APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

11.04.2011.

Гж1 5760/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 5760/10
Дана 11.04.2011.године
Б Е О Г Р А Д
Немањина бр.9

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић чланова већа, у парници из радног односа тужиоца АА, чији је пуномоћник АБ адвокат, против туженог "ББ", ради накнаде штете, одлучујући о изјављеној жалби туженог против пресуде Првог општинског суда у Београду П.бр.1365/09 од 02.10.2009.године, донео је после закључене јавне и главне расправе пред другостепеним судом дана 11.04.2011.године, у присуству тужиоца лично са пуномоћником и законског заступника туженог, истог дана,

П Р Е С У Д У

ПОТВРЂУЈЕ се пресуда Првог општинског суда у Београду П.бр.1365/09 од 02.10.2009.године, у делу става првог изреке и то за износ од 160.000,00 динара на име умањења опште животне активности, за износ од 80.000,00 динара на име претрпљеног физичког бола, за износ од 32.000,00 динара на име наружености и за износ од 64.000,00 динара на име претрпљеног страха све са законском затезном каматом почев од 02.10.2009.године до исплате и у том делу жалба тужене ОДБИЈА као неоснована.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Првог општинског суда у Београду П.бр.1365/09 од 02.10.2009.године, у делу става првог изреке и ОДБИЈА тужбени захтев тужиоца према туженој за накнаду нематеријалне штете и то по основу умањења опште животне активности за износ од још 340.000,00 динара, за претрпљени физички бол за износ од још 320.000,00 динара, за наруженост за износ од још 168.000,00 динара и за претрпљени страх за износ од још 136.000,00 динара са законском затезном каматом од 02.10.2009.године до исплате.

ПРЕИНАЧАВА СЕ решење о трошковима поступка садржано у делу става првог изреке пресуде Првог општинског суда у Београду П.бр.1365/09 од 02.10.2009.године, па се обавезује тужена да тужиоцу на име накнаде трошкова парничног поступка плати износ од 124.000,00 динара, у року од 8 дана од дана пријема преписа пресуде под претњом принудног извршења, а одбија захтев тужиоца према туженом за износ од 62.000,00 динара по основу накнаде трошкова парничног поступка.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог општинског суда у Београду П.бр.1365/09 од 02.10.2009.године, ставом првим изреке, делимично је усвојен тужбени захтев тужиоца и обавезан тужени да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете плати и то за претрпљене физичке болове износ од 400.000,00 динара, за душевне болове због умањења опште животне активности износ од 500.000,00 динара, за претрпљени страх износ од 200.000,00 динара и за естетско наружење износ од 200.000,00 динара, што све укупно чини износ од 1.300.000,00 динара са законском затезном каматом почев од 02.10.2009.године до исплате, као и да тужиоцу на име трошкова парничног поступка плати износ од 186.000,00 динара, све у року од 15 дана, док је ставом другим изреке одбијен тужбени захтев као неоснован за износ преко досуђеног а до тражених износа. Ставом трећим изреке утврђено је да је тужба тужиоца у делу који се односи на накнаду материјалне штете – исплату зараде за период од 28.02.2005.године, за износ од 100.000,00 динара, повучена.

Против ове пресуде тужени је благовремено изјавио жалбу због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност и законитост ожалбене пресуде у границама овлашћења прописаних одредбом члана 372 ЗПП Апелациони суд у Београду је оценио да је жалба туженог делимично основана.

У поступку доношења ожалбене пресуде нема битних повреда одредаба парничног поступка из одредбе члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности.

Према чињеничном утврђењу у првостепеном поступку следи: да је тужилац, запослен на радном месту зидара код туженог, претрпео повреду на раду дана 28.02.2005.године у јутарњим часовима (09,00h), којом приликом је обављао послове сечења арматуре. Наиме, тужилац је спорног дана обављао послове сечења арматуре, на висини од око 3 метра. Арматура се састојала од бетонске плоче дебљине 10цм и арматурне мреже. Тужилац је посао обављао ручном брусилицом, клечећи, ослањајући се на једну ногу, јер је за обављање овог посла била потребна изузетна снага. Када је исекао доњи део арматурне мреже, занео се, услед великог притиска и пао на десно раме и главу са брусилицом у рукама. Радни простор није био обезбеђен, није било ограде, радници нису имали ХТЗ опрему. Нико од радника није носио шлем, па ни тужилац. Постојао је велики притисак од руководства да се радови убрзају, а постављање скеле успоравало би процес рада. У тренутку када је тужилац обављао посао сечења арматуре, према правилнику је био распоређен на фасадерско-зидарским пословима. Међутим, ипак је пристао да ради овај посао јер је то било једино градилиште на ком је било посла. Приликом пада тужилац је претрпео тешку телесну повреду изазвану падом са висине, услед чега је на десном рамену задобио ожиљак дубине око 10цм од операције. Рамени зглоб у контрактури је средњег степена, а дизање руке је активно до 60%. Тужилац је трпео болове јаког интензитета укупно 7 дана од момента повреде и у току лечења, односно после операције, бол средњег интензитета је трајао око месец дана. Болове лаког интензитета је трпео до краја непрекидног лечења, а непрекидно лечење је трајало око 10 месеци. Естетско оштећење лаког степена огледа се у ожиљку на десном рамену. Интензитет примарног страха јаког интензитета трајао је око 5-10 минута, колико и сама опасност, након чега је уследио секундарни страх јаког интензитета, који је трајао око 24 сата, затим секундарни страх средњег интензитета у трајању од 3 месеца и слабијег интензитета у трајању од 10 месеци, због чега је ОЖА умањена за 10%.

Имајући у виду напред утврђено чињенично стање првостепени суд је закључио да је тужбени захтев тужиоца делимично основан. Ово зато што је тужилац претрпео повреду на раду, падом са висине, а на страни тужиоца не постоји допринос, јер је до повреде дошло због неадекватног обезбеђења места рада на коме је тужилац радио. Наведено применом одредбе члана 164 Закона о раду и члана 200 Закона о облигационим односима.

Међутим, у поступку доношења ожалбене пресуде чињенично стање је било непотпуно утврђено на околност настанка повреде и доприноса тужиоца сопственој штети у вези с тим, због чега је овај суд као другостепени на основу овлашћења из одредбе члана 369 став 3 ЗПП одржао расправу пред другостепеним судом и на основу резултата изведених доказа и оцене истих у смислу одредбе члана 8 ЗПП утврдио следеће чињенично стање:

Неспорно је да део градилишта где је вршено сечење арматуре није било обезбеђен скелом нити другим видом обезбеђења, да су радници радили без заштитних средстава. Тужилац је обављао рад ручном брусилицом уместо аутогеном, а који послови су иначе послови машинбравара и аутолимара. Тужилац је имао завршену средњу машинску школу а примљен је са интерном квалификацијом за послове зидара. Конкретан посао је био посао аутогеног лимара. Тужилац је тада први пут радио са ручном брусилицом, да би обављао посао морао је да исти обавља са полусавијеном ногом, на висини од око 3,5 метра, којом приликом је вршио притисак на брусилицу како би исекао арматуру дебљине од око 25мм. Тужилац је пропао кроз арматуру, али се не сећа да ли због тога што је исту пресекао у потпуности или не. Иначе му је било познато да се таква арматура сече аутогеном брусилицом, због чега су радници туженом и предлагали да дођи лимари и аутогени лимари, али то тужени није прихватио. Тужиоцу је било познато да је то посао који се ради аутогеном брусилицом што је чуо од других радника. За обављање овог посла неопходно је придржавање од стране другог радника. Међутим, тужилац је ишао логиком да се убрза посао због чега су од једне групе направљене две. То је била идеја и пословође и шефа градилишта Миљковића (да раде без скеле и без придржавања од стране другог радника). Тужилац не може да се изјасни да ли је приликом повреде пропао или се оклизнуо па онда пропао, или је неки други радник исекао крај мреже због чега је он изгубио равнотежу. Неспорно је међу парничним странкама да радници нису били колективно осигурани, да тужилац није остварио никакву накнаду по основу колективног осигурања.

Тачно првостепени суд закључује да постоји објективна одговорност тужене да тужиоцу накнади претрпљену нематеријалну штету, јер је тужени организатор опасне делатности (рад на висини садржи повећан ризик од пада и повређивања), у смислу одредбе члана 173 и 174 Закона о облигационим односима. Ово и зато што рад на висини у комбинацији са обављањем овог посла са полусавијеном ногом чини ову радњу и из овог разлога опасном, јер носи повећан ризик од неочекиваног губитка равнотеже. Зато је правилно закључио и првостепени суд да тужилац има право на накнаду штете која неспорно произлази из утврђене одговорности туженог у смислу одредбе члана 164 Закона о раду којом је прописано да уколико запослени претрпи повреду на раду или у вези са радом послодавац је дужан да му накнади штету у складу са законом или општим актом. Овде је неспорно да се тужилац повредио у јутарњим часовима дана 28.02.2005.године, а по налогу непосредног руководиоца када је рад обављао на платформи висине од око 3,5 метра сечење арматурне мреже ручном брусилицом, којом приликом је потискивао брусилицу како би исекао арматуру од 25мм због чега је била неопходна велика снага, док су други радници око њега секли мрежу са маказама. Тужилац је мрежасту арматуру секао заједно са групом радника и то маказама и брусилицом, да би у једном тренутку пао на доњи ниво арматуре. Овде дакле извођење конкретних радова на висини представља опасну делатност од које прети повећана опасност штете, а сама ручна брусилица представља опасну ствар која својим постојањем и својствима представља повећану опасност за околину. Зато је тужени и одговоран по начелима објективне одговорности у смислу одредбе члана 173 и 174 Закона о облигационим односима и као организатор опасне делатности и као власник опасне ствари. Изложено применом правила из члана 6, 20, 34, 38 тада важећег Закона о заштити на раду. Ово тим пре што је тужени био у обавези да као организатор опасне делатности и власник опасне ствари обезбеди место рада постављањем скеле или другог вида обезбеђења, а што неспорно није учињено.

Полазећи од овога чињеничног стања одлучено је као у изреци ове пресуде.

Међутим, постоји и допринос тужиоца сопственој штети применом правила из члана 192 ЗОО. Пропуст тужиоца је у томе што је пре свега прихватио да обавља рад на начин који носи повећан ризик од повређивања, иако је знао да под наведеним условима, није оспособљен за рад на висини, да није носио ХТЗ опрему (овакав начин рада није безбедан) односно тужилац је пристао на такав начин обављања рада. Чињеница да је то радио због страха од губитка посла не оправдава овакав поступак тужиоца, јер је био дужан да предузме све што је потребно да спречи угрожавање свог живота и здравља као и да сваки задатак, посебно када се он обавља у специфичним условима, као што је то случај са радовима на висини, па и конкретан случај сечење арматурне плоче на висини од око 3,5 метра, предузима са посебном пажњом. Међутим, тужилац је и поред чињенице да није био оспособљен за рад на пословима аутогеног лимара (примљен је са интерном квалификацијом на пословима зидара фасадера) обављао сечење арматуре ручном брусилицом (требало је аутогеном брусилицом), са полусавијеном ногом у колену, иако је могао да одбије обављање овог посла из разлога што није био оспособљен и због небезбедног начина рада. Изложено применом правила из члана 50 и 58 Закона о заштити на раду („Службени гласник РС“ бр. 42/91...пропис тада важећи) у складу са којом нормом закона радник има право да одбије да ради ако му прети непосредна опасност по живот и здравље. Ипак, тужилац је пристао на обављање тог посла и то не оспорава како у току првостепеног поступка тако и на расправи пред другостепеним судом, већ прихвата да исти обави из разлога што није смео да одбије налог непосредног руководиоца, а што не оправдава овакав поступак тужиоца. Шта више тужиоцу је било познато да се арматура сече аутогеном брусилицом а не ручном и да то није у опису његових послова. Услед свега тога тужиочева непажња се огледа и у делу исказа датог пред другостепеним судом: „Не могу да се сетим како је дошло до мог пада, можда је неко пресекао горњи крај мреже, а можда услед притиска“. Зато су и основани наводи жалбе туженог да је тужилац допринео повређивању, супротно закључку првостепеног суда, и да тај проценат по оцени овог суда износи 20%. Ово зато што је тужилац пре свега пристао на описани начин рада, који је небезбедан за њега, а и био је дужан да поступа са повећаном пажњом. Радници, па и тужилац ишли су логиком да убрзају посао па су од једне групе направљене две групе на који начин су наставили рад без скеле и без придржавања од стране другог радника.

Имајући у виду околности повређивања и чињеницу да је тужилац у време повређивања имао 47 година, по оцени овог суда износ од 200.000,00 динара представља правичну накнаду тужиоцу за умањену општу животну активност, која процентуално износи 10%. Међутим, имајући у виду допринос тужиоца од 20%, тужиоцу на име умањења опште животне активности припада износ од 160.000,00 динара. Такође у смислу одредбе члана 200 Закона о облигационим односима, која прописује да за претрпљене физичке болове, душевне болове због умањења опште животне активности, наруженост и за страх суд ће ако нађе да околности случаја, а нарочито јачина болова и страха њиховог трајања то оправдавају, досудити правичну новчану накнаду, водећи рачуна да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом. Примењујући напред цитирану законску одредбу овај суд је оценио да је правична накнада за претрпљени физички бол 100.000,00 динара, за претрпљени страх 80.000,00 динара и за психички бол због наружености износ од 40.000,00 динара, али имајући у виду допринос тужиоца од 20%, тужиоцу су досуђени по наведеним видовима штете и то за претрпљени бол износ од 80.000,00 динара, претрпљени страх износ од 64.000,00 динара и за психички бол због наружености износ од 32.000,00 динара. У присуству ових разлога одбијен је тужбени захтев тужиоца за већи износ и у том делу преиначена побијана пресуда и одлучено као у изреци ове пресуде.

Овако одмерена правична новчана накнада за све тражене видове нематеријалне штете по оцени другостепеног суда у складу са одредбом члана 200 Закона о облигационим односима.

На досуђене видове накнаде нематеријалне штете овај суд као другостепени досудио је законску затезну камату применом одредбе члана 277 Закона о облигационим односима од датума пресуђења.

Неоснован је навод жалбе да је висина накнаде са становишта његове улоге да буде сатисфакција превисоко одмерена нема основа у одредби члана 200 ЗОО. Досуђени износи представљају правичну накнаду и не погодују тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом.

Навод жалбе да тужилац није поступао са уобичајеном пажњом нема своје покриће а његов допринос сопственој штети одмерен је у поступку доношења ове пресуде и с тим у вези побијана пресуда у одређеном делу изреке је преиначена сразмерно том доприносу.

Имајући у виду да је тужена делимично успела у жалби зато су и трошкови поступка по жалби тужиоцу досуђени у овом делу сразмерно његовом успеху у спору, применом одредби чланова 149 и 150 ЗПП, а исти се односе на: састав тужбе у износу од 6.000,00 динара, састав три образложена поднеска у износу од по 6.000,00 динара, приступ и заступање на 8 одржаних рочишта у износу од 7.000,00 динара, приступи и заступање на 6 неодржаних рочишта у износу од по 3.500,00 динара, трошкови вештачења у износу од 14.000,00 динара и трошкови таксе за тужбу и одлуку у износу од по 7.500,00 динара, што све укупно износи 124.000,00 динара, а што је одмерено применом тарифе о награди и накнади за рад трошкова адвоката и Таксене тарифе важећим у време пресуђења. Код изложеног одбијен је захтев за накнаду трошкова парничног поступка за већи износ.

На основу изложеног Апелациони суд у Београду је применом одредби чланова 375 ЗПП, 380 тачка 4 и члана 161 став 2 ЗПП одлучио као у изреци ове пресуде.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Боривоје Живковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић