APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

22.05.2014.

Кж1 583/14

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж1 583/14
Дана 22.05.2014. године
Б Е О Г Р А Д
ул. Немањина бр. 9

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судије Соње Манојловић, председника већа, судија Наде Хаџи-Перић и Драгана Ћесаровића, чланова већа, са судским саветником Браниславом Муњић, као записничарем, у кривичном предмету окривљеног АА и др, због кривичног дела изнуда из члана 214 став 1 КЗ у стицају са кривичним делом противправно лишење слободе из члана 132 став 1 КЗ у саизвршилаштву у вези члана 33 КЗ, одлучујући о жалбама окривљеног АА1 и његовог браниоца адвоката АБ, изјављеним против пресуде Основног суда у Ваљеву К.бр.274/13 од 24.12.2013.године, након одржане седнице већа у смислу члана 447 Законика о кривичном поступку, дана 22. маја 2014.године, једногласно је донео

П Р Е С У Д У

Поводом жалби окривљеног АА1 и његовог браниоца адвоката АБ, а по службеној дужности, ПРЕИНАЧАВА СЕ пресуда Основног суда у Ваљеву К.бр.274/13 од 24.12.2013.године, у погледу начина извршења кривичне санкције, у односу на окривљеног АА1, тако што Апелациони суд у Београду, окривљеном АА1, за кривично дело изнуда из члана 214 став 1 Кривичног законика у саизвршилаштву у вези члана 33 КЗ, за које је првостепеном пресудом оглашен кривим и осуђен на казну затвора у трајању од 1 (једне) године, ОДРЕЂУЈЕ да ће се наведена казна затвора извршити на тај начин што окривљени не сме напуштати просторије у којима станује, осим у случајевима прописаним законом који уређује извршење кривичних санкција, а уколико окривљени једном у трајању од 12 (дванаест) часова или два пута у трајању од по 6 (шест) часова, самовољно напусти просторије у којима станује, суд ће одредити да остатак казне затвора издржи у затвору, док се жалбе окривљеног АА1 и његовог браниоца, адвоката АБ ОДБИЈАЈУ као неосноване, а пресуда Основног суда у Ваљеву К.бр.274/13 од 24.12.2013.године, у непреиначеном делу ПОТВРЂУЈЕ.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Ваљеву К.бр.274/13 од 24.12.2013.године, окривљени АА, АА1 и АА2, оглашени су кривима због извршења кривичног дела изнуда из члана 214 став 1 КЗ у саизвршилаштву у вези члана 33 КЗ, па је окривљени АА1, осуђен на казну затвора у трајању од 1 (једне) године, окривљеном АА је утврђена казна затвора у трајању од 1 (једне) године и 6 (шест) месеци и узета као утврђена казна затвора у трајању од 6 (шест) месеци, која му је изречена пресудом Општинског суда у Обреновцу К.бр.282/04 од 30.11.2004. године, а затим му је изречена условна осуда којом му је утврђена јединствена казна затвора у трајању од 1 (једне) године и 10 (десет) месеци, и истовремено одређено да се иста неће извршити уколико окривљени у року од 5 (пет) година од дана правноснажности пресуде не учини ново кривично дело, док је окривљеном АА2 изречена условна осуда којом му је утврђена казна затвора у трајању од 1 (једне) године и истовремено одређено да се утврђена казна неће извршити уколико окривљени у року од 2 (две) године од дана правноснажности пресуде не учини ново кривично дело. Окривљени АА и АА2 обавезани су да на име паушала у корист буџетских средстава суда, плате износ од по 10.000,00 динара, у року од 15 дана од дана правноснажности пресуде, док је окривљени АА1 на основу члана 264 став 4 ЗКП ослобођен од плаћања трошкова кривичног поступка. Оштећени ОО1 је упућен на парнични поступак ради остваривања имовинскоправног захтева.

Против наведене пресуде благовремено су жалбе изјавили:

-окривљени АА1, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, с предлогом да Апелациони суд у Београду укине пресуду Основног суда у Ваљеву К.бр.274/13 од 24.12.2013.године и предмет врати на поновно суђење;

-бранилац окривљеног АА1, адвокат АБ, због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, погрешне оцене изведених доказа и повреде кривичног закона, са предлогом да Апелациони суд у Београду усвоји жалбу, укине пресуду Основног суда у Ваљеву К.бр.274/13 од 24.12.2013.године и предмет врати на поновни поступак или првостепену пресуду преиначи и ослободи окривљеног кривичне одговорности; бранилац је у жалби затражио да заједно са својим брањеником буде обавештен о седници већа Апелационог суда у Београду када се буде одлучивало о изјављеној жалби.

Апелационо јавно тужилаштво у Београду је, поднеском Ктж.бр.596/14 од 09.05.2014. године, предложило да Апелациони суд у Београду одбије жалбе окривљеног АА1 и његовог браниоца адвоката АБ као неосноване и побијану пресуду потврди.

Апелациони суд у Београду је одржао седницу већа, у смислу члана 447 Законика о кривичном поступку, у одсуству уредно обавештеног Апелационог јавног тужилаштва у Београду и браниоца окривљеног АА1, адвоката АБ, док суд није нашао да је присуство окривљеног АА1, који се налази на издржавању казне затвора, неопходно за разјашњење ствари, на којој је размотрио списе предмета, па је након разматрања навода и предлога из изјављених жалби, имајући у виду и мишљење Апелационог јавног тужилаштва у Београду, из напред цитираног поднеска, а након што је првостепену пресуду испитао у оквиру основа, дела и правца побијања који су истакнути у жалбама, сходно одредби члана 451 став 1 ЗКП, и по службеној дужности, сходно одредби члана 451 став 2 ЗКП, нашао:

Жалбе су неосноване.

Жалбом окривљеног АА1 и његовог браниоца адвоката АБ, првостепена пресуда се оспорава због битне повреде одредаба кривичног поступка, наводећи да је изрека пресуде неразумљива и противречна датим разлозима.

Међутим, Апелациони суд у Београду налази да је побијана пресуда јасна и разумљива и да садржи све чињенице и околности које представљају обележје кривичног дела за које је окривљени АА1 оглашен кривим, а од којих зависи правилна примена закона и одлука у погледу правне квалификације дела, пресуда не садржи противречности, ни међусобне, ни у односу на садржину изведених доказа, а првостепени суд је у образложењу побијане пресуде дао јасне и правилне разлоге за своју одлуку.

Ценећи жалбене наводе окривљеног АА1 и његовог браниоца адвоката АБ, којима се првостепена пресуда оспорава због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, оспоравајући оцену изведених доказа, Апелациони суд у Београду ове жалбене наводе оцењује као неосноване, из разлога што је првостепени суд, приликом доношења побијане пресуде, правилно и потпуно утврдио чињенично стање, када је нашао да је окривљени АА1 извршио кривичноправне радње, ближе наведене у изреци побијане пресуде.

Утврђено чињенично стање правилно је првостепени суд засновао на исказима сведока оштећеног ОО1 и оштећеног сада покојног ОО и исказа сведока СС, као и на одбранама окривљених АА, АА1 и АА2, у делу у коме је суд њихове одбране прихватио, а који се односе на неспорне чињенице.

Наиме, правилно је првостепени суд из исказа оштећеног ОО утврдио да су га окривљени критичном приликом затекли на испраћају у селу Ратковац, где су око 22,00 часа дошли окривљени АА, АА1 и АА2, да је на весељу био присутан СС1, који је био школски друг са окривљеним АА и који је окривљене позвао да седну за сто, па су окривљени АА и АА2 сели преко пута оштећеног, док је окривљени АА1 сео поред оштећеног, затим да је оштећени кренуо у пољски вц и да су се сва тројица окривљених тада створила поред њега и тражили су да уђе у кола, што је он и учинио, наводећи да је то морао да учини, јер је и раније био примораван од окривљеног АА1 и окривљеног АА да им даје новац. Возилом марке „Лада Самара“ беле боје управљао је окривљени АА, а окривљени АА1 је седео напред, а оштећени је сео на задње седиште иза возача, а до њега је седео окривљени АА2, и тада су окривљени од оштећеног тражили да им да 700 евра, при чему му је успут окривљени АА2 завртао руку, а окривљени АА1 га је са предњег седишта песницама ударао по лицу и телу, услед чега је био сав крвав од удараца. Том приликом су му запретили да ће још горе проћи него на гробљу у Грабовцу, а окривљени АА2 му је показао бејзбол палицу коју је држао на поду испод седишта на којем је седео. У селу Мургаш зауставили су ауто у намери да га туку, окривљени АА1 је пришао да отвори врата поред којих је седео оштећени и тада је наишло возило за које је била закачена приколица која је ударила у окривљеног АА1 и том приликом је окривљени АА1 повређен, па га је у бесвесном стању по налогу окривљених оштећени унео на задње седиште, а потом сео напред, па су окривљеног АА1 одвезли у ДЗ Уб, а оштећеном је окривљени АА запретио да не сме изаћи из кола. Из ДЗ Уб је окривљени АА1 санитетским возилом одвежен у Ваљево, а окривљени АА и АА2 и оштећени су колима којим је управљао АА ишли за санитетом. Окривљени АА1 је задржан на лечењу, а окривљени АА и АА2 су оштећеног одвезли на „OMV“ пумпу у Ћелијама, где су тражили да им преда сав новац који има код себе и тада им је оштећени предао износ од 1.500,00 динара, јер код себе није имао више новца, и рекао је да новац евентуално може да позајми од СС2, код кога су дошли око 08,00 часова, али му СС2 није дао новац, па је након тога оштећени новац тражио од свог кума СС3, и то износ од 500 евра, колико су му окривљени тражили, али ни он није имао новац да позајми оштећеном, па су га после тога одвезли кући и окривљени АА је отворено рекао његовом оцу, оштећеном ОО, да, ако не буде дао паре, да оштећени ОО1 сутра неће бити жив. Том приликом окривљени АА је оштећеном ОО рекао да му оштећени ОО1 дугује новац, што оштећени ОО није схватио озбиљно, па су оштећеног ОО1 окривљени после одвезли у Уб код неких људи који позајмљују новац на камату, али како нису могли да нађу никога, вратили су оштећеног у _ и тражили да им по сваку цену 100 евра да одмах, који новац му је оштећени ОО дао, а сутрадан је окривљеном АА2 дао још 600 евра. После дан или два из болнице је побегао окривљени АА1 који је дошао код оштећеног кући и извињавао му се и тврдио како ће сав новац да врати, тражио је 200 евра како би платио лечење, након чега му је оштећени ОО дао 200 евра и рекао да ће и њега пријавити, ако им новац не врате. Оштећени ОО1 је након тога испричао све што се раније догађало између њега и окривљених, па је оштећени ОО све пријавио полицији. Окривљени АА1 је након тога отишао у затвор, а окривљени АА је на мобилни телефон оштећеног слао претеће поруке, па му је тако, дана 01.11.2007. године, послао поруку: „Ја ћу теби без суда пресудити, запамтићеш ме док си жив, има да те тако унаказим да ћеш молити Бога да те узме“, а затим и поруку: „Решићемо брале чим се видимо да те бар одробијам људски, имам сад нешто да идем мало, па да не идем тако мало, има да ми венеш као биљка када те одрадим, од данас те ловим, теби је пресуда правноснажна, само се чекају решења“. Претеће поруке му је упућивао само окривљени АА, а оштећени претпоставља да је ове поруке слао након што је саслушан у полицији. Оштећени ОО1 није спорио да је окривљене АА и АА1 познавао од раније, да их је виђао у кафићу и да им је тада наручивао пиће, а да је пре експропријације окривљеном АА позајмио 50 евра, који новац му је он вратио, а њихово понашање према оштећеном се променило када су окривљени сазнали да је оштећеном исплаћена накнада за експроприсане непокретности.

Оштећени ОО је са пуно детаља описао и понашање окривљених АА и АА1 пре критичног догађаја, односно описао је начин на који су од њега раније изнуђивали новац, па је стога, по ставу Апелационог суда у Београду, првостепени суд правилно исказ оштећеног ОО прихватио као уверљив, и по ставу овога суда нема разлога због којег би овај окривљени говорио неистину, посебно у делу понашања окривљених пре критичног догађаја, будући да оштећени ове догађаје није ни пријављивао из страха да ће га због тога окривљени и даље нападати, што су увек и чинили када су заједно, наводећи при том да се због претњи које су му упућивали посебно плашио за живот ћерке његовог брата, која је тада имала 8 година, при чему је исказ оштећеног ОО1 у свему сагласан и потврђен исказом сведока ОО, а суд је посебно имао у виду и чињеницу да је сведок оштећени ОО окривљеном АА дао 100 евра, окривљеном АА2 кога раније није ни познавао 600 евра, а окривљеном АА1 200 евра, што све скупа износи 900 евра, што је свакако већи новчани износ, при чему је сведок ОО тада први пут видео окривљеног АА и окривљеног АА2 и није им дуговао никакав новац. Стога је по ставу Апелационог суда у Београду, правилно првостепени суд прихватио као уверљив исказ оштећеног ОО1, будући да је исти на логичан начин објаснио поступање свог оца, оштећеног ОО, да је једини разлог због којег им је предао наведене износе новца страх за живот свог сина оштећеног ОО1, који је при том очигледно био физички злостављан, док се супротни жалбени наводи окривљеног АА1 и његовог браниоца адвоката АБ оцењују као неосновани.

Стога је правилно првостепени суд и исказ оштећеног ОО прихватио у целини као јасан, детаљан, будући да је и по ставу овога суда овај оштећени на логичан начин објаснио због чега је критичном приликом дао новац, дана 01.07.2007. године, окривљеном АА, у износу од 100 евра, а сутрадан окривљеном АА2 600 евра, наводећи да је чињеница да му син претходну ноћ није дошао кући и да му се око 10,00 часова јавио на мобилни телефон врло кратко, при чему је био уплашен, а потом недоступан, да је око 14,00 часова дошао са окривљеним АА и окривљеним АА2, које оштећени ОО раније није познавао, да су се на његовом сину оштећеном ОО1 видели трагови злоставе и при том окривљени АА је упутио претње оштећеном ОО да ако сутрадан не добије паре, да ће његов син оштећени ОО1 бити мртав. Окривљеног АА1 оштећени ОО је познавао као лице које је у кафани од његовог сина ОО узимао новац, док оштећени ОО и оштећени ОО1 окривљенима нису дуговали никакав новац, а што није ни било спорно, па је стога супротно жалбеним наводима окривљеног АА1 и његовог браниоца, правилно првостепени суд закључио да је једини разлог због којег је оштећени ОО окривљенима дао новац био страх због упућених претњи, а чињеница да су на оштећеном ОО1 били видљиви трагови физичке злоставе, по правилном налажењу првостепеног суда упућује на закључак да је ова претња била озбиљна и да је као такву схватио и оштећени ОО, који је на тај начин био принуђен да подигне новац из банке и исти преда окривљеном АА и окривљеном АА2.

И по ставу Апелационог суда у Београду, на страни оштећених не постоји ниједан разлог због којег би лажно теретили окривљене, већ да га је намера оштећених да се заштите од будућег сличног понашања окривљених према њима, будући да су окривљени знали да је оштећени ОО наплатио новац за своје експроприсане непокретности и да је део тог новца у износу од 55.000 евра оштећени ОО дао оштећеном ОО1, ово посебно имајући у виду да су окривљени АА и АА1, према наводима оштећених, раније употребом силе и претње од оштећеног ОО1 изнуђивали новац, а што исти из страха није ни пријављивао.

Правилно је првостепени суд одбране окривљених АА, АА1 и АА2 прихватио у погледу чињеница које нису биле спорне, а које првостепени суд наводи у образложењу побијане пресуде на странама 6, 7 и 9.

Правилно, по налажењу Апелационог суда у Београду, првостепени суд одбрану окривљеног АА није прихватио у преосталом делу, оцењујући је као неуверљиву, нелогичну и супротну изведеним и прихваћеним доказима и као такву очигледно усмерену на избегавање кривице, будући да је његова одбрана и по ставу овога суда, усмерена на избегавање кривице, при чему је иста супротна исказима оштећених ОО1 и сада покојног ОО, које је суд, како је то већ напред речено, правилно прихватио као уверљиве, и за овакав закључак у образложењу побијане пресуде, на страни 6, дао јасне, детаљне и у свему прихватљиве разлоге.

Потом, правилно је првостепени суд закључио када није прихватио одбрану окривљеног АА1 у преосталом делу, оцењујући је као неуверљиву, нелогичну и у целини оповргнуту исказима оштећених ОО1 и ОО, правилно налазећи да је оваква његова одбрана очигледно усмерена на избегавање кривице за кривично дело које му је стављено на терет, дајући за овакво своје закључивање у образложењу побијане пресуде, на страни 7, јасне, детаљне и довољно аргументоване разлоге, које у свему као правилне прихвата и овај суд. Наиме, окривљени АА1 је од оштећеног ОО1 намеравао да позајми износ од 600 евра, што је свакако већи новчани износ, а имајући у виду чињеницу да је окривљени АА1 по сопственом признању неумерено трошио са друштвом по кафанама, да је продао чак и своју кућу и новац потрошио на исти начин, и по ставу овога суда јасно је да окривљени АА1 новац неће вратити, а неспорно је да новац оштећенима није вратио до данас. При том, како се то из исказа оштећених закључује, окривљени АА1 и АА су знали да је оштећени ОО наплатио већи износ новца на име накнаде за своје експроприсане непокретности, а наведено је свакако било познато и окривљеном АА2, који је окривљеном АА1 предложио да новац позајми од оштећеног ОО1, док је теза одбране окривљеног АА1 да са оштећеним ОО1 у добрим односима и по ставу овога суда оповргнута исказом оштећеног ОО1, из чијег исказа је правилно првостепени суд утврдио да га је окривљени АА1 са предњег седишта ударао песницама по лицу и телу и да је и пре критичног догађаја, од тренутка када су наплатили накнаду за своје експроприсане непокретности у августу 2006.године, према оштећеном ОО1 вршио физичко насиље, односно употребом силе и претње је од њега раније изнуђивао новац. При том се из навода одбране окривљеног АА1 да је он преузео обавезу да оштећеном ОО врати износ од 600 евра који је дао окривљеном АА2, и по ставу овога суда намеће закључак да је заправо он био заинтересован да наведени новац буде предат окривљеном АА2 и да је свакако предузео активности да наведени новац оштећени ОО преда окривљеном АА2 на начин како то наводи оштећени ОО1, дакле употребом физичке силе и претње, па се стога супротни жалбени наводи окривљеног АА1 и његовог браниоца показују као неосновани.

Такође, правилно првостепени суд није прихватио ни преостали део одбране окривљеног АА2, будући да је и одбрана овог окривљеног у том делу демантована пре свега исказом оштећеног ОО1, из кога је правилно првостепени суд утврдио да му је окривљени АА2 увртао руку, а да га је окривљени АА1 ударао песницама, при чему првостепени суд за свој закључак да не прихвата одбрану овог окривљеног у наведеном делу у образложењу побијане пресуде, на страни 9 даје јасне, детаљне и у свему прихватљиве разлоге.

Апелациони суд у Београду је код таквог стања ствари у потпуности прихватио став првостепеног суда у погледу оцене одбрана окривљених и оцене свих доказа изведених током поступка, при чему је првостепени суд све изведене доказе критички анализирао, ценио сваки појединачно и довео их у међусобну везу, повезавањем чињеница које неспорно произлазе из изведених доказа, а право је суда да врши и оцену доказа, док је првостепени суд за свој став дао јасне, недвосмислене, довољно аргументоване и за Апелациони суд у Београду у свему прихватљиве разлоге, и на тако правилно и потпуно утврђено чињенично стање, правилно је применио кривични закон, када је нашао да су се у радњама окривљеног АА1 стекла сва битна обележја кривичног дела изнуда из члана 214 став 1 КЗ, у саизвршилаштву у вези члана 33 КЗ.

Наиме, окривљени АА1 је заједно са окривљенима АА и АА2 извршио предметно кривично дело, јер је током поступка несумњиво утврђено да су најпре, заједнички, по претходном договору, натерали оштећеног ОО1 да седне у путничко возило марке „Лада Самара“, у ком возилу га је окривљени АА1 песницама ударао у пределу главе и тела, а окривљени АА2 му завртао руку уз претњу да ће га поломити, па је окривљени АА, доласком у кућу оштећених, оштећеном ОО рекао да ће му убити сина, оштећеног ОО1, уколико му одмах не преда новац, да би потом сутрадан, пошто је окривљени АА1 после повређивања био задржан у ваљевској болници, окривљени АА и АА2 поново дошли у кућу оштећеног ОО, који је због упућених претњи био принуђен да им на штету своје имовине и имовине свог сина преда укупно 700 евра, а да је сутрадан у кућу оштећених дошао окривљени АА1, тражећи од оштећеног ОО 200 евра, који су му наводно требали због плаћања трошкова лечења, а што је све код оштећеног, како то правилно налази првостепени суд, створило осећај угрожености и страха, због чега је оштећени ОО1 и тражио од свог оца, оштећеног сада покојног ОО, да окривљенима преда новац, што је он и учинио.

У конкретном случају ради се о једном континуираном догађају, а умишљај окривљеног АА1 био је усмерен на то да заједнички са АА и АА2 претњом принуди оштећене ОО1 и ОО да окривљенима на штету своје имовине предају тражени износ, што су они и учинили, а чињеница да окривљени АА1 стицајем околности није био присутан када је оштећени ОО окривљеном АА2 исплатио део износа и то 600 евра, јер је услед повреда које је задобио претходног дана када га је повредило возило са приколицом, задржан у болници у Ваљеву, без утицаја је на правну оцену његових радњи, с обзиром да је, како то правилно закључује првостепени суд, окривљени АА1 предузео активности да оштећени ОО преда новац окривљеном АА2, и то употребом физичке силе и претње, док се супротни жалбени наводи браниоца окривљеног АА1, којима се првостепена пресуда оспорава због повреде кривичног закона, показују као неосновани.

Дакле, и по налажењу овога суда, у конкретном случају окривљени су поступали у саизвршилаштву, јер је кривично дело учињено у саизвршилаштву и уколико у радњи извршења која се континуирано одвија у дужем временском периоду неко од учинилаца који поступају по претходном договору не учествује у свим појединачно предузетим радњама.

При том је такође неспорно да су окривљени критичном приликом, када се оштећени ОО1 враћао из пољског вц-а применили силу како би оштећени сео у возило којим су се они претходно довезли, имајући у виду да су у условима мрака пришли оштећеном и наредили му да седне у то возило, при чему чињеница да првостепени суд у изреци побијане пресуде употребљава термин наредили, док у образложењу употребљава термин натерали, изреку пресуде не чини противречном датом образложењу, док се супротни жалбени наводи браниоца окривљеног АА1 оцењују као неосновани.

Испитујући првостепену пресуду по службеној дужности у погледу одлуке о кривичној санкцији, сходно члану 451 став 2 ЗКП, Апелациони суд у Београду налази да је првостепени суд, приликом одлучивања о избору врсте и висине кривичне санкције коју ће изрећи окривљеном АА1, правилно, сходно члану 54 КЗ, ценио све околности од утицаја на кривичну санкцију и истима дао адекватан значај када га је осудио на безусловну казну затвора у трајању од 1 (једне) године, налазећи да ће се оваквом врстом казне у односу на окривљеног АА1 остварити сврха кажњавања из члана 42 КЗ, у оквиру опште сврхе изрицања кривичних санкција из члана 4 став 2 КЗ, и по ставу овога суда казна затвора у наведеном трајању је нужна мера кривичноправне заштите, сразмерна тежини извршеног кривичног дела, степену кривице окривљеног, свим околностима под којима је дело извршено, личности окривљеног и његовим личним приликама.

Међутим, по ставу Апелационог суда у Београду, у конкретном случају није неопходно да окривљени АА1 казну затвора на коју је осуђен издржава у условима пеналне средине, већ ће се, по налажењу овога суда, сврха изрицања кривичних санкција и сврха кажњавања остварити и издржавањем наведене казне без напуштања просторија у којима окривљени станује, пре свега имајући у виду личност окривљеног, степен кривице и друге околности од утицаја на начин извршења казне затвора прописан чланом 45 став 5 КЗ, па је стога Апелациони суд у Београду одредио да се изречена казна затвора изврши на тај начин што окривљени АА1 неће смети да напусти просторије у којима станује, осим у случајевима прописаним законом који уређује извршење кривичних санкција, будући да су за то испуњени законски услови прописани напред наведеном законском одредбом, јер је окривљени АА1 осуђен на казну затвора у трајању од 1 (једне) године.

Из свих напред изнетих разлога, а на основу одредбе члана 459 став 1 и члана 457 ЗКП, Апелациони суд у Београду донео је одлуку као у изреци пресуде.

Записничар ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Бранислава Муњић, с.р. Соња Манојловић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић