APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

13.02.2013.

Гж1 796/13

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 796/13
Дана: 13.02.2013. године
Б Е О Г Р А Д
Немањина бр. 9

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић, чланова већа у парници из радног односа тужиоца АА, кога заступа адвокат АБ, против туженог "ББ", кога заступају адвокати БА и БА1, ради поништаја решења и отказа уговора о раду, враћања на рад и накнаде штете, одлучујући о изјављеној жалби туженог против пресуде Првог основног суда у Београду 14П1. 1452/11 од 28.06.2012. године, исправљене решењем истог суда 14П1. 1452/11 од 10.12.2012. године, донео је у седници већа одржаној дана 13.02.2013. године

П Р Е С У Д У

ПОТВРЂУЈЕ СЕ пресуда Првог основног суда у Београду 14П1. 1452/11 од 28.06.2012. године, исправљена решењем истог суда 14П1. 1452/11 од 10.12.2012. године у ставу један изреке а жалба туженог у том делу ОДБИЈА као неоснована.

УКИДА СЕ пресуда Првог основног суда у Београду 14П1. 1452/11 од 28.06.2012. године, исправљена решењем истог суда 14П1. 1452/11 од 10.12.2012. године у ставу два, три, четири и шест изреке пресуде и предмет у том делу УПУЋУЈЕ истом суду на поновно суђење.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду 14П1. 1452/11 од 28.06.2012. године, у ставу један изреке усвојен је тужбени захтев тужиоца па је поништено решење туженог број 59 од 24.01.2011. године којим је тужиоцу отказан уговор о раду број 436 од 26.07.2002. године и престао му радни однос код туженог 26.01.2011. године и обавезан тужени да тужиоца врати на рад у року од 8 дана од пријема писменог отправка пресуде под претњом принудног извршења. Ставом два изреке обавезан је тужени да тужиоцу накнади материјалну штету у виду изгубљене зараде коју би остварио да је радио код туженог у укупном износу од 63.000,00 динара и то у вредности за период и са законском затезном каматом од датума до исплате као у његовом садржају у року од 8 дана од пријема писменог отправка пресуде, под претњом принудног извршења, док је ставом три изреке обавезан тужени да тужиоцу уплати доприносе за обавезно пензијско и инвалидско осигурање Републичком фонду ПИО запослених филијала за Град Београд, доприносе за обавезно здравствено осигурање Републичком фонду за здравствено осигурање и доприносе за обавезно осигурање за случај незапослености надлежном фонду за осигурање за случај незапослености и то за период од 27.01.2011. године закључном са месецом јуном 2012. године на основицу за период и у вредности као у његовом садржају по важећем законским стопама на дан уплате доприноса и у року од 8 дана по пријему писменог отправка пресуде, под претњом принудног извршења, ставом четири изреке обавезан је тужени да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 55.340,00 динара са каматом по Закону о висини стопе затезне камате почев од 28.06.2012. године па до исплате а у року од 8 дана од пријема писменог отправка пресуде под претњом принудног извршења, ставом пет изреке одбијен је захтев тужиоца за трошкове парничног поступка преко досуђеног износа од 55.340,00 динара, док је ставом шест изреке одбијен захтев туженог за накнаду трошкова парничног поступка.

Правноснажним решењем истог суда 14П1. 1452/11 од 10.12.2012. године у ставу један изреке исправљена је ова пресуда у ставу четири изреке трећи ред одозго надоле тако да уместо речи поче од треба да стоје речи почев од.

Против ове пресуде у погледу одлуке садржане у ставу један, два, три, четири и шест њене изреке тужени је благовремено изјавио жалбу због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у ожалбеном делу у границама овлашћења из одредбе члана 372 ЗПП („Службени гласник РС“ број 25/04 и 111/09 ) а у вези одредбе члана 506 став 1 новог ЗПП („Службени гласник РС“ Број 72/2011 ) Апелациони суд у Београду као другостепени суд је нашао:

 жалба је делимично основана.

У поступку доношења ожалбене пресуде у потврђујућем делу њене изреке нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1,2,5,7 и 9 ЗПП, нити других битних повреда одредаба парничног поступка које би биле од утицаја на њену правилност и законитост у овом делу.

Према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде у побијаном делу њене изреке следи: да је тужилац у био радном односу код туженог на пословима КВ бравара четврте категорије по ком основу је и закључио Уговор о раду број 436 од 26.07.2002. године, да је тужени тужиоцу доставио упозорење број 29 од 17.01.2011. године дана 18.01.2011. године у чијем је садржају наведено да је тужилац својом кривицом учинио повреду радне обавезе утврђену одлуком о прерасподели радног времена број 07 од 18.01.2010. године и наредбом број 249 од 16.06.2009. године јер није одрадио неодрађене часове, да је решењем број 59 од 24.01.2011. године директора туженог тужиоцу отказан уговор о раду број 436 од 26.07.2002. године и утврђено да му престаје радни однос 26.01.2011. године односно дана достављања решења због тога што је својом кривицом учинио повреду радне обавезе утврђену одлуком о прерасподели радног времена број 07 од 18.01.2010. године и наредбом број 249 од 16.03.2010. године јер није одрадио неодрађене часове, није доставио мишљење медицине рада, да је неспособан за рад, да је у периоду од 01.05. до 31.12.2010. године када су запослени одрађивали неодрађене часове провео на раду пет и по месеци, а на боловању два и по месеца те је имао довољно времена да поступи по одлуци о прерасподели радног времена у целости, да је Управни одбор на седници од 18.01.2010. године донео одлуку о прерасподели радног времена према чијем садржају је наведено да у периоду од 01.01.2010. године до 15.04.2010. године исплаћиваће се пуна зарада запосленима независно од времена проведеног на раду, да су у периоду од 01.05. до 31.12.2010. године у складу са потребама посла уговорени роковима и у договору са руководиоцем и запослених по завршетку радног времена у трајању од 2 сата одрађивати неодрађено радно време из периода наведеног у ставу један ове одлуке и да ће се неодрађено време сматрати неоправданим изостанцима са рада, да је на основу одлуке број 410-А од 04.10.2010. године тужилац имао неодрађених 116 часова и да је овом одлуком одређено да сви радници који дугују у прерасподели радног времена морају одужити радно време и часове јер ће се за неодужено радно време умањи редовно радно време и умањити лични доходци за октобар, новембар и децембар 2010. године од редовног радног времена, да је тужилац имао боловање – привремену спреченост за рад због болести и то у периоду од 1.07. до 31.07.2008. године 184 часа, у периоду од 22.06. до 30.06.2009. године 56 часова, у периоду од 01.09.2009. године до 30.09.2009. године 176 часова боловања на терет послодавца и 144 часа боловања на терет Завода за здравствено осигурање односно укупно у 2009. години 232 часа боловања на терет послодавца и 144 часа боловања на терет Завода за здравствено осигурање, да је тужилац у 2010. години имао боловања на терет послодавца у периоду од 03.02.2010. године до 28.02.2010. године од 01.08. до 31.08.2010. године од 18.10. до 31.10.2010. године и у периоду од 01.11.2010. године до 16.11.2010. године 96 часова, а на терет Завода за здравствено осигурање је имао у периоду од 01.09. до 15.09.2010. године 80 часова, односно укупно боловања на терет послодавца у овој години 904 часа а на терет Завода за здравствено осигурање 224 часа, да тужилац док је био на раду није одбио извршавање радих задатака.

Утврђено је и да вредност изгубљене зараде износи 63.000,00 динара, односно исказано за период у вредности као у садржају става два изреке побијане пресуде. Такође је утврђено да је наредбом број 249 од 16.06.2010. године одређено да се на основу прерасподеле радног времена у 2010. години у времену од 01.01.2010. године до 30.04.2010. године због немогућности отвореног градилишта од стране инвеститора нису могли изводити радови и да је тужени послодавац био приморан да у времену од 01.05. до 30.09.2010. године организује прерасподелу радног времена, те да се неодрађени часови замене 2010. године пролонгирају и да ће се одрадити у јулу 2010. године а радници који неће да одраде прерасподелу биће им умањен лични доходак у мају 2010. године и да се под редним бројем 31 налази утврђен број од 248 часова као неодрађени дуг тужиоца за месец мај, јуни, јули, август и септембар 2010. године и 49 часова.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право дајући за своју одлуку у ожалбеном делу побијане пресуде разлоге које у битном прихвата и овај суд као другостепени у поступку њене жалбене контроле.

Према одредби члана 57 Закона о раду („Службени гласник РС“ број 24/05 ... ) послодавац може да изврши прерасподелу радног времена када то захтева природа делатности, организација рада, боље коришћења средстава рада, рационалније коришћење радног времена из извршење одређеног посла у утврђеним роковима.

Прерасподела радног времена јер се тако укупно радно време запосленог у периоду од 6 месеци у току календарске године у просеку не буде дуже од пуног радног времена.

У случају прерасподеле радог времена радно време не може да траје дуже од 60 часова недељно.

Пошујући ову правну норму тужени је донео одлуку о прерасподели радног времена, али околност што је запослени у том режиму рада одређено време био привремено спречен за рад због болести не може бити основ за његову радно правну одговорност. Запослени не бира болест, па зато не може сносити ни одговорност када због њеног присуства и стим у вези привремене спречености за рад не оствари одговарајући број радних часова, већ има неодређене радне часове. Ради тога у овој ситуацији понашање тужиоца се не може квалификовати као отказни разлог у смислу одредбе члана 179 став 1 тачка 2 Закона о раду. Према тој норми послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдан разлог који се односи на његово понашање и у случају ако запослени својом кривицом учини повреду радне обавезе утврђеним општим актом или уговором о раду.

Међутим, у присуству претходних разлога околност да је одлуком о прерасподели радног времена број 07 од 18.01.2010. године одређено да ће се неодрађено време сматрати неоправданим изостанцима са рада и да ће свима који не буду поштовали одлуку биће раскинут радни однос овде неможе бити основано употребљено. Ово са разлога што тужиочев изостанак са рада није био неоправдан. Запослени који због болести одсуствује са рада није у режиму неоправданог изостанка. Супротно он оправдано изостаје са рада а тужилац је за цео период имао извештај о привременој спречености за рад због болести што је и евидентирано у задуженим и раздуженим часовима.

Навод жалбе да је побијана пресуда у ожалбеном делу захваћена битним повредама одредаба парничног поступка у смислу одредбе члана 261 став 2 тачка 12 ЗПП, да пресуда има недостатака због којих се не може испитати, да је неразумљива нема своје чињенично покриће. Разлози пресуде су јасни, потпуни и довољни.

Навод жалбе да побијана пресуда не даје разлоге да ли је тужба тужиоца недозвољена и стим у вези позивање на парницу по предмету П1. 1068/11 занемарује да је према стању тога предмета тужба тужиоца повучена о чему је првостепени суд – Први основни суд у Београду донео решење 17П1. 1068/11 од 17.03.2011. године. Ради тога и с обзиром да према одредби става 3 члана 196 ЗПП повучена тужба сматра се као да није ни била поднета и може се поново поднети нема основа за закључак да постоји парница у току посебно не са становишта стања материјално правног процесног односа у време закључења главне расправе у овој парничној ствари.

Супротно наводима жалбе првостепени суд се је бавио доказима изведеним у току поступка. Навод жалбе стим у вези да околност када тужилац није био боловању да није одрадио радне сате који су остали неодрађени и стим у вези позивање на садржај изјаве тужиоца од 11.01.2011. године у којој је признао да је знао да има неодрађних 248 сати а да је одрадио само 132 сата док је радио занемарује разлог због кога тужилац није могао одрадити те часове рада – привремена спреченост за рад због болести. Ово и са разлога што на основу резултата изведених доказа следи да је тужилац уредно извршавао своје радне обавезе док је радио и да није одбио да поступи по радном налогу а тужена страна супротно не доказује.

Коначно с обзиром на садржај назначених одлука тужена страна је одредила да се неодрађени часови компензују кроз умањење зараде што је још један разлог који тужбени захтев чини основаним у погледу одлуке садржане у потврђујућем делу изреке како је то правилно закључио и првостепени суд у поступку доношења ожалбене пресуде у овом делу.

Правилна је ожалбена пресуда и у погледу позитивне одлуке и о враћању тужиоца као запосленог на раду јер је то правна последица поништаја назначеног решења.

Међутим, ожалбена пресуда је морала бити укинута у погледу одлуке садржане у осталом делу изреке побијане пресуде.

Према разлозима побијане пресуде у овом делу тужилац има право на накнаду штете и уплату доприноса пошто му је незаконито престао радни однос а такође право на законску затезну камату применом правила из одредбе члана 277 и 324 ЗОО.

Овај закључак ожалбене пресуде се у овом делу не може испитати јер се иста због погрешне примене материјалног права заснива на непотпуно утврђеном чињеничном стању.

Наиме, околност да је поништено решење о отказу уговора о раду представља чињеницу која потврђује грађанско правну одговорност тужене стране. Међутим, у поступку доношења ожалбене пресуде чињенично стање је остало непотпуно утврђено на околност постојања штете и обима штете изгубљене зараде а на шта се основано указује наводима жалбе. Наиме, првостепени суд у овом делу није разјаснио која је вредност зараде тужиоца била на пословима на којима је радио до престанка радног односа, да ли је тужилац за период потраживања радио код другог послодавца, да ли је тужилац могао да оствари запослење и да ли је био на евиденцији незапослених лица.

У присуству ових разлога укинута је ожалбена пресуда у погледу одлука о уплати доприноса.

Укинуто је позитивно и негативно решење у односу на захтев тужиоца за накнаду трошкова парничног поступка пошто одлука у том делу зависи од коначног исхода спора.

Ради тога првостепени суд ће у поновном поступку на основу овлашћења из одредбе члана 299 ЗПП у делу у коме је укинута ожалбена пресуда употпунити чињенично стање на све претходно назначене околности и с тим у вези утврдити која је вредност изгубљене зараде, коју су зараду остварили запослени на истим пословима за овај период, да ли је тужилац радио код другог послодавца, односно остваривао приход по основу рада и ако јесте у којој вредности, да ли је био пријављен на евиденцији незапослених, а ако није да ли је могао остварити запослење, па ће када за то буду испуњени услови донети правилну и на закону засновану одлуку у овој парничној ствари у делу у коме је укинута ожалбена пресуда.

Са изложеног а на основу одредбе члана 375 и 377 Закона о парничном поступку у вези одредбе члана 506 став 1 новог ЗПП одлучено је као у изреци ове пресуде.

Председник већа-судија
Боривоје Живковић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић