APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

16.01.2013.

Гж1 7173/2012

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 7173/2012
Дана 16.01.2013. године
Б Е О Г Р А Д

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић, чланова већа, у парници АА1 до АА19, чији је заједнички пуномоћник адвокат АБ, против туженог Дома здравља "ББ", кога заступа адвокат БА и дипломирани правник БА1, ради исплате увећане зараде, одлучујући о изјављеној жалби туженог против пресуде Основног суда у Неготину, Судске јединице у Мајданпеку II 7 П1.бр.244/11 од 20.02.2012. године, исправљене решењима истог суда и то решењем II 7 П1.бр.244/11 од 17.07.2012. године и решењем II 7 П1.бр.244/11 од 22.11.2012. године, донео је у седници већа одржаној дана 16.01.2013. године

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженог и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Неготину, Судске јединице у Мајданпеку II 7 П1.бр.244/11 од 20.02.2012. године, исправљене решењима истог суда и то решењем II 7 П1.бр.244/11 од 17.07.2012. године и решењем II 7 П1.бр.244/11 од 22.11.2012. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Неготину, Судске јединице у Мајданпеку II 7 П1.бр.244/11 од 20.02.2012. године, у ставу један изреке обавезан је тужени да тужиоцима на име увећане зараде по основу сменског рада за период од 01.12.2006. године до 30.11.2007. године исплати и то сваком од тужилаца посебно новчани износ у вредности и са законском затезном каматом на износе од датума до исплате као у његовом садржају све у року од 15 дана под претњом принудног извршења, док је ставом два изреке обавезан тужени да тужиоцима солидарно на име трошкова овог поступка исплати износ од 412.700,00 динара у року од 15 дана по пријему пресуде, под претњом принудног извршења. Правноснажним решењем истог суда II 7 П1.бр.244/11 од 17.07.2012. године извршена је исправка и допуна ове пресуде тако што у уводу пресуде не треба да стоји иза речи ради исплате увећане зараде впс 1.313.574,90 динара и тако што у ставу један изреке пресуде алинеја четири стоји АА3А а треба да стоји АА3

Правноснажним решењем истог суда II 7 П1.бр.244/11 од 22.11.2012. године извршена је допуна ове пресуде и то тако што уместо у уводу пресуде стоји ВПС 1.313.594,19 динара треба да стоји да је вредност предмета спора и то у односу на сваког од тужилаца у вредности као у садржају његове изреке.

Против ове пресуде тужени је благовремено изјавио жалбу због битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 1 и 2 тачка 12 ЗПП због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Тужиоци су поднели одговор на жалбу.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у границама овлашћења прописаних одредбом члана 372 ЗПП (“Службни гласник РС" број 125/04 и 111/02), а у вези одредбе члана 506 став 1 новог ЗКП-а (“Службени гласник РС” број 72/11), Апелациони суд у Београду као другостепени суд је нашао:

-жалба је неоснована.

У поступку доношења ожалбене пресуде нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП, нити других битних повреда одредаба парничног поступка које би биле од утицаја на њену правилност и законитост.

Према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде, следи:

-да су тужиоци као запослени код туженог у периоду од 01.12.2006. године до 30.11.2007. године радили два дана прву смену која траје од 6 часова до 14 часова, два дана у другој смени која траје од 14 часова до 22 часа, два дана у трећој смени која траје од 22 часа до 6 сати наредног дана и потом се два дана одмарали да рад по сменама уз обезбеђење измене смене је организован по распореду шефа, а одобрено код директора који је истицан на почетку сваког месеца на огласној табли хитне службе, а за возаче и на огласној табли возног парка, да су тужиоци распоређени на послове и то АА9, АА10, АА11, АА12, АА13, АА15, АА16, АА17, АА18 и АА19 на пословима медицинског техничара, тужиоци АА14, АА7, АА6 и АА8 на пословима возача, а тужиоци АА1, АА2, АА3 и АА5 на пословима лекара, те да тужиоци у овој парници потражују увећану зараду по основу рада у сменама која је исказана у односу на сваког од тужилаца посебно као у изреци побијане пресуде.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право дајући за своју одлуку разлоге које је у битном прихватио овај суд као другостепени у поступку њене жалбене контроле.

Наиме, према одредби члана 108 став 1 тачка 2 и ставу 4. Закона о раду (“Службени гласник РС” број 24/05...) запослени има право на увећану зараду у висини уврђеној општим актом и уговором о раду и за рад ноћу и рад у сменама ако такав рад није вреднован при утврђивању основне зараде-најмање 26% од основице.

Основицу за обрачун увећане зараде чини основна зарада утврђена у складу са Законом и општим актом и уговором о раду.

Поштујући ову правну норму и код чињенице да је рад тужилаца обављан у смени континуирано и по налогу, правилан је закључак из ожалбене пресуде да постоји обавеза тужене стране да тужиоцима исплати увећање зараде по основу рада у смени.

Супротно наводима жалбе рад је био организован у смени јер се је одвијао у три смене, две дневне и једну ноћну и то тако што су тужиоци два дана радили у првој смени, два дана у другој смени и два дана у трећој смени и по наредби истакнутој у распореду шефа који је био одобрен од директора и истицан сваког месеца на огласној табли Хитне службе. То је континуирана промена смене-сменски рад.

Правилна је и одлука о камати јер се иста заснива на правилној примени одредбе члана 277 и 324 став 1 ЗОО, а навод жалбе туженог да је морао организовати двадесетчетворочасовну здравствену заштиту у хитној служби и да је то тужиоцима познато правно је без значаја са целине изнетих чињенично-правних разлога. Супротно наводима жалбе овде нема повреде материјалног права.

Позивање жалбе на Закон о платама у државним органима и јавним службама и с тим у вези да се у његовој одредби члана 5 одређени додаци на плату за време проведено у радном односу-минули рад, дежурство и други случајеви рада дужих од пуних радног времена, рад на дан државног и верског празника, дневна накнада за повећане трошкове рада и боравка на терену, рад ноћу, овде је правно без значаја. Ово са разлога што назначеном нормом Закона о платама у државним оранима и јавним службама није нормативно уређено право на сменски рад. То није учињено ни Законом о здравственој заштити, односно Законом о платама у државним органима и јавним службама (“Службени гласник РС” бр.34/01..., који је престао да се примењује на државне службенике и намештенике, али не и на јавне службе, у односу на коју радну средину и даље важи), као ни Закону о здравственој заштити.Међутим, то је уређено Законом о раду који се у односу на ову радну средину примењује супсидијарно применом правила из члана 2 став 1 и 2 Закона о раду. Ово са разлога што назначеним посебним законом, Законом о здравственој заштити и Законом о платама у државним органима и јавним службама није другачије одређено пошто није прописано да запослени у овој радној средини немају право на увећање зараде по основу сменског рада.

Позивање жалбе на околност да првостепени суд не узима у обзир на који начин се финансира тужени, да он нема сопствена средства правно је без значаја, јер је он као послодавац дужан да испуни своје обавезе према тужиоцима применом правила из одредбе члана 295 ЗОО.

Правилна је и одлука о камати јер се иста заснива на правилној примени одредбе члана 277 и 324 став 1 ЗОО.

Навод жалбе да су тужиоци прихватили да раде на наведени начин и да не примају увећане зараде по основу сменског рада правно је без значаја. Ово са разлога што се запослени не може одрећи права на зараду па тиме ни права на увећену зараду, а то што су прихватили као запослени да раде је резултат њиховог понашања о извршењу дужности да раде по распореду.

Позивање жалбе на тачку 7 Уговора о раду којом је прописано да се зарада запосленог утврђује у складу са Законом о платама у државним органима и јавним службама и Уредбом о коефицијтима за обрачун и исплату плата запосленим у јавним службама такође је овде правно без значаја са целине изнетих разлога као и навод жалбе да нико од тужилаца није побијао назначени уговор.

Правилно је и решење о накнади трошкова парничног поступка јер се исто заснива на правилној примени одредбе члана 149 и 150 ЗПП.

Са изложеног на основу одредбе члана 375 ЗПП одлучено је као у изреци ове пресуде.

Председник већа – судија
Боривоје Живковић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић