APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

23.10.2013.

Гж1 6105/2013

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 6105/2013
Дана: 23.10.2013. године
Б Е О Г Р А Д

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић, чланова већа, у парници тужиље АА, коју заступа адвокат АБ, против тужене Републике Србије – Министарства правде и државне управе – Високог савета судства – Привредни суд у Београду кога заступа Републичко јавно правобранилаштво у Београду, улица Немањина број 22 – 26, ради накнаде штете, одлучујући о изјављеној жалби тужене против пресуде Првог основног суда у Београду 13П1 бр. 588/13 од 19.06.2013. године, донео је у седници већа одржаној дана 23.10.2013. године

Р Е Ш Е Њ Е

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Првог основног суда у Београду 13П1 бр. 588/13 од 19.06.2013. године у делу става један изреке који се односи на одлуку за накнаду штете по основу неискоришћеног годишњег одмора за 2010. годину и 2011. годину са каматом и ОДБИЈА тужбени захтев тужиље да се обавеже тужени да тужиљи по основу накнаде штете због неискоришћеног годишњег одмора за 2010. и 2011. годину исплати износ од 277.806,54 динара са законском затезном каматом и то:

-на износ од 138.903,27 динара почев од 31.12.2011. године до исплате;
-и на износ од 138.903,27 динара почев од 31.12.2011. године до исплате.

УКИДА СЕ пресуда Првог основног суда у Београду 13П1 бр. 588/13 од 19.06.2013. године у осталом делу става један, ставу два и ставу три изреке и предмет у том делу УПУЋУЈЕ истом суду на поновно суђење.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду 13П1 бр. 588/13 од 19.06.2013. године у ставу један изреке обавезана је тужена да тужиљи на име материјалне штете – дела неисплаћене зараде и неискоришћеног годишњег одмора као и на име нематеријалне штете исплати износ од 2.713.150,10 динара са законском затезном каматом и то на име накнаде материјалне штете – дела неисплаћене зараде за период од 01.01.2010. године до 01.12.2011. године износ од 735.493,73 динара са законском затезном каматом и то на износ у вредности од датума до исплате као у његовом садржају, на име накнаде материјалне штете дела неисплаћене зараде од 02.12.2011. године до 14.10.2012. године износ од 1.144.236,75 динара са законском затезном каматом и то на износ у вредности и од датума до исплате као у његовом садржају, на име накнаде штете за неискоришћени годишњи одмор за 2010., 2011. и 2012. годину износ од 416.709,81 динар са законском затезном каматом и то на износ у вредности од датума до испалте као у његовом садржају, те на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде угледа, части, права личности износ од 416.709,81 динар са законском затезном каматом почев од дана 19.06.2013. године као дана пресуђења до коначне исплате, све у року од 15 дана од дана правноснажности пресуде под претњом принудног извршења, ставом два изреке обавезана је тужена да на име тужиље на износе неисплаћене зараде уплати доприносе за обавезно пензијско и инвалидско осигурање надлежном фонду за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала Београд, доприносе за обавезно здравствено осигурање Републичком заводу за здравствено осигурање – Филијала Београд и доприносе за осигурање за случај незапослености надлежној Националној служби за запошљавање – Филијала Београд све у року од 15 дана од дана правноснажности пресуде, под претњом принудног извршења, док је ставом три изреке обавезана тужена да тужиљи накнади трошкове парничног поступка у износу од 193.600,00 динара у року од 15 дана од дана правноснажности пресуде, под претњом принудног извршења.

Против ове пресуде тужена је благовремено изјавила жалбу због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у границама овлашћења из одредбе члана 386 ЗПП („Службени гласник РС“ број 72/2011) Апелациони суд у Београду, као другостепени суд, је нашао:

-жалба је основана.

У поступку доношења ожалбене пресуде у преиначеном делу њене изреке нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 1 до 3, 5, 7 и 9 ЗПП нити других битних повреда одредаба парничног поступка које би биле од утицаја на њену правилност и законитост у овом делу.

Према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде у преиначеном делу њене изреке следи да је тужиља вршила дужност судије Привредног суда у Београду, да је Одлуком Високог савета судства број 06-0-0037/1/2009-01 од 25.12.2009. године утврђено да тужиља није изабрана и да јој је престала судијска дужност са 31.12.2009. године, да је на основу Одлуке Високог савета судства број 06-00-0037/1/2009-01 од 25.12.2009. године тужиља остварила право на накнаду плате које право јој је престало на основу решења Привредног суда у Београду V-Су-32/11-29 од 09.12.2011. године закључно са 01.12.2011. године, да је Одлуком Уставног суда број VIII У-570/2011 од 24.07.2012. године усвојена жалба и тужиље те утврђено да Одлуком Високог савета судства број 010-01-111/2011-01 од 01.12.2011. године (страна 4 одлуке алинеја 5) није у поступку одлучивања по приговору овог подносиоца жалбе оборена претпоставка да она испуњава услове за избор на сталну судијску функцију и поништена та одлука Високог савета судства, да је Одлуком Високог савета судства 06-00-64/2012-01 од 18.09.2012. године тужиља изабрана за судију Привредног суда у Београду што је констатовано решењем Привредног суда у Београду V-Су-32/12-35 од 15.12.2009. године.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је погрешно применио материјално право у погледу одлуке садржане у преиначеном делу изреке ожалбене пресуде због чега је у том делу одбијен тужбени захтев тужиље.

Према одредби члана 4 Конвенције о плаћеном годишњем одмору – Конвенција број 132 Међународне организације рада о плаћеном годишњем одмору ратификована законом објављеним у „Службеном листу СФРЈ“ број 53/73 усвојена 03.06.1970. године у Женеви – Конвенција 132 лице чији радни стаж у једној години мањи од оног који је потребан за стицање права на пун одмор имаће за ту годину право на плаћени одмор у сразмери са дужином радног стажа те године.

Израз година у тачки 1 овог члана означава календарску годину или било који период исте дужине који одређују надлежне власти или одговарајући органи у дотичној земљи.

Кључне речи у тексту ове норме је годишњи одмор и минимални радни стаж у години у којој се остварује право на годишњи одмор. Полазећи од ове првне норме следи да право на годишњи одмор подразумева рад у години у којој се то право остварује. Ради тога, када запослени не ради у одређеној календарској години тада он за ту годину и нема право на годишњи одмор. То одговара и законском разлогу ове норме да је сврха годишњег одмора одмор запосленог код рада и стим у везии ревитализација његових радних способности.

Тужиља код назначеног чињеничног утврђења није радила код туженог у 2010. и 2011. години, па зато из тог разлога нема право на накнаду штете због неискоришћеног годишњег одмора независно од чињенице што јој је незаконито престала судијска дужност и што постоји основ грађанско правне одговорности тужене стране за накнаду штете тужиљи применом правила из одредбе члана 172 у вези члана 154 став 1 ЗОО.

Ово са посебног разлога што тужиља не може за исти период неможе кумулирати право на накнаду штете по основу изгубљене зараде и право на накнаду штете због неискоришћеног годишњег одмора јер се накнада за годишњи одмор одређује у смислу члана 114 став 1 Закоан о раду (“Службени гласник РС” бр.24/05...) утврђује у висини просечне зараде у петходна три месеца. Ради тога, када запослени не ради, има право на накнаду штете због изгубљене зараде али истовремено не може кумулирати за тај исти период и право на накнаду штете због неискоришћеног годишњег одмора.

Ради тога, ожалбена пресуда је у том делу преиначена и одбијен захтев тужиље за накнаду штете по основу неискоришћеног годишњег одмора за 2010. годину и 2011. годину.

Одбијен је захтев тужиље за камату која као споредно потраживање у овом делу дели судбину главног потраживања.

Међутим, ожалбена пресуда је морала бити укинута у осталом делу става 1, ставу два и три њене изреке.

Наиме, према разлозима ожалбене пресуде у овом делу, постоји одговорност тужене за накнаду штете, јер је тужиљи проузрокована материјална штета пошто је тужена страна тужиљу онемогућила да ради и врши судијску дужност . Накнада материјалне штете тужиљи припада у висини разлике између вредности плате коју би тужиља остварила да је радила у утуженом периоду и стварно исплаћене накнаде за исти период, Ради тога постоји обавеза тужене да тужиљи сходно одредби члана 154, 173 став 1 Закона о облигационим односима накнади штету из тог основа. Поред тога, услед незаконитог посутпања органа тужене, када је тужиља лишена фунције судије као последица тако спроведеног поступка чији исход је по тужену био незаконит посебно зато што је поступање тужене имало за последицу престанак права из радног односа о чему је била упозната шира јавност, те имајући у виду да по својој дефиницији част представља скуп човекових врлина и субјективну категорију постоји и обавеза тужене стране да тужиљи накнади и нематеријалну штету по значеномо основу.Ради тога, тужиља има право на правичну накнаду чији је циљ ублажавање последица-сатисфакције.

Овај закључак ожалбене пресуде се за сада не може прихватити јер се иста заснива на непотпуно утврђеном чињеничном стању што је последица погрешне примене материјалног права а на шта се основано указује жалбом.

Наиме, када је реч о одлуци првостeпеног суда о накнади материјалне штете у виду изгубљене зараде и уплате доприноса назначеним фондовима и по становишту овог суда постоји основ материјалне одговорности тужене стране за штету коју је тужиља претрпела за период потраживања умањену за вредност накнаде коју је тужиља остварила за исти период.

Међутим, првостeпени суд се није бавио питањем да ли је тужиља за тај исти период преузела мере да смањи сопствену штету и стим у вези да ли је остваривала за тај период приход по основу рада.

Када је реч о накнади досуђеној износа по основу нематеријалне штете првостeпени суд осим правних закључака који важе за све правне ситуације код примене одредбе члана 200 ЗОО се није бавио питањем чињеничног основа за сваки вид накнаде ове врсте штете нити је разјаснио које су то чињенице довеле до до повреде части које чињенице до повреде угледа и о којој повреди права личности се ради. Супротно, првостeпени суд је употребио исказ на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде части, угледа и права личности, износ од 16.709,81 динара.

Поред тога, по схватању овог суда, сама незаконитост одлуке о неизбору није довољна да би запослени остварио накнаду штете због повреде части и угледа. Ово већ и само са разлога што је доношењем назначене одлуке Уставног суда У бр.570/2011 од 24.07.2012. године и реституцијом тужиље доношењем одлуке о њеном избору на судијску дужност, тужиља у натуралном виду доживела одређени вид сатисфакције. Поред тога, свако незаконито поступање државних органа није довољно да доведе до повреде части и угледа односно да наруши систем вредности које оштећени има о себи или које друга лица имају о њему. Потребно је да су радње штетника обзиром на њихов садржај, разумно прихватљиво такве по врсти карактеру и интензитету да могу довести до повреде тих вредности. Није довољан само субјективни осећај већ је потребно да би се у истој ситуацији такав осећај могао појавити и појавио и код других лица с обзиром на садржај радњи које су такве да очигледно могу довести до повреде назначених вредности.

О свему томе првостeпени суд није водио рачуна па је побијана пресуда морала у овом делу бити укинута.

Укинута је побијана пресуда и у погледу одлуке о накнади штете због неискоришћеног годишњег одмора за 2012. годину јер у том делу није разјашњено када је тужиља почела да ради, да ли је остварила правок нан годишњи одмор а за ту годину би имала право само на сразмеран годишњи одмор, времену рада у тој години.

Укинуто је и решење о накнади трошкова парничног поступка пошто одлука у том делу зависи од коначног исхода спора.

Ради тога, првостeпени суд ће у делу у коме је укинута ожалбена пресуда употпунити чињенично стање у односу на претходно назначене околности, разјаснити да ли је тужиља за период потраживања радила и остваривала приход, да ли је била могућности да смањи сопствену штету и оствари запослење, када је тужиља почела да ради,(право на годишњи одмор за 2012 годину с обзиром на његов обим тужиља би имала сразмерно времену рада у тој години и која је његова вредност, које су то чињенице довеле до повреде назначених нематеријалних добара и којих па када правилно и потпуно утврди чињенично стање, првостeпени суд ће донети правилну и на закону засновану одлуку у овој парничној ствари у делу у коме је укинута ожалбена пресуда.

Са изложеног, а на основу одредби члана 392 и 394 став 4 ЗПП одлучено је као у изреци ове пресуде.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА - СУДИЈА
Боривоје Живковић, ср

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић