APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

27.04.2011.

Кж1 934/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж1 934/2010
Дана 27.04.2010. године
Б Е О Г Р А Д

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: мр Сретка Јанковића, председника већа, Бранке Пејовић и др Миодрага Мајића, чланова већа, са вишим судијским сарадником Александром Симић, записничарем, у кривичном предмету оптуженог АА и др., због кривичног дела недозвољен прелаз државне границе и крујумчарење људи у саизвршилаштву, у покушају из члана 350 став 3 у вези става 2 Кривичног законика, у вези члана 30 и 33 Кривичног законика, одлучујући о жалби браниоца оптуженог ББ, изјављеној против пресуде Петог општинског суда у БеоградуХ К.бр. 1222/08 од 16.07.2009. године, након одржане јавне седнице већа у смислу чана 375 ЗКП-а, донео је дана 27.04.2010. године

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба браниоца оптуженог ББ а пресуда Петог општинског суда у Београду Х К.бр. 1222/08 од 16.07.2009. године, ПОТВРЂУЈЕ.

Об р а з л о ж е њ е

Пресудом Петог општинског суда у БеоградуХ К.бр. 1222/08 од 16.07.2009. године, оптужени АА и ББ оглашени су кривим да су као саизвршиоци извршили кривично дело недозвољен прелаз државне границе и кријумчарење људи у покушају из члана 350 став 3 у вези става 2 Кривичног законика, у вези члана 30 и 33 Кривичног законика, па су осуђени и то оптужени АА на казну затвора у трајању од четири месеца, у коју му се урачунава време проведено у задржавању од 22.11.2007. године до 23.11.2007. године, а оптужени ББ на казну затвора у трајању од четири месеца, у коју му се урачунава време проведено у задржавању од 22.11.2007. године до 05.12.2007. године. На основу члана 350 став 4 у вези члана 87 КЗ према оптуженом АА је изречена мера безбедности одузимање предмета и то мобилног телефона марке „Нокиа 3400“ са картицом број 064_ и мобилног телефона марке „Нокиа 6230и“ са картицом број 064_ као предмета извршења кривичног дела. И према оптуженом ББ на основу члана 350 став 4 у вези члана 87 КЗ је изречена мера безбедности одузимање предмета и то мобилног телефона марке „Нокиа 1600“ са картицом број 064_ и мобилног телефона марке „Сагем З-55“ са картицом „Теленор“, као предмета извршења кривичног дела. Оптужени су обавезани да суду на име паушала плате износ од по 15.000,00 динара, у року од 15 дана од дана правноснажности пресуде, под претњом принудног извршења.

Против наведене пресуде жалбу је изјавио бранилац оптуженог ББ, адвокат БА, због битне повреде одредаба кривичног поступка, повреде кривичног закона, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и одлуке о казни,са предлогом да се побијана пресуда преиначи и овај оптужени ослободи од оптужбе услед недостатка доказа или да се иста укине и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање. Бранилац је захтевао да буде обавештено седници већа.

Окружни јавни тужилац у Београду- тада надлежни тужилац је у поднеску Ктж. бр. 2617/09 од 16.09.2009.године, предложио да се одбије као неоснована жалба браниоца оптуженог ББ, адвоката БА, а првостепена пресуда потврди.

Апелациони суд у Београду је одржао седницу већа у смислу чана 375 ЗКП-а, у присуству оптуженог ББ и његовог браниоца адвоката БА, а у одсуству уредно обавештеног Апелационог јавног тужиоца у Београду, на којој је размотрио списе предмета заједно са побијаном пресудом и жалбом, па је по оцени жалбених навода и предлога, и изјашњења изнетих на седници већа, те изјашњења Окружног јавног тужиоца у Београду, датог у наведеном поднеску, нашао:

Жалба је неоснована.

Побијаном пресудом, као и поступком који је претходио доношењу исте, нису учињене битне повреде одредаба кривичног поступка, нити је њоме повређен кривични закон на штету оптужених, а на које повреде Апелациони суд у Београду, као другостепени, поводом жалбе у смислу члана 380 ЗКП-а пази по службеној дужности.

Првостепена пресуда не садржи ни битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 368 став 1 тачка 11 ЗКП-а, на које се указује наводима жалбе браниоца оптуженог ББ. Ово с тога што је изрека првостепене пресуде јасна и разумљива, и није противуречна сама себи и изведеним доказима, на шта се неосновано указује жалбом браниоца.

Такође не могу се прихватити ни наводи жалбе да првостепени суд није поступио по примедбама вишег суда, те да није отклонио контрадикторности између одбране оптужених с једне стране и исказа сведока албанских држављана са друге стране, а будући да је наведене противречности првостепени суд отклонио и за то дао јасне разлоге.

Иначе, осим наведеног, жалбом браниоца оптуженог ББ у суштини првостепена пресуда се побија због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, истицањем да се првостепена пресуда не може засновати само на признању оптуженог АА, јер је према жалбеним наводима исти мењао одбрану у току поступка,па се не може са сигурношћу утврдити којој одбрани оптуженог АА првостепени суд верује и из којих разлога, јер иста није потврђена ни једним другим изведеним доказом.

Ово с тога што је првостепени суд на основу изведених и правилно оцењених свих доказа, ближе означених у образложењу побијане пресуде, а у склопу изнетих одбрана оптужених, на несумњив начин утврдио чињенично стање из изреке побијане пресуде и то пре свега на основу одбране оптуженог АА и исказа саслушаних сведока. Наиме, оптужени АА је признао извршење предметног кривичног дела и детаљно описао начин на који је ступио у контакт са НН лицем кога зна под именом „_“, који му је обећао 500 еура за превожење албанских држављана до Сремске Митровице, те даје он о томе обавестио оптуженог ББ и рекао му о чему се ради, као и да ће новац у износу од 500 еура поделити, на шта је оптужени ББ пристао.

Наиме, правилно је првостепени суд утврдио да су окривљени дана 21.11.2007. године, по претходном договору, у намери да себи прибаве противправну имовинску корист, са умишљајем, покушали да омогуће недозвољен боравак и транзит кроз Србију, већем броју лица која нису држављани Србије. Оптужени ББ је ступио у контакт са НН „_“ који му је обећао 500 еура за превожење албанских држављана до Сремске Митровице. О томе је обавестио оптуженог ББ и понудио му да то заправо ураде, а новац поделе, на шта је ББ пристао. Дана 21.11.2007. године њих двојица су на железничкој станици од НН лица преузели пет албанских држављана, које су затим својим возилом превезли до куће оца АА, у Болечу, у аа. Тамо су их сместили у једну просторију помоћне куће, закључали и затим отишли. Сутрадан је требало да их превезу до Сремске Митровице. Међутим, тог истог дана у томе су спречени интервенцијом припадника полиције који су по претходној дојави пратили ово преузимање страних држављана ради нелегалног транзита кроз Србију.

Насупрот наводима из жалбе браниоца, овај суд сматра да је оптужени АА у погледу битних околности није мењао одбрану током поступка. Таква његова одбрана потврђена је исказима албанских држављана који су навели да су оно илегално прешли државну границу и да су за тај прелазак и транзит до Халије, без валидне документације платили НН лицу више хиљада еура. Њихову предају на железничкој станици пратио је, по претходној дојави, радник ПУ Београд, СС, а који је саслушан као сведок. По обавештењу које је он проследио, његове колеге су даље пратиле кретање албанских држављана. Тог истог дана око 18,30 часова, припадници полиције су дошли у аа, где су у закључаној просторији помоћног објекта затекли албанске држављане. При тако неспорно утврђеном чињеничном стању, није од значаја што су се албански држављани различито изјашњавали како су прешли државну границу и где су их преузели окривљени. Питање је и колико су они уопште могли после таквог превожења да се орјентишу, а у сваком случају то је њихова субјективна процена. Битно је да је сведок СС ту примопредају видео, да је он колегама јавио број регистарских таблица возила којима су превожени, да су та возила заустављена и да је оптужени АА том приликом рекао где су сместили албанске држављане и да су их тамо и нашли и то тако што им је отац оптуженог АА ту просторију откључао.

Насупрот изнетим наводима, првостепени суд је дао јасне и уверљиве разлоге зашто није прихватио одбрану оптуженог АА, изнету на главном претресу дана 16.07.2009. године у делу да предметног дана оптужени ББ, пре уласка на главну железничку станицу није био код њега кући у Болечу, већ да су се нашли на семафору у Лештанима, правилно налазећи да је иста неубедљива и срачуната на умањење кривице. Такође, првостепени суд у образложењу пресуде на странама 14 и 15 даје јасне и уверљиве разлоге зашто није прихватио одбрану оптуженог ББ, па су и у овом делу супротни жалбени наводи браниоца овог оптуженог оцењени као неосновани.

Дакле, имајући у виду све напред наведено, овај суд налази да је првостепени суд правилно и у потпуности утврдио чињенично стање које се супротним жалбеним наводима браниоца оптуженог ББ није доведено у питање.

При томе је овај суд ценио остале наводе из жалбе браниоца оптуженог ББ, али је нашао да се истима не доводи у сумњу правилност и потпуност утврђеног чињеничног стања.

На правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио кривични закон када је нашао да су се у радњама оптужених АА и ББ стекла сва законска обележја кривичног дела недозвољен прелаз државне границе и крујумчарење људи у саизвршилаштву и покушају из члана 350 став 3 у вези става 2 Кривичног законика, у вези члана 30 и 33 Кривичног законика, за које их је и огласио кривима, па се неосновано жалбом браниоца оптуженог ББ побија првостепена пресуда и због повреде кривичног закона.

Испитујући првостепену пресуду у делу одлуке о казни, а поводом жалбе браниоца оптуженог ББ, Апелациони суд у Београду налази да је жалба неоснована.

Ово стога што је казна затвора у трајању од четири месеца, на коју је овај оптужени осуђен побијаном пресудом због извршења предметног кривичног дела, а уз урачунавање времена проведеног у притвору од 22.11.2007. године до 05.12.2007. године, и по оцени овога суда у свему у складу са тежином учињеног дела и степеном кривице оптуженог као учиниоца, као и са осталим релевантним околностима из члана 54 КЗ – олакшавајућим на страни оптуженог, које је првостепени суд правилно утврдио и навео у образложењу побијане пресуде и истима, а насупрот изнетим жалбеним наводима браниоца оптуженог ББ, дао адекватан значај, правилно налазећи да олакшавајуће околности на страни овог оптуженог, а у одсуству отежавајућих околности имају карактер нарочито олакшавајућих околности које оправдавају примену одредби чланова 56 и 57 КЗ и које указују да се ублаженом казном може постићи сврха кажњавања предвиђена одредбом члана 42 КЗ, посебно имајући у виду да је кривично дело остало у покушају.

С тога ће се са овако одмереном казном и по оцени овога суда у потпуности остварити сврха кажњавања прописана одредбом члана 42 КЗ.

Првостепена пресуда није испитивана у односу на оптуженог АА, јер у односу на овог окривљеног није било изјављених жалби од стране овлашћених лица.

Са изнетих разлога, а на основу одредбе члана 388 ЗКП, Апелациони суд у Београду је донео одлуку као у изреци пресуде.

Записничар, Председник већа-судија,
Александра Симић, с.р. мр Сретко Јанковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић