APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

24.02.2011.

Гж1 633/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 633/11
Дана 24.02.2011. године
Б Е О Г Р А Д

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић, чланова већа, у парници из радног односа тужилаца: АА, ББ, ВВ, ГГ и ДД, чији је заједнички пуномоћник адвокат АБ, против туженог "ЂЂ", ради исплате увећане зараде, одлучујући о изјављеној жалби туженог против пресуде Другог основног суда у Београду, судске јединице у Лазаревцу П1 бр. 68/10 од 21.12.2010. године, исправљене решењем истог суда П1.бр. 68/10 од 25.01.2011. године, донео је у седници већа одржаној дана 24.02.2011. године

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ, као НЕОСНОВАНА жалба туженог и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Другог основног суда у Београду, судске јединице у Лазаревцу П1.бр. 68/10 од 21.12.2010. године, исправљена решењем истог суда П1.бр. 68/10 од 25.01.2011. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Другог основног суда у Београду, судске јединице у Лазаревцу П1.бр.68/10 од 21.12.2010. године, у ставу један изреке усвојен је тужбени захтев тужилаца па је обавезан тужени да тужиоцу АА на име накнаде штете због мање исплаћене зараде по основу сменског рада исплати новчане износе у вредности са законском затезном каматом од датума до исплате као у његовом садржају као и да на досуђене новчане износе за тужиоца уплати доприносе за обавезно пензијско и инвалидско осигурање запослених, усвојен је тужбени захтев тужиоца па је обавезан тужени да тужиоцу ББ на име накнаде штете због мање исплаћене зараде по основу сменског рада исплати новчане износе у вредности са законском затезном каматом од датума до исплате као у његовом садржају, као и да на досуђене новчане износе за овог тужиоцу плати доприносе за обавезно пензијско и инвалидско осигурање РФ ПИО запослених, усвојен је тужбени захтев тужилаца па је обавезан тужени да тужиоцу ВВ на име накнаде штете због мање исплаћене зараде по основу сменског рада исплати новчани износ у вредности и са законском затезном каматом од датума до исплате као у његовом садржају; усвојен је тужбени захтев тужилаца па је обавезан тужени да тужиоцу ГГ на име накнаде штете због мање исплаћене зараде по основу сменског рада исплати новчане износе у вредности и са законском затезном каматом од датума до исплате као у његовом садржају; усвојен је тужбени захтев тужилаца па је обавезан тужени да тужиоцу ДД на име накнаде штете због мање исплаћене зараде по основу сменског рада исплати новчане износе у вредности за законском затезном каматом од датума до исплате као у његовом садржају и трошкови у овом поступку у износу од 147.000,00 динара да плати тужиоцима солидарну, а све горе наведено у року од 15 дана од дана пријема преписа пресуде.

Правноснажним решењем истога суда П1.бр. 68/10 од 25.01.2011. године извршена је исправка назначене пресуде у изреци по месту “и трошкова овог поступка у износу од 147.000,00 динара и у образложењу пресуде да тужиоцу на солидарно накнади трошкове поступка у износу од 147.000,00 динара треба да стоји и трошкова овог поступка у износу од 247.000,00 динара и у изреци у образложењу: да тужиоцима солидарно надокнади трошкове поступка у износу од 247.000,00 динара”, док је у осталом делу пресуда остала неизмењена.

Против ове пресуде тужени је благовремено изјавио жалбу због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у границама овлашћења из одредбе члана 372 ЗПП, Апелациони суд у Београду као другостепени суд је нашао:

Жалба је неоснована.

У поступку доношења жалбене пресуде нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 367 став 2 тачка 1,2,5,7 и 9 ЗПП, нити других битних повреда одредаба парничног поступка које би биле од утицаја на њену правилност и законитост.

Према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде следи: да су тужиоци у радном односу код туженог и то: тужилац АА на пословима помоћног радника са коефицијентом 1,654, ББ на пословима сменског надзорника са коефицијентом 2,850, ВВ на пословима бравара за одлагач са коефицијентом 2,768, ГГ на пословима бравара за трачни транспортер са коефицијентом 5,525, ДД на пословима руковаоца багера глодара са коефицијентом 2,990, да тужиоци обављају рад у сменама, да рад у сменама тужилаца није вреднован кроз вредност основне зараде и да је тужени тужиоцима вршио увећање основне зараде од 2% зараде у смени као и да назначени износ у садржају изреке пресуде представљају посебну разлику између исплаћене зараде по основу њеног увећања за рад у сменама и зараде коју би тужиоци остварили када би се променило њено увећање од 26%, да тужиоци на свака два дана мењају почетак и завршетак дневног рада, да се њихов рад у сменама врши са променама континуирано без прекида.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право дајући за своју одлуку разлоге које као битне прихвата и овај суд као другостепени у поступку њене жалбене контроле.

Наиме, према одредби члана 108 став 1 тачка 24 Закона о раду (“Службени гласник РС” бр. 24/05) запослен има право на увећану зараду у висини утврђеној општим актом и уговором о раду за рад ноћу и рад у сменама као такав рад није вреднован код утврђивања основне зараде најмање 26% од основице.

Основицу за обрачун увећане зараде чини основна зарада утврђена у складу са законом, са општим актима и уговором у раду.

Поштујући ову правну норму пошто рад тужилаца у сменама није вреднован код утврђивања основне зараде следи да тужиоци имају право на увећавање основне зараде по основу рада у сменама који рад је обављен у периоду на који се односи њихово потраживање.

Ради тога постоји обавеза туженог послодавца да тужиоцу исплати постојану разлику између исплаћеног износа после увећане основне зараде 2% од основице и вредности увећане зараде од овог основа 26% од основице применом права и члана 295 ЗОО.

Правилну и одлуку камате у стицају оснивања на правилној примени права из одредбе члана 277 и 324 став 1 ЗОО.

Супротно наводима жалбе овде се не ради о оцењивању да ли је колективни уговор у складу са Законом о раду јер је то у надлежности Уставног суда Републике Србије, већ о примени правила о повољнијем пропису у смислу одредбе члана 8 Закона о раду.

Погрешно је тумачење жалбе цитиране одредбе члана 108 став 1 тачка 2 и 4 Закона о раду. И има функцију да покаже однос индеферентности између скупова речи. Ради тога и с обзиром да рад ноћу и рад у сменама представљају различите основе увећања зараде погрешно и правилно схватање жалбе по овога суда да се актом предвиђа минимални проценат увећавања збирно по оба основа од најмање 26%.

Навод жалбе да се рад код туженика обавља ван режима четворо бригадног система рада овде је без значаја јер тужиоци континуирано мењају смене како је то утврдио првостепени суд у поступку доношења ожалбене пресуде на два дана.

Да у конкретном случају вредновање по основу ноћног рада и рада у сменама представљају различите основе за увећање зараде указало је и правно схватање Врховног суда Србије усвојено на седници од 28.04.2009. године који гласи: запослен на право на увећану зараду најмање од 26% од основне зараде за рад у сменама ако такав рад није вреднован пре утврђивања основне зараде и право на увећање од још 26% од основне зараде за сменски рад ноћу (трећа смена од 22,00 до 06,00 часова).

Наводима жалбе да чињеница да тужени исплаћује тужиоцима увећану зараду за рад у смени од 2% не значи да такав рад није вреднован кроз основну зараду овде пред чињеничног покрића. Ово са разлога што да би рад у сменама није вреднован кроз основну зараду он мора бити препознатиљиво исказан са становишта садржаја вредности основне зараде и елемената за њено утврђивање што овде није случај.

Позивање жалбе на предлог споразума заједничкком регулисању стартних основа и мерила а примену и дела интерне расподеле из 1975. године, као и на садржај посебно Колективног уговора, те на Правилник о радним местима на којима се стаж осигурава рачуна са увећањим трајањем овде остаје без значаја са свих претходно изнетих разлога.

Правилна је ожалбена пресуда и у погледу одлуке о уплати допирноса за тужиоце АА и ББ Фонду пензијско и инвалидског осигурања запослених применом одредбе члана 29 и 51 Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање. Наиме, према тој норми обавезник обрачунавања и плаћања доприноса из основице и на основицу за запослене је послодавац који је дужан да доприносе из става 1 овог члана обрачуна и плати истовремено са исплатом зараде, разлике зараде или уговорене накнаде за привремене и повремене послове по прописима који важе у моменту исплате тих примања.

Правилно је и решење о накнади трошкова парничног поступка јер се исто заснива на правилној примени одредби члана 149 и 150 ЗПП.
Са изложеног, а на основу одредбе члана 375 ЗПП, одлучено је као у изреци ове пресуде.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Боривоје Живковић с.р.

К.Н