоца да се не ради о предметном кривичном делу без утицаја на другачију одлуку у овој кривично-правној ствари. Наиме, правилно је првостепени суд нашао да су у радњама окривљеног остварена обележја овог кривичног дела, а која се састоје да у намери да себи прибави имовинску корист, омогући другима недозвољен прелаз границе Републике Србије, при чему појам омогућавања преласка државне границе у смислу наведене законске одредбе, не представља само радњу непосредног преласка границе, већ обухвата све оне радње повезане са тим и без којих недозвољени прелаз државне границе другом лицу не би био могућ, а посебно имајући у виду да је окривљени радњу извршења започињао на територији Србије, где је постизао договор и преузимао налоге од организатора организоване групе, преносио инструкције и упутства, а затим је наставио на територији Мађарске где је стално био у контакту са организатором организоване групе и јављао да ли је на путу на ком су превожени мигранти постоје полицијске патроле. При томе, инкриминисане радње је окривљени предузео у стању урачунљивости, способан да схвати значај свог дела и да управља својим поступцима, са умишљајем, свестан да је његово дело забрањено и хтео његово извршење, како је то правилно нашао првостепени суд, и за свој закључак дао довољне и аргументоване разлоге на страни 31. образложења пресуда, које у свему као правилне, прихвата и овај суд.

Испитујући првостепену пресуду у делу одлуке о казни која је изречена окривљеном, а поводом изјављених жалби Тужилаштва за организовани криминал и браниоца окривљеног, по оцени Апелационог суда у Београду Посебног одељења, правилно је првостепени суд имао у виду све околности из члана 54 КЗ, које су од утицаја да казна буде већа или мања, па је правилно од олакшавајућих околности на страни окривљеног ценио чињеницу да је окривљени отац троје деце, док је као отежавајућу околност узео у обзир ранији живот окривљеног, односно склоност ка вршењу кривичних дела, као и чињеницу да је кривично дело вршио у дужем временском периоду, у континуитету, па имајући у виду изнето, степен кривице окривљеног, те полазећи од запрећене казне за предметно кривично дело, правилно је првостепени суд окривљеног за продужено кривично дело недозвољен прелаз државне границе и кријумчарење људи у саизвршилаштву из члана 350 став 4 у вези става 2 КЗ у вези са чланом 33 и 61 КЗ, за које је оглашен кривим првостепеном пресудом, осудио на казну затвора у трајању од 3 (три) године, у коју му се у смислу члана 63 КЗ урачунава време проведено у притвору од 05.03.2014. до 25.08.2014. године, налазећи да изречена казна затвора неопходна да се оствари општа сврха кривичних санкција из члана 4 став 2 КЗ односно да се сузбију дела којима се угрожавају или повређују вредности заштићене кривичним законодавством, а да је истовремено и довољна за постизање сврхе кажњавања прописане одредбом члана 42 КЗ, у смислу спречавања окривљеног да убудуће не чини кривична дела и утицање на њега и друге да не чине кривична дела, те изражавање друштвене осуде за кривично дело, јачање морала и учвршћивање обавезе поштовања закона.

Жалбом Тужилаштва за организовани криминал се истиче да је неоправдано првостепени суд као олакшавајућу околност ценио чињеницу да је окривљени отац троје деце, будући да је окривљени разведен, да се нигде не наводи да издржава и васпитава своју децу, те да је управо ова околност у супротности са понашањем које је испољио вршећи кривично дело за које је оглашен кривим првостепеном пресудом, док није у довољној мери ценио отежавајуће околности на његовој страни, односно да је предметну радњу извршења предузимао у периоду од 28. децембра 2013. године до 06.фебруара 2014. године, што говори о упорности окривљеног у извршењу кривичног дела, те није у довољној мери ценио ни последице извршења кривичног дела, будући да је за 44 мигранта, омогућио недозвољен прелаз државне границе Републике Србије и њихов недозвољен боравак и транзит кроз Републику Србију, због чега је погрешно изрекао казну затвора која је изједначена са законским миминумом.

Жалбом браниоца окривљеног се истиче да суд није у довољној мери ценио чињеницу да је отац троје деце, те да би његов одлазак на издржавање угрозио егзистенцију породице, да раније није осуђиван, да се пред судом коректно држао, а да му је казна одмерена у висини највећих казни које су добили како организатор, тако и остали окривљени припадници организоване криминалне групе, који су признали своју кривично-правну одговорност.

По оцени Апелационог суда у Београду, Посебног одељења, овакви жалбени наводи Тужилаштва за организовани криминал и браниоца окривљеног, оцењени су као неосновани, будући да је првостепени суд, имајући у виду све околности на страни окривљеног, како олакшавајуће, тако и отежавајуће, у смислу одредбе члана 54 КЗ, исте правилно ценио и истима дао адекватан значај, те правилно нашао да ће се изреченом казном затвора у трајању од 3 (три) године, у довољној мери утицати на окривљеног да убудуће не врши кривична дела, те ће се истом остварити сврха кажњавања у оквиру опште сврхе изрицања кривичних санкција из члана 4 и 42 КЗ.

При томе се у изјављеним жалбама тужиоца и браниоца не истичу неке чињенице или околности које нису цењене од стране првостепеног суда приликом доношења одлуке о казни, а које би биле од утицаја на другачију одлуку суда у конкретном случају.

Правилно је првостепени суд на основу одредбе члана 87 став 1 КЗ од окривљеног одузео предмете који су били употребљени за извршење кривичног дела а који су наведени у потврдама о привремено одузетим предметима МУП-а РС УКП Одељење за сузбијање организованог општег криминала 03/4-5 број 17/14-1 од 05.03.2014. године и 03/4-5 број 17/14-3 од 05.03.2014. године.

Пошто се, према оцени Апелационог суда у Београду, Посебног одељења, жалбеним наводима Тужилаштва за организовани криминал и браниоца окривљеног не доводи у сумњу правилност и законитост побијане пресуде, то су жалбе одбијене као неосноване.

Из напред изнетих разлога, а на основу одредбе члана 457 ЗКП, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је донео одлуку као у изреци пресуде.

Записничар-саветник Председник већа-судија
Јелена Савић, с.р. Зоран Савић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић