APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

4.04.2014.

Гж1 809/14

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 809/14
Дана 04.04.2014. године
Б Е О Г Р А Д

У ИМ Е НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судије Бисерке Живановић, председника већа, Радомира Кокотовића и Љиљане Митић Поповић, чланова већа, у парници из радног односа тужилаца АА1 до АА9, чији је заједнички пуномоћник АБ, адвокат, против туженог "АА", чији је пуномоћник БА, адвокат, ради дуга, одлучујући о изјављеној жалби туженог на пресуду Првог основног суда у Београду П бр.22467/11 од 26.06.2013. године, у седници већа одржаној дана 04.04.2014. године, донео је

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженог и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П бр.22467/11 од 26.06.2013. године у ставу првом и другом изреке.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П бр.22467/11 од 26.06.2013. године, ставом првим изреке усвојен је тужбени захтев тужилаца и обавезан тужени да тужиоцима исплати на име ниже исплаћене зараде, топлог оброка и регреса за утужени период од 01.01.2005. године до 19.06.2007. године износе ближе одређене овим ставом изреке, са законском затезном каматом почев од 06.02.2007. године, као дана подношења тужбе, па до коначне исплате. Ставом другим изреке обавезан је тужени да тужиоцима солидарно накнади трошкове парничног поступка у износу од 634.000,00 динара. Ставом трећим изреке одлучено је да су тужиоци ослобођени плаћања судске таксе на тужбу.

Против наведене пресуде жалбу је благовремено изјавио тужени из свих законом предвиђених разлога, са предлогом као у жалби.

Испитујући правилност и законитост ожалбене пресуде, у границама овлашћења прописаних одредбом члана 372 ЗПП-а („Службени гласник РС“ бр.125/04, 111/09), у вези члана 506 став 1 новог ЗПП-а (“Службени гласник РС” бр.72/11), Апелациони суд у Београду је нашао:

Жалба туженог је неоснована.

У спроведеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка предвиђене одредбом члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП-а, на које другостепени суд пази по службеној дужности, нити се жалбом указује на друге повреде поступка које би биле битне.

Према чињеничном стању утврђеном у поступку пред првостeпеним судом произлази да су тужиоци били запослени код туженог, а да им за наведени спорни период тужени није исплаћивао зараде, топли оброк, као и регрес за наведене године. Утврђено је да су тужиоци са туженим закључили уговоре о уређивању међусобних права, обавеза и одговорности и то АА1 Уговор бр.740/58 од 23.09.2005. године, којим је распоређена на радно место благајника пријема дневног пазара, АА2 Уговор бр.740/57 од 23.09.2005. године, којим је распоређен на радно место кино оператер, АА7 Уговор бр.740/88 од 23.09.2005. године, којим је распоређена на радно место благајника биоскопа, АА9 Уговор бр.740/43 од 23.09.2005. године, којим је распоређена на радно место продавца робе на бифеу, АА3 Уговор бр.740/11 од 23.09.2005. године, којим је распоређена на радно место разводнице, АА4 Уговор бр.740/14 од 23.09.2005. године, којим је распоређена на радно место благајника биоскопа, АА5 Уговор бр.740/1 од 23.09.2005. године, којим је распоређена на радно место благајника биоскопа и АА6 Уговор бр.740/40 од 23.09.2005. године, којим је распоређен на радно место кино оператера. Наведени уговори о уређивању међусобних права, обавеза и одговорности закључени су у складу са законом и Колективним уговором бр.717 од 15.09.2005. године, а тужиоцима је с обзиром на одредбу члана 59 овог КУ одређена и зарада.

Утврђено је да је код туженог донет нови Колективни уговор бр.359 од 01.08.2006. године, којим су у члану 59 став 3 предвиђене зараде у вишем износу у односу на претходни КУ из 2005.године. У складу са новим КУ тужени је са тужиоцима дана 14.08.2006. године, закључио и анексе уговора о уређивању међусобних права и обавеза, којима су предвиђене више зараде, а с обзиром на члана 59 став 3. Одлуком Уставног суда Србије I Уо.124/08 од 07.10.2010. године, одређено је да одредба члана 59 став 3 Колективног уговора туженог од 01.08.2006. године није била у сагласности са Уставом и законом.

Имајући у виду све наведено, као и налаз и мишљење судског вештака ВВ, у којем је обрачунала потраживања тужилаца, као и одлуку Уставног суда Србије Уо 124/08 од 07.10.2010.године, односно у којем је имала у виду зараде из Уговора о уређивању међусобних права, обавеза и одговорности закључених у складу са Колективним уговором из 2005. године, те чињеницу да је тужени у току поступка тужиоцима исплатио одређене износе у којима је навео да су то зараде за 2005., 2006. и део 2007. године, те да тужени тужиоцима није исплатио топли оброк и регрес за наведене године, а да су тужиоци према овом налазу определили висину својих потраживања, првостeпени суд им је исте досудио и одлучио као у ставу првом изреке ожалбене пресуде.

На овако потпуно и правилно утврђено чињенично стање, првостeпени суд је правилно применио материјално право, дајући за своју одлуку довољне и јасне разлоге које у свему прихвата и овај суд.

Наиме, одредбом члана 104 Закона о раду прописано је да запослени има право на одговарајућу зараду, која се утврђује у складу са законом, општим актом и уговором о раду, док је одредбом члана 118 тачка 5 и 6 Закона о раду одређено да запослени има право на накнаду трошкова у складу са општим актом и уговором о раду и то за исхрану у току рада и за регрес за коришћење годишњег одмора.

Одредбом члана 59 Колективног уговора туженог из 2005.године, предвиђено је да се основна зарада по групама послова утврђених Правилником о организацији и систематизацији утврђује овим колективним уговором за пуно радно време и стандардни учинак, док је одредбом члана 73 став 2 предвиђено да ће се накнада за трошкове исхране (топли оброк) и регрес исплаћивти у случају да послодавац има законску обавезу да исте исплати. Такође, одредбом члана 73 став 2 и 3 Колективног уговора из 2006. године, предвиђено је да је послодавац дужан да исплати запосленом накнаду трошкова исхране (топли оброк) у висини 20% просечне месечне зараде у привреди Републике, а регрес у износу просечне месечне зараде у привреди Републике.

Поштујући наведене одредбе закона и Колективних уговора туженог, а код чињеница утврђених у поступку пред првостeпеним судом, да су тужиоци у наведеном спорном периоду били запослени код туженог на основу уговора о међусобном уређењу права, обавеза и одговорности и анекса наведених уговора, да су обављали послове свог радног места, да је тужени у међувремену исплатио зараде тужиоцима, али не у пуном износу, а да им трошкове исхране и регрес није исплатио, што је утврђено из налаза и мишљења судског вештака, то је правилно првостeпени суд закључио да је обавеза туженог да исплати наведене износе тужиоцима.

Не стоје наводи жалбе да је тужени током поступка доказао да је тужиоцима исплатио сва дуговања за зараде обрачунате према Појединачном колективном уговору из 2005. године, а да није био у обавези да истима исплати топли оброк и регрес, те истичући да анекси уговора нису у сагласности са Колективним уговором, те да су одлуком Уставног суда Уо 124/08 од 07.10.2010.године у овом делу ништави. Ово из разлога што је судски вештак приликом обрачуна висине зараде, као и износа дуговања туженог имао у виду наведену одлуку Уставног суда, те да је одредба члана 59 став 3 проглашена неуставном, односно незаконитом, те из налаза и мишљења судског вештака произлази да је он управо и обрачунао зараде према уговорима о међусобном уређењу права и обавеза, који су у складу са КУ из 2005.године, а не према Анексима, што се види из табеларног приказа налаза вештака. Такође, обрачунате износа зарада који припадају тужиоцима вештак је умањио за износе које је исплатио тужиоцима као зараде за 2005, 2006. и 2007. годину. Не стоје ни наводи жалбе туженог да из захтева тужилаца не може да се утврди висина по сваком од наведених основа, а с обзиром да налаз судског вештака садржи тачан износ за обрачунату зараду, за топли оброк и за регрес.

Правилна је и одлука првостeпеног суда о камати, јер је донета правилном применом одредбе члана 277 Закона о облигационим односима.

Такође, правилна је и одлука о трошковима парничног поступка, а с обзиром на одредбе члана 149 и 150 ЗПП-а.

Са изложеног, на основу одредбе члана 375 ЗПП-а, а у вези члана 506 став 1 новог ЗПП-а, одлучено је као у изреци.

Председник већа – судија
Бисерка Живановић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић