APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

21.01.2015.

Гж1 77/15

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 77/15
Дана 21.01.2015. године
Б Е О Г Р А Д

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић, чланова већа, у парници тужиоца АА, кога заступа адвокат АБ, против туженог “АА”, ради дуга, вредност предмета спора 469.894,47 динара, одлучујући о изјављеној жалби туженог против пресуде Првог основног суда у Београду 6П1 број 3015/12 од 12.09.2014. године донео је у седници већа одржаној дана 21.01.2015. године

Р Е Ш Е Њ Е

УКИДА СЕ пресуда Првог основног суда у Београду 6П1 број 3015/12 од 12.09.2014. године и предмет УПУЋУЈЕ истом суду на поновно суђење.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду 6П1 бр. 3015/12 од 12.09.2014. године у ставу један изреке усвојио је тужбени захтев тужиоца па је обавезан тужени да тужиоцу АА на име неисплаћене зараде исплати и то:
-за јануар 2012. године износ од 140.377,89 динара са законском затезном каматом од 16.02.2012. године до исплате;
-за фебруар 2012. године износ од 143.940,69 динара са законском затезном каматом од 16.03.2012. године до исплате;
-за март 2012. године износ од 144.837,69 динара са законском затезном каматом од 16.04.2012. године до исплате, а све у року од 15 дана од дана пријема писменог отрпавка пресуде, ставом два изреке обавезан је тужени да тужиоцу на име накнаде трошкова за време проведено на службеном путу у иностранству исплати износ од 40.738,20 динара са законском затезном каматом од 03.02.2012. године до исплате у року од 15 дана од дана пријема писменог отрпавка пресуде, ставом три изреке обавезан је тужени да у корист тужиоца уплати доприносе за пензијско и инвалидско осигурање Републичком фонду за ПИО осигурање за период од 01.12.2011. до 31.03.2012. године на износ зараде од 1.400 евра месечно у динарској противвредности на дан уплате по средњем курсу НБС на дан исплате у року од 15 дана од дана пријема писменог отправка пресуде, док је ставом четири изреке обавезан тужени да у корист тужиоца на име накнаде трошкова парничног поступка исплати износ од 130.680,00 динара у року од 15 дана од дана пријема писменог отправка пресуде.

Против ове пресуде тужени је благовремено изјавио жалбу, због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде, у границама овлашћења из одредбе члана 386 ЗПП („Службени гласник РС“ број 72/11), Апелациони суд у Београду, као другостепени суд је нашао:

жалба је основана.

Према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде следи да је тужилац са туженим закључио уговор о раду број 1972-1 од 29.11.2011. године, да је његовом одредбом члана 2 одређено да тужилац заснива радни однос на радном месту директора а чланом 8 став 1 да ће накнаду за рад по уговору друштво плаћати тужиоцу у износу од 1.400 евра по средњем курсу НБС на дан исплате најкасније до првог у месецу за претходни месец, да накнада за топли оброк износи 50 еура месечно и регрес за годишњи одмор у износу од 50 еура месечно, да је чланом 10 прописано да ће друштво накнадити трошкове директору који је буде имао у извршењу посла у складу са назначеним уговором а нарочито трошкове пословних путовања укључујући и посете стручним сајмовима, пословним саветовањима, трошкове стручних семинара и остале облике усавршавања, да је тужилац упућен на службени пут 30.01.2012. године у Немачку, са задатком извоз опасног отпада, да је на службеном путу користио превозно средство авион, да дневница за службено путовање износи 87 еура, а да ће се на службеном путу задаржати до 01.02.2012.. године с тим што је у року од 48 часова по повратку са службеног пута дужан да поднесе писмени извештај о обављеном службеном путу, да је тужилац поднео путни рачун 02.02.2012. године и у његовом садржају навео да је остварио службени пут у периоду од 30.01.2012. до 01.02.2012. године, у укупном износу трошкова од 386,90 еура и то на име три дневнице укупан износ од 261 еур и на име смештаја у хотелу износ од 125,90 еура, да су послодавац овде тужени и тужилац закључили споразум о престанку радног односа 14.03.2012. године који су раскинули уговор о раду број 1972-1 од 29.11.2011. године а да је чланом 3 овог споразума одређено да до дана престанка радног односа најкасније у року од 30 дана од дана престанка радног односа послодавац ће запосленом исплатити све неисплаћене зараде, накнаде зараде и друга примања која је запослени остварио до дана престанка радног односа.

Међутим, у поступку доношења ожалбене пресуде због погрешне примене материјалног права чињенично стање је остало непотпуно утврђено на шта се основано указује наводима жалбе туженог. Наиме, према одредби члана 395 Закона о облигационим односима чији је наслов: Валута обавезе: Ако новчана обавеза гласи на плаћање у страној валути њено испуњење се може захтевати у домаћем новцу према курсу који важи у тренутку испуњења обавезе. Првостепени суд у поступку доношења ожалбене пресуде није водио рачуна о овој правној норми јер иако у чињеничном делу образложења побијане пресуде утврђује да је тужилац са туженим послодавцем уговорио зараду у погледу валуте обавезе од 1.400 еура што је чињенично тачно( Тако прописује клаузула члана 8 уговора о раду број 1972-1 од 29.11.2011. године која гласи као накнаду за рад по овом уговору друштво ће плаћати директору нето накнаду за рад у месечном износу динарску противвредност од 1.400 еура по средњем курсу на дан исплате најкасније до 15-ог у месецу за претходни месец) поступа супротно овој норми јер тужиоцу досуђује динарску противвредност по курсу важећем према курсној листи на дан 02.02.2012., 14.02.2012, 15.03.2012, 12.04.2012. године.

На исти начин учињена је повреда материјалног права у погледу одређивања накнаде трошкова службеног пута у иностранству – Немачкој.

На то основано указује жалба туженог па је зато побијана пресуда морала бити укинута.

Укинута је и ожалбена пресуда и у погледу одлуке садржане у ставу три изреке побијане пресуде која се односи на уплату доприноса јер одлука у овом делу противречи одлуци садржаној у ставу један изреке ожалбене пресуде.

Укинуто је и решење о накнади трошкова парничног поступка пошто одлука у том делу зависи од коначног исхода спора.

Ради тога првостепени суд ће у поновном поступку употпунити чињенично стање тако што ће водити рачуна о правилној примени одредбе члана 395 ЗОО и с тим у вези разјаснити са тужилачком страном зашто он своје потраживање у погледу валуте обавезе и валуте плаћања исказује у динарима иако валута обавезе гласи у еврима, па када правилно и потпуно утврди чињенично стање првостeпени суд ће донети правилну и на закону засновану одлуку у овој парничној ствари.

Са изложеног а на основу одредбе члана 392 ЗПП одлучено је као у изреци овог решења.

Председник већа-судија
Боривоје Живковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић