APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

16.09.2013.

Кж1 4531/13

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж1 4531/2013
Дана 16.09.2013. године
БЕОГРАД, ул. Немањина бр.9

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Оливере Анђелковић, председника већа, Гордане Петковић и Славке Михајловић, чланова већа, са судијским помоћником Горданом Ивковић, као записничарем, у кривичном поступку против окривљене АА, због кривичног дела уцене из члана 215 став 2 у вези са ставом 1 у вези члана 30 Кривичног законика, одлучујући о жалби браниоца окривљене АА, адвоката АБ, изјављеној против пресуде Основног суда у Ваљеву К.бр.1236/12 од 15.05.2013. године, у седници већа одржаној дана 16. септембра 2013. године, донео је

П Р Е С У Д У

Поводом жалбе браниоца окривљене АА, адвоката АБ, а по службеној дужности, ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Основног суда у Ваљеву К.бр.1236/12 од 15.05.2013. године, само у погледу правне квалификације кривичног дела, тако што Апелациони суд у Београду, радње окривљене описане у изреци првостепене пресуде квалификује као кривично дело уцена из члана 215 став 1 Кривичног законика у покушају у вези члана 30 Кривичног законика, те окривљеној АА применом чланова 4 став 2, 42, 45, 54, 64, 65 и 66 Кривичног законика изриче условну осуду тако што јој утврђује казну затвора у трајању од 1(једне) године и 2 (два) месеца и истовремено одређује да се утврђена казна неће извршити уколико окривљена у року од 2 (две) године од дана правноснажности пресуде не учини ново кривично дело, док се жалба браниоца окривљене АА, адвоката АБ ОДБИЈА као неоснована и првостепена пресуда у непреиначеном делу, ПОТВРЂУЈЕ.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Ваљеву К.бр.1236/12 од 15.05.2013. године, окривљена АА оглашена је кривом да је извршила кривично дело уцена у покушају из члана 215 став 2 у вези са ставом 1 у вези члана 30 Кривичног законика и изречена јој је условна осуда тако што јој је утврђена казна затвора у трајању од једне године и два месеца, и истовремено одређено да се иста неће извршити уколико окривљена у року од две године од дана правноснажности пресуде не учини ново кривично дело.

Истом пресудом окривљена је обавезана да суду на име паушала плати износ од 4.000,00 динара, а оштећеном ОО износ од 73.500,00 динара, на име трошкова кривичног поступка, све у року од 15 дана од дана правноснажности пресуде, под претњом извршења.

Истом пресудом оштећени ОО је упућен на парницу ради остваривања имовинскоправног захтева.

Против наведене пресуде жалбу је благовремено изјавио бранилац окривљене АА, адвокат АБ, због битних повреда одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и повреде кривичног закона, са предлогом да Апелациони суд у Београду побијану пресуду укине и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење.

Јавни тужилац Апелационoг јавног тужилаштва у Београду је поднеском Ктж.бр.4221/13 од 19.08.2013. године, предложио да се жалба браниоца окривљене АА одбије као неоснована.

Апелациони суд у Београду је у одсуству уредно обавештеног јавног тужиоца Апелационoг јавног тужилаштва у Београду, одржао седницу већа на којој је размотрио списе предмета заједно са побијаном пресудом, коју је претходно испитао у смислу одредбе члана 380 ЗКП, па је након оцене жалбених навода и предлога, те предлога јавног тужиоца Апелационог јавног тужилаштва у Београду, у писаном поднеску, нашао:

Првостепена пресуда не садржи битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 380 став 1 тачка 1 ЗКП, на које Апелациони суд у Београду, као другостепени, пази по службеној дужности.

Жалбом браниоца окривљене првостeпена пресуда се побија због битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 368 став 1 тачка 11 ЗКП и наводи да је изрека пресуде противречна сама себи, да у пресуди нису дати јасни и довољни разлози о одлучним чињеницама и да су дати разлози у знатној мери противречни, пре свега разлози на основу којих суд прихвата као истините исказе сведока, те да о одлучним чињеницама постоји знатна противречност између онога што се наводи у разлозима пресуде о садржини записника о саслушању окривљене АА и оштећеног и самих тих исказа јер пресуда не познаје у целости исказе окривљене и оштећеног.

По оцени овог суда, првостепени суд је у образложењу пресуде дао јасне, аргументоване и непротивречне разлоге који у погледу одлучних чињеница не садрже никакве противречности, неразумљивости и нејасноће, из којих јасно произилази који докази потврђују или не потврђују чињенице од важности за доношење законите одлуке у овој кривичноправној ствари, како их је првостепени суд ценио, а што је све у складу са садржином доказа на којима се заснивају његови закључци, при чему о одлучним чињеницама не постоји противречност између онога што се у разлозима пресуде наводи о садржини записника о исказима датим у поступку и самих тих записника, што значи да ожалбена пресуда нема недостатака због којих се не би могла испитати, па су супротни жалбени наводи оцењени као неосновани.

Наиме, претња лажним пријављивањем полицији за силовање такође представља радњу кривичног дела уцена, јер се остварују битна обележја овог дела - “откривање нечега што би шкодило части и угледу оштећеног”, па су стога неосновани наводи браниоца да пријављивање државним органима не представља откривање, те да је нејасно чиме заправо окривљена прети оштећеном, па је таква изрека противречна сама себи.

Жалбене наводе браниоца окривљене који се тичу погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и којима се истиче да је суд био дужан да испита и утврди да ли оштећени поседује девизни текући рачун у некој од поменутих банака у Републици Србији, јер према важећем Законику о кривичном поступку, суд не изводи доказе на предлог странака, већ по службеној дужности, овај суд оцењује као неосноване, обзиром да одбрана током поступка није предлагала извођење доказа прибављањем извештаја од банке, нити се конкретизује о којој банци је реч, а у жалби се и не наводи зашто овај доказни предлог раније није изнет, супротно члану 366 став 4 Законика о кривичном поступку. Ова чињеница, по оцени овог суда, и није од утицаја на правилно утврђено чињенично стање.

Првостeпени суд је на основу изведених и правилно оцењених доказа сходно одредбама чланова 17 и 352 ЗКП, које је ценио како појединачно, тако и у међусобној повезаности, а у склопу изнете одбране окривљене, правилно и у потпуности утврдио чињенично стање из изреке побијане пресуде.

У току поступка је поуздано утврђено да је окривљена у време, на месту и на начин како је то описано у изреци побијане одлуке, извршила радње које су тамо описане. Чињенично стање утврђено је на основу исказа оштећеног ОО, сведока СС2, сведока СС3 и СС1, које је суд оценио као међусобно сагласне. Првостепени суд је јасно и потпуно образложио разлоге због којих није прихватио одбрану окривљене као и разлоге због којих је исказ сведока СС одбацио у потпуности. За своје чињеничне закључке дао је довољне, јасне и аргументоване разлоге, које у свему као правилне прихвата и овај суд. Исказ сведока СС1 није једини исказ који потврђује неистиниту одбрану окривљене (да је преспавала у селу Црвена Јабука) па су стога наводи жалбе којима се оспорава оцена исказа овог сведока неосновани.

Наводи жалбе браниоца о “вансудском поравнању” су у потпуности беспредметни и немају упориште у утврђеном чињеничном стању.

Првостепени суд је, како је напред наведено, правилно и потпуно утврдио чињенично стање. Међутим, како овај суд налази да из чињеничног описа произилазе битна обележја кривичног дела уцена у покушају из члана 215 став 1 Кривичног законика, па је у овом делу побијану пресуду преиначио по службеној дужности.

Неосновани су жалбени наводи браниоца да кривично дело уцена “не може да се изврши тако што се другоме прети откривањем нечега што реално не постоји и што се није догодило”. Ово стога што, по оцени Апелационoг суда, нема повреде закона у конкрентом случају, јер законодавац јасно каже “открити нешто што би шкодило части и угледу” не имплицирајући да то мора бити истинито, па предмет уцене могу бити и неистините тврдње које шкоде части и угледу.

Апелациони суд је побијану пресуду испитао и у погледу одлуке о кривичној санкцији, у смислу одредбе члана 383 ЗКП, а поводом жалбе браниоца окривљене АА, па је нашао да је првостeпени суд на страни окривљене правилно као олакшавајућу околност ценио њену ранију неосуђиваност, док отежавајућих околности није било. Имајући у виду утврђену олакшавајућу околност од стране првостепеног суда, а у одсуству отежавајућих околности, Апелациони суд је окривљеној АА због извршења кривичног дела уцена у покушају из члана 215 став 1 КЗ у вези чл. 30 КЗ,задржао као правилно изречену условну осуду са утврђеном казном затвора у трајању од једне године и два месеца са одређеним временом проверавања у трајању од две године.

По оцени овог суда, имајући у виду све околности конкретног случаја, јачину угрожавања заштићеног добра и степен кривице окривљене, овако одмереном кривичном санкцијом у довољној мери ће се утицати на окривљену да убудуће не чини кривична дела.

Из напред наведених разлога, а на основу одредбе члана 391 став 1 ЗКП, Апелациони суд у Београду је донео одлуку као у изреци ове пресуде.

Записничар Председник већа-судија
Гордана Ивковић с.р. Оливера Анђелковић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић