APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

25.09.2014.

Гж1 7306/13

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 7306/13
Дана 25.9.2014.године
Б Е О Г Р А Д

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ у већу састављеном од судија Персиде Јовановић, председника већа, Невенке Калуђеровић и Зорице Смирчић, чланова већа, у парници из радног односа тужилаца АА и АА1, које заступа АБ, адвокат, против туженог "АА", чији је привремени заступник АБ1, адвокат, ради исплате зараде, отпремнине и уплате доприноса за пензијско и инвалидско осигурање, одлучујући о жалби тужилаца изјављеној против пресуде Основног суда у Лозници П1.бр.69/13 од 30.9.2013.године, у седници већа одржаној дана 25.9.2014.године, донео је

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужилаца и ПОТВРЂУЈЕ СЕ пресуда Основног суда у Лозници П1.бр.69/13 од 30.9.2013.године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Лозници П1.бр.69/13 од 30.9.2013.године, ставом првим изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца АА да се обавеже тужени да тужиоцу на име неисплаћене зараде за период од 1.12.2008.године до 13.1.2010.године исплати новчане износе по месецима као у њеном садржају, захтев тужиоца да се обавеже тужени да Републичком фонду ПИО за тужиоца уплати доприносе за исти период у новчаним износима по месецима, а на име отпремнине тужиоцу исплати износ од 58.315,89 динара, са затезном каматом почев од 31.1.2010.године до исплате, као и тужбени захтев тужиоца АА1 да се обавеже тужени да Републичком фонду ПИО уплати доприносе за период од октобра 2008.године до децембра 2009.године у новчаним износима по месецима као у њеном садржају и тужиоцу исплати отпремнину у износу од 203.256,65 динара, са затезном каматом почев од 31.12.2009.године; ставом другим изреке одбијени су као неосновани евентулани тужбени захтеви и то тужбени захтев тужиоца АА да се обавеже тужени да му на име неисплаћене зараде за период од 1.12.2008.године до 13.1.2010.године исплати износ од 190.000,00 динара, са затезном каматом почев од 15.1.2009.године до исплате, за тужиоца уплати доприносе Републичком фонду ПИО у новчаним износима по месецима као у њеном садржају и тужиоцу на име отпремнине исплати износ од 41.450,64 динара, са затезном каматом почев од 31.1.2010.године до исплате, а за тужиоца АА1 изврши уплату доприноса Републичком фонду ПИО за период од октобра 2008.године до децембра 2010.године у новчаним износима по месецима као у њеном садржају, са каматом која се обрачунава на јавне приходе на сваки месечни износ почев од задњег дана у месецу за претходни месец до исплате и обавеже тужени да овом тужиоцу исплати отпремнину у износу од 144.516,66 динара, са затезном каматом почев од 31.12.2009.године, а ставом трећим изреке одлучено је да свака странка сноси своје трошкове поступка.

Против наведене пресуде тужиоци су благовремено изјавили жалбу из свих законом прописаних разлога.

Испитујући правилност ожалбене пресуде у границама овлашћења прописаних одредбом члана 372 ЗПП-а, Апелациони суд у Београду је оценио да је жалба тужилаца неоснована.

У поступку доношења ожалбене пресуде нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП-а, на које другостепени суд пази по службеној дужности, нити друге битне повреде одредаба парничног на које се указује жалбом.

Према чињеничном стању утврђеном у првостепеном поступку тужиоци су били у радном односу код "АА1" и то: тужилац АА по уговору о раду од 11.4.2008.године на пословима пословође за нискоградњу, а тужилац АА1 по уговору о раду од 1.6.2008.године на пословима руковаоца грађевинских машина. Решењем надлежног органа послодавца од 4.1.2010.године тужиоцу АА1 престао је радни однос са даном 31.12.2009.године, уз образложење да је за радом запосленог престала потреба услед технолошких, економских и организационих промена, смањења обима посла, а запосленом утврђено право на отпремнину, у смислу правила из члана 158 Закона о раду, а решењем истог органа од 13.1.2010.године из истих разлога престао је радни однос и тужиоцу АА, уз право на исплату отпремнине по члану 158 Закона о раду. Према потврди издатој од стране органа истог правног лица дана 13.1.2010.године тужиоцу АА "АА1" дугује износ од 190.000,00 динара. Решењем Привредног суда у Ваљеву Ст.бр.447/2011 од 20.5.2011.године над "АА1" отворен је поступак стечаја, након чега је првостепени суд у односу на овог туженог прекинуо поступак. Тужбене захтеве истакнуте у овој парници и то: тужилац АА за исплату неисплаћене зараде за период од 1.12.2008. године до 13.1.2010.године, уплату доприноса за пензијско и инвалидско осигурање за период од октобра 2008.године до јануара 2010.године и исплату отпремнине, а тужилац АА1 за уплату доприноса за период од октобра 2008.године до децембра 2009.године и исплату отпремнине, тужиоци заснивају на тврдњи да су Друштво за трговину и услуге "АА1" и тужени "АА", са седиштем у _ повезане фирме по основу власничке структуре и имовине, да су део утуженог периода тужииоци фактички радили код туженог "АА", да су оба привредна друштва користила исти пословни простор, исте машине и бавили се истим пословима.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је оценио да су у утуженом периоду тужиоци били у радном односу код "АА1", а не код туженог "АА", да тужиоци нису доказали да је имовина тог привредног друштва пренета на накнадно основано "АА" и да у датој ситуацији не постоји одговорност туженог за обавезе привредног друштва код ког су тужиоци били у радном односу, па је као неосноване одбио постављене тужбене захтеве.

Доносећи ожалбену пресуду првостепени суд је правилно применио материјално право.

Према правилима из члана 104 став 1 Закона о раду („Службени гласник РС“ бр.24/2005...54/2009) запослени има право на одговарајућу зараду која се утврђује у складу са законом, општим актом и уговором о раду. Под зарадом се према правилима из члана 105 став 2 истог закона сматрају и доприноси који се плаћају из зараде. Доприноси за пензијско и инвалидско осигурање, према правилима из члана 2 Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање спадају у доприносе обавезног социјалног осигурања, а обвезник обрачунавања и плаћања доприноса из основице и на основицу, за запослене, према правилима из члана 51 истог закона, је послодавац.

Према правилима из члана 158 став 1 Закона о раду, послодавац је дужан да пре отказа уговора о раду запосленом у смислу правила из члана 179 тачка 9 закона, запосленом исплати отпремнину у висини утврђеној општим актом или уговором о раду.

Из садржине наведених норми произилази да је право на исплату отпремнине и право на плаћене доприносе за обавезно социјално осигурање, право из радног односа које запослени остварује код послодавца, а не право по основу рада. За стицање тих права зато није довољно постојање фактичког рада, већ и постојање радног односа заснованог на законом прописан начин.

У конкретном случају у утуженом периоду, тужиоци су били у радном односу у другом привредном друштву "АА1". Ван законом прописаног случаја (заснивање радног односа код два или више послодавца у оквиру пуног радног времена у смислу правила из чл.41 ЗОР), запослени не може бити у радном односу код више послодаваца, па на другом самосталном привредном друштву, овде туженом "АА" не лежи обавеза исплате отпремнине и плаћања доприноса запосленом код другог послодавца.

Супротно правилима о терету доказивања, до закључења расправе пред првостепеним судом, тужилац АА није доказао да је у утуженом периоду фактички радио за Привредно друштво "АА", па од овог туженог тужилац неосновано потражује накнаду за извршени рад, због чега је правилна и одлука којом је као неоснован одбијен основни и евентулани тужбени захтев тужиоца АА за исплату неисплаћене зараде за назначени период.

Околност да је тужено привредно друштво користило машине Привредног друштва "АА1" није валидан доказ за закључак да је имовина привредног друштва у ком су тужиоци били у радном односу прешла на тужено привредно друштво, па самим тим ни основ за конституисање одговорности туженог у смислу правила о приступању дугу у случају примања неке имовинске целине из члана 452 ЗОО, како је то правилно оценио првостепени суд.

Тужени није оснивач Привредног друштва "АА1", па у конкретном случају нема основа ни за утврђивање његове одговорности за обавезе тог друштва по правилима о пробоју правне личности из члана 18 Закона о привредним друштвима.

Из изложених разлога, неосновано се жалбом напада правилност ожалбене пресуде понављањем чињеничних тврдњи тужбе, да су Привредно друштво "АА1" и "АА". повезана привредна друштва по основу власничке структуре и имовине и да је СС био оснивач и власник Привредног друштва "АА1" и члан Привредног друштва "АА" са уделом од 100%.

На рочишту одржаном дана 30.9.2013.године тужиоци су одустали од предлога за извођење доказа саслушањем сведока СС и СС1, па се првостепена пресуда неосновано жалбом побија због учињених битних повреда одредаба парничног поступка.

С обзиром на исход спора и успех странака у њему потврђена је и одлука о трошковима парничног поступка садржана у ставу трећем изреке ожалбене пресуде.

Из изложених разлога, применом одредбе члана 375 ЗПП-а (“Службени гласник РС”, бр.125/04 и 111/09) у вези одредбе члана 506 став 1 ЗПП-а (“Службени гласник РС”, бр.72/2011), одлучено је као у изреци пресуде.

Председник већа-судија
Персида Јовановић, с.р

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић