APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

9.03.2011.

Гж1 7269 /10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 7269 /10
Дана 09.03.2011.године
Б Е О Г Р А Д
Немањина бр.9

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић чланова већа, у парници из радног односа тужиоца АА, чији је пуномоћник АБ, против туженог "ББ", чији је пуномоћник БА, адвокат, ради исплате зараде, одлучујући о изјављеној жалби туженог против пресуде Трећег општинског суда у Београду П1.520/06 од 24.12.2007.године, исправљене решењем Првог основног суда у Београду П1.бр.13395/10 од 03.11.2010.године, у седници већа одржаној дана 09.03.2011.године, донео је

П Р Е С У Д У

ПОТВРЂУЈЕ СЕ пресуда Трећег општинског суда у Београду П1.бр.520/06 од 24.12.2007.године, исправљена решењем Првог основног суда у Београду П1.бр.13395/10 од 03.11.2010.године у ставу првом, другом, трећем, четвртом, делу става петог изреке који се односи на уплату доприноса за пензијско и инвалидско осигурање и у ставу шестом изреке и жалба туженог у том делу ОДБИЈА као неоснована.

УКИДА СЕ пресуда Трећег општинског суда у Београду П1.бр.520/06 од 24.12.2007.године, исправљена решењем Првог основног суда у Београду П1.бр.13395/10 од 03.11.2010.године у делу става петог изреке који се односи на уплату доприноса за социјално осигурање и предмет у том делу ВРАЋА Првом основном суду у Београду на поновно суђење.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Трећег општинског суда у Београду П1.бр.520/06 од 24.12.2007.године, ставом првим изреке, усвојен је тужбени захтев тужиоца и обавезан тужени да тужиоцу на име накнаде зараде исплате износе као у ставу првом изреке ожалбене пресуде са припадајућом законском затезном каматом на појединачне месечне износе, ставом другим изреке обавезан је тужени да тужиоца плати накнаду за превоз, као у ставу другом изреке ожалбене пресуде са припадајућом законском затезном каматом. Ставом трећим изреке обавезан је тужени да тужиоцу плати накнаду за трошак у земљи, а по налозима за пут у иностранство износ од 1.351,70 динара са законском затезном каматом почев од 01.07.2006.године до исплате. Ставом четвртим изреке обавезан је тужени да тужиоцу плати накнаду за службени пут у иностранству у укупном износу од 208.829,82 динара са припадајућом законском затезном каматом. Ставом петим изреке обавезан је тужени да тужиоцу код надлежног Фонда ПИО изврши уплату доприноса за социјално, пензијско и инвалидско осигурање. Ставом шестим изреке обавезан је тужени да тужиоцу на име трошкова парничног поступка уплати износ од 80,300,00 динара.

Ова пресуда исправљена је решењем тог суда П1.бр.13395/10 од 03.11.2010.године у изреци пресуде, другом реду петог става изреке, тако што иза броја „403“, уместо речи „да тужиоцу“ треба да стоје речи „да за тужиоца“.

Против ове пресуде жалбу је благовремено изјавио тужени због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност ожалбене пресуде у границама овлашћења прописаних одредбом члана 372 ЗПП Апелациони суд у Београду је ценио да је жалба туженог делимично неоснована.

У спроведеном поступку у односу на потврђујући део изреке ожалбене пресуде нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка прописане одредбом члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности, као ни друге битне повреде одредаба парничног поступка које би биле од утицаја на законитост и правилност ожалбене пресуде.

Из чињеничног утврђења у првостепеном поступку следи: да тужиоцу, запосленом код туженог на пословима електротехничара по основу уговора о раду број 245 од 18.03.2004.године, на неодређено време почев од 18.03.2004.године није исплаћена зарада у периоду од децембра 2005.године – јула 2006.године, маркица за превоз за период јуни – август 2006.године, да му нису надокнађени трошкови службеног пута у Москву и Украјину,а чије износе

је првостепени суд утврдио на основу налаза и мишљења сталног судског вештака да тужиоцу по основу зараде у спорном периоду припада износ од 112.338,80 динара, на име накнаде трошкова превоза за период јуни – август 2006.године износ од 3.350,00 динара, на име накнаде за службени пут у иностранству износ од 2.931,36 америчких долара. Тужилац је био у радном односу код туженог све до 15.08.2006.године.

Имајући у виду напред утврђено чињенично стање првостепени суд је закључио да је тужбени захтев тужиоца основан, због чега је усвојио тужбени захтев и тужиоцу досудио износе као у изреци ожалбене пресуде, са припадајућом законском затезном каматом, применом одредбе члана 110 Закона о раду.

Супротно наводима жалбе првостепени суд је на потпуно и правилно утврђено чињенично стање правилно применио материјално право у односу на одлуку садржану у ставу првом, другом, трећем,четвртом и делу става петог изреке када је закључио да је тужилац био у радном односу са туженим (уговор о раду број 245 од 09.03.2004.године) и да је тужени по основу уговора о раду обавезан да испуни облигацију применом одредбом члана 295 Закона о облигационим односима. Зато су без утицаја наводи из жалбе да је дошло до промене већинског власника. Ово зато што је тужилац био у радном односу са туженим. Такође, правилно је првостепени суд закључио да је тужени по основу радног односа у обавези да тужиоцу на име неисплаћене зараде плати износ од 112.338,80 динара за период децембар 2005 – јули 2006.године, на име накнаде трошкова превоза за период јуни – август 2006.године износ од 3.350,00 динара и на име накнаде за службени пут у иностранству износ од 2.931,36 долара, што произлази из налаза из мишљења сталног судског вештака, а штоје такође и поткрепљено писменим доказима у списима. Ово и зато што тужени није оспорио обрачунску тачност наведених износа исказаних у налазу и мишљењу сталног судског вештака. Шта више на рочишту дана 24.12.2007.године изјавио је да нема примедбе на овај налаз због чега су без утицаја наводи из жалбе да су обрачунати трошкови службеног пута као и висина зараде нејасно обрачунати у овом налазу.

Све наведено тим пре што је уговором о раду прописано да поред права на зараду запослени има право на накнаду за превоз, накнаду за службено путовање, као и чињеницу да тужени током првостепеног поступка није оспорио да тужиоцу нису исплаћени наведени износи. Током првостепеног поступка тужени је указивао да је тужилац закључио фиктивни уговор о раду са туженим и да није радио за туженог у спорном периоду. Међутим,за ове своје наводе није пружио ни један доказ којим би поткрепио исте, а како то правилно закључује и првостепени суд. Терет чињеничне тврдње и доказа је био на туженом пошто је тужилац приложио уговор о раду бр. 245 од 09.03.2004.године из кога следи да је тужилац засновао радни однос на неодређено време од 18.03.2004.године.

Навод жалбе да у уговору нису назначени послови занемарује да је тужилац у уговору означен као електричар и да је тужени као послодавац и организатор делатности био дужан да води рачуна о свим елементима уговора. Зато тужени не може из својих пропуста извлачити корист. Да је тужилац радио код туженог као послодавца показују и његове књиговодствене картице које је водио тужени конто 46303 обавезе према запосленима.

Навод жалбе да је тужени у поступку приватизације није правно важна чињеница по слову закона која би била од значаја за постојање основа потраживања, његов обим и време доспелости.

Навод да је тужилац обављао послове за "ВВ" занемарује резултате изведених доказа потврду од 02.03.2006.године и садржај радне књижице где је овај период уписан у радној књижици тужиоца као радни стаж остварен код туженог.

Правилно је првостепени суд на досуђене износе досудио и законску затезну камату применом одредбе члана 277 Закона о облигационим односима, имајући у виду доспелост потраживаних износа.

Правилна је одлука у погледу уплате доприноса за ПИО јер је иста заснована на правилној примени одредбе члана 295 Закона о облигационим односима и члана 55 Закона о доприносима.

Правилно је и решење о накнади трошкова парничног поступка јер је исто засновано на правилној примени одредбе члана 149 и 150 ЗПП, а одлука у укидајућем делу није произвела трошкове туженог.

Међутим, ожалбена пресуда је морала бити укинута у односу на захтев за уплату социјалних доприноса, јер одлука суда у делу обавезе туженог да за тужиоца уплати доприносе за социјално, пензијско и инвалидско осигурање кумулира све три врсте социјалног осигурања, па и инвалидско и пензијско осигурање, због чега се исплата овог осигурања дуплира обавезивањем на исплату посебно социјалног осигурања и посебно пензијског и инвалидског осигурања. То је противно одредби члана 1 и 2 Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање. Зато је у овом делу и тужба тужиоца неуредна.

Зато ће првостепени суд у поновном поступку, поступајући по уређеном захтеву тужиоца уважити примедбу овог суда и у овом делу донети нову на закону засновану одлуку.

Како се наводима из жалбе не доводи у сумњу законитост и правилност ожалбене пресуде у ставу један, два, три, четири и делу става пет изреке у делу за уплату доприноса за пензијско и инвалидско осигурање Апелациони суд у Београду је применом одредбе члана 375 ЗПП одбио жалбу туженог као неосновану и потврдио првостепену пресуду у овом делу, док је укинуо ожалбену пресуду у делу става пет изреке за уплату доприноса за социјално осигурање применом одредбе члана 377 став 2 Закона о парничном поступку.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА,
Боривоје Живковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић