APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

2.11.2016.

Кж1 1214/16

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж1 1214/16
Дана 02.11.2016. године
Б Е О Г Р А Д

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Драгољуба Ђорђевића, председника већа, Драгољуба Албијанића и Гордане Петковић, чланова већа, са вишим саветником Слађаном Лазићем, као записничарем, у кривичном поступку против окривљеног АА и др, због кривичног дела тешко дело против опште сигурности из члана 288 став 1 у вези члана 278 став 1 у вези члана 33 КЗ, одлучујући о жалбама браниоца окривљеног АА, адвоката АБ и браниоца окривљеног АА1, адвоката АБ1 (преузиматељ канцеларије адвокат АБ1а), изјављеним против пресуде Основног суда у Младеновцу К.бр.557/10 од 26.11.2015. године, у седници већа одржаној у смислу члана 447 ЗКП, у присуству браниоца окривљеног АА1, адвоката АБ1а, дана 02.11.2016. године, донео је

П Р Е С У Д У

УСВАЈАЊЕМ ЖАЛБЕ браниоца окривљеног АА, адвоката АБ, ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Основног суда у Младеновцу К.бр.557/10 од 26.11.2015. године, у осуђујућем делу, у односу на овог окривљеног, тако да гласи:

Према окривљеном АА, од оца _ и мајке _, рођен _. године у Београду, општина Савски венац,

На основу одредбе члана 422 тачка 2 Законика о кривичном поступку,

ОДБИЈА СЕ ОПТУЖБА

да је дана 15.03.2008. године, око 22,00 часа у Младеновцу, у објекту “Стара биртија”, који се налази у улици Краља Петра I бр.139, власништво СС, у урачунљивом стању, заједнички и са умишљајем, општеопасним радњама изазвао опасност за тело оштећених СС и СС1, свестан свога дела, чије су извршење хтели, на тај начин што је окривљени АА заједно са другом двојицом окривљених, након расправе између окривљеног АА и СС3, која се догодила у локалу, изашли из локала на споредни излаз, и потом кроз стаклени излог и споредна врата гађао камењем унутрашњост локала где су се налазили оштећени СС4, СС и СС3 и СС1, који су се бранили од удараца обарајући столове, којом приликом је камен ударио у пределу лица оштећеног СС, који је услед тога задобио лаку телесну повреду у виду раздеротине усне, трауматског расклаћења очњака и хематоме, оштећеног СС1 у пределу доње вилице, услед чега је задобио тешку телесну повреду у виду фрактуре на врату доње вилице са десне стране, док је оштећеног СС3 камен ударио у пределу руке, при чему је окривљени био свестан да оваквим својим поступањем може да проузрокује тешку телесну повреду код оштећеног СС1, али је олако држао да до тога неће доћи, при чему је био свестан забрањености свога дела,

-чиме би извршио кривично дело тешко дело против опште сигурности из члана 288 став 1 у вези члана 278 став 1 у вези члана 33 КЗ,

Жалба браниоца окривљеног АА1, адвоката АБ1, ОДБИЈА се као неоснована и првостепена пресуда у непреиначеном делу, ПОТВРЂУЈЕ.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Младеновцу К.бр.557/10 од 26.11.2015. године, окривљени АА, окривљени АА1 и окривљени АА2 оглашени су кривим да су као саизвршиоци извршили кривично дело тешко дело против опште сигурности из члана 288 став 1 у вези са чланом 278 став 1 у вези члана 33 КЗ, за које их је првостепени суд и то: окривљеног АА осудио на казну затвора у трајању од 8 (осам) месеци, која ће се извршити тако што ће је окривљени издржавати у просторијама у којима станује, уз електронски надзор, а у коју ће се урачунати време проведено у притвору од 09.06.2011. до 28.07.2011. године, као и време проведено на издржавању казне у трајању од 20 (двадесет) дана, на основу решења Прекршајног суда у Младеновцу 4-Пр.Јр-858/09 од 20.06.2011. године, којим му је новчана казна у износу од 20.000,оо динара, изречена пресудом Прекршајног суда у Младеновцу 4-Пр.Јр-858/09 од 21.01.2010. године, замењена казном затвора; окривљеног АА1 осудио на казну затвора у трајању од 6 (шест) месеци, која ће се извршити тако што ће је окривљени издржавати у просторијама у којима станује, уз електронски надзор, а окривљеном АА2 изрекао условну осуду, којом му је утврдио казну затвора у трајању од 3 (три) месеца и истовремено одредио да се неће извршити казна уколико окривљени у року од 1 (једне) године по правоснажности пресуде не учини ново кривично дело.

Истом пресудом, према окривљеном АА на основу одредбе члана 422 став 1 тачка 3 ЗКП-а одбијена је оптужба да је извршио кривично дело насилничко понашање из члана 344 став 1 КЗ-а. На основу члана 264 став 4 и члана 265 став 1 ЗКП, окривљени АА, АА1 и АА2 се ослобађају обавезе да накнаде трошкове кривичног поступка у целини. Оштећени СС се ради остваривања имовинско-правног захтева упућује на парницу.

Против наведене пресуде жалбе су изјавили:

-бранилац окривљеног АА, адвокат АБ, из свих законских разлога, наводећи да није било места вођењу конкретног поступка против окривљеног АА, јер му је за исте радње већ суђено у прекршајном поступку, са предлогом да Апелациони суд усвоји жалбу, у односу на окривљеног АА преиначи побијану пресуду тако што ће донети пресуду којом се оптужба одбија или усвоји жалбу, укине побијану пресуду и предмет врати првостепеном суду на поновни поступак,

-бранилац окривљеног АА1, адвокат АБ1, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и повреде кривичног закона, са предлогом да се побијана пресуда укине и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање и молбом браниоца да буде обавештен о седници већа.

Апелациони јавни тужилац у Београду је у свом поднеску Ктж.бр.1283/16 од 27.09.2016. године, предложио Апелационом суду да одбије као неосноване жалбе браниоца окривљеног АА1, адвоката АБ1 (АБ1а) и окривљеног АА, адвоката АБ и потврди побијану пресуду.

Апелациони суд у Београду је одржао седницу већа, у присуству браниоца окривљеног АА1, адвоката АБ1а, на којој је у смислу одредби члана 451 став 1 Законика о кривичном поступку, испитао побијану пресуду у оквиру основа, дела и правца побијања који су истакнути у жалбама, па је, након оцене жалбених навода и предлога, имајући у виду и писани предлог Апелационог јавног тужиоца у Београду, из напред цитираног поднеска, нашао да је жалба браниоца окривљеног АА основана, док је жалба браниоца окривљеног АА1 неоснована.

Наиме, основано се жалбом браниоца окривљеног АА указује да није било места вођењу конкретног поступка против окривљеног АА, јер је неспорно да је за исте радње окривљени оглашен кривим решењем Прекршајног суда у Младеновцу 4-Пр.Јр-858/09 од 20.06.2011. године.

Дакле, окривљени АА је у прекршајном поступку осуђен због истог догађаја, за које је оптужним предлогом јавног тужиоца Општинског јавног тужилаштва у Младеновцу Кт.бр.120/08 од 31.10.2008. године оптужен, а због кривичног дела тешко дело против опште сигурности из члана 288 став 1 у вези члана 278 став 1 у вези члана 33 КЗ.

Како је чланом 4 Протокола бр. 7 Европске конвенције о људским правима прописано да се ником не може поново судити, нити се може казнити поново у кривичном поступку надлежности исте државе за дело за које је већ био правноснажно ослобођен или осуђен, у складу са законом и кривичним поступком те државе, а надаље, да је забрана поновног гоњења и кажњавања проширена и на поступке и за неко друго кажњиво дело, а што је према налажењу Апелационог суда у Београду, овде случај, то према ставу овог суда, несумњиво произилази забрана поновног суђења за исто дело, односно за дело које произилази из истих чињеница, на шта је основано указано изјављеном жалбом браниоца окривљеног.

Наведено је и у складу са чланом 34 став 4 Устава Републике Србије, којим је проширена забрана поновног гоњења и кажњавања за исто кривично дело и на поступке за неко друго кажњиво дело, а што је случај у овој кривично-правној ствари. Наиме, према ставу овог суда, чињенични опис инкриминисаног догађаја дат у побијаној пресуди садржан је и пресуди Прекршајног суда у Младеновцу 4-Пр.Јр-858/09 од 21.01.2010. године, због чега би вођење поступка за исти догађај представљало повреду једног од основних људских права, заштићеног поменутом Европском конвенцијом о људским правима, као и повреду начела “ne bis in idem”, а које правило представља једно од основних начела домаћег кривичног права, а гарантовано је као једно од основних људских права Уставом Републике Србије.

Имајући у виду напред наведено, првостепена пресуда је преиначена и оптужба против окривљеног АА, одбијена, сходно члану 459 став 1 Законика о кривичном поступку.

Надаље, неосновано се жалбом браниоца окривљеног АА1 побија првостепена пресуда због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и указује да првостепени суд не сматра битним неке изјаве сведока које су изнете на главним претресима, наводећи да сведоци нису навели да су видели АА1 како баца каменице на локал, постављајући питање и због чега није оптужен и СС2, против кога је вођен прекршајни поступак заједно са АА.

Наиме, и по оцени овога суда, првостепени суд је правилно и потпуно утврдио чињенично стање у односу на окривљеног АА1, пре свега на основу исказа сведока СС5, у делу у коме је навела да су критичном приликом испред угоститељског објекта била четири младића и једна девојка, да су сва четворица младића гађала камењем унутрашњост објекта, кроз излог који је претходни разбио окривљени АА, као и кроз споредна врата, а који наводи овог сведока су поткрепљени исказом оштећених и других сведока који су се налазили у унутрашности објекта. Такође, чињенично стање у конкретном случају утврђено је и на основу материјалних доказа, и налаза и мишљења судског вештака медицинске струке др ВВ, као и налаза и мишљења др ВВ1, који су дати по правилима струке и науке.

Такође, правилно првостепени суд, није прихватио одбрану окривљеног АА1, дату током поступка, налазећи да је иста усмерена на избегавање кривице, а имајући у виду да је у супротности са наведеним лекарским налазима, исказима оштећених и исказима сведока, које је суд оценио веродостојним.

Имајући у виду да је чињенично стање у односу на окривљеног правилно и потпуно утврђено, правилно је првостепени суд нашао да су се у радњама окривљеног АА1 стекла сва законска обележја бића кривичног дела тешко дело против опште сигурности из члана 288 став 1 у вези са чланом 278 став 1 у вези члана 33 КЗ.

Осим наведеног, разлог зашто није покренут поступак против других окривљених, тачније СС2, што се као питање поставља у жалби браниоца, није од утицаја на другачију одлуку, будући да о покретању поступка не одлучује суд него органи гоњења, односно јавни тужилац.

Разматрајући побијану пресуду у делу одлуке о кривичној санкцији, у односу на окривљеног АА1, а поводом изјављене жалбе, Апелациони суд у Београду налази да је првостепени суд правилно као олакшавајуће околности на страни окривљеног АА1 ценио да је у време извршења кривичног дела био млад, родитељ једног малолетног детета, па је, дајући наведеним олакшавајућим околностима адекватан значај, уз изостанак отежавајућих околности на страни окривљеног, правилно истог осудио на казну затвора у трајању од 6 (шест) месеци, која ће се извршити у просторијама у којима окривљени станује уз електронски надзор, налазећи да ће се истом у потпуности остварити сврха кривичних санкција прописана одредбом члана 4 КЗ-а и сврха кажњавања прописана одредбом члана 42 КЗ-а.

Имајући у виду напред наведено, Апелациони суд у Београду је на основу одредбе члана 457 у вези члана 459 став 1 ЗКП, донео одлуку као у изреци пресуде.

Записничар-виши саветник ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Слађан Лазић, с.р. Драгољуб Ђорђевић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић