APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

2.03.2010.

Кж1 416/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Број Кж1 416/2010
Дана 02.03.2010. године
Б Е О Г Р А Д

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: мр Сретка Јанковића, председника већа, Бранке Пејовић и др Миодрага Мајића, чланова већа, са вишим судијским сарадником Александром Симић, записничарем, у кривичном предмету оптуженог АА, због кривичног дела неовлашћена производња, држање и стављање у промет опојних дрога из члана 246 став 1 Кривичног законика, одлучујући о жалбама Окружног јавног тужиоца у Београду и браниоца оптуженог, изјављеним против пресуде Окружног суда у Београду К.бр. 821/09 од 03.07.2009. године, након одржане јавне седнице већа у смислу члана 375 ЗКП-а, донео је дана 02.03.2010. године

П Р Е С У Д У

УВАЖАВА СЕ жалба Окружног јавног тужиоца у Београду, па се ПРЕИНАЧУЈЕ пресуда Окружног суда у Београду К.бр. 821/09 од 03.07.2009. године, у делу одлуке о казни, тако што Апелациони суд у Београду оптуженог АА, због кривичног дела неовлашћена производња, држање и стављање у промет опојних дрога из члана 246 став 1 Кривичног законика, за које је првостепеном пресудом оглашен кривим ОСУЂУЈЕ на казну затвора у трајању од 3 (три) године и 4 (четири) месеца, у коју казну се оптуженом има урачунати време проведено у притвору почев од 01.04.2009. године, па надаље, док се жалба браниоца оптуженог ОДБИЈА као неоснована.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Окружног суда у Београду К.бр. 821/09 од 03.07.2009. године оптужени АА оглашен је кривим због извршења кривичног дела неовлашћена производња, држање и стављање у промет опојних дрога из члана 246 став 1 Кривичног законика, па је осуђен на казну затвора у трајању од две године и четири месеца, у коју му се урачунава време проведено у притвору почев од 02.04.2009. године, па до правноснажности пресуде. На основу члану 246 став 7 КЗ у вези члана 87 КЗ према оптуженом је изречена мера безбедности одузимања предмета и то: 38,16 грама смеше опојне дроге кокаин, 8.792,99 грама опојне дроге марихуане, једна електронска вагица марке „Диамонд“, која мери до 500 гр. Оптужени је обавезан да на име трошкова кривичног поступка плати суду износ од 960,00 динара и на име судског паушала износ од 7.000,00 динара, све у року од 15 дана од дана правноснажности пресуде.

Против наведене пресуде жалбе су изјавили:

- Окружни јавни тужилац у Београду, због одлуке о кривичној санкцији, са предлогом да се побијана пресуда преиначи, тако што ће се оптужени АА осудити на казну затвора у дужем временском трајању, и

- бранилац оптуженог адвокат АБ, због битне повреде одредаба кривичног поступка, повреде кривичног законика, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, одлуке о казни и мери безбедности, са предлогом да се побијана пресуда укине и истовремено оптуженом укине притвор и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање. Бранилац је захтевао да са оптуженим буде обавештен о седници већа.

Бранилац оптуженог, адвокат АБ је поднео одговор на жалбу Окружног јавног тужиоца у Београду, са предлогом да се иста одбије као неоснована.

Републички јавни тужилац – тада надлежни тужилац је у поднеску Ктж.бр. 3320/09 од 25.11.2009. године, предложио да се уважи жалба Окружног јавног тужиоца у Београду и преиначи првостепена пресуда у делу одлуке о казни, тако што ће оптужени АА осуди на казну затвора у дужем временском трајању, а да се жалба браниоца оптуженог, адвоката АБ одбије као неоснована.

Апелациони суд у Београду је одржао седницу већа, у присуству оптуженог АА и његовог браниоца адвоката АБ, а у одсуству уредно обавештеног Апелационог јавног тужиоца у Београду, на којој је размотрио списе предмета заједно са побијаном пресудом, жалбама и одговором на жалбу, па је по оцени жалбених навода и предлога, као и писменог изјашњења Републичког јавног тужиоца, датог у наведеном поднеску, нашао:

Жалба Окружног јавног тужиоца у Београду је основана, док је жалба браниоца оптуженог неоснована.

Побијаном пресудом, као и поступком који је претходио доношењу исте, нису учињене битне повреде одредаба кривичног поступка, нити је њоме повређен кривични закон на штету оптуженог, а на које повреде Апелациони суд у Београду, као другостепени, поводом изјављених жалби у смислу члана 380 ЗКП-а пази по службеној дужности.

Следствено томе, неосновано се жалбом браниоца оптуженог побија првостепена пресуда због битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 368 став 1 тачка 11 ЗКП-а, наводима да је изрека побијане пресуде неразумљива и противуречна сама себи и датим разлозима, као и да у истој нису дати разлози о одлучним чињеницама, а они који су дати су нејасни и противуречни.

Ово стога што је првостепени суд, а насупрот изнетим жалбеним наводима, на основу изведених и правилно оцењених свих доказа, ближе означених у образложењу побијане пресуде и изнете одбране оптуженог, правилно и у потпуности утврдио све одлучне чињенице, како оне које чине објективна обележја кривичног дела у питању, тако и чињенице и околности које се тиче субјективног односа оптуженог према учињеног делу, дајући о истима јасне, уверљиве и непротивуречне разлоге, које у свему као правилне прихвата и овај суд. Поред тога увидом у списе предмета, утврђује се да не постоји знатна противуречност између онога што се наводи у разлозима пресуде, са записницима и исказима датим у поступку и самих тих записника, па се неосновано у жалби истиче супротно. Насупрот изнетим жалбеним наводима, тиме што у изреци побијане пресуде није наведен пун назив кривичног законика, по коме је оглашен кривим оптужени, није учињена битна повреда одредаба кривичног поступка, као ни тиме што у изреци није наведено решење о утврђивању списка опојних дрога из „Сл. гласника СРЈ“ и „СЛ. гласника РС“, јер није дужно детаљно наводити пун назив Кривичног законика, а ни одлуку са тачним бројем, називом и датумом којим су супстанце проглашене за опојну дрогу, већ је довољно само навођење да се ради о њима. Другим речима, првостепени суд је требао да у образложењу пресуде наведе одлуку којом су, супстанце пронађене у стану оптуженог, проглашене за опојне дроге, али пропуштањем да се то наведе није учињена апсолутна битна повреда одредаба кривичног поступка, јер је опште позната чињеница да су кокаин и марихуана проглашени за опојне дроге. Тиме је учињена релативно битна повреда одредаба кривичног поступка из члана 368 став 2 ЗКП-а, али иста није била од утицаја на законито и правилно доношење побијане пресуде. Поред тога, истицање у жалби браниоца оптуженог да постоје две врсте конопље, „cannabic sativa“ и „cannabis indica“, су тачни, али не указују на битне повреде одредаба кривичног поступка, јер је потпуно јасно да је првостепени суд оптуженог АА огласио кривим што је у време, месту и на начин ближе описаним у изреци побијане пресуде, неовлашћено ради продаје држао супстанце које су проглашене за опојне дроге, што је на несумњив начин утврђено на основу извршеног налаза и мишљења вештака Националног крим. техничког центра УКП Дирекција полиције од 03.04.2009. године. Дакле, потпуно је јасно да је оптужени критичном приликом неовлашћено ради продаје држао супстанце које су проглашене за опојну дрогу, значи за конопљу која садржи опијат јер се налази се на листи опојних дрога и психотропних супстанци, због поседовања ТХЦ.

По оцени овога суда, неосновано се жалбом побија првостепена пресуда и због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и с тим у вези и због повреде кривичног закона, наводима да првостепени суд није дао прихватљиве разлоге зашто није прихватио одбрану оптуженог да је изигран од стране госта из Црне Горе тиме што му је оставио у стану торбу са опојном дрогом и вагицу за мерење, и овом жалбом се у суштини понављају наводи одбране оптуженог да је у питању млад човек, да лако склапа познанства, да је особа која је код њега оставила предметну опојну дрогу власник исте, да оптужени није имао свест да неовлашћено држи опојну дрогу, што значи да није имао намеру за даљу продају, па у конкретном случају на страни оптуженог нема директног умишљаја.

Ово стога што је првостепени суд на основу свих изведених доказа, а у склопу изнете одбране оптуженог, на несумњив начин утврдио да је оптужени критичном приликом неовлашћено ради продаје држао супстанце које су проглашене за опојну дрогу.

При томе, разлоге првостепеног суда зашто није прихватио изнету одбрану оптуженог да је предметну опојну дрогу код оптуженог оставио гост из Црне Горе и да он са њом нема ништа, у свему као правилне прихвата и овај суд, будући да је оваква одбрана неуверљива и срачуната на избегавање или умањивање кривице.

Наиме, правилан је закључак првостепеног суда да је нелогично да оптужени прими неко лице у стан да преспава и за које зна само да се зове ББ, а да га не пита одакле је, ни како се презива, нити да са њим размени бројеве телефона, нити је пак позвао свог друга ВВ, по чијој препоруци је ББ код оптуженог дошао, како би га питао за информације шта се догодило и о чему се ради или да бар затражи ББ телефон како би се лично чуо са њим и договорио око торбе коју је оставио.

Такође, нелогична је и одбрана оптуженог да је чекао да код њега дође ВВ, кога није хтео да узнемирава, па чак и када је наредног дана отворио торбу и видео пакете опојне дроге и вагицу у њој, да све то распореди по соби, како не би били уочљиви и да онда узнемирено оде код друга да спава, а наредног дана опет се врати у свој стан, у коме се како је навео ништа није променило, пошто није ни могло, јер то лице ББ није ни имао кључеве од стана. При томе је и сведок ВВ у истрази навео изричито да не зна ништа о ББ, његове личне податке, осим имена, дакле ни место ни адресу становања, да је његов број телефона који је имао избрисао, па правилно првостепени суд није прихватио исказ овог сведока на главном претресу да мисли да се ББ презива ББ1 и да је из Котора, и да је овакав исказ срачунат на подршку одбрани оптуженог и на умањење његове кривице. Поред тога, у прилог правилног закључка првостепеног суда да је одбрана оптуженог нелогична и неоснована говори и чињеница да оптужени свом другу ГГ није ни поменуо да је код њега у стан дошао да ноћи ББ, кога је ВВ послао и који се затим више није појавио, као и да предметни догађај није испричао ни својој девојци са којом је стан користио.

Дакле, насупрот изнетим жалбеним наводима, првостепени суд је на несумњив начин утврдио да је оптужени критичном приликом неовлашћено ради продаје држао предметну опојну дрогу, и то имајући у виду количину опојне дрогу коју је критичном приликом неовлашћено држао - 38,16 грама кокаина и 8.793 грама марихуане, као и кесицу од 999 грама декстрозе која служи за увећање масе кокаина, као и да је критичном приликом пронађена једна електронска вагица.

Стога су супротни жалбени наводи браниоца оптуженог оцењени као неосновани и овом жалбом се у суштини понављају наводи одбране оптуженог, које је првостепени суд ценио и дао јасне и уверљиве разлога, које је у свему као правилне прихвата и овај суд.

Апелациони суд у Београду је ценио и остале наводе из жалбе браниоца оптуженог, али је нашао да се истима не доводи у сумњу правилност и потпуност утврђеног чињеничног стања.

На правилно и потпуно утврђено чињенично стање, првостепени суд је правилно применио кривични закон када је нашао да су се у радњама оптуженог АА стекла сва законска обележја кривичног дела неовлашћена производња, држање и стављање у промет опојних дрога из члана 246 став 1 КЗ, за које га је и огласио кривим, па се неосновано жалбом браниоца оптуженог побија првостепена пресуда и због повреде кривичног закона.

Наиме, правилан је закључак првостепеног суда да је оптужени у конкретном случају поступао са директним умишљајем као обликом виности, јер је био свестан свога дела и хтео његово извршење, при чему урачунљивост оптуженог током поступка није доведена у питање, те је постојање кривице на страни оптуженог у смислу члана 22 КЗ несумњиво доказано. Стога су неосновани наводи из жалбе да оптужени није био свестан шта се налази у торби и да из тог разлога у конкретном случају нема директног умишљаја на страни оптуженог, имајући у виду да је и сам оптужени током поступка навео да је када је отворио торбу, видео у девет провидних кеса зелену материју и да је одмах препознао да се ради о опојној дроги марихуани, од којих је део ставио у полицу у радном столу, а остатак оставио у торби, као и да је у бочној прегради торбе запазио бели грумен – камен, који је ставио испод душека на кревету заједно са вагицом, што такође говори да је и у овом случају знао о чему се ради, обзиром да је тај пакетић са смешом опојне дроге кокаин и вагицу сакрио да не би били уочљиви.

Испитујући првостепену пресуду у делу одлуке о казни, а поводом жалби Окружног јавног тужиоца у Београду и браниоца оптуженог, Апелациони суд у Београду налази да је жалба Окружног јавног тужиоца у Београду основана, а да је жалба браниоца оптуженог неоснована.

Наиме, првостепени суд је од олакшавајућих околности на страни оптуженог ценио делимично чињенично признање извршеног кривичног дела и у том делу искрено држање пред судом, изражено кајање, а од отежавајућих околности ранију осуђиваност, између осталог и због истоврсног кривичног дела, па га је осудио на казну затвора у трајању од две године и четири месеца, уз урачунавање времена проведеног у притвору, као у изреци побијане пресуде, налазећи да је казна затвора у напред наведеном трајању неопходна и истовремено довољна да се утиче на оптуженог да убудуће не врши кривична дела.

Међутим, основани су жалбени наводи јавног тужиоца да је првостепени суд дао пренаглашен значај олакшавајућим околностима на страни оптуженог, а ово тим пре што оптужени није признао извршење кривичног дела које му је стављено на терет, већ само чињеницу да је дрога пронађена у његовом стану, те имајући у виду различиту врсту опојне дроге и велику количину коју је оптужени неовлашћено држао ради продаје у стану, као и да није дао адекватан значај отежавајућим околностима на страни оптуженог и то да је раније осуђиван, између осталог и због истоврсног кривичног дела.

Стога је Апелациони суд у Београду уважио жалбу Окружног јавног тужиоца у Београду и преиначио првостепену пресуду у делу одлуке о казни, тако што је оптуженог АА због извршеног кривичног дела из члана 246 став 1 Кривичног законика, за које је првостепеном пресудом оглашен кривим, осудио на казну затвора у трајању од три године и четири месеца, уз урачунавање времена проведеног у притвору, као у изреци пресуде, налазећи да ће се овако одмереном казном у потпуности остварити сврха кажњавања прописана одредбом члана 42 КЗ и да је иста у свему у складу са тежином учињеног дела и степеном кривице оптуженог као учиниоца.

Следствено томе жалбени наводи, као и предлог из жалбе браниоца оптуженог за блажим кажњавањем оптуженог, оцењени су као неосновани, са напред наведених разлога.

Правилно је првостепени суд на основу одредбе члана 246 став 7 КЗ у вези одредбе члана 87 КЗ према оптуженом изрекао меру безбедности одузимања предмета ближе означених у изреци побијане пресуде.

Са изнетих разлога, а на основу одредбе члана 391 и 388 ЗКП-а, Апелациони суд у Београду је донео одлуку као у изреци пресуде.

Записничар, Председник већа-судија,
Александра Симић, с.р. мр Сретко Јанковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић