APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

9.04.2012.

Кж1 1502/12

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж1 1502/12
Дана 09.04.2012. године
Б Е О Г Р А Д
ул. Немањина бр.9

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Славке Михајловић, председника већа, Снежане Савић и Гордане Петковић, чланова већа, уз учешће судијског помоћника Снежане Доганџић, као записничара, у кривичном предмету окривљенoг АА и др., због кривичног дела недозвољен прелазак државне границе и кријумчарење људи из члана 350 став 3 у вези става 2 Кривичног законика, одлучујући о жалбама браниоца окривљеног АА и ББ, адвоката АБ и браниоца окривљеног ВВ, адвоката БА, изјављеним против пресуде Првог основног суда у Београду, 31 К.бр. 4821/11 од 16.01.2012. године, у седници већа одржаној у смислу члана 375 Законика о кривичном поступку у присуству браниоца окривљених АА и ББ, адвоката АБ, а у одсуству уредно обавештеног јавног тужиоца Апелационог јавног тужилаштва у Београду, донео је

П Р Е С У Д У

ОДБИЈАЈУ СЕ, као неосноване, жалбе браниоца окривљених АА и ББ, адвоката АБ и браниоца окривљеног ВВ, адвоката БА, а пресуда Првог основног суда у Београду 31 К.бр. 4821/11 од 16.01.2012. године, ПОТВРЂУЈЕ.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду окривљени АА и ВВ оглашени су кривим за по једно кривично дело недозвољен прелаз државне границе и кријумчарење људи из члана 350 став 3 у вези става 2 КЗ, а окривљени ББ за два кривична дела недозвољен прелаз државне границе и кријумчарење људи из члана 350 став 3 у вези става 2 КЗ, па је окривљени АА уз примену чланова 4,42,43,44,45,54 и 63 КЗ осуђен на казну затвора у трајању од 1 године и 2 месеца, у коју му се урачунава време проведено у притвору од 17.06.2011. године од 22,00 часа па до упућивања у установу за издржавање казне, а најдуже док не истекне време трајање казне изречене првостепеном пресудом, док је окривљени ВВ на основу чланова 42,43,44,45,54,56,57 и 63 КЗ, осуђен на казну затвора у трајању од 10 месеци у коју му се урачунава време проведено у притвору од 17.06.2011. године од 22,00 часа па до упућивања окривљеног у установу за издржавање казне, а најдуже док не истекне време трајања казне изречене првостепеном пресудом и окривљени ББ коме је, најпре за кривично дело описано у ставу 1 првостепене пресуде утврђена казна затвора у трајању од 1 године и 2 месеца, а за кривично дело описано у ставу 2 изреке пресуде казна затвора у трајању од 1 године, потом је применом чланова 42,43,44,45,54,60 и 63 КЗ, осуђен на јединствену казну затвора у трајању од 1 године и 10 месеци, у коју му се урачунава време проведено у притвору од 25.04.2011. године па до 29.04.2011. године.

Истом пресудом на основу члана 88 КЗ према окривљеном ВВ изречена је мера безбедности протеривање окривљеног са територије Републике Србије за време од 10 година.

На основу члана 196 став 4 ЗКП, окривљени АА, ББ и ВВ су ослобођени обавезе надокнаде трошкова кривичног поступка.

Против наведене пресуде жалбе су изјавили:

-бранилац окривљених АА и ББ, адвокат АБ, због: битне повреде одредаба кривичног поступка, повреде кривичног закона и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да Апелациони суд у Београду укине пресуду Првог основног суда у Београду К.бр.4821/11 од 16.01.2012.године и предмет врати првостепеном суду на поновни птретрес или првостепену пресуду преиначи тако што ће окривљене АА и ББ ослободити од оптужбе због недостатка доказа да су учинили кривично дело које им се ставља на терет,

-бранилац окривљеног ВВ, адвокат БА, због: битне повреде одредаба кривичног поступка, повреде кривичног закона, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и одлуке о кривичној санкцији, са предлогом да Апелациони суд у Београду преиначи првостепену пресуду тако што ће окривљеног ВВ ослободити од кривичне одговорности, или у супротном изрећи затворску казну и меру безбедности у краћем трајању.

Апелациони суд у Београду је одржао седницу већа, на којој је размотрио списе предмета са побијаном пресудом и жалбама, па је по оцени навода и предлога изнетих у жалбама, имајући у виду и мишљење јавног тужиоца Апелационог јавног тужилаштва у Београду, нашао:

жалбе су неосноване.

Првостепена пресуда не садржи битне повреде одредаба кривичног поступка, нити повреде кривичног закона, на које Апелациони суд као другостепени пази по службеној дужности, сходно одредбама члана 380 став 1 тачка 1 и 2 ЗКП.

Бранилац окривљених АА и ББ побија првостепену пресуду због битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 368 став 1 тачка 11 ЗКП, и при том истиче да је изрека првостепене пресуде неразумљива, противречна сама себи и разлозима наведеним у истој, разлози о одлучним чињеницама су потпуно нејасни и у знатној мери противречни, те да постоји знатна противречност између онога што се наводи у разлозима пресуде и садржини исправа из записника о исказима датим у поступку. Посебно се указује да првостепени суд једноставном фразом: „свестраном анализом изведених доказа, како појединачно, тако и у склопу њихове међусобне повезаности, сматра да су окривљени извршили кривична дела која им се оптужбом стављају на терет, а да при том не наводи зашто и на основу чега је то утврдио. Такође се истиче да у образложењу пресуде нема логичког следа између изведених доказа и закључака суда, већ је закључак суда плод пуког логицирања“ и неспретног покушаја да се саме радње подведу под обележја кривичног дела које се оптуженима ставља на терет.

Насупрот жалбеним наводима, Апелациони суд налази да је првостепена пресуда јасна и разумљива и да садржи разлоге о одлучним чињеницама. Првостепени суд је све релевантне чињенице и околности које се тичу конкретног догађаја недвосмислено утврдио и своју одлуку базирао на одговарајућим разлозима о одлучним чињеницама које је потпуно, логично и адекватно образложио, а овај суд исте као правилне прихвата. У образложењу су дати јасни и ваљани разлози о одлучним чињеницама и јасно се види на основу којих доказа су утврђене одлучне чињенице и изведени правилни чињенично-правни закључци.

У жалби окривљених се указује да првостепени суд није пружио ни један једини доказ да су окривљени извршили кривично дело у саставу групе, а такође првостепени суд не даје доказе ни да су окривљени омогућили другом недозвољен прелаз границе Србије, недозвољен боравак и транзит кроз Србију, јер сви сведоци – емигранти, а било их је 14, наводе да су сами прешли границу Републике Србије, при том се посебно указује на исказ сведока СС, који је детаљно описао како је прешао границу између Македоније и Србије. Исто тако према наводима жалбе нема недозвољеног транзита кроз Србију, јер су сви сведоци – емигранти се сами превозили кроз Србију, а једино за шта постоји сумња је омогућавање недозвољеног боравка али је и то остало на бази сумње. Жалбеним наводима се, у суштини, првостепена пресуда побија због непотпуно и погрешно утврђеног чињеничног стања. По оцени Апелационог суда, првостепени суд је правилном анализом свих изведених доказа правилно и потпуно утврдио чињенично стање у конкретном случају и то, како у погледу постојања објективних, тако и у погледу постојања субјективних околности предметних кривичних дела. Детаљном анализом изведених доказа (страна 13) првостепени суд је правилно утврдио да су окривљени у време на место и на начин како је то ближе описано у изреци пресуде извршили наведена кривична дела за која су и оглашени кривим. Притом су, сва тројица учествовала у извршењу кривичног дела описаног у ставу првом изреке, а окривљени ББ са два НН лица и у извршењу кривичног дела описаног у ставу другом изреке пресуде, те омогућили већем броју страних држављана да недозвољено бораве у Србији, ради даљег транзита. За своју одлуку првостепени суд је дао јасне и адекватне разлоге које у свему као правилне прихвата и овај суд. Првостепени суд је правилно утврдио да је окривљени АА предметно кривично дело извршио у намери прибављања противправне имовинске користи-износ од 250 евра, обзиром да је странима лицима, емигрантима омогућио боравак у својој кући, ради транзита кроз Србију, знајући да та лица нису поседовала пасоше са визама за легални улазак у Србију, а исто тако и окривљени ББ је по договору са окривљеним ВВ, проналазио држављане Србије који су за новчану награду од 30 до 50 евра, по трансферу прихватали да се новац из иностранства путем Western Union система пошаље на њихово име који би потом предавали окривљеном ВВ, а у периоду од марта 2011. до 24. априла 2011. године омогућио и недозвољен боравак на територији Србије већем броју Пакистанских држављана који нису поседовали пасоше са визама за легални улазак у Републику Србију по претходном договору са извесним "СС", затим и "СС1", најпре сместио у један стан, потом их преместио у други, који је у ту сврху изнајмио од окривљеног АА, где им је омогућио да недозвољено бораве. Из исказа саслушаних сведока првостепени суд је правилно утврдио да су они из Македоније ушли на територију Републике Србије, те која им је била даља намера, где су у Србији боравили, ко им је набављао храну, како су долазили до новца и која им је била даља дестинација. Дакле, првостепени суд је поред исказа сведока ценио и писане доказе па је правилно утврдио да су се у радњама окривљених стекла сва законска обележја кривичних дела за која су оглашени кривим. Стога су неосновани жалбени наводи којима се указује да се првостепени суд на главном претресу није бавио утврђивањем чињеница, већ небитним стварима и да изрека пресуде представља само преписан петитум оптужнице.

Неосновани су и жалбени наводи браниоца окривљеног ВВ адвоката БА, којима се првостепена пресуда побија због битне повреде одредаба законика о кривичном поступку, и при том оспорава оцена доказа дата од стране првостепеног суда, те да је сопствена оцена истих. По налажењу овог суда, првостепени суд је из исказа сведока СС1 правилно утврдио да је исти упознао другоокривљеног ВВ, који је у критично време тражио стан за изнајмљивање, да је за овог окривљеног преко Western Union банке подизао новац и то два, три пута у одређеном износу зашта је добијао провизију. Исто тако из исказа сведока СС2 првостепени суд је утврдио да је преко ББ упознао окривљеног ВВ, да се са њим договорио да подиже извесне суме новца за њега, па је ишао у различите експозитуре банака ради тога, зашта је добијао 20 до 50 евра по трансакцији, а подигнути новац је предавао окривљеном ВВ. Како је првостепени суд правилно ценио све изведене доказе, како исказе саслушаних сведока, тако и писане доказе, то је извео правилан закључак о постојању кривице на страни окривљеног ВВ, па су жалбени наводи браниоца окривљеног оцењени као неосновани.

Испитујући побијану пресуду у погледу одлуке о изреченим казнама поводом жалбе браниоца окривљеног ВВ, а сходно члану 383 ЗКП у односу на остале окривљене, Апелациони суд налази, да је првостепени суд у смислу члана 54 КЗ, утврдио све околности које су од значаја за одмеравање казне. Тако је на страни окривљеног АА као олакшавајућу околност ценио чињеницу да је отац једног детета и да је стар 26 година, док је као отежавајућу околност узео у обзир његову ранију осуђиваност, а на страни ВВ отежавајућих околности није нашао, док је као олакшавајућу околност ценио чињеницу да је неосуђиван и отац малолетног детета, док је на страни окривљеног ББ, као отежавајућу околност ценио ранију осуђиваност, а олакшавајућих околности није нашао. Свим утврђеним олакшавајућим и отежавајућим околностима, суд је дао одговарајући значај, када је окривљеног АА за кривично дело из члана 350 став 3 у вези става 2 КЗ, осудио на казну затвора у трајању од 1 године и 2 месеца, са урачунитм притвором од 17.06.2011. па до упућивања у установу за извршење казне, окривљеног ББ за два кривична дела из члана 350 став 3 у вези става 2 КЗ, стим што му је претходно утврдио појединачне казне, и то казну затвора у трајању од 1 године и 2 месеца, за дело описано у ставу првом пресуде, а казну затвора у трајању од 1 године за дело описано у ставу другом изреке пресуде, потом га применом чланова 45 и 60 КЗ осудио на јединствену казну затвора у трајању од 1 године и 10 месеци у коју му се сходно члану 63 КЗ урачунава време које је провео у притвору од 25.04.2011. до 29.04.2011. године, док је окривљеног ВВ осудио на казну затвора у трајању од 10 месеци.

Изречене кривичне санкције окривљенима су неопходне и довољне за остваривање сврхе кажњавања прописане чланом 42 КЗ, да се истима утиче како на њих као извршиоце предметног кривичног дела, тако и на друге да не чине кривична дела, те да се изрази друштвена осуда због извршења истих и учврсти обавеза поштовања закона.

Овај суд је констатовао да је окривљеном ВВ изречена казна затвора испод законом одређеног минимума, тј. испод 1 године, а у трајању од 10 месеци, иако члан 57 став 2 КЗ прописује да се не може ублажити казна за одређена кривична дела, између осталих, и за кривично дело из члана 350 став 3 и 4 КЗ. Како се у конкретном случају ради о кривичном делу недозвољен прелаз државне границе и кријумчарење људи из члана 350 став 3 КЗ, за које је запрећена казна затвора од 1 до 10 година, то се за наведено кривично дело казна није могла ублажити и изрећи испод 1 године, па како је првостепени суд у односу на овог окривљеног применио одредбе о ублажавању и изрекао окривљеном ВВ казну затвора у трајању од 10 месеци, а при том није било жалбе на његову штету, то је Апелациони суд само констатовао да је повређен кривични закон у корист овог окривљеног, јер пресуду није могао изменити на његову штету.

Овај суд је приликом одлучивања имао у виду и остале наводе изнете у жалбама бранилаца окривљених али их није посебно анализирао и образлагао обзиром да су без утицаја на другачије одлучивање у овој кривично-правној ствари.

Са изнетих разлога, а на основу члана 388 ЗКП, Апелациони суд у Београду је одлучио као у изреци.

Записничар Председник већа-судија
Снежана Доганџић с.р. Славка Михајловић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић