APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

26.06.2013.

Кж1 2445/13

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж1 2445/13
Дана: 26.06.2013. године
Б Е О Г Р А Д

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Синише Важића, председника већа, Надежде Мијатовић и Омера Хаџиомеровића, чланова већа, уз учешће вишег судијског сарадника Катарине Мајачић и записничара Јулијане Таталовић, у кривичном поступку према окривљеном АА, због кривичног дела насиље у породици из члана 194 став 5 КЗ, одлучујући о жалби браниоца окривљеног АА, адвоката АБ, изјављеној против пресуде Другог основног суда у Београду К број 2/13 од 21.03.2013. године, након одржаног претреса пред другостепеним судом у присуству окривљеног АА и његовог браниоца, адвоката АБ, а у одсуству уредно обавештеног Апелационог јавног тужиоца у Београду и оштећене ОО, дана 26.06.2013. године, донео је

П Р Е С У Д У

УВАЖАВАЊЕМ жалбе браниоца окривљеног АА, адвоката АБ, ПРЕИНАЧАВА СЕ пресуда Другог основног суда у Београду К број 2/13 од 21.03.2013. године, тако што Апелациони суд у Београду окривљеног АА,

ОГЛАШАВА КРИВИМ

- што је у Баричу, у временском периоду од 08.09.2010. године до 01.12.2010. године, у стању смањене урачунљивости, али не битно, прекршио мере заштите од насиља у породици, коју му је суд одредио на основу закона, свестан свог дела и хтео је његово извршење, на тај начин што је пресудом Другог основног суда у Београду, судска јединица Обреновац 13-П2.бр. 874/09 од 22.07.2010. године, која пресуда је исправљена решењем Другог основног суда у Београду, Судска јединица Обреновац III-13-П2.бр. 1175/10 од 03.12.2010. године, окривљеном изречена мера заштите од насиља у породици тако што му је наложено да се исели из породичне куће аа и забрањује приступ у простору око места становања оштећене ОО, улица аа, забрањује се окривљеном да се приближава оштећеној ОО на удаљености мањој од 400 метара, као и да му се забрањује даље узнемиравање тужиље ОО, а окривљени је и поред изречене мере заштите од насиља у породици наставио да живи у породичној кући аа, није се иселио из куће, живео је на удаљености мањој од 400 метара од оштећене, а био је свестан да је његово дело забрањено,

- чиме је извршио кривично дело насиље у породици из члана 194 став 5 КЗ.

Апелациони суд у Београду, окривљеном АА, применом напред наведеног законског прописа и одредби члана 4, 42, 45, 54, 64, 65 и 66 КЗ изриче УСЛОВНУ ОСУДУ тако што му задржава као правилно утврђену првостепеном пресудом казну затвора у трајању од 5 месеци и истовремено одређује да се овако утврђена казна затвора неће извршити уколико окривљени у року од 1 године од дана правноснажности пресуде не изврши кривично дело.

У преосталом делу жалба браниоца окривљеног АА, адвоката АБ, одбија се као неоснована и у непреиначеном делу првостепена пресуда ПОТВРЂУЈЕ.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Другог основног суда у Београду К број 2/13 од 21.03.2013. године окривљени АА оглашен је кривим због извршења кривичног дела насиље у породици из члана 194 став 5 КЗ. Суд је окривљеног АА, применом напред наведених законских прописа и одредби члана 4, 42, 45, 54 КЗ, осудио на казну затвора у трајању од 5 месеци, па га је уз даљу примену члана 44, 48, 50 и 51 КЗ, осудио на новчану казну у износу од 10.000,00 динара коју је окривљени дужан да плати у року од 15 дана од дана правноснажности пресуде. Уколико окривљени не плати новчану казну у остављеном року, одређено је да ће суд новчану казну заменити казном затвора тако што ће за сваких започетих 1.000,00 динара новчане казне, одредити један дан казне затвора, с тим да казна затвора не може бити дужа од 6 месеци. На основу члана 197 став 1 ЗКП окривљени је ослобођен дужности плаћања трошкова кривичног поступка, те је одређено да исти падају на терет буџетских средстава. На основу одредбе члана 206 ЗКП оштећена ОО је упућена да имовинско-правни захтев оствари у парничном поступку.

Против наведене пресуде, жалбу је благовремено изјавила бранилац окривљеног АА, адвокат АБ због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и одлуке о кривичној санкцији, са предлогом да Апелациони суд у Београду закаже седницу већа на којој ће позвати оптуженог и браниоца, те да након одржане седнице усвоји жалбу и укине пресуду Другог основног суда у Београду К број 2/13 од 21.03.2013. године и предмет врати на поновни поступак или да је преиначи тако што ће ослободити од оптужбе окривљеног АА за дело које му је стављено на терет оптужним актом.

Јавни тужилац Апелационог јавног тужилаштва у Београду је поднеском Ктж. бр. 2290/13 од 26.04.2013. године, предложио да Апелацииони суд у Београду одбије као неосновану жалбу браниоца окривљеног АА, адвоката АБ и потврди првостепену пресуду Другог основног суда у Београду К број 2/13 од 21.03.2013. године.

Апелациони суд у Београду је дана 22.05.2013. године, одржао седницу већа на којој је размотрио списе предмета, заједно са побијаном пресудом, коју је испитао и у смислу чл. 380 ЗКП-а, па је по оцени навода и предлога у изјављеној жалби и предлога Апелационог јавног тужилаштва у Београду, нашао да је пресуда донета уз битну повреду одредаба кривичног поступка из чл. 368 став 1 тачка 11 ЗКП-а, а што се основано истиче жалбом браниоца окривљеног, с обзиром да је изрека пресуде противречна разлозима пресуде, а да у побијаној пресуди нису наведени јасни разлози о одлучним чињеницама на којима је пресуда заснована. Међутим, како је у овом предмету првостепена пресуда већ укидана, то овај суд у смислу одредбе члана 385 став 2 ЗКП, није могао поново укинути пресуду, већ је одлучио да одржи претрес пред другостепеним судом. Претрес је одржан дана 26.06.2013. године, у присуству окривљеног и његовог браниоца, а у одсуству уредно обавештених Апелационог јавног тужиоца у Београду и оштећене ОО.

По оцени Апелационог суда у Београду, битна повреда одредаба кривичног поступка из чл. 368 став 1 тачка 11 ЗКП-а огледа се у томе што првостепени суд није дао јасне и аргументоване разлоге због чега налази да је окривљени у периоду од 28.07.2010.године до 01.12.2010.године, прекршио мере заштите од насиља у породици, коју му је суд одредио на основу закона и које су изречене пресудом Другог основног суда у Београду, судска јединица Обреновац 13-П2.бр. 874/09 од 22.07.2010. године (исправљена решењем Другог основног суда у Београду, Судска јединица Обреновац III-13-П2.бр. 1175/10 од 03.12.2010. године). Наиме, окривљени је наведену пресуду примио тек 08.09.2010. године, а што је неспорно утврђено увидом у повратницу здружену списима предмета Другог основног суда у Београду П2. 215/11 (ранији број П2 број 874/09), те је тек тада окривљени сазнао за налог суда да се исели из породичне куће аа, да му је забрањен приступ у простору око места становања оштећене ОО на наведеној адреси, да му је забрањено да се приближава оштећеној ОО на удаљености мањој од 400 метара, као и да му је забрањено њено даље узнемиравање. По оцени Апелационог суда у Београду, тек од тог момента - 08.09.2010. године, окривљени је био свестан свог дела и хтео је његово извршење, јер је био свестан да тиме што је наставио да живи у породичној кући аа, после пријема пресуде Другог основног суда у Београду, судска јединица Обреновац 13-П2.бр. 874/09 од 22.07.2010. године, односно када је упознат са налогом суда, крши мере заштите од насиља у породици, коју му је суд одредио на основу закона и које су изречене наведеном пресудом.

Ценећи све напред наведено, имајући у виду да у периоду од 28.07.2010. године, а како је то наведено у пресуди првостепеног суда, па до 08.09.2010. године, када је окривљени примио пресуду Другог основног суда у Београду којом му је изречена мера заштите од насиља у породици, окривљени АА, није знао за постојање ове мере нити за њену садржину, те исти није могао бити оглашен кривим да је у периоду пре него што је примио наведену пресуду, поступао супротно мери која је изречена у њој.

Имајући у виду наведено, Апелациони суд у Београду је изменио чињенично стање тако што је окривљеног огласио кривим да је радње извршења кривичног дела предузео у временском периоду од 08.09.2010. године до 01.12.2010. године.

Жалбени наводи браниоца окривљеног којима се истиче да је погрешан закључак првостепеног суда да је окривљени критичном приликом кршио изречене мере заштите од насиља у породици због чињенице да изречене мере не егзистирају у правном поретку нити да су донете саобразно закону, будући да потичу из одлуке која не производи правно дејство, имајући у виду да је пресуда Другог основног суда у Београду 13-П2.бр. 874/09 од 22.07.2010. године укинута у делу у коме су изречене све мере заштите од насиља у породици, те да према томе у радњама окривљеног нема елемената противправности, оцењене су као неосноване.

Наиме, чињеница да је изречена привремена мера касније укинута у жалбеном поступку не значи да самим тим у радњама окривљеног нема елемената противправности јер је привремена мера егзистирала у правном поретку и производила своје дејство иако није била правноснажна, будући да жалба изјављена против мера заштита од насиља у породици не задржава извршење изречених мера. Сходно наведеном, правилан је закључак првостепеног суда да су се у радњама окривљеног стекла сва субјективна и објективна обележја кривичног дела насиље у породици из члана 194 став 5 КЗ.

Разматрајући побијану пресуду те наводе изјављене жалбе у погледу одлуке о казни у смислу члана 54 КЗ, Апелациони суд је од олакшавајућих околности на страни окривљеног ценио чињеницу да је отац троје пунолетне деце, да је признао извршење кривичног дела, док је од отежавајућих околности ценио чињеницу да је окривљени раније осуђиван између осталог и због истоврсног кривичног дела, према истој оштећеној, али је нашао да окривљеном, имајући у виду тежину извршеног кривичног дела, степен кривице, као и јачину угрожавања или повреде заштићеног добра и околности под којима је дело учињено, у конкретном случају није неопходно изрећи ефективну казну затвора, већ да се сврха кажњавања може постићи и условном осудом.

Имајући у виду наведено, Апелациони суд у Београду је окривљеном АА изрекао условну осуду и то тако што му је задржао као правилно утврђену казну затвора у трајању од 5 месеци, с тим што је одредио да се овако утврђена казна затвора неће извршити уколико окривљени у року проверавања од једне године од дана правноснажности пресуде не изврши ново кривично дело.

Правилно је првостепени суд окривљеног осудио и на новчану казну у износу од 10.000,00 динара, коју је одмерио ценећи имовинске прилике окривљеног, односно да је незапослен и да егзистенцију обезбеђује повременим радом као физички радник.

По оцени Апелационог суда у Београду овако изречена кривична санкција је нужна и довољна за остваривање како сврхе кажњавања из чл. 42 КЗ, тако и опште сврхе изрицања кривичних санкција из чл. 4 став 2 КЗ, односно како циљева генералне, тако и циљева специјалне превенције.

Имајући у виду наведено, Апелациони суд у Београду је на основу одредбе члана 391 став 1 ЗКП, донео одлуку као у изреци пресуде.

Записничар Председник већа – судија
Јулијана Таталовић Синиша Важић

СГ