APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

8.02.2019.

Гж1 750/2017

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 750/2017
08.02.2019. године
Београд

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Радомира Кокотовића, председника већа, Љиљане Митић Поповић и Гордане Тошић, чланова већа, у парници из радног односа тужиоца АА, против тужене Земљорадничке задруге ББ, чији је пуномoћник адв. АБ, ради накнаде зараде, одлучујући о жалби туженог изјављеној против пресуде Основног суда у Младеновцу – Судска јединица у Сопоту П1.бр. 66/15 од 12.12.2016. године, у седници већа одржаној дана 08.02.2019. године, донео је

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ, као неоснована, жалба туженог и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Младеновцу – Судска јединица у Сопоту П1.бр. 66/15 од 12.12.2016. године, у усвајајућем делу става првог изреке,у усвајајућем делу става седмог изреке, у ставу осмом и деветом изреке.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Младеновцу – Судска јединица у Сопоту П1.бр. 66/15 од 12.12.2016. године, ставом првим изреке делимично је усвојен тужбени захтев тужиоца и обавезана тужена да тужиоцу на име накнаде штете исплати зараде и то за период од јуна 2012. године, закључно са фебруаром 2014. године, у новчаним износима и са законском затезном каматом од доспећа до исплате, док је у преосталом делу одбијен тужбени захтев за више тражени износ од досуђеног. Ставом другим изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца за исплату износа од 19.320,00 динара за период од 01.03.2014. године, до 31.03.2014. године, са законском затезном каматом почев од 01.04.2014. године, до исплате, као неоснован. Ставом трећим изреке одбијен је тужбени захтев за исплату износа од 20.240,00 динара за период од 01.04.2014. године до 30.04.2014. године, са законском затезном каматом почев од 01.05.2014. године, до исплате, као неоснован. Ставом четвртим изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца за исплату износа од 20.240,00 динара за период од 01.05.2014. године, до 31.05.2014. године, са законском затезном каматом почев од 01.06.2014. године, до исплате, као неоснован. Ставом петим изреке одбијен је тужбени захтев за исплату износа од 19.320,00 динара за период од 01.06.2014. године, до 30.06.2014. године, са законском затезном каматом почев од 01.07.2014. године, до исплате, као неоснован. Ставом шестим изреке одбијен је тужбени захтев за исплату износа од 21.160,00 динара за период од 01.07.2014. године, до 31.07.2014. године, са законском затезном каматом почев од 01.08.2014. године, па до исплате, као неоснован. Ставом седмим изреке усвојен је тужбени захтев и обавезана тужена да тужиоцу исплати износ од 9.200,00 динара за период од 01.08.2014. године, до 14.08.2014. године, са законском затезном каматом на тај износ од 30.09.2014. године, до исплате, а одбијен део тужбеног захтева за исплату законске затезне камате за период од 01.09.2014. године, до 30.09.2014. године, као неоснован. Ставом осмим изреке усвојен је захтев тужиоца и обавезана тужена да на име и у корист тужиоца обрачуна и уплати доприносе Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање, Републичком фонду здравственог осигурања и Републичком фонду за незапослене за период од 01.11.2013. године, до 14.08.2014. године, према важећој основици на дан уплате доприноса. Ставом деветим изреке одлучено је да свака странка сноси своје парничне трошкове.

Против наведене пресуде жалбу је благовремено изјавила тужена побијајући пресуду у усвајајућем делу (а што произлази из садржине жалбе), из свих законских разлога.

Тужилац је поднео одговор на жалбу.

Испитујући правилност и законитост ожалбене пресуде, у границама овлашћења прописаних одредбом члана 386 Закона о парничном поступку (“Службени гласник РС”, бр. 72/11...55/14), Апелациoни суд у Београду је нашао да је жалба тужене неоснована.

У првостепеном поступку, у односу на потврђени део, нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка предвиђене одредбом члана 374 став 2 тачка 1,2,3,5,7 и 9 Закона о парничном поступку, на које овај суд пази по службеној дужности, нити се жалбом указује на друге повреде одредаба парничног поступка, које би биле битне.

Према чињеничном стању, утврђеном у поступку пред првостепеним судом, следи да је тужилац био у радном односу код тужене од 1976. године до 14.08.2014. године, када му је престао радни однос. Тужилац је радио на радном месту магационера. Закључењем уговора о преузмању дуга од 12.11.2013. године, ВСП “Комерц” из Сопота преузела је дуг тужене и то по основу доприноса за социјално осигурање, који се односи на дуговане доприносе за запосленог АА, за период од 01.07.2009. до 31.10.2013.године и уплатила у име и за рачун тужиоца износ од 416.884,00 динара . Тужена није доставила уговор о раду или неку другу валидну исправу из које би се утврдило колика је била уговорена основна зарада тужиоца за посао који је обављао.

Првостепени суд налази да тужилац има право на одговарајућу зараду, а не на минималну зараду, с обзиром да су странке учиниле неспорним да минимална зарада износи 15.000,00 динара, а да тужена као послодавац није доказала да је са тужиоцем уговорила минималну зараду на износ од 15.000,00 динара, то је са позивом на одредбу члана 111 став 2 Закона о раду, нашао да, с обзиром да послодавац није доказао да је уговорио са тужиоцем минималну зараду, а такође није запосленом понудио закључење Анекса уговора о исплати минималне зараде, тужена је у обавези да тужиоцу исплати одговарајућу зараду. Одговарајућу зараду је одредио тако што је имао у виду основице које је сам тужени навео као одговарајућу зараду за спорни период и на бази тих основица одредио износе које треба исплатити тужиоцу, па је делимично усвојио тужбени захтев тужиоца са разлога што је у утуженом периоду тужена исплаћивала новчане износе, за које у списима постоје признанице, због чега је делимично одбијен тужбени захтев за исплату ,а такође је одбио захтев тужиоца за исплату за период када се налазио на боловању, због чега је одлучено као у ожалбеној пресуди. Висину одговарајуће зараде суд је утврдио из поднеска тужене од 18.10.2016.године, у ком је наведена најнижа основица за плаћање доприноса за поједине периоде.

На потпуно и правилно утврђено чињенично стање правилно је првостепени суд применио материјално право, дајући за своју одлуку у потврђеном делу довољне и јасне разлоге, које у свему прихвата и овај суд у поступку жалбене контроле.

Наиме, одредбом члана 111 став 2 Закона о раду (“Службени гласник РС”,бр. 24/05...54/09), прописано је да запослени има право на минималну зараду за стандардни учинак и пуно радно време, односно радно време које се изједначава са пуним радним временом. Ако послодавац и запослени уговоре минималну зараду из става један овог члана, послодавац је дужан да ту зараду исплати запосленом у висини утврђеној одлуком из члана 113 овог закона за месец у којем се врши исплата. Дакле, минимална зарада се исплаћује када наступи поремећај у раду због којег послодавац није у стању да исплаћује одговарајућу зараду. У тој ситуацији, остварује се право на минималну зараду, која треба да обезбеди задовољавање егзистенцијалних социјалних потреба запосленог и чланова његове породице. Ово право је Међународна организација рада регулисала Конвенцијом бр. 131 о утврђивању минималних надница и Препоруком бр. 136 о утврђивању минималних надница.

Одредбом члана 104 став 1 и 2 Закона о раду, прописано је да запослени има право на одговарајућу зараду која се утврђује у складу са законом, општим актом и уговором о раду, да се запосленима гарантује једнака зарада за исти рад или рад исте вредности који остварују код послодавца. Дакле зарада јесте право из радног односа али за њено остваривање није довољно да тај однос постоји. Зарада се стиче радом, па ко не ради не може добити зараду, иако је у радном односу. Супротно, запосленом који ради пуно радно време и има стандардни учинак треба да се исплати пуна зарада, а минимална зарада само ако је уговорена или прописана актом послодавца.

С обзиром да је тужилац у спорном периоду радио и имао стандардни учинак,то је остварио права на пуну-одговарајућу зараду, а како је то правилно закључио и првостeпени суд, због чега је одлучено као у усвајајућем делу става првог и седмог изреке ожалбене пресуде.

Правилна је одлука садржана у ставу осмом изреке ожалбене пресуде, јер је донета правилном применом одредбе члана 2,3 и 51 Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање.

Цењени су наводи жалбе туженог да тужена није буџетска установа и могла је да исплати зараду само ако радник ради и оствари доходак, да је рачун тужене био у непрекидној блокади од августа 2011. године, али налази да су ови наводи неосновани, имајући у виду да је на послодавцу била обавеза да у случају економских тешкоћа у пословању понуди запосленом закључење анекса уговора о исплати минималне зараде, што у конкретном случају тужена није урадила, па је и неосновано позивање на блокаде рачуна и неостваривање промета. Осим тога, тужена током поступка није предложила, нити приложила доказе да тужилац није радио и имао стандардни учинак.

Цењени су наводи жалбе тужене да тужилац у периоду од фебруара 2014. године, до августа 2014. године, није долазио на посао и није дознакама оправдао недоласке на посао, те да има право на трошкове боловања, а не на зараду код тужене, али налази да су ови наводи неосновани, с обзиром да је првостeпени суд у овом делу захтев тужиоца и одбио.

Цењени су наводи жалбе тужене да тужена није имала референта задуженог за радне односе, да нису закључивани анекси уговора о раду, те да је зато запосленима исплаћивана минимална зарада, али налази да су ови наводи неосновани, имајући у виду поменуте одредбе Закона о раду.

Цењени су и остали наводи жалбе тужене, али Апелациoни суд у Београду налази да нису од утицаја за доношење другачије одлуке у овој правној ствари.

Правилна је одлука садржана у ставу деветом изреке ожалбене пресуде, јер је донета правилном применом члана 153 став 2 ЗПП.

Са наведених разлога, а применом одредбе члана 390 Закона о парничном поступку, одлучено је као у изреци пресуде

Председник већа – судија
Радомир Кокотовић,с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић