APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

4.02.2015.

Гж1 70/2015

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 70/2015
Дана: 04.02.2015. године
Б Е О Г Р А Д

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић, чланова већа, у парници тужиоца АА, кога заступа адвокат АБ, против тужене Нафтне индустрије Србије АД Нови Сад, улица Народног фронта број 12, ради поништаја споразума и дуга, одлучујући о изјављеној жалби тужиоца против пресуде Трећег основног суда у Београду 5П1 бр. 2330/11 од 04.07.2014. године донео је у седници већа одржаној дана 04.02.2015. године

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Трећег основног суда у Београду 5П1 бр. 2330/11 од 04.07.2014. године.

ОДБИЈА СЕ захтев тужиоца да се обавеже тужени да тужиоцу накнади трошкове поступка по жалби у износу од 33.000 РСД.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Трећег основног суда у Београду 5П1 бр. 2330/11 од 04.07.2014. године у ставу један изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се поништи одредба члана 4 Споразума о престанку радног односа број II-31-9-4138 од 31.03.2011. године који је закључен између туженог НИС АД Нови Сад као послодавца и тужиоца као запосленог што је тужени дужан да призна и трпи као неоснован, ставом два изреке одбијен је евентуални тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се поништи споразум о престанку радног односа II-31-9/4-4138 од 31.03.2011. године који је закључен између туженог и тужиоца као запосленог што је тужени дужан да призна и трпи, као неоснован, ставом три изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца у делу у коме је тражио да се обавеже тужени да тужиоцу на име преосталог износа накнаде по основу отпремнине због престанка радног односа исплати износ од 7.920,00 динара, са каматом на овај износ почев од 31.04.2011. године до коначне исплате по каматној стопи коју прописује Европска централна банка увећане за 3% поена све у динарској противвредности по најбољем курсу Народне банке Србије на дан исплате као неоснован, ставом четири изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца у делу у коме је тражио да се обавеже тужени да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка са законском затезном каматом од пресуђења до исплате као неоснован.

Против ове пресуде тужилац је благовремено изјавио жалбу због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права са захтевом за накнаду трошкова поступка по жалби у износу од 33.000,00 РСД.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у границама овлашћења из одредбе члана 372 ЗПП („Службени гласник РС“ број 125/04 и 111/09) а у вези одредбе члана 506 став 1 новог ЗПП („Службени гласник РС“ број 72/2011 ...) Апелациони суд у Београду као другостепени суд је нашао:

-жалба је неоснована, а такав је и захтев за накнаду парничних трошкова

У поступку доношења ожалбене пресуде нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП нити других битних повреда одредаба парничног поступка које би биле од утицаја на њену правилност и законитост а на које повреде одредаба парничног поступка жалба неосновано указује.

Према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде следи:
-да је тужени учинио понуду запосленима у друштву да се пријаве за програм оптимизације броја запослених којим се утврђује да радни однос може престати само на основу добровољне писмене сагласности запосленог и послодавца, да према прописима који се морају применити износ отпремнине је 750 еура за сваку пуну годину годину радног стажа увећано за четири просечне зараде у друштву из месеца који претходи месецу исплатеи да садржи порез и допринос за обавезно социјално осигурање који се плаћа на терет запосленог, да у обрачун броја година радног стажа запосленог – у ради стаж укључује се и стаж са увећаним трајањем стечен у складу са прописима о пензијском и инвалидском осигурању и утврђује унутрашњим актима друштва да за све детаље и додатна разјашњења која се односе на права и обавезе по основу учествовања у овом програму у периоду од 01. до 25.јуна 2010. године у времену од 12.00 до 17.00 часова сваког радног дана се запослени могу обратити лично или телефоном информационим системима у Београду КПЦ „Југопетрол“ седми спрат, канцеларија 724, Нови Сад први спрат крило А број 154 телефон 0214813151 са назнаком где се налазе саветовалишта, да је према социјалном програму за НИС АД Нови Сад од 04.06.2008. године утврђено да је одредбом члана 19 прописано да послодавац може понудити запосленима да им престане радни однос с тим да таквим запосленима исплати једнократну отпремнину у висини 4 просечне зараде увећане за 750 евра за сваку пуну годину рада проведеног у радном односу, да је тужилац у радном односу код туженог поднео захтев да му престане радни однос по овом основу, да је на дан престанка радног односа имао укупан стаж од 22 године 8 месеци и 8 дана од чега је ради стаж остварен у радном односу код туженог пуних 10 година 6 месеци по основу обављања самосталне делатности личним радом 12 година, да је тужилац као запослени са туженим као послодавцем закључио Споразум о престанку радног односа број II-31-9/4-4138 од 31.03.2011. године којим је уговорено да тужиоцу као запосленом у радном односу код послодавца на пословима точиоца горива престане радни однос 31.03.2011. године по основу споразума, да ће запосленом се исплатити укупна накнада у износу од 1.402.600,00 динара која се састоји од:
-стимулативне отпремнине у вредности од 750 евра по години радног стажа у динарској противвредности по званичном курсу Народне банке Србије на дан 31.03.2011. године у износу од 776.963,00 динара, четири просечне зараде код послодавца за месец фебруар 2011. године у износу од 393.024,00 динара и новчане накнаде за дане неискоришћеног годишњег одмора у износу од 232.612,0 динара, а да порезе и доприносе за обавезно социјално осигурање на терет запосленог ће обуставити и платити послодавац од укупне накнаде неведене у претходном ставу и да ће истовремено послодавац уз сагласност запосленог обуставити и наплатити укупна дуговања запосленог према послодавцу из накнаде наведене у ставу један овог члана, да ће послодавац запосленом исплатити зараду за последњи месец радног односа измирити све обавезе према запосленом из радног односа које су настале до дана престанка радног односа укључујући кварталну премију за први квартал 2011. године најкасније 30 дана од дана престанка радног односа а у складу са чланом 186 Закона о раду (члан 1-3 овог споразума), да је чланом 4 овог споразума уговорено да су стране сагласне да инфлаторне износе из члана 2 и члана 3 послодавац измирио своје обавезе према запосленом и да запослени нема било каква друга постојећа условна или потенцијална потраживања према послодавцу, да је тужилац примио назначени износ у извршењу споразума а да када би се извршио обрачун стимулативне отпремнине по основу престанка радног односа тужиоца код туженог још за 12 године стажа оствареног обављањем самосталне делатности добио би се износ од 9.000 евра који би се умањио за порез на доходак у износу од 1.800,00 евра чиме би износ који се исплаћује тужиоцу износио 7.200,00 евра.Такође је утврђено да је тужилац прочитао понуђени текст споразума о престанку радног односа, да је утврдио да у споразуму тужиоцу није обрачунат стаж од 12 година који је стекао бавећи се самосталном делатношћу, да је тужени тужиоцу исплатио целокупан износ отпремнине утврђен чланом 2 овог споразума.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право дајући за своју одлуку разлоге које у битном прихвата и овај суд као другостепени у поступку њене жалбене контроле.

Према одредби члана 177 став 1 Закона о раду („Службени гласник РС“ број 24/05) радни однос може да престане на основ споразума послодавца и запосленог. Даље, одредбом члана 28 Закона о облигационим односима прописано је да се воља за закључење уговора може изјавити речима, знацима и да иста мора бити учињена слободно и озбиљно а у његовој одредби члана 61 прописано је постојање битне заблуде ако се односи на битна својства предмета на лице са којим се закључује уговор ако се закључује с обзиром на лице и на околности које се по обичајима у промету или по намери странака сматрају одлучним а страна која је у заблуди не би иначе закључила уговор такве садржине. У одредби члана 11 Закона о облигационим односима прописано је да је уговор рушљив када га је закључила страна ограничено пословно способна, кад је при његовом закључењу било мана у погледу воље страна као и кад је то овим законом или посебним законом прописано.

Поштујући ове правне норме назначени споразум је резултат слободно изражене воље тужиоца као запосленог и туженог као послодавца, а нема мана воље на страни тужиоца у поступку закључивања споразума о престанку радног односа. Нема јер је тужилац пре закључења назначеног споразума о престанку радног односа II-31-9/4-4138 знао да се стимулативна отпремнина исплаћује у вредности од 750 евра за сваку годину радног стажа у динарској противвредности по званичном средњем курсу Народне банке Србије, а по природи ствари је морао знати и свој радни стаж остварен код туженог послодавца односно укупан стаж укључујући и стаж осигурања по основу обављања самосталне делатности личним радом. Ради тога правилан је закључак из ожалбене пресуде да на страни тужиоца није било мана воља и да је назначени споразум био резултат његове слободно изражене воље. Ово водећи рачуна и о томе да су стране у закључивању уговора дужне да поступају са дужном пажњом и да воде рачуна о својим интересима. Непажљивост запосленг у закључивању споразума не користи нити се такво понашање може квалификовати као мана воље која чини рушљивим уговор па тиме води његовој касацији.

Супротно наводима жалбе побијана пресуда садржи јасне, потпуне и довољне разлоге па јој се не може приписати битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 12 ЗПП. Правилно закључује првостепени суд да је тужилац знао назначене елементе потребне за обрачун отпремнине и за утврђивање вредности стимулативне отпремнине а за обрачун му је било потребно знање просте математичке операције множења. То значи да је тужилац као точилац имао искуство и био рачунополагач па му се не може приписати дефект на страни знања обрачуна отпремнине. Навод жалбе да је спорно да ли је исти обим права тужени признао и тужиоцу није зато разлог за поништај споразума.

Навод жалбе да је обим права прецизно дефинисан у понуди а да је тужилац веровао туженом као свом послодавцу и да суд није објаснио зашто у таквој ситуацији сматра да заблуда код тужиоца није постојала нема чињенично правно покриће са целине изнетих правних разлог. То исто важи и за тврдњу жалбе да остаје нејасан закључак да је тужилац могао да зна колика су његова потраживања за то што је у понуди дато детаљно упутство коме се обратити за случај спорних питања у вези оптимизације броја запослених. Зато остаје без значаја питање жалбе зашто суд налази да није савесно поступање запосленог који је прочитао понуду прихватио јасне и недвосмислене услове за исте (750 евра по години стажа).

При томе овај суд примећује да је у понуди назначено радни стаж а не стаж, да је радни стаж везан за радни однос, и да тај појам треба разликовати од појма стажа осигурања односно стажа који је тужилац остварио личним радом као предузетник обављајући самосталну делатност.

Навод жалбе да је тачно да послодавац настоји да превари радника али да је радник крив ако је веровао послодавцу представља само паушалну тврдњу без чињеничног покрића и правног утицаја. Навод жалбе којим квалификује као погрешну оцену суда да је тужилац након потписивања споразума о престанку радног односа обрачунао колики би износ отпремнине требало да му буде исплаћен и да је то противречно садржини записника о саслушању тужиоца нема своје чињеничо покриће. У том значењу и исказ тужиоца у делу који гласи: „кад сам дошао кући ја сам прерачунао отпремнину и видео да ми није признао 12 година радног стажа. Отпремнина ми је исплаћена после 5-6 дана па мени није остало ништа друго него да поднесем ову тужбу (записник са рочишта од 25.06.2012. године).

Код изложеног, немају чињенично покриће наводи жалбе да је тужилац лице нижег степена образовања точилац горива на бензинској станици која се налази у амбијенту масовног отпуштања. Поред тога, сама жалба потврђује да је тужилац када је дошао кући сам прерачунао отпремнину што показује да је имао знања и вештина да утврди њену вредност а неплашљивост не користи.

Када жалба пита када је суд утврдио да је одмах након потписивања тужилац знао за пун износ отпремнине занемарује одговор који је он сам дао у свом исказу : када је дошао кући и прерачунао отпремнину.

Тврдња жалбе да постоји нејасноћа о томе како је суд закључио да тужиоцу јасно стављена на увид комплетна документација која се односила на закључење споразума занемарује да и исказа самог тужиоца следи да у социјалном програму није било никаквих ограничења у погледу радног стажа што подразумева да је он знао услове под којима закључује споразум. Поред тога, овде није проблем настао због незнања услова под којима закључује споразум већ због чињенице да у споразуму тужиоцу код вредности стимулативне отпремнине нису рачунате године радног стажа које је остварио вршећи самосталну делатност.

Са целине изнетих разлога не може се прихватити ни тврдња жалбе о погрешној примени материјалног права и то одредби члана 11, 12, 13 Закона о облигационим односима. Нема повреде начела равноправности односно савесности, поштења када стране које закључују споразум о престанку радног односа унапред знају услове под којима ће тај споразум закључити.

Инсистирање жалбе да је суд био дужан да примени одредбу члана 18 став 3 Закона о облигационим односима с тим у вези да су стране у облигационом односу дужне да се у остваривању свога права уздрже од поступка који би отежали извршење обавезе друге стране занемарује да тужени послодавац није имао потребе да се уздржава од било ког поступка којим би отежао извршење обавезе друге стране јер на тужилачкој страни није било обавезе.

Инсистирање жалбе о погрешној примени одредбе члана 36 став 1 Закона о облигационим односима такође је неосновано са целине изнетих разлога.

Код изложеног правилна је и негативна одлуке о евентуалном туженом захтеву.

Неоснован је и захтев тужиоца за исплату износа од 6.920 еура јер тужилац на тај износ као урачунату стимулативну отпремнину није закључио споразум.

Правилно је и решење накнаде трошкова парничног поступка јер се исто заснива на правилној примени одредбе члана 149 став 1 ЗПП.

Тужилац нема право на накнаду трошкова поступка по жалби јер није успео по том правном средству.

Са изложеног, а на основу одредбе члана 375 и 161 став 1 ЗПП у вези члана 506 став 1 новог ЗПП одлучено је као у изреци ове пресуде.

Председник већа – судија
Боривоје Живковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић