APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

26.09.2014.

Кж1 3155/13

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж1 3155/13
Дана 26.09.2013. године
Б Е О Г Р А Д

У И М Е Н А Р О Д А

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ у већу састављеном од судија: мр Сретка Јанковића, председника већа, Бранке Пејовић и др Миодрага Мајића чланова већа, са судијским сарадником Вукашином Сарајлићем, записничарем, у кривичном предмету окривљене АА и др, због продуженог кривичног дела примање мита из члана 254 став 4 у вези става 1 КЗ РС и др, одлучујући о жалбама окривљене АА и АА1 и њихових бранилаца, и браниоца окривљеног АА2, изјављеним против пресуде Вишег суда у Зајечару К.бр. 1/2010 од 11.03.2013. године, у јавној седници већа одржаној у одсуству уредно обавештеног јавног тужиоца Апелационог јавног тужилаштва у Београду, а у присуству окривљене АА и њеног браниоца адвоката АБ, донео је дана 26.09.2013. године,

П Р Е С У Д У

Делимичним УВАЖАВАЊЕМ жалбе окривљеног АА1, а по службеној дужности у односу на окривљеног АА2, ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Вишег суда у Зајечару К.бр. 1/2010 од 11.03.2013. године, само у делу одлуке о кривичној санкцији, тако што Апелациони суд у Београду окривљенима АА2 и АА1, због извршења једног продуженог кривичног дела примање мита из члана 254 став 4 у вези става 1 КЗ РС у вези члана 24 КЗЈ за које су првостепеном пресудом оглашени кривим, изриче УСЛОВНУ ОСУДУ тако што им утврђује казну затвора у трајању од по 6 (шест) месеци и истовремено одређује да се утврђена казна неће извршити уколико окривљени у временском периоду од по 2 (две) године од правноснажности пресуде, а у који период им се урачунава већ протекло време проверавања у трајању од 21.10.2008. године до 27.10.2009. године, не учине ново кривично дело, док се жалба окривљеног АА1 у преосталом делу, као и жалбе окривљене АА и њеног браниоца и жалбе бранилаца окривљених АА1 и АА2, ОДБИЈАЈУ као неосноване и првостепена пресуда у непреиначеном делу ПОТВРЂУЈЕ.

О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом окривљена АА, АА2 и АА1 оглашени су кривим, и то окривљена АА због извршења продуженог кривичног дела примање мита из члана 254 став 4 у вези става 1 КЗ РС за које је осуђена на казну затвора у трајању од 1 (једне) године у коју казну јој је урачунато време проведено у притвору од 17.12.2002. године до 27.12.2002. године, а окривљени АА2 и АА1 због једног продуженог кривичног дела помагање у извршењу кривичног дела примање мита из члана 254 став 4 у вези става 1 КЗ РС у вези члана 24 КЗЈ за које им је изречена условна осуда тако што им је утврђена казна затвора у трајању од по 6 (шест) месец и истовремено одређено да се утврђена казна неће извршити уколико окривљени у временском периоду од по 2 (две) године не учине ново кривично дело. Од окривљене АА одузета је имовинска корист прибављена кривичним делом у износу од 17.455,00 динара и окривљени су обавезани да суду на име паушала плате новчани износ од по 15.000,00 динара у року од 30 дана од дана правноснажности пресуде под претњом принудног извршења.

Против наведене пресуде жалбе су изјавили:

- бранилац окривљеног АА2, адвокат АБ1, из свих законских разлога, са предлогом да другостепени суд одбије оптужбу у односу на окривљеног АА2 или побијану пресуду укине и исту врати првостепеном суду на поновни поступак,

- бранилац окривљеног АА1, адвокат АБ2, из свих законских разлога, са предлогом да другостепени суд укине побијану пресуду и предмет врати на поновни поступак или исту преиначи и окривљеног АА1 ослободи од оптужбе,

- окривљени АА1 из свих законских разлога, са предлогом да другостепени суд укине побијану пресуду и исту преиначи тако што ће га ослободити од оптужбе,

- бранилац окривљене АА, адвокат АБ, због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и одлуке о кривичној санкцији и одузимању имовинске користи, са предлогом да другостепени суд преиначи побијану пресуду тако што ће окривљену АА ослободити од оптужбе или исту укине и предмети на поновно суђење, и

- окривљена АА, због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и одлуке о кривичној санкцији и одузимању имовинске користи, са предлогом да другостепени суд преиначи побијану пресуду тако што ће је ослободити од оптужбе или исту укине и предмет врати на поновно суђење.

Јавни тужилац Апелационог јавног тужилаштва у Београду је поднеском Ктж. бр. 2956/13 од 03.06.2013. године, предложио да другостепени суд изјављене жалбе одбије као неосноване.

Апелациони суд у Београду је одржао јавну седницу већа на којој је размотрио списе заједно са побијаном пресудом и жалбама, па је по оцени жалбених и навода и предлога, као и писаног изјашњења надлежног јавног тужиоца датог у наведеном поднеску, нашао:

Жалба окривљеног АА1 је делимично основана, док су жалбе окривљене АА и њеног браниоца и бранилаца окривљених АА1 и АА2 неосноване.

Побијаном пресудом као и поступком који је претходио доношењу исте нису учињене битне повреде одредаба кривичног поступка нити је њоме повређен кривични закон на штету окривљених, на које повреде Апелациони суд у Београду као другостепени, у смислу одредбе члана 380 ЗКП-а, пази по службеној дужности.

Апелациони суд у Београду најпре налази да се жалбама окривљене АА и њеног браниоца и жалбом окривљеног АА1 првостепена пресуда побија због битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 368 став 1 тачка 5 ЗКП, наводима да је јавни тужилац морао да припреми нову оптужницу јер је главни претрес прекинут, због чега у конкретном случају уопште нема оптужнице и не може се водити поступак пред судом. Међутим, и овај суд налази да су изнети жалбени наводи неосновани имајући у виду да је јавни тужилац у току главног претреса у више наврата изменио оптужницу у складу са одредбом члана 341 ЗКП-а налазећи да су изведени докази указивали на измењено чињенично стање, а која околност није утицала на постојање оптужнице, нити је од утицаја околност која се односи на прекидање главног претреса.

Жалбама окривљених АА и АА1 и жалбама њихових бранилаца, такође се неосновано указује на битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 368 став 2 тачка 2 ЗКП-а наводима да у овом кривичном поступку није могао учествовати судија Зоран Јовановић као члан ванрасправног већа јер је исти претходно поступао као председник већа у овом предмету, узимајући у обзир да, према оцени овога суда, на описани начин није повређено право одбране окривљених, нити је исто било или је могло бити од утицаја на законито и правилно доношење пресуде.

Даље се жалбама окривљене АА и њеног браниоца и жалбом окривљеног АА1 указује да се побијана пресуда не може заснивати на исказима сведока саслушаних још 31.01.2003 године пред другим већем, обзиром да су ти искази изнуђени претњама да ће сведоци бити процесуирани за кривично дело давање мита, а због чега су наведеним жалбама истиче да је сведоке требало поново саслушати јер је у међувремену наступила застарелост гоњења тих сведока за описана дела, па више не постоји могућност утицања на њих. Међутим, првостепени суд је правилно поступио када је одбио предлог одбране за поновним саслушањем наведених сведока налазећи да су њихови искази јасни и довољно детаљни, те да не постоје никакве контрадикторности у њиховим исказима које би поновним саслушањем евентуално требало отклонити, као и да би њихово поновно саслушање довело до непотребног одуговлачења поступка. При томе, потпуно су ирелевантни изнети жалбени наводи којима се указује да је нелогично и противзаконито поступање јавног тужиоца који и поред изнетих исказа наведених сведока против њих није покренуо кривични поступак за кривично дело давање мита, нити су од утицаја наводи одбране да из таквог непоступања јавног тужиоца очигледно произлази да су искази тих сведока изнуђени и дати у страху због могућности процесуирања за кривично дело давање мита.

Апелациони суд у Београду је увидом у списе утврдио да се жалбама окривљене АА и њеног браниоца првостепена пресуда неосновано побија и због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, наводима да је првостепени суд погрешно утврдио чињенично стање прихватајући измењени исказ окривљеног АА2, а да при томе није прихватио предлог одбране за саслушањем бројних сведока, а нарочито сведока СС, који би потврдили да су тврдње тужилаштва фактички немогуће и да се испит Физичка металургија не може положити ако су студентима позната само три питања.

Ово стога што је првостепени суд на основу свих изведених доказа дошао до несумњивог закључка да је окривљена АА извршила кривично дело које јој је у овом поступку стављено на терет, нарочито узимајући у обзир исказе сведока СС1 до СС8, које у свему као јасне, логичне, уверљиве и међусобоно сагласне прихвата и овај суд, а којима се детаљно описује начин на који су исти давали поклоне у страном новцу како би им окривљена уписала прелазне оцене у индексима и пријавама за полагање испита из предмета Физичка металургија и оверавала их својим потписима, иако сведоци нису ни приступили на полагање тог испита или су на полагање приступили и одговарали на питања са којима су претходно били упознати. У прилог наведеном иде и исказ окривљеног АА2 који је такође детаљно објаснио начин на који је помогао окривљеној у примању новца од студената ради полагања предметног испита. При томе, првостепени суд је правилно поступио када је одбио наведени предлог одбране за саслушањем сведока побројаних у жалбама, правилно налазећи да њихово саслушање не би било од утицаја на правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања већ би, напротив, водило непотребном одуговлачењу поступка. Овај суд је приликом одлучивања имао у виду и наводе из жалби окривљених АА и АА1 и њихових бранилаца којима се указује на допис Техничког факултета у Бору из кога произлази да су сви спорни испити наведени у оптужном акту положени на законит и исправан начин и да су студенти на основу тих испита стекли исправну диплому, што према мишљењу одбране указује да се окривљеној, а самим тим и окривљеном АА1, у конкретној ситуацији не може приписати било какво незаконито поступање. Насупрот томе, овај суд налази да околности које произлазе из наведеног дописа не могу прејудицирати одлуку суда о постојању кривице окривљених за дела која су им стављена на терет, имајући у виду да и даље постоји могућности поништавања предметних испита и диплома које су стечене на основу тих испита, а по правноснажности одлуке донете у овој кривичноправној ствари.

Из списа такође произлази да се жалбама окривљеног АА1 и његовог браниоца и браниоца окривљеног АА2 указују да је првостепени суд погрешно утврдио да су окривљени АА1 и АА2 помагали окривљеној, обзиром да су исти само посредовали између студената који су давали новац и окривљене, а која чињеница, према жалбеним наводима, несумњиво произлази како из исказа саслушаних сведока, тако и из исказа окривљеног АА2 који првостепени суд прихвата.

Међутим, правилна је оцена првостепеног суда да се у описаним радњама окривљених АА2 и АА1 стичу сва битна обележја кривичног дела из члана 254 став 4 у вези става 1 КЗ РС у вези члана 24 КЗЈ, односно да су исти на описани начин помагали окривљеној у извршењу кривичног дела примање мита. Наиме, и овај суд налази да их свих доказа изведених током поступка, а нарочито из исказа сведока који су окривљенима АА2 и АА1 давали новац за полагање испита, несумњиво произлази да су се на Факултету знале тарифе за полагање испита у различитим испитним роковима, да су окривљени АА1 и АА2 појединим сведоцима узимали индексе и исте им враћали са уписаним оценама и да се на Факултету говорило о плаћању испита код окривљене АА преко окривљених АА1 и АА2. Имајући у виду наведено, овај суд налази да су окривљени АА1 и АА2 очигледно дужи временски период организовано сарађивали са окривљеном на описани начин, а не да су то чинили од случаја до случаја ради помагања колегама-студентима, како то одбрана неосновано сугерише, као и да су окривљени АА2 и АА1 на описани начин очигледно долазили у непосредан контакт са окривљеном доносећи јој индексе ради уписивања оцена и обављајући друге послове у договору са њом везане за помагање при узимању новца од студената. У прилог наведеном иде и исказ сведока СС4 који је навео да је питао окривљеног АА2 да му помогне око полагања испита Физичка металургија, којом приликом га је окривљени питао „да ли је спреман да плати“, из чега очигледно произлази да је окривљени АА2 имао активну улогу у узимању новца од студената ради полагања испита, односно да нису искључиво студенти самостално иницирали полагање испита путем плаћања тражећи помоћ од окривљених АА1 и АА2.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио кривични закон када је нашао да се у описаним радњама окривљене АА стичу сва битна обележја кривичног дела примање мита из члана 254 ств 4 у вези става 1 КЗ РС, док се у описаним радњама окривљених АА2 и АА1 стичу сва битна обележја кривичног дела помагање у извршењу кривичног дела примање мита из члана 254 став 4 у вези става 1 КЗ РС у вези члана 24 КЗЈ, па се жалбама окривљеног АА1 и његовог браниоца и браниоца окривљеног АА2 првостепена пресуда неосновано побија и због повреде кривичног закона.

Испитујући побијану пресуду у делу одлуке о кривичној санкцији, а поводом жалби окривљеног АА1 и његовог браниоца и браниоца окривљеног АА2, те поводом жалби окривљене АА и њеног браниоца у смислу одредбе члана 383 ЗКП-а, Апелациони суд у Београду налази да је жалба окривљеног АА1 делимично основана, док су остале жалбе и у том делу неосноване.

Наиме, кривичне санкције које су изречене окривљенима због извршeња предметних кривичних дела, а које су ближе описане у изреци првостепене пресуде, и према оцени овога суда су у свему у складу са тежином учињених кривичних дела и степеном кривице окривљених као учинилаца, имајући у виду да је првостепени суд правилно утврдио све околности из члана 54 КЗ на страни окривљених. При томе, првостепени суд је од олакшавајућих околности на страни окривљене АА узео у обзир да је иста мајка једног пунолетног детета, да је пензионер и да до сада није осуђивана, док отежавајућих околности није било, а од олакшавајућих околности на страни окривљеног АА2 је узео у обзир да је исти млад човек, отац једног детета, чињеницу да је исти признао извршење кривичног дела и изразио искрено кајање и жаљење због тога, као и да досада није осуђиван, док отежавајућих околности ни на његовој страни није било. Од олакшавајућих околности на страни окривљеног АА1 првостепени суд је ценио да је исти млад човек, отац једног малолетног детета и да до сада није осуђиван, док отежавајућих околности није било, па је свим тако утврђеним околностима дао адекватан значај.

Следствено томе, предлог из изјављених жалбе за изрицањем блажих кривичних санкција окривљенима, оцењују се као неосновани јер је првостепени суд правилно утврдио све околности из члана 54 КЗ на страни окривљених и истима дао адекватан значај, како је то напред наведено, док се у изјављеним жалбама не истиче ни једна околност коју првостепени суд није ценио приликом изрицања кривичних санкција окривљенима, а која би била од значаја за исте.

По налажењу овога суда, може се очекивати да ће се са овако изреченим кривичним санкцијама у потпуности остварити сврха изрицања кривичних санкција прописана одредбом члана 4 КЗ, сврха кажњавања прописана одредбом члана 42 КЗ и сврха условне осуде прописана одредбом члана 64 КЗ, као и да су исте у свему у складу са тежином учињених кривичних дела и степеном кривице окривљених као учиниоца.

Међутим, жалбом окривљеног АА1 је основано указано да је првостепени суд приликом изрицања условне осуде пропустио да му у утврђени рок проверавања урачуна и време у коме је пресуда Окружног суда у Зајечару К. бр. 165/06 од 14.09.2007. године, претходно донета у овом поступку, била правноснажна и извршна, а којом пресудом је окривљени АА1 оглашени кривим због извршења кривичног дела из члана 254 став 4 у вези става 1 КЗ РС у вези члана 24 КЗЈ због чега му је изречена условна осуда којом му је утврђена казна затвора у трајању од 6 (шест) месеци и истовремено одређено да се утврђена казна неће извршити уколико исти у временском периоду од 2 (две) године не учини ново кривично дело. У том смислу, овај суд је преиначио првостепену пресуду у погледу одлуке о кривичној санкцији у односу на окривљеног АА1, тако што му је у утврђени рок проверавања урачунао и време у трајању од 21.10.2008. године до 27.10.2009. године у коме је цитирана пресуда Окружног суда у Зајечару била правноснажна и извршна.

Имајући у виду да су разлози због којих је побијана пресуда преиначена у односу окривљеног АА1 од користи и за окривљеног АА2 који није изјавио жалбу у том правцу, а у вези са чињеницом да је побијаном пресудом и њему изречена условна осуда којом му у време проверавања није урачунат период у коме је цитирана пресуда Окружног суда у Зајечару била правноснажна и извршна, то је суд по службеној дужности поступио као да је и његова жалба изјављена у том правцу, сходно одредби члана 384 ЗКП, па је преиначио побијану пресуду и у односу на кривичну санкцију која је изречена окривљеном АА2.

Апелациони суд у Београду је увидом у списе такође утврдио да је првостепени суд правилно поступио када је од окривљене АА одузео имовинску корист у износу ближе означеном у изреци побијане пресуде, имајући у виду да је током поступка несумњиво утврђено да се очигледно ради о имовинској користи прибављеној кривичним делом, па се жалбама окривљене АА и њеног браниоца неосновано истиче супротно.

Апелациони суд у Београду такође налази да се неосновано жалбом браниоца окривљеног АА1 првостепена пресуда побија у делу одлуке о трошковима кривичног поступка јер је првостепени суд на основу одредбе члана 196 став 1 ЗКП-а између осталог правилно обавезао окривљеног АА1 да плати паушал у износу ближе означеном у изреци побијане пресуде, имајући у виду дужину трајања и сложеност кривичног поступка, као и имовинске прилике окривљеног АА1 које омогућавају плаћање одмереног паушалног износа.

Са изнетих разлога, а на основу одредбе члана 388 и 391 ЗКП-а, Апелациони суд у Београду је донео одлуку као у изреци пресуде.

ЗАПИСНИЧАР ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Вукашин Сарајлић, с.р. мр Сретко Јанковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарница
Светлана Антић