APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

18.09.2015.

Гж1 869/14

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 869/14
Дана 18.9.2015.године
Б Е О Г Р А Д

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Персиде Јовановић, председника већа, Невенке Калуђеровић и Зорице Смирчић, чланова већа, у парници из радног односа тужиље АА, чији је пуномoћник АБ, адвокат, против тужене Основне школе "АА", ради поништаја решења и накнаде штете, одлучујући о жалби тужиље изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П1.бр.9407/10 од 15.11.2013.године, у седници већа одржаној дана 18.9.2015.године, донео је

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиље и ПОТВРЂУЈЕ СЕ пресуда Првог основног суда у Београду П1.бр.9407/10 од 15.11.2013.године, у ставу другом изреке у делу у ком је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиље да се обавеже тужена да тужиљи на име накнаде нематеријалне штете због дискриминације исплати износ од 80.000,00 динара и у ставу првом изреке.

УКИДА СЕ пресуда Првог основног суда у Београду П1.бр.9407/10 од 15.11.2013.године у преосталом делу става другог изреке и у ставу трећем изреке и у овом делу предмет се ВРАЋА првостепеном суду на поновно суђење.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П1.бр.9407/10 од 15.11.2013.године, ставом првим изреке одбачена је као недозвољена тужба тужиље којом је тражила да суд поништи као незаконита решење туженог о структури радне недеље бр.606/32 од 02.9.2009.године и решење о плати бр.660/32 од 24.9.2009.године; ставом другим изреке одбијен је тужбени захтев тужиље да се обавеже тужени да тужиљи на име штете због мање исплаћене зараде исплати износ од 88.407,43 динара, са затезном каматом на појединачне месечне износе и датумом каматног почетка као у његовом садржају и тужбени захтев тужиље да се обавеже тужена да тужиљи на име накнаде нематеријалне штете због дискриминације исплати износ од 80.000,00 динара, а ставом трећим изреке одбијен је захтев тужиље за накнаду трошкова парничног поступка.

Против наведене пресуде тужиља је благовремено изјавила жалбу из свих законом прописаних разлога.

Испитујући правилност ожалбене пресуде у границама овлашћења прописаних одредбом члана 372 ЗПП-а (“Службени гласник РС”, бр.125/04 и 111/09), који се у овој парници примењује на основу правила из члана 506 став 1 ЗПП-а (“Службени гласник РС”, бр.72/2011), Апелациoни суд у Београду је оценио да је жалба тужиље делимично основана.

Доносећи ожалбену пресуду у потврђујућем делу, првостепени суд није учинио битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП-а на које другостепени суд пази по службеној дужности, нити друге битне повреде одредаба парничног поступка на које се указује жалбом.

Према чињеничном стању утврђеном у првостепеном поступку тужиљи, распоређеној на пословима наставника српског језика код туженог, решењем директора школе од 30.3.2009.године одобрено је породиљско одсуство у периоду од 17.3.2009.године до 29.6.2009.године и одсуство са рада ради неге детета по истеку породиљског одсуства у периоду од 17.3.2009.године до 17.3.2010.године уз право на накнаду зараде у складу са законом. Решењем Секретатијата за социјалну заштиту Градске управе града Београда од 12.5.2009.године, тужиљи је признато право на накнаду зараде за време породиљског одсуства и одсуства са рада ради неге детета у периоду утврђеним наведеним решењем директора туженог у висини од 100% од износа накнаде зараде утврђене у смислу члана 11 Закона о финансијској подршци породици са децом. Ставом другим диспозитива решења одређено је да обрачун и исплату накнаде зараде врши послодавац истовремено са обрачуном и исплатом зарада запосленима. Оспореним решењем директора туженог бр.606/32 од 02.9.2009.године тужиљи је у школској 2009/2010 години утврђено непуно радно време од 66,66% са укупним недељним фондом часова од 26,5 часова почев од 01.9.2009.године, а оспореним решењем истог органа тужене бр.660/32 од 24.9.2009.године тужиљи је почев од истог датума одређена плата за непуно радно време од 66,66%. Против наведених решења тужиља је изјавила приговор, а одлуком Школског одбора тужене бр.77/1 од 18.02.2010.године одбијен је приговор тужиље изјављен против оспорених решења бр.606/32 од 02.9.2009.године и решења о плати бр.660/32 од 24.9.2009.године, а наведена решења потврђена. Одлука Школског одбора туженог достављена је тужиљи дана 26.02.2010.године, пре подношења тужбе у овој парници дана 10.3.2010.године. Од заснивања радног односа код туженог 2002.године до коришћења породиљског одсуства тужиља је код туженог била у радном односу на неодређено време са пуним радним временом. Из извештаја Секретатијата за социјалну заштиту Градске управе града Београда од 07.11.2011.године утврђено је да је до 31.8.2010.године тужиљи исплаћивана накнада зараде за 100% радног времена, а од 01.9.2010.године умањена накнада сразмерно непуном радном времену од 66,66%.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је с позивом на правила из члана 145 Закона о основама система образовања и васпитања оценио да оспорена првостепена решења тужене не уживају судску заштиту, па је одлуком садржаном у ставу првом изреке ожалбене пресуде одбацио тужбу по захтеву за оцену законитости назначених решења.

Доносећи одлуку садржану у ставу првом изреке ожалбене пресуде првостепени суд је правилно применио материјално право, а за своју одлуку дао разлоге које прихвата и овај суд.

Против сваког решења о правима, обавезама и одговорностима запослени према правилима из члана 145 Закона о основама система образовања и васпитања (“Службени гласник РС”, бр.72/2009), има право приговора органу управљања у року од осам дана од дана достављања решења. Ако орган управљања не одлучи по приговору или ако запослени није задовољан другостепеном одлуком, може се обратити надлежном суду у року од 15 дана од дана истека рока за доношење одлуке односно од дана достављања одлуке.

Из садржине наведене норме произилази да првостепено решење о правима, обавезама и одговорностима запослених у образовним установама само изузетно ужива судску заштиту уколико по приговору изјављеном против тих решења орган управљања послодавца не донесе одлуку по приговору у законом прописаном року. У супротном првостепено решење послодавца ужива судску заштиту само као симбиотички акт који се побија уз тужбени захтев за поништај другостепене одлуке послодавца донете по приговору запосленог.

У конкретном случају, тужбом суду тужиља није тражила поништај другостепeне одлуке Школског одбора тужене заведене под бројем 77/1 од 18.02.2010.године, која је према чињеничним наводима тужбе достављено тужиљи пре подношења тужбе у овој парници дана 26.02.2010.године, па је супротно тврдњи жалбе правилно решење садржано у ставу првом изреке наведене пресуде којом је одбачена тужба по тужбеном захтеву тужиље за поништај назначених првостепених решења о структури радне недеље од 02.9.2009.године и решења о плати од 24.9.2009.године.

Околност да је првостепени суд приликом одбачаја тужбе у погледу назначеног тужбеног захтева пропустио да се применом правила из члана 16 ЗПП-а огласи ненадлежним за решавање спора не представља битну повреду одредаба парничног поступка која би била од утицаја на доношење повољније одлуке за жалиоца.

Тужбени захтев за накнаду нематеријалне штете због дискриминације тужиља заснива на тврдњи да доношење оспорених решења за време одсуства са рада тужиље због неге детета има карактер акта дискриминације.

Основна карактеристика дискриминације је неједнако поступање у односу на друга лица у истој или сличној, упоредивој ситуацији. Супротно посебним правилима о терету доказивања из члана 45 Закона о забрани дискриминације, тужиља, међутим, није учинила вероватним да је услед поступања туженог послодавца дошло до повреде начела једнакости односно једнаких права и обавеза, дакле, да је тужени тужиљи ускратио права која није ускратио другим запосленима код послодавца у истој или сличној ситуацији, па је супротно тврдњи жалбе, правилна одлука којом је као неоснован одбијен и тужбени захтев тужиље за накнаду нематеријалне штете коју тужиља према чињеничним наводима тужбе трпи због таквог поступања послодавца.

Према разлозима ожалбене пресуде оспорена решења тужене нису у узрочно-последичној вези са штетом коју тужиља трпи због мање исплаћене накнаде за време одсуства са рада ради неге детета, јер послодавац не одлучује о том праву запосленог, нити обезбеђује и исплаћује ту накнаду, због чега не постоји обавеза послодавца да запосленом накнади материјалну штету коју потражује.

Доносећи одлуку садржану у ставу другом изреке ожалбене пресуде у односу на тужбени захтев за накнаду материјалне штете због мање исплаћене накнаде зараде( погрешно означене као мање исплаћене зараде), првостепени суд је погрешно применио материјално право.

О праву на накнаду зараде за време породиљског одсуства и одсуства са рада ради неге детета, према правилима из члана 28 Закона о финансијској подршци породици са децом (“Службени гласник РС”, бр.16/02...115/05), који је био на снази у време отпочињања породиљског одсуства тужиље, одлучује општинска односно градска управа у првом степену, а по жалбама на првостепена решења министар надлежан за социјална питања (члан 30 истог закона). Обрачун и исплату накнаде зараде за време породиљског одсуства и одсуства са рада ради неге детета по решењу општинске односно градске управе којим је утврђено то право међутим, према правилима из члана 13 истог закона врши послодавац истовремено са обрачуном и исплатом зарада запосленима. Истом нормом одређена је обавеза послодавца да општинској односно градској управи достави: потврду о висини основне и увећане зараде запосленог, обрачун зараде односно накнаде зараде коју је дужан да достави запосленом у складу са законом за последња три месеца која претходе месецу у којем отпочиње одсуство и потврду о кретању просечне месечне зараде код послодавца за последња три месеца која претходе месецу у коме отпочиње одсуство. Општинска односно Градска управа врши пренос средстава послодавцу и средстава обезбеђених у буџету Републике.

Накнада зараде за запослене код послодавца, према правилима из члана 11 истог закона обрачунава се и исплаћује у висини основне зараде запосленог за месец који претходи месецу у коме отпочиње коришћење одсуства увећане по основу времена проведеног на раду за сваку пуну годину рада остварену у радном односу, у складу са законом, а највише до пет просечних месечних зарада у Републици.

У конкретном случају, тужиљи је решењем Секретатијата за социјалну заштиту Градске управе града Београда од 12.5.2009.године признато право на накнаду зараде за време породиљског одсуства и време одсуства са рада ради неге детета у укупном периоду од 17.3.2009.године до 16.3.2010.године, а у висини од 100% од износа накнаде зараде утврђене у смислу члана 11 Закона о финансијској подршци породици са децом, а ставом другим диспозитива тог решења одређено да обрачун и исплату накнаде зараде врши послодавац истовремено са обрачуном и исплатом зарада запосленима.

Из извештаја Секретатијата за социјалну заштиту од 07.11.2011.године произилази да је тужиљи до 31.8.2010.године исплаћивана накнада зараде у висини 100% од износа накнаде зараде утврђене у смислу члана 11 Закона о финансијској подршци породици са децом, а од 01.9.2010.године умањена накнада зараде за непуно радно време, па је за оцену да ли у конкретном случају постоји основ и услови одговорности туженог послодавца за штету коју тужиља трпи у виду изостале накнаде зараде за време одсуства са рада ради неге детета у периоду од 01.9.2009.године до 16.3.2010.године, било неопходно разјаснити да ли је решење Секретатијата за социјалну заштиту Градске управе града Београда од 12.5.2009.године којим је тужиљи признато право на накнаду зараде у висини 100% од износа накнаде зараде утврђене у смислу члана 11 Закона о финансијској подршци породици са децом постало правноснажно и да ли је утуженом периоду надлежни орган Градске управе града Београда вршио измену решења у погледу обима признатог права на накнаду зараде тужиље. Од одговора на ово питање зависи и одговор на питање да ли је тужени, без правног основа, тужиљи обрачунавао и исплаћивао накнаду зараде у износима нижим од основне зараде запосленог за месец који претходи месецу у коме је отпочела коришћење одсуства, увећане по основу времена проведеног на раду за сваку пуну годину рада остварену у радном односу.

Првостепени суд се овим питањима није бавио, па је чињенично стање важно за доношење правилне одлуке о тужбеном захтеву тужиље за накнаду материјалне штете коју трпи у виду мање исплаћене накнаде зараде, погрешно означене као мање исплаћене зараде, остало непотпуно утврђено, због чега је ожалбена пресуда у погледу овог тужбеног захтева морала бити укинута.

Како зависи од коначног исхода спора и успеха странака у њему, укинута је и одлука о трошковима парничног поступка садржана у ставу трећем изреке ожалбене пресуде.

У поновном поступку првостепени суд ће позвати парничне странке да допуне непотпуне наводе и предоче потребне доказе, разјаснити чињенице од значаја за доношење правилне одлуке на које му је указано оводм одлуком, па ће имајући у виду правила о терету доказивања, правилном применом материјалног права поново одлучити о тужбеном захтеву тужиље за накнаду штете због мање исплаћене накнаде зараде за утужени период.

Из изложених разлога, применом одредбе члана 375 и члана 377 став 2 ЗПП-а (“Службени гласник РС”, бр.125/04 и 111/09), у вези одредбе члана 506 став 1 ЗПП-а (“Службени гласник РС”, бр.72/11), одлучено је као у изреци пресуде.

Председник већа – судија
Персида Јовановић, с.р

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић