APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

18.01.2019.

Гж1 79/19

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 79/19
18.01.2019.године
Београд

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Весне Мартиновић, председника већа, Ружице Ранковић и Марине Кларић Живковић, чланова већа у парници из радног односа тужиоца АА, чији је пуномоћник адв. АБ, против туженог ББ, ради повреде права из радног односа, одлучујући о жалби тужене изјављеној против пресуде Основног суда у Ваљеву П1.бр.239/18 од 22.11.2018. године, у седници већа одржаној дана 18.01.2019. године, донео је

П Р Е С У Д У

ПОТВРЂУЈЕ СЕ пресуда Основног суда у Ваљеву П1.бр.239/18 од 22.11.2018. године и жалба тужене ОДБИЈА као неоснована.

ОДБИЈА СЕ захтев тужене да се обавеже тужилац да туженој накнади трошкове жалбеног поступка као неоснован.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Ваљеву П1.бр.239/18 од 22.11.2018. године, ставом првим изреке усвојен је тужбени захтев тужиоца и обавезана тужена да тужиоцу исплати на име разлике неисплаћеног дела нето зараде појединачне месечне износе у вредности и за период са законском затезном каматом на сваки појединачни месечни износ од доспелости па до исплате, а све ближе описано и опредељено као у његовом садржају. Ставом другим изреке усвојен је тужбени захтев тужиоца и обавезан тужени да за тужиоца запосленог на радном месту главног медицинског техничара, на Одељењу патологије изврши уплату разлике допирноса за пензијско и инвалидско осигурање РФ за ПИО-Филијала Ваљево, за период почев од 09.07.2015. године, па до 09.07.2018. године ( на терет послодавца и на терет запосленог), појединачне месечне износе у вредности и за период како је ближе описано и опредељено у његовом садржају. Ставом трећим изреке обавезан је тужени да тужиоцу плати трошкове парничног поступка у износу од 46.294,00 динара, у року од 8 дана по пријему писменог отправка пресуде, а под претњом принудног извршења.

Против ове пресуде жалбу је благовремено изјавио тужени, због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права са предлогом као у жалби.

Испитујући правилност и законитост ожалбене пресуде у границама овлашћења предвиђених одредбом члана 386 ЗПП-а (“Службени гласник РС” бр. 72/11),Апелациони суд је нашао:

-жалба је неоснована.

У првостeпеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка прописане одредбом члана 374 став 2 тачка 1-3, 5, 7 и 9 ЗПП-а на које Апелациони суд пази по службеној дужности, нити се жалбом указује на друге битне повреде одредаба парничног поступка које би биле од утицаја на њену правилност и законитост.

Из чињеничног утврђења пред првостeпеним судом следи: да је тужилац на основу закљученог уговора са правним предхоником тужене од 18.04.2007. године, засновао радни однос на неодређено време почев од 21.12.1988. године, на радном месту медицинског техничара у Служби патологије, Ваљевске болнице, да је укупан коефицијент тужиоца 12,80, да тужилац има право на увећану зараду по основу минулог рада, рада у дане празника, ноћу у деужурству, прековремени рад, рад недељом и време проведено у приправности, да је чланом 2 уговора о раду предвиђено да тужилац заснива радни однос са пуним радним временом од 36 сати недељно, да су парничне странке закључиле нови уговор о раду дана 20.12.2017. године, којим је у члану 5 тачка 5 и 6 предвиђено да се основна плата и додаци на плату рачунају на просечан фонд од 174 часа рада месечно. Одредбом члана 24 ОКУ туженог предвиђено је у тачки 1 да запосленом за рад који је дужи од пуног радног времена припада 120% од основице, у тачки 2 за рад ноћу ако није вреднован при утврђивању основне цене рада најмање 30 % од основице, у тачки 4 за прековремени рад 26% од основице и у тачки 5 по основу времена проведеног на раду за сваку пуну годину рада оствареног у радном односу увећаног за стаж осигурања 0,5% од основице док је у ставу 2 наведено да ако су се истовремено стекли услови по више основа проценат увећања зараде не може бити од збира процента по сваком основу. Анексом 2 ОКУ туженог од 30.01.2009. године, одредбом члана 25 тачка 1, 2, и 5, те напред наведено указује да се примењују одредбе уговора о уређењу међусобних права и обавеза и одговорности који је закључен између странака. Одредбом члана 91 став 1 ПКУ за здравствене установе чији је оснивач република предвиђено је да запослени има право на плату која се уређује у складу са законом, и овим уговором у ставу два да се плата утврђује на основу основице за обрачун бруто плате коефицијента са којим се множи основица додатка на плату и обавеза које запослени плаћа на основу пореза и доприноса за обавезно социјално осигурање из плата у складу са законом, док је у ставу три наведено да основна плата припада запосленом који ради пуно радно време или радно време које се сматра пуним радним временом, док је у члану 96 назначеног ПКУ, предвиђено да запослени има право на додатак на плату, и то у тачки 1 за рад на дане празника који је нерадни дан 110% од основне плате, у тачки 2 за рад ноћу 26% од основне плате, у тачки 3 за рад недељом 26% од основне плате, у тачки 4 за дежурство, рад по позиву односно приправност 26% од основне плате, у тачки 5 за прековремени рад 26% од основне плате у тачки 6 по основу времена проведеног на раду за сваку пуну годину рада оствареног у радном односу увећаног за стаж осигурања који се рачуна са увећаним трајањем 0,4% од основне плате. Првостепени суд је прихватио налаз и мишљење судског вештака економско-финансијске струке ВВ који је извршен у 4 варијанте у коме је по првој варијанти вештак пошао од 36 часовне радне недеље, уз напомену да се просечан фонд сати од 174 подразумева за пуно радно време од 40 сати недељно, а уколико је пун фонд 36 сати недељно као код тужиоца не може се поћи од просечног фонда од 174 сата месечно, јер би тада тужилац примио мању зараду од припадајуће због чега је вештак пошао од стварног броја сати за тридесетшесточасовну радну недељу. У другој варијанти налаза вештак је извршио обрачун на бази четврдесеточасовне радне недеље и просечног броја обрачунских сати од 174 сата за сваки месец а да у трећој варијанти која одговара варијанти 1 налаза извршио обрачун минулог рада само на основну зараду тужиоца као и у варијанти 4 која одговара варијанти два налаза уз напомену да је обрачун минулог рада у варијанти један и два вршен на укупну зараду, те да је суд прихватио обрачун из варијанте три налаза вештака.

Имајући у виду овако утврђено чињенично стање првостeпени суд је закључио да је тужбени захтев тужиоца основан због чега је обавезао туженог на исплату разлике зараде за утужени период у износима опредељеним ставом првим изреке ожалбене пресуде са законском затезном каматом на наведене појединачне месечне износе од доспелости до исплате прихватајући трећу варијанту налаза и мишљења судског вештака и усвојио захтеву тужиоца за исплату доприноса за пензијско и инвалидско осигурање за период од 09.07.2015. године па до 09.07.2018. године.

Супротно наводима жалбе првостeпени суд је на потпуно и правилно утврђено чињенично стање правилно применио материјално право и дао разлоге које у битном прихвата и овај суд, као другостепени у поступку њене жалбене контроле.

Наиме, тужилац код туженог ради на пословима главног медицинског техничара на Одељењу патологије са пуним радним временом у трајању од 36 часова. Према назначеном уговору о уређењу међусобних права, обавеза и одговорности тужени је у обавези да тужиоцу поред основне зараде плати и остварени прековремени рад. У спорном периоду а како је то утврђено из евиденционих листа тужиоца и на основу налаза и мишљења сталног судског вештака тужилац је радио и прековремено али му за тај рад тужени није исплатио зараду. Зато је правилно првостeпени суд обавезао туженог да тужиоцу плати разлику зараде за остварени прековремени рад у спорном периоду применом правила из одредбе члана 295 Закона о облигационим односима.

На досуђене новчане износе правилно је тужиоцу досуђена и законска затезна камата применом правила из одредбе члана 277 у вези одредбе члана 324 став 1 Закона о облигационим односима.

Неосновани суд наводи жалбе којима се указује на погрешан закључак првостeпеног суда и неправилност увећања основице односно цене рада тужиоца приликом обрачуна с обзиром да тужилац ради скраћено радно време-36 часова недељно и да ће чињеница да што тужилац ради скраћено радно време не може утицати на утврђивање веће основице односно цене рада с обзиром да се иста прописује од стране Владе Републике Србије када се ради о послодавцу код кога се зараде финансирају из буџета односно у конкретном случају из средстава обавезног здравственог осигурања позивање на одредбу члана 2-6 Закона о платама у државним органима и јавним службама, да основица за обрачун прописује Влада Републике Србије, да коефицијент који се множи са основицом садржи у себи (поред сложености послова одговорности и стручне спреме) и услове рада, да је чланом 6 прописано да се плата у смислу члана 2 овог закона исплаћује за рад у пуном радном времену односно радном времену који се сматра пуним. Ово из разлога што није било спорно да је тужилац код туженог имао уговорени рад од 36 часова недељно, да је тужиоцу признат овај рад као четврдесеточасовно радно време у смислу члана 51 став 2 и 3 Закона о раду. Међутим, тужилац је у спорном периоду остваривао и прековремене сате рада и ван назначеног радног времена како то произилази из налаза и мишљења судског вештака, а жалба није приложила нити предложила доказе за супротно у смислу да је тужени извршио прерасподелу радног времена у спорном периоду.

Неосновано је позивање жалбе да без обзира на различит недељни фонд сати тужилац остварује право на плату за четрдесеточасовно радну недељу а сагласно коефицијенту радног места прописаног Уредбом о коефицијентима за обрачун и исплату плата запосленима у јавним службама, према групама послова и основици, односно цени рада која је иста за све, да се ни у једном о цитираних прописа не налази упориште којим би оправдавао утврђивање различите основице односно цене рада за обрачун и исплату плата укључујући и додатке на плате код запослених у јавним службама у зависности од дужине радног времена, имајући у виду да тужилац није радио у режиму скраћеног радног времена, већ је назначеним уговором са туженим уговорио тридесетшесточасовно радно време на основу кога тужилац остварује сва права из радног односа као у пуном радном времену за четрдесеточасовно радно време, а ван тога остварени часови рада су као у конкретном случају остварени прековремени сати рада, како то правилно закључује првостeпени суд.

Правилна је одлука првостeпеног суда којом је на досуђене износе разлике досудио законску затезну камату као и доприносе за терет послодавца и запосленог и одлучио као у ставу првом и другом изреке применом правила из одредбе члана 2 и 3 Закона о социјалном осигурању.

Наводи жалбе тужене не доводе у сумњу правилност побијане пресуде, нити пружају доказе за супротно, при чему је овај суд имао у виду одредбу члана 396 став 2 Закона о парничном поступку, којом је прописано да ако се пресудом жалба одбија у образложењу пресуде неће се детаљно образлагати пресуда у случају да прихвата чињенично стање утврђено првостeпеном пресудом као и применом материјалног права, а побијана пресуда супротно наводима жалбе тужене није захваћена битним повредама одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 12 ЗПП-а на које жалба неосновано указује.

Имајући у виду успех странака у спору правилно је примењена и одредба члана 153 став 1 ЗПП-а и одлучено као у ставу трећем изреке.

С обзиром да тужена није успела у поступку по жалби, овај суд је захтев тужене за накнаду трошкова другостепеног поступка одбио као неоснован сходно одредби члана 165 став 1 ЗПП-а.

Са изложеног, а сходно одредби члана 390 и члана 165 став 1 ЗПП-а (“Службени гласник РС” бр. 72/11) одлучено је као у изреци ове пресуде.

Председник већа-судија
Весна Мартиновић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић