APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

29.09.2010.

Гж1 6393/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 6393/10
Дана 29.09.2010. године
Б Е О Г Р А Д

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Љиљане Митић Поповић, чланова већа, у парници из радног односа тужиоца АА, кога заступа адвокат АБ, против тужене Републике Србије, коју заступа Републичко јавно правобранилаштво у Београду, улица Немањина бр. 22-26, ради накнаде штете, одлучујући о изјављеним жалбама тужиоца и туженог против пресуде Другог општинског суда у Београду П. 5750/03 од 27.02.2007. године, исправљене решењима и то: решењем Другог општинског суда у Београду П. 5750/03 од 12.01.2009. године и решењем Првог основног суда у Београду П. 71974/10 од 04.05.2010. године, донео је у седници већа одржаној дана 29.09.2010. године

П Р Е С У Д У

ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване жалбе тужиоца и туженог и ПОТВРЂУЈЕ се пресуда Другог општинског суда у Београду П. 5750/03 од 27.02.2007. године исправљена решењима и то: решењем Другог општинског суда у Београду П. 5750/03 од 12.01.2009. године и решењем Првог основног суда у Београду П. 71974/10 од 04.05.2010. године.

ОДБИЈА СЕ захтев тужиоца да се обавеже тужени да му накнади трошкове поступка по жалби у износу од 19.800,00 динара.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Другог општинског суда у Београду П. 5750/03 од 27.02.2007. године у ставу један изреке делимично је усвојен тужбени захтев тужиоца, па је обавезана тужена да тужиоцу исплати на име накнаде нематеријалне штете због умањења животне активности износ од 486.000,00 динара са припадајућом законском затезном каматом од 27.02.2007. године као дана пресуђења па до коначне исплате у року од 15 дана од дана пријема писменог отправка пресуде под претњом принудног извршења. Ставом два изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца преко досуђеног износа нематеријалне штете за умањење опште животне активности и то за износ од 14.000,00 динара а до тражених 500.300,00 динара са припадајућом каматом као и део тужбеног захтева којим је тражена накнада нематеријалне штете за претрпљене болове у износу од 150.000,00 динара и за претрпљени страх у износу од 200.000,00 динара све са припадајућом законском затезном каматом, као неоснован, док је ставом три изреке обавезана тужена да накнади тужиоцу трошкове парничног поступка у износу од 124.875,00 динара у року од 15 дана од дана пријема писменог отправка одлуке.

Правноснажним решењем Другог општинског суда у Београду П. 5750/03 од 12.01.2009. године исправљена је ова пресуда у то у изреци у ставу првом у реду првом и другом тако што уместо речи ББ, треба да стоји АА, док је ставом два изреке утврђено да у преосталом делу пресуда П. 5750/03 од 27.02.2007. године остаје неизмењена.

Правноснажним решењем истог суда П. 71974/10 од 04.05.2010. године исправљена је ова пресуда и то тако што се у ставу два изреке пресуде, ред трећи одозго иза речи 14.000,00 додаје, а преко досуђеног износа од 486.000,00 динара из става један изреке ове пресуде, док је ставом два изреке утврђено да у преосталом делу пресуде остаје непромењена.

Против ове пресуде жалбе су благовремено изјавили и то тужилац побијајући је у погледу одлуке садржане у ставу два њене изреке а тужени побијајући је у погледу одлуке садржане у ставу један и три њене изреке оба због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у границама овлашћења из одредбе члана 372. ЗПП, Апелациони суд у Београду као другостепени суд је нашао:

 жалбе су неосноване.

У поступку доношења ожалбене пресуде нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 1., 2., 5., 7. и 9. ЗПП, нити других битних повреда одредаба парничног поступка које би биле од утицаја на њену правилност и законитост.

Према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде следи: да је тужилац као запослени у радном односу код тужене обављајући послове припадника специјалне јединице био ангажован у периоду од 28.02.1998. године до 24.09.1999. године на подручју АП Косова и Метохије када је дана 24.04.1999. године претрпео повреду у месту аа приликом извлачења из обруча којом приликом је пао и задобио повреду кичме - нагњечења слабинског дела кичме тежег степена (при паду на леђа и котрљању низ стрмину у дужини од око 15-20 метара) да је због те повреде трпео физичке болове јаког интензитета 5 дана после повређивања при указивању прве помоћи на терену за време транспорта од места повређивања до Призрена где је лечен 6 дана, да је имао угруваност целог тела тежег степена а посебно слабинског дела тела, да су физички болови средњег интензитета трајали око 12 дана, а болови лакшег интензитета још око 25 дана, да тужилац нема трајну естетску наруженост тела лакшег степена, јер повреда слабинске регије и главе није оставила трајне видљиве последице у смислу наружености, да је код тужиоца приликом повређивања дошло до доживљеног примарног страха јаког интензитета као афективног одговора на непосредну опасност због изненадне и неочекиване ситуације, да је страх тога интензитета трајао око 1 сат, да је потом уследио секундарни страх јаког интензитета у трајању од 48 часова због клиничког испитивања, снимања, те информисања о врсти и карактеру повреде, а да је тужилац потом трпео секундарни страх средњег интензитета у трајању од 5 месеци због конзервативног лечења, те продуженог рехабилитационог третмана, а слабијег интензитета у трајању од 1 године, да се феноменологија анксиозности депресивности одржава због јаког тужиочевих екстремних стресова и страхова, да је скупа преживљених екстремних стресова, патњи и страхова код тужиоца дошло до умањења животне активности 30%, да је прва криза свести код тужиоца настала 14.06.1999. године, а појава епилепсије непознате етиологије која има свој извор у провоцирајућем фактору боравку на ратишту, да је болест добила коначан облик 23.10.2003. године, те да клиничка слика иструктусуира стални интервју говоре да је болест хроничног тока, те да ће лечење тужиоца трајати у даљем току његовог живота, те да се код тужиоца утврђује анксиозност, депресивност, те структуралне промене личности због катастрофичног искуства на ратишту, а да је умањење животне активности са становишта коначно постављене дијагнозе у погледу ортопедско трауматолошких последица утврђено 6 месеци од повређивања. Тужба у овој парничној ствари је поднета 08.09.2003. године а тужена страна је истакла приговор застарелости потраживања.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање, првостепени суд је правилно применио материјално право дајући за своју одлуку разлоге које у битном прихвата и овај суд као другостепени у поступку њене жалбене контроле.

Тужена страна у току поступка није спорила основ своје материјалне одговорности, а исти је заснован и на одредби члана 173. Закона о облигационим односима, јер је до повреде тужиоца дошло у вршењу опасне делатности – претпоставка узрочности чији је организатор тужена страна.

Правилно је првостепени суд одмерио накнаду нематеријалне штете због умањења животних активности имајући у виду степен умањења животне активности који је последица дијагностификованог обољења у психичкој сфери личности овде тужиоца. Досуђени износ по овом виду нематеријалне штете представља правичну новчану накнаду и не погодује тежњама које нису спојиве са њеном сврхом да буде сатисфакција тужиоцу за душевни бол због умањења животне активности - чл.200.ЗОО.

Супротно наводима жалбе неме основа за застарелост потраживања по основу накнаде штете на име душевног бола због умањења животне активности. Меродавно је време за почетак рока застарелости применом правила из одредбе члана 361. и 362. ЗОО када је консолидовано стање код тужиоца, а овде је то према чињенично утврђеном у поступку доношења ожалбене пресуде то датум 23.10.2003. године када је болест добила коначни облик и карактеристику хроницитета. Ради тога и с обзиром да је тужба у овој парничној ствари поднета 08.09.2003. године погрешно је схватање жалбе да је овде наступила застарелост потраживања. Није протекао ни објективни, ни субјективни рок у смислу одредбе члана 376. став 1. ЗОО у односу на овај вид нематеријалне штете а са становишта последица у психичкој сфери личности. Није, јер је за тужиоца стање консолидовано по овом виду нематеријалне штете када је коначно утврђено стање и испољене његове материјалне последице које ће у даљем току живота тужиоца имати трајну карактеристику због којих ће он трпети душевни бол.

Погрешно жалба при томе инсистира на септембру 1999. године. Када то тужена страна то тврди онда занемарују утврђено у налазу и мишљењу вештака и с тим у вези да тужена страна нити предложила нити приложила доказе за супротно.

Правилна је негативна одлука по захтеву тужиоца као у садржају става два изреке ожалбене пресуде. Правилно је првостепени суд закључио да је наступила застарелост потраживања тужиоца по назначеним основима у ставу два изреке побијане пресуде. Ово зато што је страх средњег интензитета престао крајем септембра 1999. године, те имајући у виду рок застарелости од 3. године у смислу одредбе члана 376. став 1. ЗОО и време подношења тужбе тужилац је изгубио право да принудним путем остварује накнаду штете из овог основа применом правила из одредбе члана 360. став 1. - 3. ЗОО пошто је приговор застарелости потраживања основан. То исто важи и када је реч о потраживању накнаде штете по основу физичких болова. Наиме, правилно закључује првостепени суд да су болови престали током маја 1999. године, па је застарни рок од 3 године истекао до јуна 2002. године, јер је тужилац у мају 1999. године имао дефинитивно сазнање са становишта одсуства физичког бола.

Када се ради о накнади штете по основу умањења животне способности са становишта трауматолошког стања тај вид накнаде штете се није могао узети у обзир јер је стање код тужиоца са становишта тих последица консолидовано 6 месеци после повређивања – 24.10.2009. године а рок од 3 године је истекао до 25.10.2002. године.

Ради тога правилна је негативна одлука за већи износ по овом виду нематеријалне штете пошто на основу правилне примене члана 200. ЗОО досуђени износ нематеријалне штете по овом основу представља правичну новчану накнаду.

Правилна је и одлука о камати у усвајајућем делу изреке односно негативна одлука о камати у делу у коме је одбијен захтев тужиоца. Наиме одлука о камати садржана у ставу два изреке ожалбене пресуде заснована је на правилној примени одредбе члана 2., 186., 277. и 324. став 1. ЗОО. Супротно у делу у коме је одбијен тужбени захтев тужиоца камата дели судбину главног потраживања.

Наводи жалбе тужиоца да је тужени прихватио да накнади штету тужиоцу у вези догађаја на ратишту, да је позвао тужиоца да достави текући рачун, да је на тај начин тужени признао основ за накнаду штете овде су без значаја, јер се не ради о признању дуга у значењу из одредбе члана 387. ЗОО – на посредан начин.

Тужилац ће трпети болове и у току целог живота али је меродавно стање када је консолидовано по сваком од основа нематеријалне штете због тога су и наводи жалбе тужиоца у овом делу неосновани.

Иако жалба тужиоца наводи да не жели да напада пресуду због 14.000,00 динара ипак поставља питања због недосуђеног износа по основу умањења животне активности, па је суд расправљао о жалби тужиоца и са становишта контроле ожалбене пресуде и у том делу.

Правилно је и решење о накнади трошкова парничног поступка јер се исто заснива на правилној примени из члана 149. и 150. ЗПП.

Тужилац нема право на накнаду трошкова поступка по жалби јер је његова жалба одбијена као неоснована применом правила из одредбе члана 149. став 1. ЗПП.

Са изложеног а на основу одредбе члана 375. и 161. став 1. ЗПП одлучено је као у изреци ове пресуде.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА – СУДИЈА
Боривоје Живковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић