APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

22.01.2015.

Кж1 1609/14

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж1 1609/14
дана 22.01.2015.године
Б Е О Г Р А Д

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Зорана Савића, председника већа, Вучка Мирчића и Весне Петровић, чланова већа, са судијским помоћником Жаком Павловићем као записничарем, у кривичном поступку против окривљеног АА, због продуженог кривичног дела тешка крађа из члана 204 став 1 тачка 3 у вези члана 61 Кривичног законика и др., одлучујући о жалби окривљеног АА, изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду К.бр.1297/11 од 13.06.2014.године, у седници већа одржаној дана 22.01.2015.године у одсуству уредно обавештеног заменика јавног тужиоца Аплеационог јавног тужиоца у Београду, донео је

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ, као неоснована, жалба окривљеног АА, а пресуда Првог основног суда у Београду К.бр.1297/11 од 13.06.2014.године, ПОТВРЂУЈЕ.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду К.бр.1297/11 од 13.06.2014.године, окривљени АА је оглашен кривим због продуженог кривичног дела тешка крађа из члана 204 став 1 тачка 3 у вези члана 61 КЗ, за које му је, на основу чланова 4 став 2, 5, 42, 45, 54, 60 став 1 и 62 КЗ, утврђена казна затвора у трајању од једне године и осам месеци, а потом је, на основу члана 60 став 1 и 62 КЗ, и казна затвора у трајању од једне године и десет месеци, на коју је осуђен пресудом Основног суда у Чачку К.бр.1333/11 од 19.03.2013.године узета као утврђена, па је, на основу члана 60 став 2 тачка 2 КЗ, осуђен на јединствену казну затвора у трајању од три године и два месеца, у коју му је, на основу члана 63 КЗ, урачунато време проведено у притвору 27.05.2008.године. Оштећени: ОО, ОО1 и ОО2 су упућени да имовинско-правне захтеве остваре у парници, а окривљени је ослобођен плаћања трошкова кривичног поступка и паушала. У ставу два исте пресуде према окривљеном АА је, на основу члана 422 став 1 тачка 3 ЗКП у вези члана 5 КЗ, одбијена оптужба за два кривична дела превара из члана 208 став 1 КЗ, оштећени: ОО3 и ОО4 су упућени да имовинско-правне захтеве остваре у парници и одређено да трошкови кривичног поступка за ова два кривична дела падну на терет буџетских средстава.

Против наведене пресуде жалбу је изјавио окривљени АА, због битне повреде одредаба кривичног поступка и повреде кривичног закона, са предлогом да се изврши увид у спис К.бр.20011/10 и након тога предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање, како би у поновљеном поступку била доношена одбијајућа пресуда на основу члана 422 ЗКП.

У поднеску Ктж.бр.8/15 од 09.01.2015.године, јавни тужилац Апелационог јавног тужилаштва у Београду је предложио да се жалба окривљеног одбије као неоснована, а првостепена пресуда потврди.

Апелациони суд у Београду је одржао седницу већа, на којој је размотрио спис, заједно са побијаном пресудом и жалбом, па је након оцене жалбених навода и предлога, као и предлога јавног тужиоца Апелационог јавног тужилаштва у Београду, нашао:

- жалба је неоснована.

Окривљени АА је на главном претресу, као и у претходним фазама предметног кривичног поступка, у потпуности чињенично признао предузимање противправних радњи које су му стављене на терет, па како је то признање испуњавало претпоставке из члана 88 ЗКП (с обзиром да је потпуно јасно и да је поткрепљено и потврђено осталим изведеним доказима), писани отправци првостепене пресуде су израђени у смислу члана 429 став 3 тачка 1 у вези члана 428 став 10 ЗКП (садрже само делимично образложење).

Члан 61 став 6 КЗ прописује да кривично дело које није обухваћено продуженим кривичним делом у правноснажној судској пресуди, представља посебно кривично дело, односно улази у састав посебног продуженог кривичног дела.

Стога се у жалби окривљеног неосновано истиче да се у конкретном случају ради о пресуђеној ствари, уз образложење да је окривљени пресудом ''Основног суда у Београду'' К.бр.20011/10 од 21.02.2012.године осуђен за кривична дела из члана 204 КЗ учињена у периоду од 13.11.2006.године до 06.08.2008.године, да су у том периоду предузете и противправне радње на које се односи првостепена пресуда, да је суд био у обавези да на све кривичноправне радње из тог периода примени институт продуженог кривичног дела, укључујући и инкриминисане радње обухваћене побијаном пресудом, јер представљају једну природну целину и идеално обележје продуженог дела из члана 61 КЗ, па како није за сва дела суђено у јединственом поступку, повређен је закон на његову штету.

Међутим, када се имају у виду напред цитиране одредбе члана 61 став 6 КЗ, јасно је да осуда за једно продужено кривично дело не може представљати ''пресуђену ствар'' у погледу инкриминисаних радњи које се касније открију а могле су да уђу у његов састав. Самим тим, нису основани жалбени наводи окривљеног да је првостепени суд у првостепеној пресуди учинио битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438 став 1 КЗ и да је последица тога била повреда кривичног закона на његову штету, пошто су одредбе члана 61 КЗ које се односе на продужено кривично дело правилно примењене.

Испитујући првостепену пресуду сходно одредбама члана 451 став 2 ЗКП у делу у коме је садржана одлука о кривичној санкцији, овај суд је нашао да је првостепени суд дао јасне и довољне разлоге за своју одлуку да окривљеног АА осуди на јединствену казну затвора у трајању од три године и два месеца.

Приликом одмеравања јединствене казне затвора, првостепени суд је узео у обзир све чињенице и околности прописане чланом 54 КЗ које су од важности да кривична санкција буде правилно изабрана, а њена висина правилно одмерена, које је правилно оценио и дао им одговарајући значај. Тако је правилно као олакшавајуће околности на страни окривљеног ценио потпуно чињенично признање противправних радњи које му се стављају на терет, да је тиме допринео бржем решавању предметне кривичноправне ствари, да је изразио искрено кајање и жаљење због предузетих противправних радњи и да је породичан човек, отац двоје малолетне деце, док је као отежавајуће околности да је више пута осуђиван за истоврсна и истоветна кривична дела (с'тим да у том смислу није ценио пресуду Основног суда у Чачку К.бр.1333/11, јер је казна затвора из исте ушла у састав јединствене казне затвора).

Када се узму у обзир околности случаја, личност окривљеног као извршиоца и степен повређивања заштићеног добра, осуда на јединствену казну затвора у наведеном трајању је, и по налажењу овог суда, оправдана. Иста одговара тежини и последици извршеног кривичног дела и степену кривице окривљеног, а истовремено је и довољна да се, у оквиру опште сврхе изрицања кривичних санкција из члана 4 КЗ, постигне сврха кажњавања из члана 42 КЗ - пошто ће се њоме остварити циљеви индивидуалне превенције (у смислу утицаја на окривљеног да убудуће не врши кривична дела), опште превенције (у смислу васпитног утицаја на друге да не испољавају асоцијално понашање и не чине тешка и друштвено опасна кривична дела), те изразити друштвена осуда за предметно кривично дело и поспешити јачање морала и учвршићавање обавезе поштовања закона.

Због свега напред наведеног, Апелациони суд у Београду је, на основу члана 457 ЗКП, одлучио као у изреци.

Записничар Председник већа – судија
Жак Павловић Зоран Савић

СИС/ЖП