APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

24.11.2010.

Гж1 6743/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 6743/10
Дана 24.11.2010. године
Б Е О Г Р А Д

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Љиљане Митић Поповић, чланова већа, у парници из радног односа тужиоца АА, кога заступа адвокат АБ, против туженог ТП "ББ", кога заступа адвокат БА, ради исплате отпремнине, вредност предмета спора 99.600,00 динара, одлучујући о изјављеној жалби тужиоца против пресуде Основног суда у Пожаревцу, Судске јединице Петровац на Млави I-П1. 461/10 (09) од 11.03.2010. године, донео је у седници већа одржаној дана 24.11.2010. године

П Р Е С У Д У

ОБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Пожаревцу, Судске јединице Петровац на Млави I-П1. 461/10 (09) од 11.03.2010. године.

ОДБИЈА СЕ захтев туженог да се обавеже тужилац да му накнади трошкове поступка по жалби.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Пожаревцу, Судске јединице Петровац на Млави I-П1. 461/10 (09) од 11.03.2010. године у ставу један изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца против туженог да се обавеже тужени да тужиоцу на име отпремнине због престанка радног односа и одласка у старосну пензију у висини од три просечне зараде исплати износ од 99.600,00 динара (33.200х3=99.600,00 динара) са законском затезном каматом на овај износ у време подношења тужбе, па до коначне исплате, све у року од 8 дана по пријему пресуде под претњом принудног извршења, као неоснован, док је ставом два изреке обавезан тужилац да туженом на име парничних трошкова овог спора исплати износ од 17.500,00 динара ур оку од 8 дана по правноснажности ове пресуде , а под претњом принудног извршења.

Против ове пресуде благовремено је изјавио жалбу тужилац због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Тужени је поднео одговор на жалбу са захтевом за накнаду трошкова поступка по жалби.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у границама овлашћења из одредбе члана 372. ЗПП, Апелациони суд у Београду као другостепени суд је нашао:

 жалба је неоснована.

У поступку доношења ожалбене пресуде нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 1., 2., 5., 7. и 9. ЗПП, нити других битних повреда одредаба парничног поступка које би биле од утицаја на њену правилност и законитост.

Према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде следи да је тужилац био у радном односу код туженог у период од 01.01.1990. године до 27.04.2009. године када му је престао радни однос на основу решења о отказу уговора о раду на захтев запосленог број 67 од 30.04.2009. године, да је тужиоцу у периоду од 28.04. до 30.06.2009. године уписано у радну књижицу као време запослења у самосталној мењачници "СС", а да је привременим решењем Републичког фонда за ПИО број 181.1-1/00645/09 од 31.08.2009. године тужиоцу утврђено право на старосну пензију од 01.07.2009. године.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право дајући за своју одлуку разлоге које у битном прихвата и овај суд као другостепени у поступку њене жалбене контроле.

Наиме, према одредби члана 119. став 1. тачка 1. Закона о раду („Службени гласник РС“ број 24/05 ...) послодавац је дужан исплатити у складу са општим актом запосленом отпремнину при одласку у пензију најмање у висини три просечне зараде.

Поштујући ову правну норму право на отпремнину запосленом припада под условом да му је радни однос код туженог послодавца престао због остваривања права на пензију. Овде та материјална претпоставка супротно наводима жалбе није остварена. Ово са разлога што је тужиоцу код туженог послодавца радни однос престао на основу правноснажног решења о отказу уговора о раду на захтев запосленог број 67. од 30.04.2009. године у радној књижици тужиоца уписан је као радни стаж у самосталној радњи мењачница у периоду од 28.04. до 30.06.2009. године, а тужилац је остварио право на привремену пензију почев од 01.07.2009. године.

Дакле, тужиоцу није престао радни однос код туженог послодавца због одласка у пензију, већ на лични захтев, а тужилац је после тога према стању у радној књижици радио код другог послодавца пре остваривања права на пензију.

Навод жалбе да је суд неосновано одбио предлог тужиоца да се на спорне околности саслуша сведок СС, да тужилац није био у радном односу у мењачници и када би био чињенично основан не би указивао на битну повреду одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 7. и 12. ЗПП, већ на непотпуно утврђено чињенично стање. Међутим, и сам тужилац је у свом исказу навео да су му уплаћивани доприноси за пензијско и инвалидско осигурање и да је био пријављен преко ове Мењачнице али да је он сам плаћао те доприносе од 28.04. до 01.07.2009. године. Овај навод тужиоца на околност извора средстава за плаћање доприноса је без значаја посебно у ситуацији када му је тај исти период од 28.04.2009. године до 30.06.2009. године уписан као радни стаж у радној књижици рад у тој Мењачници, а у привременом решењу Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање од 31.08.2009. године наведено да му је стаж осигурања престао 30.06.2009. године. То даље значи да му је стаж осигурања трајао и после престанка радног односа код туженог.

Наводи жалбе на околност мултилатералне компензације, те закључења уговора о преузимању дуга број 3382 између Републичког фонда ПИО запослених и ДТП "ББ" које околности жалба образлаже потребом да се укаже на неуплаћивање доприноса за раднике и да је тужилац био у нужди да непоребну документацију прикупља и преда фонду овде је правно не важна чињеница.

Код изложеног, правно и погрешно схватање жалбе да тужилац поред новог прекида има право на отпремнину пошто има право да тражи то од некога код кога је провео скоро читав радни век.

Навод тужиоца да је спреман да пружи нове доказе који би били од утицаја на одлуку суда занемарује да ти докази нису индивидуализовани, а поред тога и да је тужилац морао учинити вероватним зашто те чињенице и доказе није користио у поступку доношења побијане пресуде што није учињено.

Коначно овај суд примећује да је побијану пресуду донео судија појединац, али то је остало без санкција на закључак Врховног касационог суда да је те спорове овлашћен да суди судија појединац.

Тужени нема право на накнаду трошкова за одговор на жалбу јер ти трошкови нису опредељени. Исказ из одговора на жалбу у том делу гласи: „трошкови жалбеног поступка се траже и опредељују само на новчани износ са судске таксе уколико је тужени дужан да плати за писање одговора на жалбу“. Пошто према одредби члана 159. став 2. странка је дужна да у захтеву определи наведене трошкове за које тражи накнаду, суд је одбио захтев туженог за накнаду трошкова поступка по жалби.

Са изложеног, а на основу одредбе члана 375. и 161. став 1. ЗПП, одлучено је као у изреци ове пресуде.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА – СУДИЈА
Боривоје Живковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић