APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

1.12.2010.

Гж1 6988/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 6988/10
Дана 01.12.2010. године
Б Е О Г Р А Д

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Љиљане Митић Поповић, чланова већа, у парници из радног односа тужилаца АА, ББ, ВВ, ГГ и ДД чији је заједнички пуномоћник адвокат АБ, против тужене РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ – Министарство унутрашњих послова Републике Србије, Полицијске управе Суботица коју заступа Републичко јавно правобранилаштво у Београду, ул.Немањина бр.22-26, ради исплате увећане зараде, регреса, додатка за исхрану и трошкова превоза одлучујући о изјављеној жалби тужилаца против пресуде Првог основног суда у Београду П.бр.2808/10 од 31.03.2010.године донео је у седници већа одржаној дана 01.12.2010.године

П Р Е С У Д У

ПОТВРЂУЈЕ СЕ пресуда Првог основног суда у Београду П.бр.2808/10 од 31.03.2010.године у ставу два и делу става три изреке који се односи на накнаду трошкова превоза са законском затезном каматом и у том делу жалба тужилаца ОДБИЈА као НЕОСНОВАНА.

УКИДА СЕ пресуда Првог основног суда у Београду П.бр.2808/10 од 31.03.2010.године у ставу један, делу става три изреке који се односе на накнаду трошкова парничног поступка и ставу четири изреке и у том делу предмет УПУЋУЈЕ Првом основном суду у Београду на поновно суђење.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог општинског суда у Београду П.бр.2808/10 од 31.03.2010.године у ставу један изреке одбијен је тужбени захтев тужилаца којим су тражили да се обавеже тужена да им на име неисплаћеног дела зараде за прековремени рад, рад ноћу и рад у дане државних и верских празника исплати и то тужиоцу АА, ББ, ВВ, ГГ и ДД новчане износе у вредности за период са законском затезном каматом од датума до исплате као у његовом садржају, ставом два изреке одбијен је тужбени захтев тужилаца којим су тражили да се обавеже тужена да им на име накнаде топлог оброка и накнаде на име регреса за годишњи одмор исплати и то сваком од назначених тужилаца за период у вредности и законском затезном каматом од датума до исплате као у његовом садржају, ставом три изреке одбијен је тужбени захтев тужилаца ББ и ВВ којим су тражили да се обавеже тужена да овим тужиоцима на име накнаде трошкова превоза од места пребивалишта до места рада и назад исплати и то тужиоцу ББ износ од 648.600,00 динара за период од 01.10.2003.године до 31.03.2006.године са законском затезном каматом почев од 24.04.2009.године до коначне исплате и тужиоцу ВВ износ од 459.640,00 динара за период од 01.11.2004.године до 31.12.2006.године са законском затезном каматом почев од 24.04.2009.године као и да им се накнаде трошкови парничног поступка док су ставом четири изреке обавезани тужиоци да туженом накнаде трошкове парничног поступка у износу од 30.500,00 динара у року од 8 дана од дана пријема преписа пресуде под претњом принудног извршења.

Против ове пресуде тужиоци су благовремено изјавили жалбу из свих разлога предвиђених одредбом члана 360 ЗПП.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у границама овлашћења из одредбе члана 372 ЗПП Апелациони суд у Београду као другостепени суд је нашао:

-жалба тужилаца је делимично основана.

У поступку доношења ожалбене пресуде у потврђујућем делу њене изреке нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП нити других битних повреда одредаба парничног поступка које би биле од утицаја на њену правилност и законитост у овом делу.

Према чињеничном утврђењу у погледу одлуке садржане у потврђујућем делу изреке ожалбене пресуде следи: да су тужиоци запослени код туженог, да су по том основу радили и то: АА у периоду од 01.10.2003.године до 31.12.2006.године, ББ у периоду од 01.10.2003.године до 31.12.2006.године, ВВ у периоду од 01.11.2004.године до 31.12.2006.године, ГГ у периоду од 01.10.2003.године до 31.12.2006.године и ДД у периоду од 01.10.2003.године до 31.12.2006.године да им за тај период тужена страна није исплатила додатак за исхрану нити регрес за годишњи одмор и то тужиоцима АА, ДД и ГГ регрес за годишњи одмор за 2004., 2005. и 2006.годину а тужиоцу ВВ регрес за годишњи одмор за 2005. и 2006.годину, да је пребивалиште тужилаца ЈЈ и ВВ у аа, да су запослени у МУП-у Суботица, да тужиоци путују на релацији аа - Сомбор -Суботица и назад, као и да ови тужиоци нису пружили доказе на околност да су имали стварне трошкове превоза на назначеној релацији по основу доласка на посао од места становања и обратно. Такође је утврђено да је тужиоцу АА утврђен укупан коефицијенат од 6,76 који кеофицијенат му је припадао и по решењу од 02.07.2004.године и решењу од 01.12.2005.године да је овом тужиоцу по решењу од 01.07.2006.године одређен коефицијенат од 17,54, да је тужиоцима ББ и ВВ одређен исти коефицијенат и за исти период као и тужиоцу АА док је тужиоцу ГГ био одређен коефицијенат од 7,06 по решењу туженог од 30.05.2005.године а потом по решењу од 26.06.2006.године од 18,42 а тужиоцу ДД је одређен био првобитно кеофицијенат од 6,76 а потом коефицијенат од 17,78. Такође је утврђено и да је приложена вредност цене возне карте од превозиоца транспортног предузећа Север транс Сомбор и то према потврди од 22.04.2008.године у вредности од 120,00 динара у једном смеру а према потврди истог превозиоца од 26.02.2009.године на истој релацији у једном правцу 140,00 динара, потврда транспортног предузећа Север транс Сомбор по којој је цена карте у једном правцу на релацији Сомбор Суботица 350,00 динара а према потврди истог превозиоца од 26.02.2009.године на истој релацији је цена превозне карте 409,00 динара, да је приложена и потврда о пријави пребивалишта према чијем садржају тужилац ББ има пребивалиште у Општини Сомбор место аа ул.аа1 а тужилац ВВ у истој општини и истом месту аа у ул.аа2.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање у погледу одлуке садржане у потврђујућем делу изреке ожалбене пресуде правилно је првостепени суд применио материјално право дајући при томе разлоге које у битном прихвата и овај суд као другостепени у поступку њене жалбене контроле.

Наиме, према одредби члана 4 Закона о платама у државним органима и јавним службама (“Службени гласник РС” број 34/2001 -пропис важећи за период потраживања до 01.01.2007.године) коефицијенат изражава сложеност послова, одговорност, услове рада и стручне спреме.

Кеофицијенат садржи и додатак на име накнаде за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора.

Поштујући ову правну норму следи да је у коефицијенту плате тужиоца исказан и регрес за годишњи одмор као и накнада за исхрану па зато тужиоци не могу правно основано, како то правилно закључује и првостепени суд у ожалбеној пресуди, потраживати новчане износе из тог основа. Не могу јер је сваком од ових тужилаца кроз кеофицијенат плате по дефиницији из одредбе члана 4 Закона исказани регрес за годишњи одмор односно накнада за исхрану.

Ради тога правилан је чињенично правни закључак из жалбене пресуде да је тужиоцима за период потраживања увећан коефицијенат плате по слову закона по основу регреса за годишњи одмор и топлог оброка и да због тога тужиоци сходно члану 4 став 2 Закона о платама у државним органима и јавним службама не могу основано потраживати новчане износе из овог основа.

Тужиоци ВВ и ББ неосновано потражују како је то правилно закључио и првостепени суд у ожалбеној пресуди накнаду трошкова превоза за период и то: ББ од 01.10.2003.године до 31.12.2006.године а ВВ од 01.11.2004.године до 31.12.2006.године. Зато је одлучна чињеница да тужиоци ВВ и ББ нису доказали да су имали трошкове превоза за назначени период потраживања па је зато ирелевантна чињеница што оба ова тужиоца имају пребивалиште у аа – Сомбор а место рада у Суботици.

Навод жалбе да су тужиоци доставили доказ да су радно ангажовани изван места пребивалишта и да су зато били принуђени да до места рада од места пребивалишта путују и да се врате али да нису сачували возне карте, јер су се у већини случајева до места рада превозили сопственим превозом трошећи сопствени новац за гориво остаје правно без значаја. На тужиоцима је био терет чињеничне тврдње и доказа да докажу и да су имали стварне трошкове по основу доласка на рад од места становања и обратно. То тужиоци нису учинили због тога независно од чињенице што им је место становања у аа а место рада у Суботици и по схватању овога суда немају право на накнаду трошкова превоза. Сврха накнаде трошкова за превоз је да запосленом покрије трошкове које је он стварно имао ради доласка на рад и од места становања и обратно. Ради тога није довољно да је заспослени у периоду потраживања имао различито место становања од места рада већ је на запосленом и да докаже да је имао трошкове из тог основа што ови тужиоци нису учинили. Навод жалбе да је у пракси Општинског суда у Новом Саду прихваћено право тужилаца на накнаду трошкова превоза и да су те позитивне пресуде потврђене овде је правно без значаја јер нема доказа да се ради о истоврсним ситуацијама.

Међутим, ожалбена пресуда је морала бити укинута у погледу одлуке садржане у осталом делу њене изреке.

Према разлозима ожалбене пресуде у овом делу судски вештак наводи да је увидом у решење о плати и картон исплате утврдио да је тужиоцима зарада обрачунавата према већем коефицијенту и то 36,53 у односу на 39,91 и 36% али да не може да се изјасни да ли је примењено увећање коефицијента које је предвиђено правилником о платама радника јер није извршио увид у правилник као упоређивао плату овлашћеног службеног лица у односу на лица која немају то својство нити на остале државне службенике. Ради тога тужиоци нису доказали да им је тужени исплаћивао односно да им је тужени ускраћивао исплату увећане у висини од 30% од основне плате због посебних услова рада, тежини и природе задатака и послова сагласно одредби члана 47 Закона о унутрашњим пословима односно члану 147 Закона о полицији због чега је тужбени захтев тужилаца у овом делу тужбеног захтева и одбијен.

Овакав чињенично правни закључак ожалбене пресуде се за сада не може прихватити јер се иста заснива на погрешном и непотпуно утврђеном чињеничном стању што је последица и погрешне примене правила о терету чињеничне тврдње и доказа. Наиме, према до сада утврђеном чињеничном стању у односу на тужиоце следи: да је тужиоцу АА решењем од 19.08.2003.године за послове полицајца приправника одређен коефицијенат од 6,76 применом одредби члана 2, 3 и 5 Правилника о платама, да је решењем од 31.03.2004.године овом тужиоцу за послове полицајца према одредби члана 2, 3 и 5 Правилника о платама одређен коефицијенат који износи 6,76 да је решењем од 01.11.2005.године овом тужиоцу одређен за исте послове и применом истих норми исти коефицијенат а да је решењем од 01.јула 2006.године овом тужиоцу за послове полицајца са чином млађег полицајца одређен коефицијенат од 17,54 применом одредби члана 347 Правилника о платама;

-да је тужиоцу ББ по решењу од 01.11.2005.године одређен коефицијенат од 6,76 применом одредби члана 2, 3 и 5 Правилника а по решењу од 01.07.2006.године коефицијенат од 17,54 применом члана 347 Правилника,

-да је тужиоцу ВВ решењем од 21.10.2004.године за послове полицајца приправника одређен коефицијенат 6,76 према Правилнику о платама – члан 2, 3 и 5 који кеофицијенат је овом тужиоцу за послове полицајца одређен по решењу од 01.06.2005.године и 01.11 до 2005.године док је по решењу од 01.07.2006.године за послове полицајца са чином млађег полицајца одређен коефицијенат од 17,54 применом члана 347 Правилника о платама

-док је тужиоцу ГГ решењем од 30.05.2005.године за послове полицајца одређен коефицијенат од 7,06 решењем од 01.112005.године такође коефицијенат од 7,06 применом одредби члана 2, 3 и 5 Правилника о платама а решењем од 01.07.2006.године за послове вође смене са звањем полицајца коефицијенат од 18,42 применом члана 347 Правилника о платама док је ДД одређен коефицијенат од 6,76 по решењу од 01.11.2005.године а по решењу од 01.07.2006.године коефицијенат од 17,78 применом назначених норми Правилника о платама те да је увидом у решењу о плати и у картону исплате утврђено да је тужиоцима зарада обрачунавата по већим коефицијенту и то тужиоцима АА, ББ и ВВ за 36,53%, тужиоцу ГГ за 39,91 и 36% и тужиоцу ДД за 36,53%.

Међутим, за правилну примену одредбе члана 47 Закона о унутрашњим пословима односно од дана ступања на снагу Закона о полицији његове одредбе члана 147 није било довољно само утврдити да је тужиоцима извршено увећање плате у назначеном проценту већ је било нужно утврдити и шта чини структуру тога увећања плате и у ком проценту. Ово са разлога што се из садржине назначених решења утврђује да је тужиоцима одређен коефицијенат зараде применом више основа (члан 2, 3 и 5 ранијег Правилника односно члан 347 новог Правилника о платама) то првостепени суд није учинио иако се ради о рачунским радњама који су могли бити проверени и од суда изведеним доказом вештачења од стране вештака. Ради тога се не може побијана пресуда за сада испитати са становишта назначених норми и материјалног права па је зато морала бити укинута у овом делу.

Укинуто је и решење о накнади трошкова парничног поступка пошто одлука у том делу зависи од коначног исхода спора.

Укинуто је и решење о накнади парничних трошкова пошто одлука у том делу зависи од коначног исхода спора.

Ради тога првостепени суд ће у поновном поступку употпунити чињенично стање у делу у коме је укинута ожалбена пресуда тако што ће разјаснити да ли је сваком од тужилаца извршено увећање за назначени проценат по основу нередовности на раду шта чини по структури извршено увећање утврђеног коефицијента из решења и по којим основима је извршено назначено увећање плате – да ли по назначеним основима из члана 2, 3 и 5 Правилника о платама, односно члана 3,4 и 7 Правилника о платама и у ком проценту је извршено увећање плате по члану 47 раније важећег Закона о унутрашњим пословима односно члану 147 Закона о полицији, па када правилно и потпуно утврди чињенично стање првостепени суд ће пошто разјасни и да ли је тужиоцима већа плата у односу на друге државне службенике само због назначених нередовности у проценту прописано словом закона првостепени суд ће донети правилну и на закону засновану одлуку у овој парничној ствари.

Са изложеног а на основу одредбе члана 375 и 377 ЗПП одлучено је као у изреци ове пресуде.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Боривоје Живковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић